Википедија

Dijalektika

Dijalektika (grč. διαλεκτική (τέχνη), dialektiké (téchne), lat. dialectica) je filozofski pojam koji se koristi za više značenja. Dugo vremena je opisivao metodu vođenja razgovora, razmišljanja ili argumentacije u oblasti koja se danas naziva logikom.[1] Od 18. veka počinje novo korištenje ovog izraza: teorija u suprotnosti stvari ili pojmova, kao i otkrivanje i ukidanje tih suprotnosti. Čisto šematski dijalektika može biti pojednostavljeno opisana u ovom novijem smislu, kao diskurs. Problemi i protivrečnosti, koji se suočavaju kao antiteze, rezultuju rešenjem ili novim razumevanjem zvanim sinteza. Ova šema se odnosi, između ostalog, na protivrečnosti između pojma i objekta u metodičkom otkrivanju istine, do razlike između učesnika u raspravi i rasprave o pravim razlikama u prirodi ili društvu.

Termin dijalektika nije sinoniman sa terminom debata.[2] Dok teoretski debateri nisu nužno emocionalno uloženi u njihovu tačku gledišta, u praksi debateri često ispoljavaju emocionalnu posvećenost koja može da zamagli njihove racionalne procene. Debate se dobijaju kombinacijom ubeđivanja protivnika, dokazivanjem tačnog argumenta i dokazivanjem da je protivnički argument netačan. Za rasprave nije neophodno da se odmah identifikuje jasan pobednik ili gubitnik; mada, jasne pobednike često određuje sudija, žiri ili konsenzusna grupa.[3][4] Termin dijalektika isto tako nije sinoniman sa terminom retorika, metodom ili umetnošću diskursa koji pokušava da ubedi, informiše, ili motiviše publiku.[5] Koncepte, poput „logosa“ ili racionalne žalbe, „pafosa“ ili emotivne žalbe, i „etosa“ ili etičke žalbe, retoričari namerno koriste da ubede publiku.[6]

Sokrat je favorizovao istinu kao najvišu vrednost, predlažući da se ona može otkriti putem razuma i logike u diskusiji: ergo, dijalektika. Sokrat je vrednovao racionalnost (prizivanje na logiku, a ne na emocije) kao ispravno sredstvo za ubeđenje, otkrivanje istine, i determinacije svojih postupaka. Za Sokrata je istina, a ne arete (moralna vrlina), bila veće dobro, i smatrao je da svaka osoba treba, pre svega drugog, da traga za istiniom kao životnim vodičem. Stoga se, Sokrat suprotstavlja sofistima i njihovom učenju retorike kao umetnosti i emotivne oratorije koja ne zahteva ni logiku ni dokaz.[7] Različiti oblici dijalektičkog obrazloženja nastali su tokom istorije iz Indosfere (šireg Indijskog područja) i Zapada (Evrope). Te forme obuhvataju sokratski metod, hinduističku, budističku, srednjovekovnu, hegelijansku dijalektiku, marksizam, talmudsku, i neo-ortodoksnu dijalektiku.

Principi uredi

Svrha dijalektičkog načina razmišljanja je razrešenje neslaganja kroz racionalnu diskusiju i, ultimatno, potraga za istinom.[8][9] Jedan pristup — sokratski metod — je da se pokaže da data hipoteza (sa drigim dokazima) dovodi do kontradikcije; stoga, primoravajući povlačenje hipoteze kao kandidata za istinu (vidi reductio ad absurdum). Druga dijalektička rezolucija neslaganja je poricanje presupozicije suprotstavljene teze i antiteze; stoga, se ide na „sublaciju“ (transcendenciju) do „sinteze“, treće teze.

Fihte[10]/Hegelovska dijalektika je bazirana na četiri koncepta:

  1. Sve je prolazno i konačno, postoji u medijumu vremena.
  2. Sve je sastavljeno od kontradikcija (suprotstavljenih snaga).
  3. Postepene promene dovode do krize, prelomnih tačaka kada jedna sila prevlada svoje protivničke sile (kvantitativne promene dovode do kvalitativne promene).
  4. Promena je spiralna (periodična bez povratka na istu poziciju), a ne kružna (negacija negacije).[11]

Koncept dijalektika (kao jedinstvo suprotnosti) je postojao u filozofiji Heraklita od Efesa, koji je smatrao da se sve stalno menja, kao rezultat unutrašnjih sukoba i opozicija.[12][13][14] Stoga je istorija dijalektičkog metoda istorija filozofije.[15]

Zapadne dijalektičke forme uredi

Klasična filozofija uredi

U klasičnoj filozofiji, dijalektika (grč. διαλεκτική) je forma razmišljanja zasnovana na dijalogu argumenata i kontraargumenta, koja zagovara propozicije (teze) i protiv-propozicije (antiteze). Ishod takve dijalektike može da bude odbacivanje relevantnog predloga, ili sinteze, ili kombinacija suprotstavljenih tvrdnji, ili kvalitativno poboljšanje dijaloga.[16][17]

Termin „dijalektika“ duguje znatan deo svog prestiža svojoj ulozi u filozofiji Sokrata i Platona, u grčkom klasičnom periodu (5. do 4. veka p. n. e.). Aristotel je izjavio da je u stvari presokratski filozof Zenon iz Eleje izumitelj dijalektike. Platonovi dijalozi su primeri sokratskog dijalektičkog metoda.[18]

Prema Kantu, međutim, antički Grci su koristili reč „dijalektika“ da pojednostave logiku lažne pojave ili sličnosti. U antička vremena, „ona nije bila ništa više od logike iluzije. To je bila sofisticirana umetnost davanja neznanju, u stvari čak i namernim trikovima, spoljašnjem izgledu istine, imitirajući temeljan, precizan metod koji logika uvek zahteva, i koristeći svoju temu kao ogrtač za svaku praznu tvrdnju.“[19]

Sokratski dijalog uredi

Glavni članak: Sokratski dijalog

U Platonovim dijalozima i drugim sokratskim dijalozima, Sokrat pokušava da ispita nečija verovanja, ponekad čak i prve principe ili premise s kojim svi mi razmišljamo i raspravljamo. Sokrat tipično raspravlja putem unakrsnog ispitivanja tvrdnji i premisa svog sagovornika, kako bi izvukao kontradikciju ili nekonzistentnost među njima. Prema Platonu, racionalno otkrivanje greške predstavlja pronalaženje dokaza antiteze.[20] Međutim, koliko god da je važan taj cilj, čini se da je glavna namera sokratske aktivnosti poboljšanje duše njegovih sagovornika, oslobađajući ih od neprepoznatih grešaka.

Na primer, u Evtifronu, Sokrata pita Evtifrona da pruži definiciju pobožnosti. Evtifron odgovara da je pobožan onaj koga vole bogovi. Međutim, Sokrat takođe ima Evtifronovu saglasnost da su bogovi svadljivi i da se njihove svađe, poput ljudskih svađa, tiču predmeta ljubavi i mržnje. Stoga, Sokrat rezonuje da postoji bar jedna stvar koju pojedini bogovi vole, dok je drugi bogovi mrze. Evtifron se ponovo slaže. Sokrat zaključuje da ako je Evtifronova definicija pobožnosti prihvatljiva, onda mora da postoji bar jedna stvar koja je pobožna i bezbožna (jer je bogovi vole i mrze); što Evtifron priznaje da je apsurdno. Stoga, Evtifron je doveden do realizacije putem ovog dijalektičkog metoda da njegova definicija pobožnosti nije dovoljno smislena.

Dijalektika se može definisati kao, „način razmišljanja ili filozofski medijum, kroz koji kontradikcija postaje početna tačka (pre nego slepa ulica) za kontemplaciju“.[21] Sokrat je predložio ovu formu dijalektike u obliku sokratskog metoda nazvanog i elenktički metod. Da bi se dostigla krajnja istina mišljenja, stoga dijalektika, Sokrat je opovrgavao propozicije dokazujući svoje izjave istinitim. U opštim slučajevima, Sokrat koristi entimeme kao osnovu svog argumenta. Takav diskurs je primenjivan u njegovim argumentima sve dok sagovornici nisu imali drugog izbora nego da se slože sa njim, izvodeći zaključke koji su u suprotnosti sa njihovim originalnim tezama. Stoga Sokrat, kao rezultat, doseže ultimatnu istinu.

Na primer, dijalektika se javlja u diskusiji između Sokrata, sofiste Gorgije, i dva čoveka, Polusa i Kaliklisa u Platonovom dijalogu „Gorgija“. Pošto je Sokratov ultimatni cilj bio dosezanje istinskog znanja, on je bio voljan da promeni svoja sopstvena gledišta da bi došao do istine. Fundamentalni cilj dijalektike, u ovom slučaju, je bio uspostavljanje precizne definicije predmeta (specifično, retorike) i sa primenom argumentacije i ispitivanja, da se ona učini još preciznijom. U Gorgiji, Sokrat doseže istinu postavljanjem serije pitanja na koja je dobio kratke, jasne odgovore. Sokrat pita Gorgija da li je onaj koji je naučio tesarstvo tesar, i da li je onaj koji je naučio muziku muzičar, i da li je onaj koji je naučio medicinu lekar, i tako dalje. Gorgije na jedan način ili drugi odgovara sa „da“, na sva ta pitanja. Sokrat zatim nastavlja pitajući Gorgija da li on veruje će pravičan čovek uvek želeti da radi ono što je pravično i da nikad neće postupiti nepravično. Ponovo, Gorgija odgovara sa „da“. Sokrat onda napominje činjenicu da je ranije u njihovoj konverzaciji Gorgija izjavio da su retoričari samo ljudi. Gorgija se složi. U odgovoru, Sokrat opovrgava Gorgijine izjave, jer je Gorgija implicitno tvrdio da ako retoričari koriste retoriku za nepravdu, njihov učitelj za to nije odgovoran. Ako bi došlo do toga, onda retoričar u stvari ne bi bio pravičan čovek. Sokrat je uočio nedoslednost u Gorgijevim izjavama i završio izvod izjavom „biće još puno diskusija, pre nego što dođemo do istine o svemu ovome“.

Ovaj primer demonstrira kako se dijalektika koristi kao metod da bi se manevrisali ljudi u suprotstavljanje sopstvenim tezama. Razuman argumentativan diskors pomaže uspostavljanju istine. Dijalektika, za razliku od debata, prirodno se završava. Dolazi se do ultimatne istine i kontradikcije nestaju.

Postoji još jedna interpretacija dijalektike, kao metoda intuicije.[22] Sajmon Blekbern je pisao da se dijalektika u tom smislu koristi za razumevanje „sveukupnog procesa prosvetljenja, pri čemu je filozof obrazovan kako bi dosegao znanje o vrhunskom dobru, formi dobra“.[23]

Aristotel uredi

Aristotel naglašava da je retorika blisko srodna dijalektici. On nudi nekoliko formula za opisivanje tog afiniteta između dve discipline: pre svega, za retoriku se kaže da „korespondira“ (antistrophos) dijalektici (Rhet. I.1, 1354a1); (ii) za nju se isto tako kaže da „proizilazi iz“ (paraphues ti) dijalektike i studije karaktera (Rhet. I.2, 1356a25f.); konačno, Aristotel kaže da je retorika deo dijalektike i da podseća na nju (Rhet. I.2, 1356a30f.). Tvrdeći da retorika korespondira dijalektici, Aristotel očevidno aludira na Platonov dijalog Gorgija (464bff.), gde se retorika ironično definiše kao suprotnost ustrojstvu duše. Pošto, u tom pasusu, Platon koristi reč antistrophos za dezigniranje analogije, moguće je da Aristotel isto tako želi da izrazi neki oblik analogije: ono što je dijalektika za (privatnu ili akademsku) praksu napadanja i održavanja argumenta, retorika je za (javnu) praksu samoodbrane ili optuživanja oponenta. Analogija sa dijalektikom ima važne implikacije za status retorike. Platon je tvrdio u svom delu Gorgija da retorika ne može da bude umetnost (tehnika), pošto ona nije vezana za definitivni predmet, dok su realne umetnosti definisane po njihovim specifičnim predmetima, kao što su na primer medicina ili pravljenje obuće definisani njihovim produktima, tj., zdravljem i obućom.[24]

Srednjovekovna filozofija uredi

Dijalektika (koja se isto tako naziva logikom) je bila jedna od tri liberalne umetnosti koje su predavane na srednjovekovnim univerzitetima kao deo trivijuma. Trivijum je takođe obuhvatao retoriku i gramatiku.[25][26][27][28]

Baziran prevashodno na Aristotelu, prvi srednjovekovni filozof koji je radio na dijalektici je bio Boetije.[29] Nakon njega, mnogi skolastički filozofi su isto tako koristili dijalektiku u svojim radovima, na primer Abelar,[30] Vilijam iz Šervuda,[31] Garlandus Kompotista,[32] Volter Barli, Rodžer Svinešed, Vilijam Okamski,[33] i Toma Akvinski.[34]

Ta dijalektika se bazirala na sledećem:

  1. Pitanje na koje se traži odgovor
  2. Glavne primedbe na pitanje
  3. Argument u korist pitanja, tradicionalno jedan argument („U suprotnosti sa ...“)
  4. Odlučivanje o pitanju nakon preispitivanja dokaza („Ja odgovaram na to ...“)
  5. Odgovori na svaki prigovor

Moderna filozofija uredi

Konceptu dijalektike je dao novi život Georg Vilhelm Fridrih Hegel (sledeći Johana Gotliba Fihta), čiji je dijalektički sintetički model prirode i istorije učinio dijalektiku fundamentalnim aspektom prirode realnosti (umesto da smatra kontradikcije u koje dijalektika vodi znakom sterilnosti dijalektičkog metoda, čemu je Imanuel Kant težio u svom radu Kritika čistog razma).[35][36] Sredinom 19. veka, koncept „dijalektike“ su prihvatili Karl Marks (pogledajte na primer Das Kapital, objavljen 1867) i Fridrih Engels, i preoblikovali su ga u dinamičnom, neidealističom maniru. Dijalektika je isto tako postala ključni deo kasnijih prezentacija marksizma kao filozofije dijalektičkog materijalizma. Ove reprezentacije su često bile dramatično kontradiktorne[37] i dovodile su do energičnih debata među različitim marksističkim grupama, navodeći neke prominentne marksiste da u potpunosti odustaju od ideje dijalektike.[38] Stoga je ovaj koncept imao prominentnu ulogu na svetskoj sceni i u svetskoj istoriji. U savremenim polemikama, dijalektika se takođe može odnositi na razumevanje načina na koji možemo ili treba da gledamo na svet (epistemologija); tvrdnja da je priroda sveta izvan naše percepcije međusobno povezana, kontradiktorna i dinamična (ontologija); ili se može odnositi na metod predstavljanja ideja i zaključaka (diskurs). Prema Hegelu, „dijalektika“ je metod kojim se ljudska istorija odvija; drugim rečima, istorija napreduje kao dijalektički proces.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Šta znači Dijalektika
  2. ^ Al-Mahrooqi & Tabakow, R. & M. „Effectiveness of Debate in ESL/EFL-Context Courses in the Arabian Gulf: A Comparison of Two Recent Student-Centered Studies in Oman and in Dubai, U.A.E.” (PDF). 21st Century Academic Forum. 21st Century Academic Forum. Pristupljeno 22. 10. 2015. 
  3. ^ „Consensus Decision-making How to use consensus process”. Consensusdecisionmaking.org. Pristupljeno 29. 8. 2011. 
  4. ^ Sandelin, Rob. „Consensus Basics, Ingredients of successful consensus process”. Northwest Intentional Communities Association guide to consensus. Northwest Intentional Communities Association. Arhivirano iz originala 9. 2. 2007. g. Pristupljeno 17. 1. 2007. 
  5. ^ Corbett, Edward P. J.; Connors, Robert J. (1999). Classical Rhetoric For the Modern Student (4th izd.). New York: Oxford University Press. str. 1. ISBN 9780195115420. 
  6. ^ Corbett, Edward P. J.; Connors, Robert J. (1999). Classical Rhetoric For the Modern Student (4th izd.). New York: Oxford University Press. str. 18. ISBN 9780195115420. 
  7. ^ see Gorgias, 449B: "Socrates: Would you be willing then, Gorgias, to continue the discussion as we are now doing [Dialectic], by way of question and answer, and to put off to another occasion the (emotional) speeches [Rhetoric] that [the Sophist] Polus began?"
  8. ^ Pinto, R. C. (2001). Argument, inference and dialectic: collected papers on informal logic. Argumentation library, vol. 4. Dordrecht: Kluwer Academic. str. 138–139.
  9. ^ Eemeren, F. H. v. (2003). Anyone who has a view: theoretical contributions to the study of argumentation. Argumentation library, vol. 8. Dordrecht: Kluwer Academic. str. 92.
  10. ^ "Review of Aenesidemus" ("Rezension des Aenesidemus", 1794). Trans. Daniel Breazeale. In Breazeale, Daniel; Fichte, Johann (1993). Fichte: Early Philosophical Writings. Cornell University Press. str. 63. 
  11. ^ Mills, Jon (2005). Treating attachment pathology. Jason Aronson. str. 159—166. ISBN 978-0-7657-0132-9. Pristupljeno 8. 5. 2011. 
  12. ^ Herbermann, C. G. (1913) The Catholic encyclopedia: an international work of reference on the constitution, doctrine, and history of the Catholic church. New York: The Encyclopedia press, inc. Page 160
  13. ^ Howard Ll. Williams, Hegel, Heraclitus, and Marx's Dialectic. Harvester Wheatsheaf 1989. 256 pages. ISBN 0-7450-0527-6.
  14. ^ Denton Jaques Snider, Ancient European Philosophy: The History of Greek Philosophy Psychologically Treated. Sigma publishing co. 1903. 730 pages. Pages 116-119.
  15. ^ Cassin, Barbara (ed.), Vocabulaire européen des philosophies [Paris: Le Robert & Seuil, 2004]. str. 306, trans. M.K. Jensen
  16. ^ Ayer, A. J., & O'Grady, J. (1992). A Dictionary of Philosophical Quotations. Oxford, UK: Blackwell Publishers. str. 484.
  17. ^ McTaggart, J. M. E. (1964). A commentary on Hegel's logic. New York: Russell & Russell. str. 11
  18. ^ Diogenes Laertius, IX 25ff and VIII 57.
  19. ^ Critique of Pure Reason, A 61
  20. ^ Vlastos, G., Burnyeat, M. (eds.) (1994), Socratic Studies, Cambridge UP, ISBN 0-521-44735-6, Ch. 1
  21. ^ O'Connor, K. (2003) Dialectic, The Chicago School of Media Theory, Keywords Glossary
  22. ^ Popper, K. (1962) The Open Society and its Enemies, Volume 1, London, Routledge. str. 133.
  23. ^ Blackburn, Simon. 1996. The Oxford Dictionary of Philosophy. Oxford: Oxford
  24. ^ Rapp (2010). Aristotle's Rhetoric. Retrieved from http://plato.stanford.edu/entries/aristotle-rhetoric/
  25. ^ Abelson, P. (1965). The seven liberal arts; a study in mediæval culture. New York: Russell & Russell. Page 82.
  26. ^ Hyman, A., & Walsh, J. J. (1983). Philosophy in the Middle Ages: the Christian, Islamic, and Jewish traditions. Indianapolis: Hackett Pub. Co. Page 164.
  27. ^ Adler, Mortimer Jerome (2000). "Dialectic". Routledge. Page 4. ISBN 0-415-22550-7.
  28. ^ Herbermann, C. G. (1913). The Catholic encyclopedia: an international work of reference on the constitution, doctrine, and history of the Catholic church. New York: The Encyclopedia press, inc. Page 760–764.
  29. ^ From topic to tale: logic and narrativity in the Middle Ages, by Eugene Vance,p.43-45
  30. ^ „Catholic Encyclopedia: Peter Abelard”. Newadvent.org. 1. 3. 1907. Pristupljeno 3. 11. 2011. 
  31. ^ William of Sherwood's Introduction to logic, by Norman Kretzmann,p.69-102
  32. ^ A History of Twelfth-Century Western Philosophy, by Peter Dronke,p.198
  33. ^ Medieval literary politics: shapes of ideology, by Sheila Delany,p.11
  34. ^ „Catholic Encyclopedia: St. Thomas Aquinas”. Newadvent.org. 1. 3. 1907. Pristupljeno 20. 10. 2015. 
  35. ^ Nicholson, J. A. (1950). Philosophy of religion. New York: Ronald Press Co. Page 108.
  36. ^ Kant, I., Guyer, P., & Wood, A. W. (2003). Critique of pure reason. Cambridge: Cambridge University Press. Page 495.
  37. ^ Henri Lefebvre's "humanist" dialectical materialism (Dialectical Materialism [1940]) was composed to directly challenge Joseph Stalin's own dogmatic text on dialectical materialism.
  38. ^ See for example the work of Louis Althusser in France and Galvano Della Volpe in Italy in the mid-20th century.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дијалектика&oldid=27556111”