Drugi opijumski rat

Drugi opijumski rat (), takođe poznat kao Drugi englesko-kineski rat, Drugi kineski rat, Rat strela ili Englesko-francuska ekspedicija u Kini, je rat Francuske i Velike Britanije od 1856. godine do 1860. godine protiv dinastije Ćing u Kini.

Drugi opijumski rat
Deo Opijumskih ratova
Borbe u Kantonu za vreme Drugog opijumskog rata
Vreme 8. oktobar 1856 – 24. oktobar 1860. Mesto Kina Ishod Anglo-francuska pobeda
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo Britanska Indija Francuska SAD	Dinastija Ćing
Jačina
Britanci: 13.127 Francuzi: 7.000	7400 (Osam banera i Armija zelenog standarda)
Žrtve i gubici
2900 including Ujedinjeno Kraljevstvo 134 poginula, 642 ranjena 3 topovnjače potopljeno 3 topovnjače prizemljeno 1 topovnjača oštećena Francuska 25+ poginulih, 146+ ranjenih Sjedinjene Države 11 poginulih, 23 ranjena	Dinastija Ćing 2.100–2.801 ubijenih i ranjenih 2.100 zarobljeno 10+ tvrđava zauzetih 736 zarobljenih topova i artiljerijskog oruđa

Tvrđava Dagu kraj Tjencina nakon što je zauzela britansko-francuska vojska

To je bio drugi veliki sukob u opijumskim ratovima, koji su se vodili oko prava na uvoz opijuma u Kinu, a rezultirao je drugim porazom dinastije Ćing i prisilnom legalizacijom trgovine opijumom. To je navelo mnoge kineske zvaničnike da veruju da sukobi sa zapadnim silama više nisu tradicionalni ratovi, već deo nadolazeće nacionalne krize.

Godine 1860, britanske i francuske trupe su se iskrcale u blizini Pekinga i probijale se u grad. Mirovni pregovori su brzo propali i britanski visoki komesar u Kini naredio je stranim trupama da opljačkaju i unište Carsku letnju palatu, kompleks palata i vrtova u kojima su carevi iz dinastije Ćing obavljali državne poslove.

Tokom i nakon Drugog opijumskog rata, vlada Ćinga je takođe bila prinuđena da potpiše ugovore sa Rusijom, kao što su Ajgunski sporazum i Pekinška konvencija. Kao rezultat toga, Kina je Rusiji ustupila više od 1,5 miliona kvadratnih kilometara teritorije na svom severoistoku i severozapadu. Sa završetkom rata, Ćing vlada je bila u mogućnosti da se koncentriše na suzbijanje Tajpinške pobune i održavanje svoje vladavine. Između ostalog, Pekinška konvencija ustupila je Britancima poluostrvo Kovlun kao deo Hongkonga.

Napomene

Izrazi „drugi rat“ i „rat strelaca“ se koriste u literaturi. „Drugi opijumski rat“ se odnosi na jedan od britanskih strateških ciljeva, legalizaciju trgovine opijumom. Poraz Kine je takođe otvorio čitavu Kinu britanskim trgovcima i oslobodio strani uvoz od unutrašnjih dažbina. „Rat strelica“ se odnosi na naziv broda koji je postao početna tačka sukoba.

Pozadina

Tokom 1850—ih došlo je do rasta imperijalizma. Zapadne sile su imale zajednički cilj da se šire na prekomorska tržišta i da uspostavljaju luke. Velika Britanija je zahtevala od dinastije Ćing da se ponovo pregovarala o sporazumu iz Nankinga sklopljenog 1842. nakon Prvog opijumskog rata. Britanija se pozivala na status najpovlaštenije nacije. Zahtevala je od Kine

• da se cela Kina otvori za britanske trgovce
• da se legalizuje trgovina opijumom
• da se izuzme strani uvoz od unutrašnjih tranzitnih naplata
• da se suzbiju pirati
• da se dozvoli britanskom ambasadoru da odseda u Pekingu
• da engleska verzija sporazuma bude iznad kineske verzije

Dinastija Ćing je odbila zahteve za reviziju sporazuma iz Nankinga, a koje su joj uputili Velika Britanija, Francuska i SAD.

Izbijanje sukoba

Ovaj rat se može smatrati nastavkom Prvog opijumskog rata (1839—1842), pa se zove Drugi opijumski rat. Kineski carski službenici su 10. avgusta 1856. ušli na brod Arou u kineskom vlasništvu registrovan u Hongkongu. Sumnjali su da se bavi krijumčarenjem ili piratstvom. Uhapsili su 12 kineskih podanika. Britanski službenici iz Kantona zahtevali su oslobađanje. Tvrdili su da pošto je brod registrovan kod Britanaca da se na njega odnosi sporazum iz Nankinga. Kada su Kinezi dokazali da su u pravu Britanci su potegli argument, da je brod plovio pod britanskom zastavom i da su kineski vojnici povredili britansku zastavu. U to vreme u Kini je bio pokrenut Tajpinški ustanak i kineska dinastija nije bila u poziciji da vojno odgovori Zapadu. Taj incident je poznat kao Arou incident.

U to vreme Britanija je imala problema u Indiji, gde je trajala pobuna sepoja. Britanci su zbog toga na incident Arou reagovali sa zakašnjenjem, pa su tek 1857, napali Kanton sa Biserne reke. Kineski guverner Kvantunga i Guangsija naredio je kineskim vojnicima po tvrđavama da ne pružaju otpor britanskim vojnicima. Nakon zauzimanja jedne tvrđave blizu Kantona Britanci su napali Kanton. U međuvremenu u Hongkongu je postojala zavera da se otruju Evropljani pomoću hleba, u koji je umešan arsenik. Međutim dodali su previše arsenika, pa je to bilo otkriveno. Britanski parlament je tražio odgovor od Kine što se tiče Arou incidenta. Uputili su Kini oštar demarš. Tražili su od Francuske, SAD i Rusije da se pridruže savezu protiv Kine. Francuska se pridružila akciji, jer su Kinezi ubili jednoga francuskog misionara u Guangsiju. Sad i Rusija su poslali izaslanike u Hongkong pružajući podršku Britaniji i Francuskoj. Ipak nisu poslali vojnu pomoć. Združene britansko-francuske snage su napale krajem 1857. i zauzele su Kanton. Zarobili su guvernera Kvantunga. Kantonom su vladali četiri godine. Nakon zauzimanja Kantona isplovili su severno da zauzmu jednu tvrđavu blizu Tjencina u maju 1858.

Sporazumi iz Tjencina

Prvi deo rata je završio u junu 1858. Potpisani su sporazumi iz Tjencina. Sporazum su pored Britanije i Kine potpisali Francuska, SAD i Rusija. Po tim sporazumima Kina je morala otvoriti još 11 luka za zapadnu trgovinu. U početku su Kinezi odbijali da potpišu sporazume. Glavne tačke sporazuma su:

• Britanija, Francuska, Rusija i SAD imaju pravo da uspostave diplomatske legate (male ambasade) u Pekingu, koji je tada bio zatvoren grad
• Još deset kineskih luka će se otvoriti za stranu trgovinu
• Strani brodovi imaju pravo da slobodno plove rekom Jangce
• Stranci imaju pravo da putuju u unutrašnjost Kine, što je ranije bilo zabranjeno
• Kina će platiti ratnu štetu Britaniji i Francuskoj svakoj po 2 miliona jamba srebra
• Kina će platiti kompenzaciju britanskim trgovcima 2 miliona jamba srebra zbog uništenja njihove imovine

Rusija i Kina su potpisale poseban sporazum 28. maja 1858., koji je predstavljao reviziju Nerčinskog sporazuma iz 1689. Rusija je dobila levu obalu reke Amur. Rusija je na taj način dobila kontrolu deo obale pacifika koji se ne zamrzava. Teritorija istočno od reke Usuri i južno od Amura postaje kondominijum, tj područje kojim zajednički upravljaju Kina i Rusija. Rusija je osnovala 1860. na novodobijenom području grad Vladivostok.

Nastavak rata

Nakon što je car 1858. pristao na ponižavajuće sporazume sa zapadom mnogi kineski ministri su nagovorili cara da se odupre i ne popušta Zapadu. Car je naredio svom mongolskom generalu Senge Rinčenu da se dovuče vojska do Dagu tvrđave kraj Tjencina. Britanska mornarica je juna 1859. sa 2.200 vojnika i 21 brodom krenula prema Tjencinu, sa ciljem da sprovedu ambasadore rekom do Pekinga. Kineski general Senge Rinčen im je rekao da mogu da se iskrcaju, ali da britanska vojska ne može do Pekinga. Po noći 24. juna 1859. jedan odred Britanaca je razneo prepreke, koje su sprečavale britanske brodove da plove uz reku. Pokušali su nasilno da zaplove rekom i napadali su Dagu tvrđavu. Kinezi su pružili žilav otpor, nakon danonoćne borbe Britanci su izgubili 4 topovnjače i dva druga broda. Britanski konvoj se povukao zaštićen vatrom sa američke eskadre.

Tokom leta 1860. velika anglo-francuska vojska od 11.000 Britanaca i 6.799 Francuza i sa 173 broda isplovila je iz Hongkonga i zauzela je luke Jantaj i Daljen da bi zatvorili Ljaotunški zaliv. Iskrcali su se 3. avgusta kraj Dagu Forta, kojega su zauzeli nakon tri sedmice tj. 21. avgusta. Tjencin su zauzelim odmah 3. avgusta i odatle su krenuli prema Pekingu. Kineski car je poslao ministre i tražio je mir. Međutim mirovni pregovori su prekinuti, kada je bio uhapšen britanski diplomata tokom pregovora. Mongolski general Senge Rinčen je predvodio 10.000 vojnika, uključujući elitnu mongolsku konjicu. Došlo je do odlučujuđe bitke u predgrađima Pekinga. Međutim kineska vojska je bila gotovo uništena nakon nekoliko frontalnih napada. Stranci su zauzeli Peking 6. oktobra 1860.

Kineski car Ksijanfeng je pobegao iz Pekinga, a u Pekingu je ostavio brata da pregovara u njegovo ime. Britansko-francuska vojska je odmah pljačkala kraljevsku palatu. Vojska je nakon pljačke ostala van grada. Englezi su razmatrali da li da razore Zabranjeni grad. To je bio predlog lorda Eglina kao osveta zbog ubistva i torture nad dvadeset zapadnih zarobljenika. Ruski i francuski diplomati su odbili taj Elginov predlog i predložili mu da zapali Staru letnju palatu. Kineski istoričari smatraju da je paljenje Stare ljetnje palate služilo da se pokrije obim pljačke. Otac lorda Elgina je već ranije poznat po tome što je od 1799. do 1803. odnesao statue sa Akropolisa.

Posledice

Kada je car Ksijanfeng pobegao iz Pekinga. Sporazum iz Tjancina je potpisao carev brat i tako je završio Drugi opijumski rat.

• Kina je priznala sporazum iz Tjencina
• Tjencin je postao trgovačka luka
• Britanija je dobila Kaulun kraj Hongkonga.
• Kinezi su morali platiti 8 miliona jamba srebra Britaniji i Francuskoj
• Uspostavljena je sloboda vere u Kini
• Legalizovana je trgovina opijumom

Dve nedelje kasnije ruski diplomata Ignatijev je potpisao dodatni ugovor, po kome je Rusija dobila blizu milion kvadratnih kilometara teritorije.

Literatura

• Personal narrative of occurrences during Lord Elgin's second embassy to China, 1860 by Henry Loch, 1869.
• Beeching, Jack (1975). The Chinese Opium Wars. ISBN 978-0-15-617094-9. 
• Erik Ringmar, Fury of the Europeans: Liberal Barbarism and the Destruction of the Emperor's Summer Palace
• W. Travis Hanes III; Sanello, Frank (2002). The Opium Wars. ISBN 978-0-7607-7638-4. 
• The Second China War by Bonner-Smith and E. Lumley, 1944.
• Hanes, William Travis; Sanello, Frank (2004). Opium Wars: The Addiction of One Empire and the Corruption of Another. Sourcebooks. ISBN 978-1-4022-0149-3. 
• Hevia, James Louis (2003). English lessons: the pedagogy of imperialism in nineteenth-century China. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-3188-9. 
• Hsü, Immanuel C. Y. (2000). The Rise of Modern China. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512504-7. 
• Bickers, Robert A. (2011). The scramble for China: foreign devils in the Qing empire, 1800–1914. London: Allen Lane. ISBN 978-0-7139-9749-1. 
• Chan, May Caroline. "Canton, 1857." Victorian Review 36.1 (2010): 31–35.
• Fairbank, John King. Trade and Diplomacy on the China Coast: The Opening of the Treaty Ports, 1842-1854 (1953)
• Greenwood, Adrian (2015). Victoria's Scottish Lion: The Life of Colin Campbell, Lord Clyde. UK: History Press. str. 496. ISBN 978-0-7509-5685-7. 
• Leavenworth, Charles S. The Arrow War with China (1901) online free.
• Lovell, Julia (2011). Opium War. London: Picador. ISBN 978-0-330-53785-8. 
• Ringmar, Erik (2013). Liberal Barbarism: The European Destruction of the Palace of the Emperor of China. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-137-03160-0. 
• Spence, Jonathan D. (2013). The search for modern China. New York: Norton. ISBN 978-0-393-93451-9. 
• Wong, J. Y. (1998). Deadly dreams: opium, imperialism, and the Arrow War (1856–1860) in China. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-55255-9. 
• Wong, J. Y. "Harry Parkes and the 'Arrow War' in China," Modern Asian Studies (1975) 9#3 pp. 303–320.
• Wong, John Yue-wo. Deadly dreams: Opium and the Arrow war (1856–1860) in China (Cambridge UP, 2002).

Spoljašnje veze

• Radovi vezani za članak Drugi opijumski rat na Vikizvorniku