Duga vojna

Duga vojna je naziv za prvu, uspešnu fazu Varninskog krstaškog rata u kojoj su krstaši, predvođeni ugarskim kraljem Vladislavom, čuvenim vojnikom Janošem Hunjadijem i srpskim despotom Đurađom Brankovićem, 1443. i početkom 1444. godine prodrli duboko u tursku teritoriju, osvojivši Niš, Sofiju i gotovo celu Srpsku despotovinu. Napredovanje je zaustavila zima, a pohod je nastavljen aprila 1444. godine i završen katastrofalnim porazom hrišćana kod Varne (10. novembra 1444. godine).

Duga vojna
Deo Varninskog krstaškog rata
Chelebowski varna.jpg
Bitka kod Varne
Vreme:1443. i početak 1444. godine
Mesto:Balkansko poluostrvo
Ishod: Pobeda hrišćana
Sukobljene strane
Despot of Serbia.png Srpska despotovina
Coa Hungary Country History (14th century).svg Kraljevina Ugarska
POL Przemysł II 1295 COA.svg Kraljevina Poljska
Coat of arms of Wallachia Voivodship.png Kneževina Vlaška
Coat of arms of Moldavia.svg Kneževina Moldavija
Fictitious Ottoman flag 1.svg Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
CoatOfArmsOfJovanStefanovicBrankovic.png Đurađ Branković
Blason louis II de Hongrie.svg Vladislav III Jagelonac
Coa Hungary Family Hunyadi János (extended) v2.svg Janoš Hunjadi
Fictitious Ottoman flag 1.svg Murat II

Prvi pad SmederevaUredi

Velika turska vojska predvođena samim sultanom Muratom krenula je krajem aprila 1439. godine na Srbiju. Ubrzo su osvojili gotovo celu Srpsku despotovinu. Održali su se samo Smederevo i Novo Brdo. Smederevo su hrabro branili sin despota Đurđa Brankovića, Grgur i Toma Kantakuzin sve do 18. avgusta 1439. godine. Novo Brdo održalo se do 1441. godine kada je konačno osvojeno posle dvogodišnje opsade. Despot Đurađ prelazi u Ugarsku i traži pomoć od kralja Alberta koji, i pored dobre volje, nije mogao da mu pruži pomoć jer je i sam imao problema sa nezadovoljnom vlastelom u svojoj zemlji.

Okupljanje pristalicaUredi

Kralj Albert umire 27. oktobra 1439. godine, a Ugarska upada u još veću krizu i bila je potpuno isključena iz svakog računa za vojničke podvige većeg stila. Despot Đurađ je kao kandidata za ugarski presto predlagao svoga sina Lazara, ali ga je kraljica Elizabeta Luksemburška odlučno odbila iz verskih razloga. Izbor konačno pade na Vladislava III (u to vreme je imao nepunih petnaest godina). U Ugarskoj nastaju duge prepirke između pristalica Vladislava i kraljičinog sina Ladislava Posmrče.

Za to vreme Murat drugi opseda Beograd koji je hrabro izdržao šestomesečnu opsadu i odbio neprijatelja. Uvidevši da u Ugarskoj neće dobiti pomoć, Đurađ Branković u maju 1440. godine prelazi u mletačku oblast, a odatle u Zetu, zadržavajući se na putu u Dubrovniku i Šibeniku. Dubrovačka republika je znala da će despotov dolazak biti rđavo primljen na Porti, ali je ipak otvorila vrata svog grada obeskućenom starom prijatelju. Taj časni primer gostoljublja postao je jedna od najponosnijih stranica njihove istorije i njihovi docniji pisci, sa Gundulićem na čelu, s pravom su slavili taj postupak svojih predaka. Turci šalju poslanstvo u Dubrovnik da protestuje. Videvši kakvoj opasnosti izlaže grad, despot Đurađ sam napusti grad 25. jula. Ponovo se uputio u Ugarsku.

Prve akcije Janoša HunjadijaUredi

 
Papa Evgenije IV

Razdraženost Turaka protiv despota bila je u ovo vreme veoma velika. Sultan se, izgleda, nije nadao da će stari despot pokazati toliko nepopustljivosti. Zato je naredio da se oba njegova sina okuju i oslepe (8. maja 1441). Iste godine palo je Novo Brdo (27. juna). Time je cela Srbija bila osvojena. Stanje u Ugarskoj se stabilizuje, pa kralj Vladislav dolazi na misao da protiv Turaka treba preduzeti energičnije mere. Zajednička mržnja prema Turcima približila ga je sa srpskim despotom. Najjači kraljev oslonac u borbi sa muslimanima bio je Janoš Hunjadi (Sibinjanin Janko), čuveni ugarski vojskovođa koji će sedam godina kasnije i sam pokrenuti krstaški pohod protiv Osmanlija. Kralj Vladislav postavio je Janoša Hunjadija za zapovednika južne granice sa sedištem u Beogradu. Čim je došao na svoju novu dužnost, Janoš je postao aktivan i u jesen 1441. godine izvršio jedan prodor duboko u Srbiju. Tom prilikom potukao je vojsku namesnika Isa-bega. Da bi mogli pratiti kretanje Mađara oko Beograda, Turci 1442. godine podižu na Avali grad sa koga su imali širok pogled cele oblasti, sve do Dunava.

Pripreme za pohodUredi

Od 1442. godine počeše se sve češće i sa više strana dizati glasovi da je potrebno organizovati jednu veliku hrišćansku ligu protiv Turaka. Naročito su bili aktivni jovanovci sa Roda, ugroženi od muslimana iz Egipta. Jovanovci, Dubrovačka republika, despot Đurađ i Vizantija nazivaju u pomoć papu i zapadne sile moleći ih da ne dopuste propast hrišćanstva. U Carigradu, u proleće 1442. godine izbija građanski rat, pa se država nalazila u veoma teškoj situaciji i bez napada Turaka. Papa je smatrao da treba pomoći prijateljima koji su mu nedavno priznali vrhovnu duhovnu vlast. U tome mu je veliku pomoć pružio kardinal Julijan Cezarini koji je svojim govorima uspeo da rasplamti ratnički duh i utiša sve protivnike pohoda u Ugarskoj. Pozivao je sve evropske hrišćanske zemlje na veliki hrišćanski pohod, sličan onima koji su se vodili dva veka ranije. Papa Evgenije je obećao oproštaj svih grehova krstašima koji daju doprinos u ratu protiv Turaka (28. jula 1442).

Borbe u VlaškojUredi

Papa i Cezarini postigli su potpuni uspeh. Tome je doprinela i akcija Turaka. Jedna njihova vojska prodire preko Vlaške u Erdelj, ali ju je Hunjadi u martu 1442. godine presreo i sasvim razbio. Drugu pobedu odneo je Hunjadi u septembru na Jalosinici u Vlaškoj, pobedivši samog rumelijskog beglerbega Šehabedila koji je predvodio vojsku od 80.000 ljudi. Te pobede silno digoše duh kod krstaša. Hunjadi postade proslavljeni vitez i nada hrišćanstva.

Sam sultan, iznenađen prvim porazom i zauzet borbom s Karamanidima, požuri da sklopi mir. Već u julu se sultanov poslanik nalazio u Budimu, ali nije postigao uspeha. Uticaj Cezarinija, Janoša Hunjadija i novčana podrška despota Đurđa pretegoše. Oni su želeli nastavak rata smatrajući sultanovu ponudu kao znak slabosti.

Početak velike ofanziveUredi

Nakon turske pobede u Vlaškoj, papa je o Novoj 1443. godini uputio novu bulu, saopštavajući da će za pobedu hrišćanstva žrtvovati petinu svojih prihoda. Krajem februara 1443. godine ugarski sabor u Budimu donese odluku da se preduzme velika ofanziva koju će predvoditi sam kralj. Maja meseca stigoše glasovi o turskim porazima u Maloj Aziji i o sultanovoj smrti na nekom ostrvu. Stvari osetno krenuše nabolje za krstaše. Janoš Hunjadi je verovao da će Turci, kada saznaju da na njih ide vojska od 30.000 konjanika, napustiti Evropu i bez borbi. Krajem juna 1443. godine prva krstaška vojska kreće na jug, a sam kralj krenuo je na jug u septembru praćen despotom Đurđem i Hunjadijem. Za despota se priča da nije žalio sredstva samo da bi skupio što bolju vojsku. Broj ratnika cenio se na 25.000 konjanika i strelaca. Hrišćanima se pridružio i vlaški vojvoda Drakula koji se odmetnuo od sultana.

Napredovanje hrišćanaUredi

Krajem septembra i početkom oktobra hrišćanska vojska prelazi Dunav i stavlja se pod vođstvo iskusnog despota. Njemu se priključilo još 8.000 srpskih boraca i srebrnački vojvoda Petar Kovačević sa 600 konjanika. Napredovanje je išlo veoma brzo. Hrišćanska avangarda od 12.000 konjanika koju je vodio Hunjadi porazila je 3. novembra Turke u bici kod Niša. Ovaj poraz silno je zbunio Turke i na bojnom polju i u zaleđini. Nakon poraza Turci dugo nisu bili sposobni za veći otpor. Početkom decembra Sofija pada u hrišćanske ruke, a prodor se nastavlja i dalje. Međutim, pred dobro utvrđenim klancima Srednje gore moralo se stati jer su Turci kod Zlatice spremali snažan otpor.

Povlačenje krstašaUredi

Zbog zime koja je nastala, nezgodnog snabdevanja i otpora Turaka kod Trajanovih vrata, hrišćani su prekinuli dalju ofanzivu i započeli povlačenje. Turci su nastojali da im nanesu što više udaraca, ali su kod Kunovice ponovo pretrpeli težak poraz. Poraz kod Kunovice bio je naročito osetan, a Turci su ga pripisivali izdaji tesalskog zapovednika Turhan-paše koji je bio na vezi sa despotom.

Despot se zalagao za nastavak ofanzive. On je predlagao da hrišćanska vojska prezimi u Srbiji i u proleće nastavi pohod. Sam se obavezao na snabdevanje vojske, a nudio je i 100.000 dukata novčane potpore. Ali Mađari, izmoreni i istrošeni, hteli su odmoriti i nikako nisu pristajali na to. Krajem januara 1444. godine cela vojska, s kraljem i despotom, skupila se u Beogradu i oko njega i odmah prelazila dalje u Ugarsku.

PoslediceUredi

 
Vladislav III u bici kod Varne

Hrišćanska pobeda izazvala je mnoge nade balkanskih naroda. Neki od njih digoše se na oružje. Novobrđani digoše ustanak ali beše brzo savladani. Nešto više uspeha postiže Skender-beg. U njemu, rano poturčenom, bilo se već ranije probudilo staro versko, a donekle i narodno osećanje. On napušta Turke i povlači se u albanske planine. Ustanci izbijaju i u Grčkoj gde je brat vizantijskog cara, despot Konstantin Dragaš, započeo oslobođenje Peloponeza. U isto vreme izbija i ustanak u Tesaliji.

U aprilu 1444. godine doneseno je na Budimskom saboru rešenje da se nastavi borba protiv Turaka. Zaplašen od novog pohoda, Sultan požuri da sa Đurađom sklopi mir. Segedinskim mirom obnovljena je Srpska despotovina na čije čelo ponovo dolazi Đurađ Branković. Mir je sklopljen na deset godina. Novi pohod na Turke završen je katastrofalnim porazom hrišćana u bici kod Varne (10. novembra 1444. godine).

Vidi jošUredi

IzvoriUredi