Dugi marš

Dugi marš je naziv za strateško povlačenje koje je izvršila kineska Crvena armija, kako bi izbegla ofanzivu nadirućih vojnih snaga Kuomintanga. Ovo je zapravo uopšteni naziv za više marševa koje je izvršilo nekoliko komunističkih gerilskih armija na jugu tokom povlačenja na sever i zapad Kine. Najpoznatiji od tih marševa bio je onaj iz provincije Đangsi, započet u oktobru 1934. godine. Tamo je Prva frontalna armija Kineske Sovjetske Republike bila pod teškim udarom snažnije vojske Čang Kaj Šeka. Kako bi izbegla potpuno uništenje, armija je pod komandom Mao Cedunga i Džou Enlaj izvršila veliko polukružno povlačenje prema severu Kine u ukupnoj dužini od 12.500 km i u trajanju preko 370 dana. Maršruta je išla preko nekih od najneprohodnijih regiona zapadne Kine, da bi posle toga išla severno sve do provincije Šansi, a duž njega su probijene četvorostruke blokade Čang Kaj Šekovog Kuomintanga.

Dugi marš
Deo Kineskog građanskog rata
Gibanje komunističkih gerilskih armija sa juga Kine prema severu tokom 1934. i 1935. godine.
Vreme 16. oktobar 1934 – 19. oktobar 1935. Mesto Kina Ishod Komunisti izbegavaju nacionalističke armije i savezničke vođe rata
Sukobljene strane
Nacionalistička Kina * Nacionalna revolucionarna armija Saveznički gospodari rata Vojna pomoć: Nemačka	kineska Crvena armija Podrška: Sovjetski Savez
Komandanti i vođe
Čang Kaj Šek Sjue Jue Baj Čongsji Hans fon Sekt	Mao Cedung Džu De Džou Enlaj Peng Dehuaj Lin Bjao Deng Sjaoping Oto Braun
Jačina
preko 300.000	Prvi front Crvene armije: 69.000 (oktobar 1934) 7.000 (oktobar 1935)

Dugi marš je u kineskoj istoriji ostao upamćen kao jedan legendarnih podviga kineskih komunističkih gerilaca. U maršu je učestvovalo 130.000 boraca, od kojih je preživelo samo 10% njih. Preživeli su smatrani herojima, te je velik deo njih činio vladajuću garnituru nakon 1949. godine. Ostatak je stradao od iscrpljenosti, bolesti, te stalnih sukoba s lokalnim gospodarima rata. Maovo vođenje armije tokom Dugog marša osiguralo mu je veliku popularnost unutar Komunističke partije Kine.

Vremenska linija

1920-1934

• 23. jul 1921: osnovana Komunistička partija Kine.
• 1928: Osnovana je Crvena armija KPK, koncentrisana u Đijansiju i Fuđijanu.
• 7. novembar 1931: Sovjet Đangsi su osnovali Mao Cedung i Džu De u glavnom gradu Čuićinu, kao prvi član Kineske Sovjetske Republike.
• Decembar 1931: Džou Enlaj stiže u Čuićin, zamenjujući Maoa na mestu političkog komesara Crvene armije.
• Oktobar 1932: Na Ningdu konferenciji, većina vođa Crvene armije kritikuje Maovu taktiku. Mao je degradiran na status figure.
• 1933: Bo Gu i Oto Braun dolaze iz SSSR-a, reorganizuju Crvenu armiju i preuzimaju kontrolu nad partijskim poslovima. Četiri uzastopne kampanje okruživanja od strane nacionalista su poražene.
• 25. septembar 1933: Peta kampanja okruživanja počinje, Bo i Braun su na kraju poraženi u oktobru 1934.
• 10. oktobar 1934: Prva Crvena armija, koja se sastoji od 130.000 vojnika i civila predvođenih Boom i Braunom, počinje Dugi marš, polazeći iz Judua u Đangsiju.
• 25. decembar–3. novembar 1934: Prva armija se bori protiv nacionalista u bici kod reke Sjang.

1935.

• 15–17. januar: rukovodstvo Boa i Brauna je osuđeno na Cuenji konferenciji. Džou postaje najmoćnija ličnost u Partiji, a Mao postaje Džouov pomoćnik.
• Mart: Četvrta Crvena armija pod Džang Guotaoa polazi iz svoje baze na granici Sečuan–Šansi.
• 29. april–8. maj: Prva armija prelazi reku Đinša, gornji deo Jangcea.
• 22. maj: Crvena armija formira savez s narodom Ji.
• 29. maj: Prva armija zauzima most Luding.
• Jun–jul: Prva i Četvrta armija se sastaju kod Maogonga. Mao i Džang se ne slažu oko strategije i snage se na kraju razdvajaju.
• Jul: Prva armija prelazi planinu Julunsjuešan.
• Avgust: Prva armija prelazi močvaru Cojge.
• 16. septembar: Prva armija prelazi prevoj Lacikou.
• 19. oktobar: Prva armija stiže u Janan, završavajući njihov Dugi marš.
• Novembar: Mao je imenovan za predsednika Vojne komisije.
• 19. novembar: Druga Crvena armija pod komandom He Longa počinje svoje povlačenje u Janan, marširajući zapadno od Hubeja. Istog dana, Četvrta Crvena armija je poražena od nacionalističkih snaga na prolazu Baidžang u Sečuanu.

1936.

• 9. oktobar: Četvrta Crvena armija se sastaje sa Prvom u Huiningu, Gansu.
• 22. oktobar: Druga Crvena armija se susreće sa elementima Prve u Đangtajbaou, Gansu. Ovim se završava Dugi marš za sve snage.

Pozadina

Crvena armija 1934.

Prva Crvena armija pod komandom Bo Gua i Ota Brauna formirana je iz 1., 3. i 5. armijskog korpusa u južnom Đangsiju. Kada je nekoliko jedinica formiralo Četvrtu Crvenu armiju pod Džang Guotaom u graničnom području Sečuan-Šansi, još nije postojao standardni sistem imenovanja, što je delimično doprinelo ograničenoj centralnoj kontroli KPK nad odvojenim enklavama pod kontrolom komunista. Nakon što su ove prve dve snage organizovane, Druga Crvena armija je formirana u istočnom Guidžouu ujedinjenjem 2. armijskog korpusa pod Sjao Keom sa 6. armijskim korpusom pod He Longom. Treću Crvenu armiju je nakratko vodio He u oblasti koja se prostire na granici Hunan-Hubej, ali njen poraz 1932. doveo je do njenog spajanja sa 6. armijskim korpusom u oktobru 1934. godine. Ove tri armije će zadržati svoje istorijske oznake do formiranja Drugog ujedinjenog fronta sa nacionalnom revolucionarnom armijom tokom Drugog kinesko-japanskog rata, koji je nominalno integrisao komunističke snage u NRA, formirajući Armiju Osme rute i Novu Četvrtu armiju.

Građanski rat

Glavni članak: Kineski građanski rat

Komunističku partiju Kine je 1921. osnovao Čen Dusju uz sovjetsku podršku. KPK je u početku sarađivala sa nacionalističkim Kuomintangom, koji je osnovao revolucionarni republikanac Sun Jat-sen. Međutim, nakon neočekivane Sunove smrti u martu 1925. godine, borba za moć unutar KMT-a dovela je do promene autoriteta partije na Čang Kaj Šeka, čije su snage Severne ekspedicije uspele da preuzmu kontrolu nad velikim delovima Kine od lokalnih gospodara rata i uspostave ujedinjene vlade u Nankingu u aprilu 1927. godine. Za razliku od drugih nacionalističkih vođa, poput Vang Jingveja, Čang se protivio ideji o nastavku saradnje sa KPK. Početni period saradnje na ujedinjenju Kine i okončanju neravnopravnih ugovora raspao se u aprilu 1927. kada je Čang Kaj Šek krenuo protiv komunista. Neuspešne urbane pobune (u Nančangu, Vuhanu i Guangdžouu) i potiskivanje KPK u Šangaju i drugim gradovima odvele su mnoge pristalice stranke u ruralna uporišta kao što je Sovjet Đangsi, koji je organizovao Mao Cedung. Do 1928. godine, dezerteri i dezerterske jedinice Kuomintanga, dopunjene seljacima iz komunističkih seoskih sovjeta, formirale su Kinesku radničko-seljačku Crvenu armiju. Ideološka konfrontacija između KPK i KMT ubrzo je evoluirala u prvu fazu kineskog građanskog rata.

Sovjet Đangsi

Glavni članak: Sovjet Đangsi

Nakon uspostavljanja Sovjeta Đangsi, Maov status unutar Partije je opao. Godine 1930, Mao je tvrdio da je potrebno eliminisati navodne KMT špijune i antiboljševike koji su delovali unutar Sovjeta i započeo ideološku kampanju koja je uključivala mučenja, kako bi eliminisao svoje neprijatelje. Kampanja se nastavila do kraja 1931. godine, tokom koje je ubijeno oko 70.000 ljudi čime se brojnost Crvene armije smaljila sa 40.000 na manje od 10.000 boraca. De fakto vođa partije u to vreme, Džou Enlaj, prvobitno je podržavao Maove čistke kao neophodne za eliminisanje KMT špijuna. Nakon što je Džou stigao u Đangsi u decembru 1931, kritikovao je Maove kampanje zbog toga što su bile usmerene više protiv antimaoista nego legitimnih pretnji Partiji, za opštu besmislenost kampanje i za široko rasprostranjenu upotrebu torture za izvlačenje priznanja. Tokom 1932. godine, nakon Džouovih napora da okonča Maove ideološke progone, kampanje su se postepeno stišale.

U decembru 1931. Džou je zamenio Mao Cedunga na mestu sekretara Armije Prvog fronta i političkog komesara Crvene armije. Lju Bočeng, Lin Bjao i Peng Dehuaj kritikovali su Maovu taktiku na Ningdu konferenciji u avgustu 1932. godine. Najviši lideri koji su podržavali Maoa 1932. bili su Džou Enlaj, koji je postao razočaran strateškim vođstvom drugih viših lidera u Partiji, i Maov stari drug, Džu De. Džouova podrška nije bila dovoljna, i Mao je degradiran u figuru u sovjetskoj vladi, sve dok kasnije, tokom Dugog marša, nije povratio svoju poziciju.

Čangove kampanje okruživanja

Početkom 1933. Bo Gu je stigao u Điansi sa Kominterninim savetnikom Otom Braunom i preuzeo kontrolu nad partijskim poslovima. Džou je u to vreme, očigledno uz snažnu podršku partijskih i vojnih kolega, reorganizovao i standardizovao Crvenu armiju. Pod Džouom, Boom i Braunom, Crvena armija je pobedila četiri napada nacionalističkih trupa Čang Kaj Šeka.

Čangovu petu kampanju bilo je mnogo teže obuzdati. Septembra 1933. Nacionalna revolucionarna armija pod vođstvom Čang Kaj Šeka je na kraju potpuno opkolila Đangsi, uz savete i taktičku pomoć njegovog nemačkog savetnika Hansa fon Sekta. Čangove snage su uspostavile utvrđeni perimetar, a Đangsi je bio opkoljen u pokušaju da Čang uništi komunističke snage zarobljene unutra. U julu 1934, vođe Partije, kojom je dominiralo „Dvadeset osam boljševika“, militantne grupe koju su u Moskvi formirali Vang Ming i Bo Gu, isterali su Maoa iz Politbiroa KPK u Čuićinui nakratko ga stavili u kućni pritvor. Maoa je zamenio Džou Enlaj kao vođa vojne komisije.

U avgustu 1934. godine, kada je Crvena armija iscrpljena zbog dugotrajnog sukoba, špijun Mo Sjong, koga je Džou Enlaj postavio u štab KMT vojske u Nančangu, doneo je vesti da Čang Kaj Šek priprema veliku ofanzivu protiv komunista. Komunističko rukovodstvo odlučilo je na strateško povlačenje kako bi se pregrupisalo sa drugim komunističkim jedinicama i izbeglo uništenje. Prvobitni plan je bio da se poveže sa Drugom Crvenom armijom kojom je komandovao He Long, za koju se smatralo da se nalazi u Hubeju na zapadu i severu. Komunikacija između podeljenih grupa Crvene armije bila je poremećena pohodom Kuomintanga. Tokom planiranja evakuacije Đangsija, Prva Crvena armija nije bila svesna da se ove druge komunističke snage takođe povlače na zapad.

Dugi marš

Proboj iz Đangsija

Pošto područje centralne baze nije moglo biti održano, Stalni komitet je imenovao Boa (odgovornog za politiku), Brauna (odgovornog za vojnu strategiju) i Džoua (odgovornog za sprovođenje vojnog planiranja) da organizuju evakuaciju. Pošto je neprijatelj bio blizu, Džou, zadužen za logistiku, svoje planove je pravio u potpunoj tajnosti. Nije obelodanjeno ko i kada treba da ode: čak su i viši lideri tek u poslednjim trenucima bili obavešteni o kretanju vojske. Nije poznato koji su kriterijumi korišćeni da bi se odredilo ko će ostati, a ko otići, ali je ostavljeno 16.000 vojnika i neki od najistaknutijih komandanata komunista u to vreme (uključujući Sjang Jing, Čen Ji, Tan Dženlina i Ću Ćubaja). da formiraju pozadinu, da odvrate glavne snage nacionalističkih trupa od uočavanja i sprečavanja opšteg povlačenja.

Prve pokrete za zaštitu od povlačenja preduzele su snage koje je predvodio Fang Džimin, probijajući KMT linije u junu 1934. Iako su Fang Džiminove trupe ubrzo uništene, ovi pokreti su iznenadili Kuomintang, koji je u to vreme bio brojčano nadmoćniji od komunista. ne očekujući napad na njihov utvrđeni perimetar.

Rani pokreti trupa su zapravo bili diverzija da bi se omogućilo povlačenje važnijih vođa iz Đangsija. Dana 16. oktobra 1934. godine, snage od oko 130.000 vojnika i civila pod Bo Guom i Otom Braunom napale su liniju položaja Kuomintanga kod Judua. Više od 86.000 vojnika, 11.000 administrativnog osoblja i hiljade civilnih nosača je zapravo završilo proboj; preostali, uglavnom ranjeni ili bolesni vojnici, nastavili su da se bore u odlaganju akcije nakon što su glavne snage otišle, a zatim su se razišli po selima. Nekoliko istaknutih članova kineskog Sovjeta koji su ostali zarobljeni su i pogubljeni od strane Kuomintanga nakon pada Ruiđina u novembru 1934, uključujući Ku Kiubaja i najmlađeg brata Mao Cedunga, Mao Cetana.

Povlačenje je počelo početkom oktobra 1934. godine. Džouovi obaveštajni agenti su uspeli da identifikuju veliki deo Čangovih linija koje su imale trupe pod vođstvom generala Čena Džitanga, vojskovođe Guangdonga za koga je Džou identifikovao da će verovatno više voleti da sačuva snagu svojih trupa nego boreći se. Džou je poslao Pan Hanijana da pregovara o bezbednom prolazu sa generalom Čenom, koji je kasnije dozvolio Crvenoj armiji da prođe kroz teritoriju koju je on kontrolisao bez borbe. Crvena armija je uspešno prešla reku Sinfeng i marširala kroz provinciju Guangdong u Hunan pre nego što je naišla na poslednje Čangovo utvrđenje na reci Hsijang.

Nakon što je prošla kroz tri od četiri bloka utvrđenja koja su bila potrebna da pobegne iz Čangovog okruženja, Crvenu armiju su konačno presrele regularne nacionalističke trupe i pretrpela je velike gubitke. Od 86.000 komunista koji su pokušali da se probiju iz Đansija sa Prvom Crvenom armijom, samo 36.000 ih je uspešno pobeglo. Zbog niskog morala unutar Crvene armije u to vreme, nije moguće znati koliki je deo ovih gubitaka usled vojnih žrtava, a koji zbog dezerterstva. Uslovi prisilnog povlačenja Crvene armije demoralisali su neke komunističke vođe (naročito Bo Gua i Oto Brauna), ali je Džou ostao miran i zadržao komandu. Većina komunističkih gubitaka dogodila se tokom samo dva dana teških borbi, od 30. novembra do 1. decembra 1934. godine.

Određivanje pravca Crvene armije

Nakon što su umakli iz Čangovog okruženja, liderima Partije je bilo očigledno da Čang namerava da presretne ono što je preostalo od Crvene armije u Hunanu, a pravac kretanja Crvene armije je morao da se preispita. Plan da se sastanu i pridruže He Longovoj vojsci u Hunanu postao je previše rizičan. Mao je predložio Džou da Crvena armija promeni pravac ka Guidžouu, gde je Mao očekivao da će odbrana neprijatelja biti slaba.

Sastanak u Tongdaou, blizu granice Hunana i Guidžoua, sazvan je da bi se razgovaralo o pravcu Crvene armije 12. decembra 1934. Džou je podržao Maov predlog, ohrabrujući druge lidere da odbace prigovore Boa i Brauna. Još jedan spor oko pravca Crvene armije dogodio se ubrzo nakon toga, kada je Crvena armija stigla do Lipinga, u planinama jugoistočnog Guidžoua. Braun je verovao da treba da putuju u istočni Guidžou, ali Mao je želeo da ode u zapadni Guidžou, gde je očekivao da će KMT snage biti lakše i koji se graniči sa Sečuanom, i da tamo uspostavi bazu. Na sastanku da bi se odredio pravac vojske, Džou je stao na Maoovu stranu, nateravši Brauna da „pobesni jer je bio odbačen u debati“. Na sastanku je odlučeno da Crvena armija putuje prema Cuenji, u zapadnom Guidžou.

1. januara 1935. Crvena armija je stigla do reke Vu. Bo i Braun su ponovo insistirali da se Crvena armija vrati u zapadni Hunan kako bi se pridružila drugim komunističkim trupama u toj oblasti, ali je njihov prestiž do tog trenutka znatno opao, a njihov predlog je odbijen. Čak je i Džou postao nestrpljiv i predložio je novo pravilo koje je odmah stupilo na snagu: da svi vojni planovi moraju biti podneti Politbirou na odobrenje. Pokret je prošao, jasno lišivši Brauna prava da vodi vojne poslove. 15. januara Crvena armija je zauzela Cuenji, drugi po veličini grad u Guidžouu. Kao što je Mao predvideo, grad je bio slabo branjen i bio je previše udaljen od nacionalističkih snaga da bi bio pod neposrednom pretnjom napada. U vreme kada je Crvena armija zauzela Cuenji, bila je veoma iscrpljena i brojala je nešto više od 10.000 ljudi. Džou je iskoristio mir u Cuenjiu da sazove prošireni sastanak Politbiroa, kako bi ispitao uzroke ponovljenih poraza komunista.

Cuenji konferencija

Cuenji konferencija trajala je od 15. do 17. januara 1935. i rezultirala je reorganizacijom partijskog politbiroa. Džou je nameravao da konferencija izvuče pouke iz prošlih neuspeha Crvene armije i da razvije strategije za budućnost. Veliki deo diskusije se vrteo oko toga da li su porazi Crvene armije posledica neizbežnih okolnosti ili neadekvatnosti rukovodstva. Bo Gu, prvi govornik, pripisao je gubitke Crvene armije „objektivnim“ uzrocima, posebno ogromnoj brojčanoj nadmoći neprijatelja i lošoj koordinaciji komunističkih snaga. Braunov prevodilac, Vu Hsjukuan, kasnije se prisetio da Boovi argumenti nisu impresionirali njegovu publiku i da je Bo izgledao kao neko ko pokušava da izbegne odgovornost.

Džou Enlaj je bio sledeći koji je govorio. Džou je za neuspehe Crvene armije okrivio loše odluke na nivou rukovodstva i okrivio sebe kao jednog od tri najodgovornije osobe. Džou ova spremnost da prihvati odgovornost bila je dobro prihvaćena. Džang Ventijan je, zasnivajući mnoge svoje zaključke na nedavnim razgovorima sa Maom, direktno napao Boa i Brauna, kritikujući ih zbog brojnih strateških i taktičkih grešaka.

Od tri lidera koji su kontrolisali Partiju pre Cuenji konferencije, preživela je samo politička karijera Džou Enlaja. Džou je smatran delimično odgovornim za poraz Crvene armije, ali je zadržan na najvišem nivou partijskog rukovodstva zbog njegovih razlika sa Boom i Braunom u Ningduu, njegove uspešne taktike u pobedi u četvrtoj Čangovoj kampanji opkoljavanja i njegove odlučne podrške Maou. 17] Iako je propalo rukovodstvo Bo Gua i Ota Brauna osuđeno, Mao nije uspeo da dobije podršku dovoljnog broja partijskih lidera da dobije potpunu vlast na konferenciji.

Velika promena u partijskom rukovodstvu dogodila se dva meseca kasnije, u martu 1935. Džang Ventijan je prepustio Maou mesto generalnog sekretara, ali je stekao dovoljno uticaja da bude izabran za jednog od tri člana Komisije za vojna pitanja. Druga dva člana bili su Džou Enlaj, koji je zadržao svoju poziciju direktora komisije, i Vang Đijasjang, čiju je podršku Mao ranije zatražio. U okviru ove grupe, Džou je bio ovlašćen da donosi konačne odluke o vojnim pitanjima, dok je Mao bio Džouov pomoćnik. Vang je bio zadužen za partijske poslove.

Beg od Čangove potere

Kada je vojska nastavila svoj marš ka severu, direktan put do Sečuana blokirale su Čangove snage. Maove snage su provele narednih nekoliko meseci manevrišući kako bi izbegle direktnu konfrontaciju sa neprijateljskim snagama, ali su i dalje pokušavale da se pomere na sever da bi se pridružile Četvrtoj Crvenoj armiji Džanga Guotaa. Dok su se Čangove vojske približavale Maou u severnom Guidžouu iz tri pravca, Mao je manevrisao iz okruženja tako što je četiri puta prešao reku Čišui. Zatim je Mao predvodio Crvenu armiju, prešavši reku Vu i marširajući prema Guijangu. Glumio je napad na ovaj grad kada je Čang bio u poseti. Čang je naredio svojoj vojsci u Kunmingu da krene na istok kako bi spasio Gujang, ali se Crvena armija odmah okrenula ka Kunmingu i ušla u Junan, gde je reka Jangce bila lagano čuvana.

U februaru 1935. Maova supruga Ho Cučen rodila je ćerku. Zbog teških uslova, dete je ostalo u lokalnoj porodici.

Most Luding

Komunističke snage su napadali i Kuomintang i lokalni vojskovođe. Da bi izbegli fatalnu konfrontaciju, Džou i Mao su manevrisali Crvenom armijom na jug i zapad, preko Guidžoua, Sečuana i Junana, simulišući napade na Guijang i Kunming da bi prikrili svoje kretanje. Prva Crvena armija prešla je Jangce (deo reke Đinša) 9. maja 1935. godine, konačno izbegavši odlučnu poteru, ali je ipak morala da se nosi sa opasnim planinskim prevojima na visinama do 4.000 metara, teškim klimatskim uslovima, nestašicom hrane, odeću, opremu i plemena lokalnih etničkih grupa neprijateljskih prema kineskom napadu. Crvena armija je morala da zauzme rečne prelaze koje su branili vojskovođe i nacionalističke trupe. Najpoznatiji je bio most Luding, koji se u zvaničnoj istoriji veličao kao herojski trijumf.

Sukob sa etničkim vojskovođama

Gospodari rata su često odbijali da pomognu Kuomintangu protiv komunističke Crvene armije, radije spašavajući svoje snage.

300 „Hampa bandita“ je uvršteno u vojsku Kuomintangove vojne komisije u Sečuanu, gde su bili deo napora centralne kineske vlade da prodre i destabilizuje lokalne vojskovođe Hana kao što je Lju Venhui. Kineska vlada je nastojala da ostvari punu kontrolu nad pograničnim oblastima protiv ratnih vođa. Liu je odbio da se bori sa Crvenom armijom, da bi spasio svoju vojsku od uništenja. Snage vojne komisije korišćene su u borbi protiv Crvene armije, ali su poražene kada su komunističke snage zarobili njihovog verskog vođu.

Komunističke snage na Dugom maršu sukobile su se protiv hamskih pobunjenika 1934. godine u pobuni Hamba, koji su bežali od snaga tibetanske vlade.

Četvrta Crvena armija

Tokom juna i jula 1935, trupe pod Maom ujedinile su se sa Četvrtom Crvenom armijom, koju je predvodio Džang Guotao, koja se povukla zapadno od Henana. Džang je krenuo drugim putem evakuacije i stigao je u Ljanghekou sa 84.000 vojnika u relativno dobrom stanju. Činjenica da je imao kontrolu nad superiornim snagama dala mu je moć da ospori autoritet Džoua i Maoa, čija se moć uglavnom zasnivala na podršci Partije. Džang je zahtevao da jedan od njegovih generala, Čen Čangao, preuzme Džoovu poziciju političkog komesara cele Crvene armije, i predložio je da Džang sam zameni Džu Dea u Vojnoj komisiji. Džang je tvrdio da bi takva reorganizacija stvorila „ravnopravniju“ organizaciju vojske. Džou se 18. jula odrekao položaja političkog komesara, a nekoliko rukovodećih položaja preuzeli su generali Četvrte Crvene armije.

Ove promene nisu imale dugoročni značaj jer se Džang i Mao nisu slagali sa pravcem vojske. Džang je insistirao da ide na jugozapad, dok je Mao insistirao na odlasku na sever, prema Šansiju. Do dogovora nije došlo i dve vojske su se na kraju podelile, i svaka je krenula svojim putem.

Četvrta Crvena armija Džanga Guotaa krenula je drugačijim putem od Maoove, putujući na jug, zatim na zapad i na kraju na sever kroz Kinu. Na putu su Džangove snage u velikoj meri uništile snage Čang Kaj Šeka i njegovih kineskih muslimanskih saveznika, Ma klike. Ostaci Džangovih snaga su se kasnije ponovo pridružili elementima Druge Crvene armije pre nego što su se na kraju povezali sa Maovim snagama u Šansiju.

Druga Crvena armija

Druga Crvena armija započela je sopstveno povlačenje zapadno od Hubeja u novembru 1935. godine, predvođena He Longom, koji je komandovao Dvadesetom armijom KMT 1923. pre nego što se pridružio KPK. Godine 1932. uspostavio je sovjet u graničnom području Hunan-Đangsi, au avgustu 1934. je dobio komandu nad Drugom Crvenom armijom, uspostavljajući bazu u Hubeju. Prethodnica Prve Crvene armije, pod nazivom Šesti korpus, kojom je komandovao Sjao Ke, poslata je ka Drugoj Crvenoj armiji dva meseca pre početka Dugog marša. Sjao Keove snage bi se povezale sa He Longom i njegovom vojskom, ali su izgubile komunikaciju sa Prvom armijom koja je došla pozadi. U tom trenutku jedinica Li Džena je dodeljena He Longovoj komandi, pošto je već služila u Šestom korpusu.

Druga Crvena armija je 19. novembra 1935. krenula u sopstveni Dugi marš. He Longove snage odbačene su zapadnije od Prve Crvene armije, sve do Liđanga u provinciji Junan, zatim preko masiva planine Julongsjuešan i kroz tibetanske visoravni zapadnog Sečuana. He Long i Sjao Ke bili su oženjeni sestrama koje su takođe bile u pratnji vojske. He Longova žena, Jian Sjanren, nosila je ćerku koju je rodila tri nedelje pre početka povlačenja. Jian Sjanfo je rodila sina u pustim močvarama severnog Sečuana. Snage Druge armije zadržale su dva evropska misionara, Rudolfa Bosharta i Arnolisa Hejmana, na 16 meseci. Boshart je kasnije izneo svoj izveštaj o detaljima svakodnevnog života na Dugom maršu u knjizi.

Savez tri armije

Maova Prva Crvena armija prošla je nekoliko močvara nakon čega su ju napale snage muslimanske Hui Ma klike pod generalima Ma Bufangom i Ma Bukingom. Konačno, oktobra 1935, Maova vojska je stigla do provincije Šansi i pridružila se tamošnjim lokalnim komunističkim snagama, predvođenima Ljuom Džidanom, Gao Gangom i Sju Hajdongom, koji su već uspostavili sovjetsku bazu u severnom Šansiju. Ostaci Džangove Četvrte Crvene armije na kraju su se ponovo pridružili Maou u Šansiju, ali sa njegovom vojskom uništenom, Džang, čak ni kao član osnivač KPK, nikada nije mogao da ospori Maov autoritet. Posle ekspedicije od skoro godinu dana, Druga Crvena armija je 22. oktobra 1936. stigla do Baoana (Šansi), poznatog u Kini kao „savez tri armije“, i do kraja Dugog marša.

Tokom čitavog puta, komunistička armija je oduzimala imovinu i oružje lokalnim vojskovođama i veleposednicima, dok je regrutovala seljake i sirotinju. Ipak, samo oko 8.000 vojnika pod Maovom komandom, Armijom Prvog fronta, na kraju je stiglo do konačnog odredišta Janan 1935. godine. Od toga, manje od 7.000 je bilo među prvobitnih 100.000 vojnika koji su krenuli u marš. Različiti faktori su doprineli gubicima, uključujući umor, glad i hladnoću, bolest, dezerterstvo i vojne žrtve. Tokom povlačenja, članstvo u partiji je palo sa 300.000 na oko 40.000.

U novembru 1935. godine, ubrzo nakon što se doselio u severni Šansi, Mao je zvanično preuzeo vodeću poziciju Džou Enlaja u Crvenoj armiji. Nakon velike promene zvaničnih uloga, Mao je postao predsednik Vojne komisije, sa Džouom i Deng Sjaopingom kao potpredsednikima. Nakon što je Džang Gutao stigao u Šanksi, Denga je zamenio Džang. Ovo je označilo Maoa kao eminentnog lidera Partije, sa Džouom na drugom mestu iza Maoa. I Mao i Džou će zadržati svoje položaje do svoje smrti, 1976. godine.

Posledice

Komunistički vođa drži govor preživelima Dugog marša.

Iako plaćen visokom cenom, Dugi marš je dao KPK potrebnu izolaciju, omogućavajući njenoj vojsci da se oporavi i obnovi na severu. Takođe je bio iznimno značajan za pozitivnu reputaciju KPK među seljacima zbog odlučnosti i posvećenosti preživelih učesnika Dugog marša. Mao je 1935. napisao:

Dugi marš je manifest. On je svetu objavio da je Crvena armija vojska heroja, dok su imperijalisti i njihovi verni psi, Čang Kaj Šek i njemu slični, impotentni. Ona je proglasila njihov potpuni neuspeh da nas opkole, progone, opstruiraju i presretnu. Dugi marš je takođe propagandna snaga. Ona je objavila oko 200 miliona ljudi u jedanaest provincija da je put Crvene armije njihov jedini put ka oslobođenju.

Pored toga, politika koju je Mao naredio da se svi vojnici pridržavaju, Osam tačaka pažnje, nalagala je vojsci da se prema seljacima odnosi sa poštovanjem i da pravično plaća, umesto da konfiskuje bilo koju robu, uprkos očajničkoj potrebi za hranom i zalihama. Ova politika je zadobila podršku komunistima među seljacima.

Neprijateljstva su prestala kad su nacionalisti i kineski komunisti formirali nominalni savez tokom Drugog kinesko-japanskog rata od 1937. do 1945. godine. Tokom ovih godina, KPK je istrajala i postepeno ojačavala svoj uticaj. Crvena armija je vodila disciplinovanu i organizovanu gerilsku kampanju protiv superiornih japanskih snaga, omogućavajući joj da stekne iskustvo. Po završetku Drugog svetskog rata u Kini, obnovljena komunistička Osma armija, kasnije nazvana Narodnooslobodilačka armija, vratila se da protera Kuomintang iz kontinentalne Kine na ostrvo Tajvan. Od osnivanja Narodne Republike Kine 1949. godine, Dugi marš je veličan kao primer snage i otpornosti KPK.

Dugi marš je učvrstio Maov status neospornog vođe KPK, iako je zvanično postao predsednik partije tek 1943. godine. Drugi preživeli Marša su takođe postali istaknuti partijski lideri sve do 1990-ih, uključujući Džu Dea, Lin Bjaoa, Lju Šaoćija, Dong Bivua, Je Đenjinga, Li Sjennjena, Jang Šangkuna, Džou Enlaja i Deng Sjaopinga.

Sa 9 godina, Sjang Sjuan, nećak He Longa, bio je najmlađi učesnik Dugog marša.

Poslednji poznati preživeli iz Dugog marša, Tu Tongđin, rodom iz Čangtinga, Fudžijan, umro je u 108. godini 3. aprila 2023. godine.

Nasleđe

Kineska porodica raketa „Dugi marš”, serija potrošnog sistema za lansiranje kojim upravlja Kineska nacionalna svemirska administracija (CNSA), nazvana je po Dugom maršu.

Kineska vlada je 2006. godine producirala film „Moj dugi marš” koji se odnosi na lična iskustva izmišljenog učesnika u Dugom maršu. Film, objavljen u čast 71. godine od kraja marša, bio je drugi od tri filma u serijalu filmova Osovina rata, koji prepričava događaje koji se protežu od bitke na reci Sjang do bitke kod mosta Luding.

Literatura

• Zhang, Chunhou; Vaughan, C. Edwin (2002). Mao Zedong as Poet and Revolutionary Leader: Social and Historical Perspectives. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0406-4. 
• Barnouin, Barbara; Yu, Changgen (2006). Zhou Enlai: A Political Life. Hong Kong: Chinese University Press. ISBN 962-996-280-2. 
• Chang, Jung; Halliday, Jon (2005). Mao: The Unknown Story. Alfred A. Knopf. ISBN 0-6794-2271-4. 
• Yu Chi Chan (On Guerrilla Warfare) by Mao Tse-tung (1937). Prevod: Griffith, Samuel B. Dover Books on History. 2005. ISBN 0-4864-4376-0. 
• Jocelyn, Ed; McEwen, Andrew (mart 2006). The Long March. Constable and Robinson. ISBN 1-8452-9255-3. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Kampen, Thomas (2000). Mao Zedong, Zhou Enlai and the Evolution of the Chinese Communist Leadership. Nordic Institute of Asian Studies. str. 66—83. ISBN 8-7870-6276-3. 
• King, Dean (2010). Unbound: A True Story of War, Love, and Survival. Little, Brown and Company. ISBN 978-0-3161-6708-6. 
• Bosshardt, Rudolf Alfred (1975). The Guiding hand: Captivity and Answered Prayer in China. Hodder and Stoughton. ISBN 978-0-3401-7545-3. 
• Lai, Benjamin (2019). The Long March 1934–35 : The rise of Mao and the beginning of modern China. Osprey Publishing. ISBN 978-1-4728-3401-0. 
• Salisbury, Harrison Evans (1985). The Long March : The Untold Story. New York: Harper & Row. ISBN 0-0603-9044-1. 
• Shuyun, Sun (2008). The Long March: The True History of Communist China's Founding Myth. Anchor. str. 304. ISBN 978-0-3072-7831-9. 
• Snow, Edgar (1968). Red Star Over China (Revised izd.). Grove Press. ISBN 0-8021-5093-4. 
• Whitson, William W. (1973). The Chinese High Command : A History of Communist Military Politics 1927–71. Praeger. ISBN 0-3331-5053-8. 
• Wilson, Dick (1971). The Long March 1935: The Epic of Chinese Communism's Survival. Penguin Press. ISBN 0-1400-6113-4. 
• Yang, Benjamin (1990). From Revolution to Politics: Chinese Communists on the Long March. Westview Press. ISBN 0-8133-7672-6. 
• Young, Helen Prager (2000). Choosing Revolution: Chinese Women Soldiers on the Long March. University of Illinois Press ISBN 978-0-2520-7456-1

Vidi još

• Kineska Sovjetska Republika
• Sovjet Đangsi
• Kineski građanski rat