Dinko Ranjina

Dinko Ranjina (15361607) je bio pesnik i dubrovački plemić.

Dinko Ranjina
Domenico Ragnina.jpg
Dinko Ranjina
Datum rođenja1536.
Mesto rođenjaDubrovnik
Datum smrti1607.
Mesto smrtiDubrovnik

ŽivotUredi

Dinko Ranjina je rođen 1536. godine kao posmrče, u staroj, vrlo razgranatoj aristokratskoj porodici koja se već vekovima uglavnom uspešno bavila trgovinom. Školovao se, koliko znamo, samo u svom rodnom gradu, da bi 1559. godine, nakon veridbe i dobijanja miraza, po volji očevoj otišao u sicilijanski grad Mesinu da bi nastavio da razvija porodične poslove. Tokom petogodišnjeg boravka u tom gradu više se, izgleda, bavio pesništvom nego trgovinom, tako da se u Dubrovnik vratio sa izuzetno luksuznom knjigom od čak 463 pesme na narodnom jeziku, a objavio je i dvadesetak soneta na italijanskom jeziku u prestižnoj antologiji petrarkističke poezije, od kojih su tri bila prevedena na francuski jezik i tako uticala na poeziju engleskog pesnika Henrija Konstejbla.

Odmah po povratku u Dubrovnik i ženidbe s verenicom Madom Lukarević (1565), uložio je mnogo truda da bi postao član Reda vitezova Svetog Stefana, čiji je osnivač i pokrovitelj bio tada jedan od uglednijih italijanskih valadara, firentinski duka Kozimo Mediči, što mu je i pošlo za rukom 1567. godine. Zbog izuzetne mudrosti i veštine Dinko je čak sedam puta biran za dubrovačkog kneza.[1] U Dubrovniku je provodio miran život, baveći se i dalje trgovinom i boraveći duži deo vremena s prijateljima, uglavnom piscima i intelektualcima, u letnjikovcu u Vrućici na poluostrvu Pelješcu. Čini se da je tokom više od četiri decenije poeziju pisao izuzetno retko, samo po izuzetku. Umro je krajem avgusta 1607. godine.

PoezijaUredi

Literarnim stvaralaštvom Dinko Ranjina bavio se svakako od dečačkih dana, još pre nego što je kao dvadesetpetogodišnjak otišao u Mesinu, o čemu svedoče mnoga mesta iz njegove knjige. Nažalost, taj deo njegovog rada nije nam poznat, i samo na osnovu piščevog svedočenja znamo da je bio ne samo u vezanom stihu, već i u prozi (ili barem nevezanom stihu) i svakako žanrovski raznovrstan. U obimnoj knjizi, koja nosi naslov Pjesni razlike Dinka Ranjine, vlastelina dubrovačkoga, u kojih on kaže sve što se zgodi mu stvoriti kroz ljubav stojeć u gradu latinskom od Zangle, objavio je — kako to opet znamo na osnovu njegovog svedočenja — samo poeziju koja je u Mesini i nastala. Knjiga je objavljena 1563. godine u Firenci.

Posveta zbirkeUredi

Knjiga počinje posvetom Mihu Menčetiću, koja zapravo predstavlja prevod jednog poetičkog traktata Bernarda Tasa, tada veoma aktuelnog (pojavio se 1562), koji sa stanovišta platonističke filozofije razmatra pitanja moći poezije, govori o pesničkoj slavi, o pesniku-proroku, o božanskom nadahnuću, vaspitnom dejstvu literature… Ranjina je ovim prevodom ukazao Dubrovčanima, naročito književnim stvaraocima, na značaj ovog dela, a unošenjem niza primera iz dubrovačke književnosti, prevashodno iz opusa Šiška Menčetića i Džore Držića, povezao ga s domaćom književnom situacijom, vodeći istovremeno polemiku sa strujom pisaca koja je imala drugačije poglede na književnost i njenu poetiku, naročito kada je u pitanju odnos prema antičkim uzorima i jezik na kome treba stvarati. Ranjina se više od bilo kojeg svog savremenika bavio književnim pitanjima. Dva ciklusa pesama posvetio je Šišku Menčetiću i Džori Držiću. Ima nekoliko pesama koje su čitave posvećene piscima i u kojima iznosi svoje stavove o zakonitostima pesništva, polemiše sa savremenicima, zalaže se za promene, ocenjuje pojedina dela. Polemisao je sa savremenicima, naglašavajući da posle Š. Menčetića Dž. Držića više nema dostojnih pesnika religiozne i ljubavne poezije, okomio se na one koji su pevali na drugim jezicima, kao i na njihove plagijatore… U pesmi Jednome ki ništo ne učini, a tuđe sve huli obraćao se nekom svom kritičaru, zahtevajući promenu pesničkog izraza.

Ljubavna lirikaUredi

Okosnicu ove obimne knjige čini kanconijer ljubavne lirike, lirski petrarkistički roman pesnikovog doživljaja ljubavi s Livijom (na jednom mestu će je nazvati „zlom Latinkom“), a između tih pesama provlači se nekoliko ciklusa pesama druge vrste i drugih oblika. Po lascivnosti, efektnim dosetkama i odnosu prema usmenoj tradiciji Ranjina je veoma blizak hibridnim petrarkistima, pesnicima tzv. napuljske škole. Samo u prvih četrdesetak pesama on ostaje u okvirima Petrarkinog platonizma, da bi od pesme br. 43 počeo da peva o ljubavnom doživljaju kao nijedan prethodni dubrovački petrarkista. U tim pesmama on razvija uglavnom motive poznate iz starije, kako dubrovačke, tako i italijanske lirike ovoga tipa: lepota drage, njena nemilost i njegova patnja zbog tog, prolaznost (carpe diem), svemoć ljubavi, ljubavno uživanje… Interesantno je da u Ranjininoj poeziji žena dobija znatno aktivniju ulogu no što je to bio slučaj u starijem dubrovačkom pesništvu, ona će postati inicijator ljubavne avanture, otvoreno će pozivati na ljubav i sl. Verovatno se ta činjenica može tumačiti socijalnim kontekstom u kojem je ova poezija nastajala. Nekoliko pesama u kojima se slobodnije i lascivnije peva o ljubavi imaju obeležja pastoralne poezije, takođe zastupljene u zbirci. Po brojnosti i detaljnosti bez premca su u dubrovačkoj literaturi njegove pesme s mizoginskom tematikom, u kojima naročito ističe žensku nevernost, oholost, raspusnost, naročito pohlepu. U ljubavnoj Ranjininoj poeziji, a tek nešto manje u ostalim vrstama, izuzetno je čvrsta veza sa usmenom tradicijom, prevashodno lirskom, ali i drugim njenim oblicima. Tako, na primer, u njegovoj poeziji često dosetke predstavljajuj stilizovanu narodnu poslovicu. U narodnoj poeziji „je nalazio dvostruki oslonac: jedan u njenom rečniku, frazama i slikovitosti, drugi u sižeima.“[2] Nekoliko njegovih pesama stilski i motivski su veoma bliske usmenima (40, 69), četiri takve su grupisane, od kojih su tri objedinjene naslovom Pjesan od kola (335–337). Uprkos bliskostima ovih pesama s narodnom lirikom, „one nisu očuvale uobičajeni način takvog pevanja“[2], Ranjina jeste koristio slike iz te literature, ali se od nje udaljio „jer nije očuvao jednostavnost i nenapregnutost njenog stiha i izraza (to su posebno narušavale manirističke pojedinosti i izveštačene igre rečima, banalizovani detalji i lascivne aluzije)“[2]. Upotreba elemenata usmene lirike u iskazivanju napadnih, ponekad nerafiniranih osećanja, pri čemu se gubila izvorna tananost, izazvala je reakciju jednog Ranjininog savremenika. Na pojedinim mestima on je iz usmene pesme preuzimao čitave slike, izraze i stileme, poslovice, izreke, zagonetke. Veći deo tih pojedinosti koncentrisan je u pesmama s pastirskom tematikom. Pevajući U hvalu pastira kih život jes bolji nego svi ini životi od svijeta (145) razvio je idealizovanu sliku života u prirodi, u kojoj se živi čista srca, u miru, bez zlobe, bez borbe za sticanje materijalnih dobara, u skladnoj ljubavi prema pastiricama, sa uživanjem u gajenju loze, ispijanju vina i zdravicama; nasuprot njoj stoji slika života u gradu s gramzivošću, nepravednim sudovima, ohološću bogataša… Pesma se završava autobiografskom aluzijom na onoga koji je zamenio grad prirodom i ispevao ovu pesmu.

Satirična i refleksivna poezijaUredi

U satiričnim pesmama ističe kako je prošlo vreme „od dobrih prijatelja“, koji su sada zlobni, dvolični, koristoljubivi… Posebno je pevao o zavisti, o žudnji za zlatom, o tvrdičluku; uzdizao se i do opštih tema, o nesreći, o traganju za smislom života. U refleksivnoj poeziji pevao je o sreći, o njenoj promenljivosti.

Poslanice i religiozna poezijaUredi

Napisao je preko 20 poslanica, od kojih neke pripadaju toj vrsti samo po formi, a u osnovi su ljubavne ili refleksivne pesme. U zbirci ima i 25 religioznih pesama, prevashodno refleksivnog karaktera. U njima se održava veza sa doživljajem ljubavi. Na nekim mestima se prepoznaje uticaj Mavra Vetranovića.

Velike novine uneo je Dinko Ranjina i na planu metrike. U ovoj zbirci srećemo trostruko rimovane tercine, katrene, sekstine, oktave, decime, polimetrijske stihove. Dužinom stihova grafički je uobličavao svoje pesme (dajući im, npr., oblik strele). Ostavio je i nekoliko pseudosoneta.

Zaključna ocenaUredi

„Nesumnjivo je [...] da je Ranjinina zbirka razbila postojeće čvrste klišee u dubrovačkoj petrarkističkoj lirici — od forme i sadržaja kanconijera, preko ideala žene, raznovrsnih fabula, strofe i metričke strukture stiha do pesničkog izraza. Ako nije ni u čemu nadmašio prethodnike, svojim načinom pevanja oslobodio je poeziju od tradicionalnih obaveza i stvorio za pesnike koji će posle njega doći osnove za individualnije shvatanje književnog rada. [...] Pjesni razlike su najobimniji i najpotpuniji objavljeni zbornik dubrovačke renesansne poezije, u kojem su zastupljene važne, tada u poeziji negovane vrste, u kojem su se prepoznavale sve vrste tadašnjeg pevanja (petrarkizma napuljske škole, bembizma, manirizma), u kojem su se i sižejno-tematskim obogaćenjem, raznovrsnošću forme i pesničkim jezikom sugerirale promene, koje su već uveliko bile deo novih tokova u italijanskoj lirici. Značaj Ranjinine poezije ne umanjuje okolnost što je postojao raskorak između njegovih želja za reformisanjem lirike i mogućnosti da ih sprovede u delo. Ta poezija ostaje da traje kao jedinstvena renesansna književna pojava i da dragoceno doprinosi bogatstvu i živosti dubrovačke lirike XVI veka[2].“

ReferenceUredi

  1. ^ Dinko Ranjina: "Dinka Ranjine, vlastelina dubrovačkoga Piesni razlike", Firenca 1563.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Zlata Bojović, Dinko Ranjina

LiteraturaUredi

  • Dinko Ranjina, Pesme, Beograd, 1996.
  • Zlata Bojović, Dinko Ranjina. U: Zlata Bojović, Dubrovački pisci, Beograd, 2001 (sa iscrpnom dotadašnjom literaturom o Dinku Ranjini).

Spoljašnje vezeUredi