Dušan Đukić (Beograd, 1931Beograd, 2020) bio je srpski i jugoslovenski hirurg i primarijus. Bio je sin divizijskog generala Svetomira Đukića, sa kojim je tokom Drugog svetskog rata bio pripadnik Jugoslovenske vojske u Otadžbini, a kasnije je bio predsednik Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945.

primarijus dr
Dušan Đukić
Primarijus dr Dušan Đukić drži govor na parastosu generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću u crkvi Svetog Save na Vračaru (17. jul 2017)
Lični podaci
Datum rođenja(1931-00-00)1931.
Mesto rođenjaBeograd, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti2020.(2020-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (88/89 god.)
Mesto smrtiBeograd, Srbija
Porodica
RođaciSvetomir Đukić (otac)
Vojna karijera
Vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini
Učešće u ratovimaDrugi svetski rat

Biografija uredi

Rođen je 1931. godine u Beogradu. Njegov otac Svetomir Đukić je bio divizijski general Jugoslovenske vojske, vođu prve olimpijske selekcije Kraljevine Srbije na Petim letnjim olimpijskim igrama koje su održane u Stokholmu 1912. godine, gde je izabran za člana Međunarodnog olimpijskog komiteta.

 
Divizijski general Svetomir Đukić (stoji levo) sa suprugom Aleksandrom, sinom Dušanom (kleči), kćerkom Tatjanom i zetom Milanom Stojanovićem, negde u Bosni (mart 1945)

Krajem 1942. godine, otac Svetomir napušta kuću na Voždovcu i odlazi na raspoloženje Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Gestapo zbog toga stavlja porodicu u kućni pritvor i vrši pretres, ali ih ubrzo puštaju, te se i oni od 19. decembra 1944. godine pridružuju Svetomiru i stupaju u redove Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Dušanova sestra Tatjana se udala za majora Milana Stojanovića Cigu, koji je bio ađutant generala Dragoljuba Draže Mihailovića, te im je on bio i venčani kum.[1]

Dušanov mlađi brat Konstantin Đukić je ranije zbog povrede odlučio da se pridruži ljotićevcima i krene prema Sloveniji, računajući na sigurniji prolaz. Međutim, voz u kojem su se nalazili su zaustavile ustaše i pobile ih u decembru 1944. godine.[2]

Čitava porodica je učestvovala u Bosanskog golgoti. General Đukić se rastao sa porodicom 16. aprila 1945. godine, kada je po zadatku generala Mihailovića otišao u Zagreb, kako bi pokušao da obezbedi nesmetan prolaz snaga JVuO kroz NDH, ali bez uspeha. Zatim je emigrirao i najpre odlazi u logor Eboli, a potom u Duizburg. Dušan je sa porodicom ostao uz generala Mihailovića do 6. maja 1945. godine, kada ih je on poslao prema Srbiji uoči bitke na Zelengori.[2] Kretali su se po Bosni do avgusta 1945. godine, a tada su ih zarobili pripadnici OZNE i odveli u Beograd. Bili su zatvoreni u sedištu OZNE na Obilićevom vencu i postepeno puštani, a Dušana Đukića je saslušavao lično Slobodan Penezić Krcun.

Porodica je trpela progon novih komunističkih vlasti, tako što im je oduzeta pokretna i nepokretna imovina, a vršeni su i stalni pretresi u kojima su oduzeta čak i odlikovanja generala Đukića. Usled teške materijalne situacije, majka je morala da radi za pola hleba dnevno, Dušan je radio kao zidar, a sestra Tatjana kao daktilograf.

Nakon studija medicine, Dušan je dobio lekarsku službu u Požegi. Tamo je upoznao Mileta Ninčića, načelnika policije, koji je nakon određenog vremena uspeo da mu pribavi pasoš, kako bi otputovao u inostranstvo i posetio oca. Ranije mu je zahtev za pasoš nekoliko puta odbio lično Svetislav Stefanović Ćeća.

U penzionerskim danima, Dušan Đukić je bio predsednik Udruženja pripadnika Jugoslovenske vojske u Otadžbini 1941-1945, koje je bilo jedno od inicijatora procesa rehabilitacije generala Mihailovića.

Sahranjen je 3. oktobra 2020. godine na Centralnom groblju u Beogradu. Iza njega su ostali kćerka Jasna i unuka Ivana.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Porodica traži rehabilitaciju Svetomira Đukića”. Večernje novosti. 30. 03. 2012. 
  2. ^ a b „Naciste potukli, a između sebe ratuju”. Večernje novosti. 19. 04. 2015.