Drugo namesništvo (1868—1872)

Drugo namesništvo vladalo je Kneževinom Srbijom u ime maloletnog Milana Obrenovića između 1868. i 1872. godine. Činili su ga Milivoje Petrović Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović.

Jovan Ristić, Milivoje Blaznavac, Jovan Gavrilović, namesnici do punoletstva knjaza Milana Obrenovića.

Dolazak na vlast uredi

Nakon smrti Mihaila Obrenovića postojale su u Srbiji tri političke struje: konzervativna (koji su se zalagali za nastavak ograničavanja narodnih sloboda i jaču vladarevu vlast), buržoasko-liberalna (koja je bila za davanje političkih prava i sloboda građanima, za ograničenje moći izvršne vlasti, za određenu decentralizaciju) i socijalisti Svetozara Markovića (zahtevali korenite promene i društveni preobražaj).

Posle pogibije kneza Mihaila, u Beogradu je osnovano „Privremeno namesništvo Knjaževskog dostojanstva“ koje su sačinjavali predsednik državnog saveta Jovan Marinović, ministar pravde Rajko Lešjanin i predsednik Kasacionog suda Đorđe Petrović. Ono je trebalo vršiti vlast dok Narodna skupština ne izabere novog kneza. Iza Mihaila nisu ostali neposredni potomci. Milivoje Petrović Blaznavac, ministar vojni, odigrao je glavnu ulogu u događajima koji su usledili. Udaljivši Iliju Garašanina sa sednica vlade, on je saopštio ministrima i savetnicima da će novi knez postati Milan Obrenović, maloletni unuk Jevrema Obrenovića i sin Mihailovog brata od strica (tada imao 14 godina i nalazio se u Parizu na školovanju). Otpor je nameravao gušiti i silom, ako bude potrebno. Time je izigran zakonski postupak nasleđivanja, a izigrana je i Narodna skupština koja se sastala u Topčideru. Ona je stavljena pred svršen čin, pa je prihvatila i potvrdila ono što je vojska sa Blaznavcem već učinila. Maloletnom knezu formirano je Kneževsko namesništvo koga su sačinjavali Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović (članove takođe odredio Blaznavac). Tako je Blaznavac onemogućio konzervativnu partiju i u Garašaninu je stekao najvećeg protivnika, zbog čega je Namesništvo sarađivalo sa liberalima. Liberali su bili uslovljeni mnogim ograničenjima svojih zahteva, ali su prihvatili saradnju.

Ustav iz 1869. godine uredi

Pripreme za donošenje ustava vršio je još knez Mihailo koji je dao predsedniku Apelacionog suda Radivoju Milojkoviću da sačini nacrt ustava. Ustavna reforma morala se odložiti zbog atentata na kneza. Nacrt Milojkovića bitan je zbog toga što se njime po prvi put predvidelo dvodomno Narodno predstavništvo sa zakonodavnom vlašću. Pre otvaranja ustavnog pitanja, Namesništvo se sporazumelo sa liberalima u dve tačke: 1) ustanoviti državnu upravu sa predstavničkim sistemom; 2) osposobiti vojne snage Srbije radi narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Milutin Garašanin je govorio da je cilj namesnika, zbog koga je donet ustav, bio da se spreči dolazak novih ljudi u Namesništvo (prema dotadašnjem zakonu mandat Namesništva trajao je 3 godine, a namesnici su ga hteli produžiti). Namesništvo je sazvalo odbor od 76 lica, pretežno intelektualaca, trgovaca i viših činovnika. To je tzv. Svetonikoljski odbor koji je sa radom otpočeo decembra 1868. godine. Odbor je između 18. i 31. decembra održao 9 sednica kojima je predsedavao predsednik vlade i ministar pravde Đorđe Cenić, dok je potpredsednik bio Radivoje Milojković. Na sednicama odbora najviše pažnje posvećeno je uređenju zakonodavnog tela. O ovom pitanju razmatralo se na dve sednice (2. i 3). Da bi se obezbedilo od bilo kakvih iznenađenja na Velikoj narodnoj skupštini, Namesništvo je održalo konferenciju sa poslanicima na kojoj je utvrdilo sve elemente skupštinskog sistema. Sve je bilo unapred pripremljeno. Svaki srez ili opština birao je po jednog poslanika na 3000 poreskih glava. Svaki punoletni Srbin (30 godina) koji plaća porez od najmanje 6 talira godišnje, može biti izabran za poslanika. Činovnici i vojnici ne mogu biti poslanici. Ograničenje po godinama nije važilo za kneza. Skupština je trebalo da se sastane 22. juna 1869. godine. Predsednik Skupštine bio je Živko Karabiberović.

Ustavom je uveden u Srbiji predstavnički sistem. Narodna skupština dobila je udeo u zakonodavnoj vlasti. Ustav je sadržao 133 člana u 10 poglavlja. Narodne poslanike Skupštine postavljao je knez (1/4). Biračko pravo ograničeno je imovinskim cenzusom; imao ga je svaki punoletni građanin koji plaća porez na rad ili prihod. Knez je imao nadmoćniji položaj u zakonodavnoj vlasti. On je i sazivao Narodnu skupštinu i određivao mesto njenog održavanja, otvarao i zaključivao njene sednice, odlagao je i raspuštao. Zakonodavnu inicijativu imao je knez. Knez je mogao da izdaje privremene zakone u vandrednim situacijama. Budžetsko pravo pripadalo je vladi. Ministre je birao i postavljao knez. Sloboda i prava građana nisu dovoljno precizirane. Sloboda štampe je bila više deklarativna nego stvarna. Ipak, i pored svih ograničenja, Ustav iz 1869. godine je po prvi put omogućio narodu da učestvuje u državnim poslovima. Takođe, on je prvi delimično ograničio moć vladara. Njime je popravljen položaj Srbije prema Porti, jer je onemogućio njeno bilo kakvo mešanje u unutrašnje poslove Kneževine. Ustav je napadan i sleva i zdesna; konzervativci su ga smatrali previše liberalnim, a liberali nedovoljno liberalnim (zamerali su mu što Skupštini nije dao pravo zakonodavne inicijative i pravo donošenja budžeta).

Zakoni uredi

Ustav iz 1869. godine dao je Narodnoj skupštini udeo u zakonodavnoj vlasti. Po njenom donošenju dolazi do stvaranja dve političke grupacije. Liberali su se okupili oko Jovana Ristića, dok se nešto kasnije okupljaju mladokonzervativci na drugoj strani. Mladokonzervativci su vodili poreklo od ustavobraniteljskih konzervativaca i, za razliku od starokonzervativaca, bili su nadahnuti liberalnim idejama, odnosno, njihov konzervativizam je u znatnoj meri bio razblažen liberalizmom. Okupljaju se istovremeno i pristalice Svetozara Markovića. Prva zakonodavna skupština održana je septembra-novembra 1870. godine u Kragujevcu. Bilo je potrebno doneti više organskih zakona koji bi ispunili pravne praznine Ustava iz 1869. godine i produbili njegov sadržaj. One su dovršile ustavnu reformu namesnika. Tom prilikom doneto je nekoliko zakona: Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini, Zakon o poslovnom redu u Državnom savetu, Zakon o izboru narodnih poslanika, Zakon o ministarskoj odgovornosti, Zakon o slobodi štampe. Na svakih 2000 poreskih glava birao se po jedan poslanik. Izabrano je 97 poslanika, dok je Namesništvo postavilo još 24. Predsednik je bio Živko Karabiberović.

Prvi je donet Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini koji je sadržao odredbe kojih nije bilo u Ustavu. Poslovnik je sam odlučivao da li će dolaziti na sednice Skupštine, a mogao je biti iskučen iz njenog rada ukoliko nije opravdao svoj izostanak. Mandat mu mogu oduzeti samo birači koji su ga izabrali. Zakon nije predviđao poslanički imunitet. Po Zakonu o izboru narodnih poslanika bilo je predviđeno da se izbori za Skupštinu održavaju svake treće godine. Izborno pravo imao je svaki građanin koji je navršio 21 godinu života i plaćao porez. Prava izbora lišeni su Cigani, najamni radnici, osuđenici zbog zločina i gubitka časti, oni koji se nalaze u zatvoru. Za poslanika može biti izabrano lice koje je navršilo 30. godinu života. Zakon o ministarskoj odgovornosti još je više suzio odgovornost ministra zbog toga što je uveo blage kazne i što su dela za koje je ministar mogao biti optužen brzo zastarevala. Propisana je krivična, a ne politička odgovornost ministara. Knez i vlada uvek su mogli da onemoguće da neki ministar bude optužen jer je predlog o njegovom gonjenju morala podneti Skupština odmah po izvršenju dela, a sazivanje Skupštine bilo je u nadležnosti kneza. Zakonom o štampi je prema namesnicima uvedena sloboda štampe bez cenzure, o čemu se vodila šustra rasprava jer je štampar morao da primerak svog lista dostavi vlastima. Tako je zaobilaznim putem uvedena cenzura štampe.

Političke partije uredi

Posle 1868. godine u Srbiji su postojale tri političke grupacije (stranke postoje tek od 1880-ih godina): liberali, konzervativci i socijalisti. Liberali su prišli namesnicima i postali poslušni činovnici. Vođe konzervativaca, Garašanin i Jovan Marinović, oštro su kritikovali namesničke reforme i politiku umerenog liberalizma. Oni, uz Nikolu i Filipa Hristića, predstavljali su stare konzervativce. Garašanin se nakon donošenja Ustava povukao iz politike na svoje imanje u Grockoj. Prema Slobodanu Jovanoviću, konzervativci nisu otvoreno istupali protiv režima, već su „gunđali u kutu“. Iz njihovih redova izdvaja se grupa mladokonzervativaca koja je otvoreno kritikovala režim. Njihov glavni predstavnik bio je energični govornik Aćim Čumić, koga je Blaznavac pokušao da pridobije na stranu Namesništva. On je izabran za predsednika Beogradske opštine, ali je smenjen jer je, navodno, organizovao demonstracije u Velikoj školi. Ljubomir Kaljević, mladokonzervativac, takođe je oštro napadao namesnički režim. Slična podela postojala je i u redovima liberala: podela na liberale do Svetoandrejske skupštine (sa kojima Namesništvo nije htelo da sarađuje i koje je potiskivalo) i nove liberale koji su se priklonili namesnicima (činili većinu). Ristić se na Svetoandrejskoj skupštini nije deklarisao ni kao konzervativac ni kao liberal; zastupao je ideje desnog liberalizma. Jevrem Grujić, Vladimir Jovanović i Milovan Janković nikada ga nisu doživljavali kao svog istomišljenika. Za vreme namesničkog režima počinje pravi političko-partijski život u Srbiji. Liberali se okupljaju oko Jovana Ristića. Oni su se razlikovali od liberala iz svetoandrejskog perioda zbog toga što su bili umereniji. Liberali iz perioda Mihailove vladavine tražili su sve ili ništa, te su bili isključeni iz političkog života. Namesnici su sklopili savez sa liberalima na osnovu 2 tačke (vidi gore). Liberali su se odrekli mnogih svojih ideja kako bi se dodvorili namesnicima.

Vlade Namesništva uredi

Prvu vladu u periodu Namesništva obrazovao je Đorđe Cenić. Ona je trajala od dolaska Namesništva na vlast do donošenja Ustava iz 1869. godine. Vlada je imala trojicu ministara od kojih je svaki imao po dva resora. Cenić je bio konzervativac, ali su ostali ministri bili liberali. Vlada je bila pod jakim uticajem namesnika. Radivoje Milojković, pašenog Jovana Ristića, bio je ministar unutrašnjih i spoljnih poslova, Panta Jovanović ministar finansija, prosvete i crkvenih dela, a Jovan Belimarković ministar vojni i građevine. Jula 1869. godine na vlast je došla vlada Radivoja Milojkovića koji je obavljao i funkciju ministra unutrašnjih dela. Liberal Dimitrije Matić obavljao je funkciju ministra inostranih poslova. Panta Jovanović bio je ministar finansija. Belimarković je ostao na svom položaju.

Spoljna politika uredi

Međunarodnopravni položaj Srbije do 1878. godine određen je Pariskim ugovorom o miru iz 1856. godine. Srbija je bila samoupravna država u vazalnom odnosu prema Turskoj. Povlastice su joj bile obezbeđene jemstvom šest velikih sila. Od 1867. godine predati su joj utvrđeni gradovi, a jedini simbol turske vlasti bila je zastava na bedemu beogradske tvrđave i godišnji danak od 2.300.000 groša. Srbija je u 19. veku bila jedan od najznačajnijih činilaca u razvoju balkanskih prilika i Istočnog pitanja. Spoljna politika Srbije u periodu od 1868. do 1875. godine oslanjala se na Načertanije. Protiv pokretanja Istočnog pitanja bile su, s manjom ili većom odlučnošću, sve velike sile. Za Ristića je najznačajniji spoljnipolitički cilj bio da Srbija oko sebe okupi ceo srpski narod i da se stvori velika srpska država. On na Balkanski savez nije polagao toliko kao Mihailo ili Garašanin. Nije ga se odricao i ulagao je velike napore da ga održi, ali je pokazivao sumnju da će on rešiti Istočno pitanje u korist Srbije. U spoljnoj politici računa na potporu Rusije, dok Habzburge smatra vekovnim istorijskim neprijateljima Srbije. Zapadnim silama nije pridavao toliki značaj kao Garašanin.

Srpska vlada je 1870. godine procenila da je spoljnopolitička situacija nepovoljna za pokretanje opštebalkanskog ustanka. Time se suprotstavila politici Svetozara Markovića i Svetozara Miletića koji su se zalagali da se Srbija pridruži oslobodilačkim pokretima u Italiji i borbi za ujedinjenje Nemačke. Balkanski savez počeo se raspadati nakon Mihailove smrti. Iz njega je prva istupila Crna Gora, znajući da tako mala država neće moći nametnuti svoju prevlast u ujedinjenoj srpskoj državi. Knjaz Nikola govorio je da Mihailovom smrću prestaje važnost ugovora iz 1866. godine. Odnosi između dve države postaju loši od 1868. godine. Crnogorski vrhovi izjavili su da neće dopustiti da Hercegovina bez borbe pripadne Srbiji. Iste godine dolazi do prekida diplomatskih odnosa između Grčke i Turske. Namesništvo se u ovom sukobu držalo po strani, pa je Grčka stekla utisak da Balkanski savez neće koristiti njenoj spoljnoj politici. U prethodnoj deceniji poremećeni su odnosi između Srba i Bugara zbog velikobugarske nacionalne politike i makedonskog pitanja. Postojao je i crkveni spor; namesnička vlada protestovala protiv bugarskog zahteva da se njenoj nezavisnoj državi pripoje eparhije izvan bugarske nacionalne teritorije. Porta je prihvatila bugarske zahteve 1870. godine, ali srpska pravoslavna crkva nije prihvatila ovaj Portin akt. I nakon Mihailove pogibije, odnosi sa Hrvatskom se razvijaju, naročito sa Hrvatskom narodnom strankom, odnosno biskupom Štrosmajerom. Namesništvo je zateklo loše odnose sa Hrvatskom. Razlog je bio taj što je Mihailo 1867. godine prekršio sporazum koga je Garašanin sklopio sa Štrosmajerom tako što je srpski knez avgusta iste godine otpustio Garašanina i potpisao sa Andrašijem sporazum na Ivanki. Namesništvo je najpre htelo da se sporazume sa Austrougarskom, što nije išlo lako zbog otpora Rusa. Odnosi sa Hrvatskom dobri su tokom čitave vladavine Namesništva, ali se Štrosmajer povlači iz politike 1873. godine kada dobri odnosi prestaju.

Od velikih sila, najznačajniji je bio odnos Srbije sa Rusijom i Austrougarskom, silama koje su bile najzainteresovanije za balkanska zbivanja. Mihailo se postepeno vezivao za Austrougarsku, te je vest o njegovoj smrti primljena sa žaljenjem u Beču i Pešti. Car je bio za povratak kralja Aleksandra (koji se lepo odnosio prema Carevini 1848), a Andraši mu je savetovao da podrži kandidaturu Milana Obrenovića. Na kraju je prevagnulo mišljenje da se Austrougarska u to ne treba mešati, a kasnije je podržala izbor Milana Obrenovića. Blaznavac je smatran austrofilom i protivnikom srpske aktivne spoljne politike. Njegov dolazak na vlast izazvao je neprijateljstvo Rusije. Austro-francuskoj pomoći Srbija je mogla da zahvali što ustavna promena iz 1869. godine je prošla bez ikakvih zapleta. Austrougarska je učinila Namesništvu i druge korisne usluge; pohapsila je mnoge optužene za ubistvo kneza Mihaila; među njima i Aleksandra Karađorđevića. Svi su izvedeni pred redovne ugarske sudove. Glavno pitanje u odnosima dve države bilo je pitanje Bosne i Hercegovine, u čijem rešavanju je značajnu ulogu odigrao mađarski aristokrat Benjamin Kalaj. Andraši i Kalaj smatrali su da od Južnih Slovena ne treba stvarati neprijatelje, te su bili spremni da povedu pregovore oko Bosne. Kalaj je, međutim, dobio 1868. godine uputstva da Srbija ne sme dobiti Bosnu. Njegov zadatak je bio da privoli Srbiju za austrofilsku politiku i da je spreči da ostvari bilo koji nagli korak u rešavanju Istočnog pitanja. Andrašijev zadatak bio je da za ovakve ideje pridobije cara i Bajsta. Andraši je savetovao 1869. godine Ristiću da pokrene stvar Bosne kod Porte sa mrtve tačke i da traži ovu teritoriju na upravu. Međutim, Namesnici su uskoro, preko Štrosmajerovih ljudi, saznali da je namesnik Dalmacije, general Vagner, nudio Hrvatskoj narodnoj stranci sporazum o priključenju Bosne i Hercegovine Hrvatskoj, dakle Austrougarskoj. Pokazalo se da iza Vagnera stoji Bajst, a iza njega austrijski vrhovi. Ristić više nije verovao ni Kalaju ni Andrašiju, mada to nikome nije govorio. On je pokrenuo pregovore sa britanskim konzulom da britanska diplomatija utiče na Portu u vezi srpske uprave u Bosni. Međutim, Porta je odbila o tome da i razgovara, a protiv takvog rešenja bila je i ruska vlada. Ristić je odbio sve ponude Andrašija i Kalaja kako ne bi na Srbiju navukao neprijateljstvo Rusije. Namesništvo je tražilo načina da se izmiri sa Hrvatskom. Odnosi sa Austrougarskom počeli su se remetiti 1871. godine na Londonskoj konferenciji. Tamo su austrougarski poslanici tražili da se Đerdap pročisti kako bi se Dunav osposobio za savremenu i bezbedniju plovidbu. Prema odlukama Pribrežne komisije, Austrija je dobila pravo da rešava pitanje plovidbe Dunavom u oblasti Srbije i Rumunije. Odluka velikih sila išla je u korist Austrougarskoj, jer Srbija i Rumunija, kao vazalne države, nisu smatrane za „pribrežne sile“.

Srbija je tokom vladavine namesnika imala dobre odnose sa svojim vladarom. Dva nerešena pitanja stajala su između Srbije i Turske: pitanje Malog Zvornika i Sakara, odnosno tursko-srpske granične linije na Dunavu i vezivanje budućih srpskih i turskih železnica. Istorija malozvorničkog pitanja potiče od 1834. godine kada je reka Drina određena za zapadnu granicu Kneževine. Na desnoj obali ostala su dva muslimanska seoceta sa 40-tak kuća čiji su stanovnici često napadali i zlostavljali putnike. Pitanje nije rešeno skoro 40 godina i ostalo je Namesništvu u amanet. Namesnici su naložili srpskom kapućehaji u Carigradu da svake nedelje odlazi na Portu i pominje Mali Zvornik. Međutim, pitanje se nije micalo sa mesta. Turci su Srbiji nudili železničku vezu kod Aleksinca. Mihailo je to odbijao jer se plašio da mu veza ne dovede turske trupe u moravsku dolinu. On je tražio vezu kod Novog Pazara, gde je bio povoljniji teren za odbranu, na šta nisu htele pristati turske vlasti. Namesništvo je 1871. godine pristalo na vezu kod Aleksinca, ali su sada Turci tražili vezu kod Novog Pazara. kako bi svoje pruge vezali sa Bosnom, zaobilazeći Srbiju. Na nepopustljivost Porte, Srbija je htela odgovoriti obustavom plaćanja danka, ali joj je to zabranila ruska vlada.

U odnosima sa Rusijom, značajna je poseta mladog kneza i Blaznavca ruskom caru Aleksandru II koji se nalazio na Krimu (1871). Knez i namesnik su srdačno primljeni. Vođeni su i politički razgovori, mada su prevladavale svečanosti. Blaznavac nije dobio nikakve konkretne ponude, ali je otklonio nesporazume sa Rusima. Francuska i Engleska nisu bili zadovoljni ovom posetom. Odnosi su pogoršani i sa Austrougarskom i sa Portom.

Izvori uredi

  • Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 5, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.
  • Miroslav Pešić; Političke stranke i uvođenje parlamentarizma u Srbiji 1881-1903, Filozofski fakultet u Nišu, Niš 2017.