Википедија

Dubnijum

Dubnijum (Db, lat. dubnium), prethodno unnilpentijum (Unp) i hanijum (Ha), prelazni je metal.[9] Ime je dobio po ruskom gradu Dubna. Verovatno poseduje izotope čije se atomske mase nalaze između 257—262.

Dubnijum
Opšta svojstva
Ime, simboldubnijum, Db
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
Ta
↑
Db
↓
(Upe)
raderfordijum ← dubnijum → siborgijum ‍
Atomski broj (Z)105
Grupa, periodagrupa 5, perioda 7
Blokd-blok
Kategorija  prelazni metal
Rel. at. masa (Ar)268,12567[1]
Maseni broj268 (najstabilniji izotop)
El. konfiguracija[Rn] 5f14 6d3 7s2[2]
po ljuskama
2, 8, 18, 32, 32, 11, 2
Fizička svojstva
Agregatno stanječvrsto (predviđeno)[3]
Gustina pri s.t.29,3 g/cm3 (predviđeno)[2][4]
Atomska svojstva
Oksidaciona stanja5, (4), (3)
(oksidaciona stanja u zagradama su predviđanja)[2][4]
Energije jonizacije1: 665 kJ/mol
2: 1547 kJ/mol
3: 2378 kJ/mol
(ostale) (sve osim prvog je procenjeno)[2]
Atomski radijus139 pm (procenjeno)[2]
Kovalentni radijus149 pm (procenjeno)[5]
Ostalo
Kristalna struktura ​unutrašnjecentr. kubična (BCC)(predviđeno)[3]
Unutrašnjecentr. kubična (BCC) kristalna struktura za dubnijum
CAS broj53850-35-4
Istorija
Imenovanjepo Dubni u Moskovskoj oblasti, Rusija, lokaciji Objedinjenog instituta za nuklearna istraživanja
Otkrićenezavisno Nacionalna laboratorija Lorens Berkli i Objedinjeni institut za nuklearna istraživanja (1970)
Glavni izotopi
izotop rasp. pž. (t1/2) TR PR
262Db syn 34 s[6][7] 67% α 258Lr
33% SF
263Db syn 27 s[7] 56% SF
41% α 259Lr
3% ε 263mRf
266Db syn 20 min[7] SF
ε? 266Rf
267Db syn 1,2 h[7] SF
ε? 267Rf
268Db syn 28 h[7] SF
ε? 268Rf
270Db syn 15 h[8] 17% SF
83% α 266Lr
ε? 270Rf
reference • Vikipodaci

Izotopi 260 i 261 su verovatno dobijeni (neki to osporavaju) 1967. godine od strane Ivana Kurčatova u Ruskom gradu Dubna, bombardovanjem izotopa 249 Cf jedrima izotopa 15 azota. Sličnim eksperimentom koji je izvršio Albert Giorso 1969. godine na univerzitetu u Berkliju u Kaliforniji dobijen je izotop 262. Rezultati Giorsa se razlikuju od Kurčatovih rezultata i zato se Rusima osporavalo da su prvi dobili ovaj element. Rusi verovatno i nisu bili sigurni svog uspeha, jer se nisu usudili da daju ime ovom elementu. Amerikanci su koristili naziv koji je predložio Albert Giorso: hanijum (od prezimena Oto Hana). Ipak je ime elementa promenjeno u dubnijum, jer je otkriven u Dubni.

Ovaj element se ne javlja u prirodi. Do sada je dobijeno samo nekoliko njegovih atoma. Pretpostavlja se da se dubnijum nalazi na Suncu i na još nekim zvezdama srednje veličine. Njegove fizičke i hemijske osobine nisu poznate, ali pretpostavlja se da je on metal sličnih osobina kao i vanadijum.[10] Njegova elektronska konfiguracija takođe nije poznata jer je dobijen u obliku plazme. Po pravilima ona bi trebalo da bude: radon + 5f146d37s2

Istorija uredi

Otkriće uredi

Uranijum, element sa atomskim brojem 92, je najteži element koji se u većim količinama javlja u prirodi. Teži elementi od njega uglavnom se dobijaju određenim postupcima sinteze ili fuzijom odnosno bombardovanjem jezgrima lakših elemenata. Prva sinteza novog elementa, neptunijuma, elementa broj 93 desila se 1940. godine, a izveli su je naučnici u SAD.[11] U narednim godinama, američki naučnici su neosporno sintetisali i teže elemente, sve do elementa broj 101, mendeljevijuma 1955. godine. Međutim, počev od elementa 102, prioritet otkrića elemenata postao je predmet debate između američkih i sovjetskih naučnika.[12] Njihovo rivalstvo rezultiralo je „trkom” u otkrivanju novih elemenata i davanju njihovih imena, što je kasnije nazvano „transfermijski ratovi”.

Prvi izveštaj o otkriću elementa 105 objavio je Objedinjeni institut za nuklearna istraživanja (JINR) u gradu Dubna kod Moskve, SSSR, danas Rusija 1968. godine. Meta načinjena od izotopa 243Am bombardovana je snopom jona izotopa 22Ne. Naučnici iz Dubne otkrili su alfa raspade energija 9,4 MeV (uz pretpostavljeno vreme poluraspada od 0,1–3 sekunde) i 9,7 MeV (t1/2 > 0,05 s) nakon čega je usledila alfa aktivnost slična onoj kod izotopa 256103 i 257103. Dva niza aktivnosti, zasnovana na prethodnim teoretskim predviđanjima, dodeljene su izotopima 261105 i 260105, respektivno.[13]

243
 95Am + 22
10 Ne → 265−x105 + x n (x = 4, 5)

Istraživanja o ovoj reakciji su nastavljena, a daljnja proučavanja usmerena su na traženje fisijskih fragmenata izotopa elementa 105. Naknadni radovi objavljeni su u februaru 1970. godine. Pronađene su dve radioaktivnosti sa vremenima poluraspada od 14 ms i 2,2±0,5 s. Ranije otkrivena aktivnost dodeljena je izotopu 242mfAm, a za drugu je navedeno da je uzrokovana nekim izotopom elementa 105. Verovatnoća da je druga aktivnost mogla proizaći iz transferne reakcije pa tako ne bi ni mogla biti od elementa 105, je smanjena zbog činjenice da je prinos iz ove reakcije bio niži nego od transferne reakcije kojom se dobio 242mfAm. Ideja da se u ovoj reakciji sinteze zaista radilo o reakciji (22Ne,xn) podržana je istraživanjima o reakcijama gde je meta od 243Am bombardovana 18O. Reakcije u kojima su nastali 256103 i 257103 imale su vrlo malo aktivnosti spontane fisije (što je odgovaralo potvrđenim podacima), a reakcija kojom su nastali teži 258103 i 259103 nije pokazivala nikakvu aktivnost spontane fisije, što je u potpunosti odgovaralo teoriji.[13]

U aprilu 1970, tim naučnika predvođen Albertom Giorsom radeći na Univerzitetu Kalifornije u gradu (Berkeli, Kalifornija) započeo je nadmetanje sa Sovjetima. Giorso je tvrdio da su uspeli da sintetišu element bombardirajući metu sačinjenu iz kalifornijuma-249 jonima azota-15. Izmerena je alfa aktivnost energije 9,1 MeV. Američki naučnici pokušali su i reakcije sa drugim nuklidima: bombardovanje 249Cf sa 14N, zatim Pb sa 15N, kao i Hg sa 15N, ali u njima nije potvrđena slična aktivnost. Osobine „ćerki” jezgara bile su korelaciji sa onima kod izotopa 256103 što je ukazivalo da je 260105 „roditeljski” nuklid.[13]

249
 98Cf + 15
 7 N → 260105 + 4 n

Ovi rezultati naučnika sa Berklija nisu potvrdili otkrića sovjetskih naučnika u vezi energija 9,4 MeV ili 9,7 MeV kod alfa raspada izotopa 260105, što je ostavljalo mogućnost da je jedino mogao nastati izotop 261105.[13] U maju 1970. JINR je objavio još jedan izveštaj o dubnijumu. U njemu se navodilo da su izvršene daljnje sinteze ovog elementa. Takođe je objavljeno da su ranije izvršene sinteze potvrđene, a prema tom izveštaju, izotop dobijen u Dubni verovatno je bio 261105, mada ni mogućnost da se radilo o 260105 nije isključena.[13] Izvještaj je uključio i prvobitna ispitivanja hemijskih osobina: upotrebljena je verzija metode termalnog gradijenta gasne hromatografije da bi se pokazalo da je hlorid nečeg što je nastalo spontanim raspadom gotovo u potpunosti odgovarao niobijum hloridu, a ne hafnijum tetrahloridu što je pripisano elementu 105. Tim je identifikovao aktivnost spontanog raspada trajanja 2,2 sekunde sadržanu u isparljivom hloridu koji je imao osobine pripisane eka-tantalu.[13]

U junu 1970. tim iz Dubne načinio je određena poboljšanja njihovog prvobitnog eksperimenta, praveći metu veće čistoće i smanjujući intenzitet transfernih reakcija tako što su instalirali kolimator pre uređaja za „hvatanje”. Ovog puta, njima je uspelo da dokažu alfa aktivnost energije 9,1 MeV sa „kćerkama” izotopima koji su mogli biti 256103 ili 257103, pa je prema tome prvobitni izotop mogao biti 260105 ili 261105.[13]

Kontroverza u vezi s imenom uredi

Sovjetski naučnici najpre su predložili ime nilborijum (Ns) u čast danskog nuklearnog fizičara Nila Bora, jednog od osnivača teorija atomske strukture i „stare” kvantne teorije. Američki tim predložio je da se novi element nazove hanijum (Ha) u čast nemačkog hemičara Ota Hana, „oca nuklearne hemije”. Zbog takvih stavova, nastala je kontroverza u vezi s imenom ovog elementa.[14]

Međutim, tenzije između naučnika su donekle bile ublažene krajem 1960-ih i 1970-ih. Oba tima su se pozabavila sintetisanjem narednog, težeg elementa 106, ali su odlučili da neće predlagati nova imena.[15] Sovjetski tim je 1968. godine predstavio svoj izveštaj, navodeći kako su priznanja za otkrića elemenata 102 i 103 koja su objavili drugi timovi, uključujući i američki, „preuranjena”.[16] Nakon toga, oni su predložili osnivanje međunarodne komisije koja bi elaborirala kriterijume otkrića. Taj predlog je usvojen 1974. mada se novoosnovana komisija nikad nije sastala kako bi proučila tvrdnje.[16] Ni jedan tim naučnika nije pokazao interes za razrešenje sukoba putem medijacije pa su vodeći naučnici sa LBL-a, Albert Giorso i Glen Siborg, otputovali u Dubnu 1975. gde su se sastali sa vođom sovjetskog tima Georgijem Fljorovim u pokušaju da se spor razreši unutar timova, te da se neutralna zajednička grupa učini nepotrebnom. Međutim, ovaj sastanak nije bio uspešan.[17] Spor je ostao nerazrešen, te je IUPAC 1979. objavio novi predlog načina sistematskog davanja imena novih elemenata (prema kojem bi element 105 trebalo nazivati unnilpentium, prema latinskim korenima un- i nil-, te grčkim korenom pent-, što znači jedan, nula i pet, kao referencu decimalnih brojeva njegovog atomskog broja), što bi se koristilo privremeno do davanja konačnih imena elemenata. Ipak, naučnici su većinom ignorisali ove preporuke, ne želeći da „oslabe pozicije” svojih predloga imena usvajanjem neutralnog sistema imenovanja.[18]

Godine 1981 „trci” oko superteških elemenata pridružio se novi učesnik: Društvo za istraživanje teških jona (nem. Gesellschaft für Schwerionenforschung) iz nemačkog grada Darmstadta. Oni su tvrdili da su sintetisali element 107, a njihov izveštaj je usledio pet godina nakon prve objave iz Dubne, ali je sadržavao veći nivo preciznosti, što je davalo mnogo veću „težinu” tvrdnjama o otkriću.[13] Nemački tim se pridružio sovjetskom po tome što je predložio naziv nilborijum za novi element, smatrajući da je Bor zaslužio da se neki element nazove po njemu, a ujedno se nadajući da će umanjiti američko-ruske tenzije u vezi kontroverznog imena elementa 105.[16] Sovjetski naučnici nisu žurili s novim predlogom imena za element 105, navodeći da je mnogo važnije prethodno odrediti ko je stvarni pronalazač elementa.[16]

Godine 1996. IUPAC se ponovno sastao i razmotrio sva imena koja su se u međuvremenu predlagala te usvojio novi set preporuka na tom sastanku. Ista su napokon odobrena i objavljena godinu kasnije, 1997.[19] Element 105 napokon je dobio svoje stalno, današnje ime dubnijum (Db) po ruskom gradu Dubna, sedištu Objedinjenog instituta za nuklearna istraživanja. Ovu odluku nerado su prihvatili i američki naučnici.[20] IUPAC je naglasio da su laboratoriji u Berkliju već nekoliko puta bile priznate zasluge za davanje imena elemenata (npr. berklijum, kalifornijum, americijum), a priznanje imena raderfordijum i siborgijum za elemente 104 i 106 bilo bi „pošteno” da se istovremeno priznaju i zasluge ruskog tima u vezi otkrića elemenata 104, 105 i 106. (Pitanje davanja imena elementu 107 prepušteno je Kraljevskoj danskoj akademiji nauka, koja je preporučila da se koristi ime borijum.)[21]

Pretpostavljene osobine uredi

 
Relativistička (puna linija) i nerelativistička (iscrtana linija) radijalne distribucije 7s valentnih elektrona u dubnijumu.

Atomske i fizičke uredi

Porastom atomskih brojeva elemenata direktni relativistički efekat se iskazuje u tome da se unutrašnji elektroni počinju brže okretati oko jezgra, što je rezultat povećanja elektromagnetnog privlačenja između elektrona i jezgra. Slični efekti su pronađeni za s orbitale (kao i za p1/2 mada se to ne može primeniti na dubnijum): na primer, 7s orbitala je smanjena za oko 25% po veličini, a stabilnija je za 2,6 eV.[22]

Mnogo posredniji efekat bio bi taj da orbitale s i p1/2 više i efektivnije „štite” naboj jezgra, ostavljajući još manje za spoljne d i f elektrone, koji se zbog toga kreću po mnogo višim orbitalama. Ovaj efekat je znatno izražen kod dubnijuma. Za razliku od prethodnih članova 5. grupe, njegovi 7s elektrone je daleko teže odvojiti od atoma nego 6d elektrone, pa ovi nivoi energije ostaju vrlo bliski jedan drugom.[22]

Drugi efekat jeste interakcija spina i orbitale, tačnije odvajanje spina i orbitale koja se kod dubnijuma ogleda u odvajanju 6d podljuske (azimutalni kvantni broj ℓ za d ljusku je 2) u dve podljuske, sa četiri od deset orbitala koji imaju svoj ℓ snižen do 3/2 te šest orbitala gde je povećan na 5/2. Iako je svih deset nivoa energije zapravo povišeno (sniženo je u apsolutnim vrednostima), čine ih mnogo manje energetski stabilnim, pri čemu su četiri od njih nešto više stabilne od ostalih šest. (Tri 6d elektrona normalno preuzimaju energetske nivoe najniže energije, 6d3/2.)[22]

Dok se preostali valentni elektroni u jednostruko joniziranom atomu dubnijuma (Db+) organizuju u konfiguraciji 6d27s2, dvostruko (Db2+) ili trostruko (Db3+) jonizovani atomi eliminišu 7s elektrone, što je po suprotnom redosledu od njihovih lakših homologa. Uprkos razlikama, za dubnijum se i dalje očekuje da koristi svojih pet elektrona kao valentne elektrone. Nivoi energije 7p nisu pokazali nikakav uticaj na dubnijum i njegove osobine. Kako su 6d orbitale dubnijuma više destabilizirane od 5d orbitala kod tantala, za jon Db3+ se očekuje da ima dva preostala d umesto s elektrona, što bi kao rezultat imalo da mu je to oksidaciono stanje nestabilno i čak ređe nego kod tantala. Potencijal jonizacije dubnijuma u njegovom maksimalnom oksidacionom stanju trebalo bi da bude neznatno niži nego kod tantala a jonski radijus dubnijuma bi trebalo da bude veći u odnosu na tantal. Ova pretpostavka ima značajne efekte na hemiju dubnijuma.[22]

Kada bi veliki atomi dubnijuma bili sakupljeni i od njih formiran uzorak u čvrstom stanju, oni bi se organizovali u prostorno centriranu kubnu konfiguraciju, sličnu onoj kao kod prethodnih elemenata 5. grupe.[23] Pretpostavljena gustina dubnijuma je oko 29 g/cm3.[22]

Hemijske uredi

Istraživanja o hemijskim osobinama dubnijuma sproveli su brojni autori[22] na primeru dubnijum-pentahlorida: pomoću računarske hemije došlo se do podataka koji uglavnom odgovaraju periodičnim trendovima i zakonima, tako da on pokazuje osobine slične jedinjenjima elemenata d-bloka. Na primer, nivoi molekularnih orbitala daju naznaku da dubijum koristi tri nivoa 6d elektrona, što se i očekivalo. Druga osobina za koju se očekivalo da će dubnijum-pentahlorid takođe imati jeste osnaživanje njegove kovalentne veze (u poređenju sa njegovim analogom kod tantala): smanjenje efektivnog naboja na atomu, a njegovo povećanje na području preklapanja veze (između orbitala dubnijuma i hlora).[22]

Proračuni za hemiju rastvora takođe ukazuju da bi najviše oksidaciono stanje dubnijuma +5 moglo biti stabilnije od istog stanja kod niobijuma i tantala, dok bi stanje +3 moglo biti manje stabilno od istog stanja kod niobijuma i tantala. Sklonost katjona ka hidrolizi u najvišem oksidacionom stanju mogla bi se nastaviti smanjivati unutar 5. grupe elemenata. Ipak, očekivanja su da bi ona i dalje bila vrlo brza. Za komplekse dubnijuma se očekuje da bi trebalo da nastave trendove unutar 5. grupe, naročito po njihovom bogatstvu. Izvršeni su proračuni za hidro-hlorido komplekse dubnijuma, i pokazani su obrnuti trendovi formiranja kompleksa i ekstrakcije elemenata 5. grupe, pri čemu je dubnijum mnogo skloniji tome od tantala.[22]

Izotopi uredi

Dubnijum sa svojim atomskim brojem 105 je superteški element; a kao i svi elementi sa tako visokim atomskim brojevima, vrlo je nestabilan. Najstabilniji poznati izotop dubnijuma je 268Db koji ima vreme poluraspada od oko jednog dana.[24] Stoga, čak i da je nekad u prošlosti i postojao na Zemlji, već davno bi se potpuno raspao, pa se danas može dobiti isključivo veštački.[a]

Kratko vreme poluraspada ograničava obim eksperimenata u vezi dubnijuma. Ovo je više naglašeno i zbog odnosa neutrona i protona u najstabilnijim izotopima elemenata sa rastom atomskog broja, što je trend za koji se očekuje da će se nastaviti i kod narednih superteških elemenata.[27] Time se komplikuje sinteza najstabilnijih izotopa, jer takvi izotopi bi imali više neutrona po jednom protonu nego zajedno meta i snop jezgara kojim se ona bombarduju. (Iako se izučavaju razne tehnike zasnovane na brzom zahvatu neutrona (r-proces),[28] u modernim istraživanjima najviše je zastupljena ona tehnika zasnovana na sudaru velikih i malih jezgara atoma.)

Napomene uredi

  1. ^ Iako moderna teorija nuklearnih jezgara ne predviđa postojanje dugoživućeg izotopa dubnijuma, ranije su postojale tvrdnje da su nepoznati izotopi superteških elemenata zapravo postojali na primordijalnoj Zemlji, na primer takva tvrdnja je postojala 1963. godine za izotop 267108 sa vremenom poluraspada od 400 do 500 miliona godina[25] ili 2009. godine za izotop 292122 sa vremenom poluraspada od preko 100 miliona godina;[26] ipak, niti jedna tvrdnja do danas nije prihvaćena.

Reference uredi

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ a b v g d Hoffman, D. C.; Lee, D. M.; Pershina, V. (2006). „Transactinides and the future elements”. Ur.: Morss, L.R.; Edelstein, N. M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3rd izd.). Springer Science+Business Media. str. 1652-1752. ISBN 978-1-4020-3555-5. 
  3. ^ a b Östlin, A.; Vitos, L. (2011). „First-principles calculation of the structural stability of 6d transition metals”. Physical Review B. 84 (11). Bibcode:2011PhRvB..84k3104O. doi:10.1103/PhysRevB.84.113104. 
  4. ^ a b Fricke, B. (1975). „Superheavy elements: a prediction of their chemical and physical properties”. Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. 21: 89—144. doi:10.1007/BFb0116498. Arhivirano iz originala 4. 10. 2013. g. Pristupljeno 4. 10. 2013. 
  5. ^ „Dubnium”. Royal Chemical Society. Pristupljeno 9. 10. 2017. 
  6. ^ Münzenberg, G.; Gupta, M. (2011). „Production and Identification of Transactinide Elements”: 877. doi:10.1007/978-1-4419-0720-2_19. 
  7. ^ a b v g d „Six New Isotopes of the Superheavy Elements Discovered”. Berkeley Lab. 2010. Arhivirano iz originala 05. 05. 2014. g. Pristupljeno 9. 10. 2017. 
  8. ^ Oganessian, Yu. Ts.; Abdullin, F. Sh.; Bailey, P. D.; et al. (2010). „Synthesis of a New Element with Atomic Number Z=117”. Physical Review Letters. American Physical Society. 104 (142502). Bibcode:2010PhRvL.104n2502O. PMID 20481935. doi:10.1103/PhysRevLett.104.142502. Arhivirano iz originala 18. 10. 2016. g. 
  9. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  10. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  11. ^ R., Choppin G.; Liljenzin J.-O.; Rydberg J. (2002). Radiochemistry and Nuclear Chemistry. Elsevier. str. 416. ISBN 978-0-7506-7463-8. 
  12. ^ Hoffman, D. C. (1996). The Transuranium Elements: From Neptunium and Plutonium to Element 112 (PDF) (Izveštaj). Lawrence Livermore National Laboratory. Pristupljeno 14. 10. 2017. 
  13. ^ a b v g d đ e ž „Discovery of the Transfermium elements” (PDF). Pure and Applied Chemistry. 65 (8). 1993. doi:10.1351/pac199365081757. Pristupljeno 7. 9. 2016. 
  14. ^ Costa; Orna M. V. (1. 10. 2014). The Lost Elements: The Periodic Table's Shadow Side. Oxford University Press. str. 386. ISBN 978-0-19-938335-1.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  15. ^ Hoffmann K. (1987). Možno li sdelatь zoloto? Mošenniki, obmanщiki i učenыe v istorii himičeskih эlementov (na jeziku: ruski). Nauka. str. 180—181.  Prevod od: Hoffmann K. (1979). Kann man Gold machen? Gauner, Gaukler und Gelehrte. Aus der Geschichte der chemischen Elemente [Može li neko napraviti zlato? Prevaranti, žongleri i naučnici. Iz historije hemijskih elemenata] (na jeziku: nemački). Urania. 
  16. ^ a b v g „Responses on the report 'Discovery of the Transfermium elements' followed by reply to the responses by Transfermium Working Group” (PDF). Pure and Applied Chemistry. 65 (8): 1815—1824. 1993. doi:10.1351/pac199365081815. Pristupljeno 7. 9. 2016. 
  17. ^ Robinson A. (2017). „An Attempt to Solve the Controversies Over Elements 104 and 105: A Meeting in Russia, 23 September 1975”. Bulletin of the American Physical Society. 62 (1). Pristupljeno 14. 10. 2017. 
  18. ^ Holden (2016). „The Three-letter Element Symbols:”. Chemistry International. 38 (2). ISSN 1365-2192. doi:10.1515/ci-2016-0204.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  19. ^ K., Bera J. of the Heavier Elements (1999). „Names”. Resonance. 4 (3). doi:10.1007/BF02838724. 
  20. ^ C., Hoffman D.; Ghiorso A.; Seaborg G. T. (2000). The Transuranium People: The Inside Story. Imperial College Press. str. 369-399. ISBN 978-1-86094-087-3. 
  21. ^ „Names and symbols of transfermium elements (IUPAC Recommendations 1997)”. Pure and Applied Chemistry. 69 (12): 2471. 1997. doi:10.1351/pac199769122471. 
  22. ^ a b v g d đ e ž Haire, Richard G. (2006). „Transactinides and the future elements”. Ur.: Morss; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3 izd.). Dordrecht, Holandija: Springer Science+Business Media. ISBN 978-1-4020-3555-5. 
  23. ^ Östlin, A.; Vitos, L. (2011). „First-principles calculation of the structural stability of 6d transition metals”. Physical Review B. 84 (11). doi:10.1103/PhysRevB.84.113104. 
  24. ^ Audi, B.; Kondev; Wang; Pfeiffer; et al. (2012). „The NUBASE2012 evaluation of nuclear properties” (PDF). Chinese Physics C. 36 (12): 1157—1286. Bibcode:2012ChPhC..36....1A. doi:10.1088/1674-1137/36/12/001. Arhivirano iz originala (PDF) 06. 07. 2016. g. Pristupljeno 25. 05. 2019. 
  25. ^ Emsley J. (2011). Nature's Building Blocks: An A-Z Guide to the Elements (novo izd.). New York, NY: Oxford University Press. str. 215-217. ISBN 978-0-19-960563-7. 
  26. ^ Marinov, A.; Rodushkin, I.; Kolb, D.; Pape, A.; et al. (2008). Evidence for a long-lived superheavy nucleus with atomic mass number A=292 and atomic number Z=~122 in natural Th. Bibcode:2010IJMPE..19..131M. arXiv:0804.3869  . doi:10.1142/S0218301310014662. 
  27. ^ V., Karpov A.; Zagrebaev V. I.; Palenzuela Y. M.; Greiner W. (2013). „Superheavy Nuclei: Decay and Stability”. Exciting Interdisciplinary Physics. FIAS Interdisciplinary Science Series. str. 69. ISBN 978-3-319-00046-6. doi:10.1007/978-3-319-00047-3_6. 
  28. ^ Botvina Al.; Mishustin I.; Zagrebaev V.; Greiner W. (2010). „Possibility of synthesizing superheavy elements in nuclear explosions”. International Journal of Modern Physics E. 19 (10): 2063—2075. Bibcode:2010IJMPE..19.2063B. ISSN 0218-3013. arXiv:1006.4738  . doi:10.1142/S0218301310016521. 

Spoljašnje veze uredi

 
Dubnijum na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дубнијум&oldid=25909392”