Dragiša Mišović

српски лекар и комуниста

Dragiša Mišović (Kulinovci, kod Čačka, 4. mart 1898Beograd, 18. januar 1939) bio je srpski lekar i komunistički revolucionar.

dragiša mišović
Dragiša Mišović
Lični podaci
Datum rođenja(1898-03-04)4. mart 1898.
Mesto rođenjaKulinovci, kod Čačka, Kraljevina Srbija
Datum smrti18. januar 1939.(1939-01-18) (40 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kraljevina Jugoslavija
Profesijalekar
Porodica
SupružnikDivna Katanić-Milošević
Delovanje
Član KPJ od1932.
Učešće u ratovimaPrvi svetski rat

Biografija

uredi

Rođen je 4. marta 1898. u Kulinovcima, kod Čačka. Osnovnu školu je završio u Atenici, a gimnaziju je započeo u Čačku. Peti razred je završio 1914. neposredno pred izbijanje Prvog svetskog rata. Avgusta 1915. otišao je u Kragujevac gde se kao dobrovoljac prijavio u Vojsku Kraljevine Srbije, ali je odbijen jer je bio maloletan. Sa grupom drugova oktobra iste godine uspeo je da stupi u odred poslednje odbrane, ali je ova jedinica razbijena u borbama sa znatno jačim austrougarskim snagama kod Kruševca. Potom se sa delovima vojske priključio glavini snaga, koja se u zimu 1915. ppovlačila preko Albanije. Decembra 1915. je stigao u Skadar, odakle je sa drugim vojnicima prebačen najpre u San Đovani, a potom na Krf.[1]

Godine 1916. zajedno sa brojnim učenicima iz Srbije, koji su se sa srpskom vojskom povukli iz Srbije u Grčku, prebačen je u Nicu, u Francuskoj, gde je osnivana srpska gimnazija u kojoj je maturirao naredne godine, kao drugi u rangu od 600 učenika. Tokom boravka u Francuskoj, kao stipendista Kraljevine Srbije, upisao je studije medicine. Pod uticajem Oktobarske revolucije u Rusiji, pristupio je komunističkom revolucionarnom pokretu i postao član Komunističke partije Francuske i predsednik udruženja „Klarte“ (Svetlost). Zbog političke aktivnosti ukinuta mu je stipendija, pa se nakon što je oboleo od tuberkuloze, vratio u Jugoslaviju, 1920. godine.[1]

Nakon što je ozdravio, otišao je u Prag, gde je na Karlovom univerzitetu nastavio studije i 1925. diplomirao. U to vreme u Pragu je bilo dosta studenata iz Jugoslavije, pa je Mišović bio veoma društveno aktivan u jugoslovenskim studentskim udruženjima, a posebno u Marksističkom klubu, društvu „Jugoslavija” i Društvu medicinara. Kao vrlo cenjen među studentima, bio je izabran za predsednika studentskog Centralnog odbora, koji je objedinjavao sve jugoslovenske studentske organizacije. Kao predsednik zalagao se za poboljšanje uslova života studenata i dobijanje pomoći od jugoslovenske vlade, koja je prvobitno ponuđena pod nepovoljnim uslovima. Posle diplomiranja, izvesno vreme je ostao u Čehoslovačkoj radi specijalizacije, ali i lečenja od tuberkuloze.[2]

 
Spomen bista u Čačku

Kada se vratio u Kraljevinu SHS notrifikovao je diplomu na Medicinskom fakultetu u Beogradu, januara 1926. godine. Pokušao je da dobije državnu službu u Čačku, alu su ga vlasti kao eksponiranog levičara u tome sprečavale, pa je u rodnom selu lečio mešane i ljude iz najbliže okoline. Godine 1927. otvorio je privatnu ordinaciju u Čačku, a pacijentu su mu pretežno bili radnici i seljaci, kojima često nije ni naplaćivao preglede, a mnogima je i sam davao pare za lekove, zbog čega je bio veoma cenjen u čačanskom kraju. Neprekidno se stručno usavršavao i pratio dostignuća tadašnje medicine, a poseno se interesovao za tuberkulozu nazivajući je „bolešću eksploatisanih i ugnjetavanih”, odnosno bolešću radnika i sirotinje, koja se nedovoljno hranila i živela u lošim uslovima.[3]

Prvih godina nakon ukidanja Šestojanuarske diktature kralja Aleksandra Karađorđevića, kada je došlo do obnove partijskih organizacija tada zabranjene Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) postao je 1932. njen član, a naredne godine i član Mesnog komiteta KPJ u Čačku. Zajedno sa drugim čačanskim komunistima, zalagao se za pokretanje lista Čačanski glasnik, u kome je potom pisao članke protiv vladajućeg režima, korupicije u društvu i državne birokratije.[3] Na čačanskom Narodnom univerzitetu držao je predavanja, koja su bila masovno posećena. Učestvovao je u organizovanju čitaonice, koja je pored toga što je bila kulturna ustanova, bila legalno političko sedište ilegalne KPJ u Čačku, usled čega je policija zabranila njen rad.[4]

U vreme predizborne kampanje za parlamentarne izbore, održane maja 1935, odlukom partijskog rukovodtva određen je za poslaničkog kandidata na listi Pavla Pavlovića, ali do kandidature nije došlo jer su vlasti odbacile Pavlovićevu listu. Iako nije bio kandidat, Mišović je aktivno učestvovao u predizbornim zborovima i konferencijama Udružene opozicije.[4] Kako bi sprečila njegovu političku aktivnost, u vreme izbora, policija ga je aprila 1935. uhapsila zajedno sa grupom čačanskih komunista. Iako u toku istrage, uprkos mučenjima, ništa nije priznao, izveden je pred sud. Na suđenju, tokom koga je javno govorio o teroru režima, i pored nedostatka dokaza osuđen je na 18 meseci javnosti. Presuda doktoru Mišoviću izazvala je ogorčenje javnosti, a nekoliko stotina građana je protestvovlo pred zgradom suda. Stalni protesti radnika, građana i političkih organizacija, kao i štrajk glađu, koji su organizovali osuđeni, primorali su Viši sud da poništi presudu i zatraži ponavljanje procesa. Na novom suđenju, Mišović i njegovi drugovi su bili oslobođeni optužbe i pušteni na slobodu.[5]

Okružni komitet KPJ za Čačak predložio je pred parlamentarne izbore, zakazane za decembar 1938, poslanički kandidat Stranke radnog naroda za Čačak i Trnavski srez bude Dragiša Mišović. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju se saglasio sa ovim predlogom, pa je predata njegova kandidatura, koju je Sreski sud u Čačku potvrdio u oktobru. Nedugo potom, u Beogradu je uhapšen Inicijativni odbor Stranke radnog naroda, ali je uprkos tome Mišović nastavio sa predizbornom aktivnošću. Nekoliko dana kasnije, policija je u nameri da ga uhapsi blokirala njegovu kuću i ordinaciju, ali je na vreme bio obavešten od građana, pa je uspeo da izbegne hapšenje i pređe u ilegalnost, skrivajući se u okolini Čačka.[6]

 
Sahrana Dragiše Mišovića u Čačku

Kako bi izašao iz ilegalnosti i vratio se normalnom životu, Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju je januara 1939. ocenio da je povoljan momenat da dođe u Beograd i preda se vlastima. Zajedno sa jednim pratiocem došao je 16. januara 1939. u Beograd, gde se u pratnji advokata Ivana Ribara prijavio istražnom sudiji Državnog suda za zaštitu države. Nakon saslušanja određen mu je pritvor, nakon čega je policijskim kolima upućen u zatvor na Adi Ciganliji. Prilikom prevoženja u zatvor automobil, u kome se nalazio, na Čukarici je udario u tramvaj.[7] Nakon nesreće, u kojoj je teško povređen, bez svesti je odnet na u Opštu državnu bolnicu, gde je preminuo 18. januara 1939. godine.[8]

Njegovoj sahrani u Čačku 20. januara 1939. prisustvovalo je više od 15.000 ljudi.[9][10]

Nasleđe

uredi

Tokom Narodnooslobodilačkog rata, Čačanski partizanski odred, formiran jula 1941. godine, nosio je njegovo ime. A danas njegovo ime nose kliničko bolnički centar u Beogradu na Dedinju i osnovna škola u Čačku, kao i ulice u Čačku, Beogradu, Nišu, Subotici, Kragujevcu, Nadalju i dr.

Reference

uredi
  1. ^ a b Likovi 1964, str. 158.
  2. ^ Likovi 1964, str. 159.
  3. ^ a b Likovi 1964, str. 160.
  4. ^ a b Likovi 1964, str. 161.
  5. ^ Likovi 1964, str. 162.
  6. ^ Likovi 1964, str. 164.
  7. ^ „Sudar pritvoreničkog automobila sa tramvajem na Čukarici”. digitalna.nb.rs. Politika. 17. 1. 1939. str. 5. 
  8. ^ Likovi 1964, str. 165.
  9. ^ Likovi 1964, str. 166.
  10. ^ Hronologija 1 1980, str. 269.

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi