Википедија

Evropa (mitologija)

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Evropa (višeznačna odrednica).

Evropa (antgrč. Εὐρώπη [Eurốpê] — Evropa), prema Homerovoj Ilijadi[1], kći Fenika i Perimede, ali prema opštem predanju koje je zastupljeno kod Apolodora,[2] Mosha,[3] Herodota,[4] Pausanije,[5] Ovidija[6] i drugih,[7] ona je kći feničanskog kralja Agenora i Telefase, koju je Zevs, prerušen u u bika, preneo na svojim leđima iz Fenikije na Krit. Homer[8] i Herodot[9] navode da je po ovoj mitskoj feničanskoj princezi kontinent Evropa dobila svoje ime. Hesiod[10] i Pindar[11] spominju još dve mitske ličnosti istog imena, a kod Pausanije[12] se ono javlja i kao nadimak Demetre, dojilje Trofonijeve.

Evropa i bik (prerušeni Zevs)
Berlin, Verlag von Neufeld & Henius, 1902

Etimologija uredi

Karl Fridrih Kristijan Hek (nem. Karl Friedrich Christian Hoeck; 1794—1877), nemački aristokrata i klasični filolog, polazi od etimologije reči εὐρύωψ /evriops/, u njegovo vreme nerazjašnjene, nastojeći time da obrazloži svoju tvrdnju po kojoj Evropino ime podseća na mesec u punoj fazi, koji je simbolički predstavljen na novcu[a] u vidu devojkinog punačkog lice. Uz to, isti podseća na »dalekosjajnu« Telefasu, majku dotične, kao i na suprugu njenog sina Minoja, Pasifaju, čije ime u prevodu znači „ona koja sve obasjava“. Kako ističe Hek, ova navedena imena jasno ukazuju na nešto što ima veze sa lunarnim ili zvezdanim, a sama Evropa se u svom zavičaju (Fenikiji) javlja, kao i na Kritu, u ulozi lunarnog božanstva. Uostalom, kako isti tvrdi, nije isključena ni ta mogućnost da je kult feničke boginje meseca prispeo na Krit posredstvom feničkih kolonista.[13]

Prema Džejkobu Brajantu (engl. Jacob Bryant; 1715—1804), istaknutom engleskom mitografu, Evropino ime je, slično Kanopinom (Κανοπη /Kanopi/), Kanofidinom (Κανοφις /Kanofis/) i Knufidinom (Κνουφις /Knufis/), izvedeno iz Ευρ-Οπη /Eur-Opi/ što ima za značenje «solarnu zmiju».[14] S ovim se slaže i Džordž Stenli Faber (engl. George Stanley Faber; 1773—1854), engleski teolog, koji ističe da je današnji kontinent Evropa dobio svoje ime upravo po kultu tog božanstva.[15]

Ruski istoričar i biblista, Igor Romanovič Tantlevski (rus. Игорь Романович Тантлевский) tvrdi da Evropino ime po svoj prilici potiče od zapadnosemitske (feničke) reči ‘rb, što znači «zalazak (sunca)», odnosno «veče», «zapad», «mrak», tj. ona strana sveta gde zalazi sunce; dok ime njenog brata Kadma verovatno potiče od feničkog qadm}-, «drevni» ili «istok»/«istočni».[16]

Kako prenosi Aleksej Fjodorovič Losev (rus. Алексей Фёдорович Лосев; 1893—1988), ruski filozof i filolog, Evropino ime na grčkom znači ili «krupnooka» (u maniru homerovskog — «sovooka», «volooka» itd.), ili «dalekoglasna», «ona koja se čuje nadaleko». Uz to, kako navodi isti, ono se javlja kao ženski korelat muškog božanstva — Zevsa Dalekoglasnog, kojeg su prizivali razni homerovski junaci, pre svega Odisej i Telemah, i koji je naročito bio vezan za Epir.[17]

Mitologija uredi

Mit o Evropi je dobro poznat, pre svega zahvaljujući tome što su mnogi izvori, kako pisani, tako i materijalni, sačuvani, a naposletku i proučeni zalaganjem pojedinih naučnika. Kako ocenjuje Joanis Nikolaos Svoronos (grč. Ἰωάννης Νικόλαος Σβορώνος; 1863—1922), istaknuti grčki numizmatičar i arheolog, među njima su se posebno istakli sledeći: Oto Jan (nem. Otto Jahn; 1813—1869), nemački arheolog i filolog; Ludolf Eduard Štefani (nem. Ludolf Eduard Stephani; 1816—1887), nemački klasični arheolog i Johanes Adolf Overbek (nem. Johannes Adolph Overbeck; 1826—1895), nemački arheolog i istoričar umetnosti.[18]

Kao što je već napomenuto, Evropa se sporadično pominje u Ilijadi kao ćerka »nadaleko čuvenog« Fenika. Potom se javlja u delima Hesioda, Eumela iz Korinta, pojedinih liričara i logografa, koji su se na nju naročito osvrnuli. Kod ovih kasnijih pisaca i pesnika, sačuvana je tradicija prema kojoj je Evropa predstavljena kao kći Agenora, predstavnika vlasti iz Sidona, metropole svih drevnih kolonija osnovanih zalaganjem Feničana i njima srodnih naroda. Počev od Hesioda, Evropa se smatra za mater ne samo Minoja i Radamanta, već i Sarpedona, mitskog heroja-osnivača Likije. Predstava devojke na biku, koja se zasniva na jednoj staroj kultnoj slici iz Sidona, atestirana je na predstavama feničanskih kovanica, a opisana je i u predanjima istih.[19]

Mit o otmici uredi

  UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje!

Ugledavši lepu kraljevu kći dok je ova u društvu svojih drugarica brala cveće na obali sidonskoj ili tirskoj, Zevsa je obuzela strasna ljubav za njom. Ne bi li joj prišao, dao se prerušiti u braonkasto-plavuškastog (ili sjajnobelog) bika, rogova zakrivljenih u obliku polumeseca. Tako prerušen, Zevs je ponizno prišao devojčici, spustivši se pred njom na kolena, pritom je gledajući krotko, umiljatim očim. To je Evropu, najlepšu i najrazuzdaniju od svih prisutnih, toliko očaralo, da se usudila popeti na njegova leđa. Dok se uspinjala molila je drugarice da urade isto. Međutim, tek što je sela, bik je stao na noge, pojurio u more i uskočio u talase. Tamo mu je pritekao brat, Posejdon, ravnajući talase pred njim i njegovim plenom, dok su ih Tritoni i Nereide, štaviše i Afrodita, putem pratili. Prestrašena i pokolebana devojčica glasno je stala jadikovati, držeći se jednom rukom za rogove a drugom pridržavajući haljinu da joj se ne pokvasi. Ali Zevs ju je uspeo utešiti i odneti na Krit. Tamo ju je pohađao na obali reke Letej (Ληθαῖος /Letajos/, danas Ξηροπόταμος /Ksiropotamos/), ili kod jednog izvora blizu Gortina, pod jednim platanom koji je zapamćen po večno zelenom lišću; prema Lukijanu sa Samosate,[20] Zevs je odveo Evropu u Diktejsku pećinu.[21]

Objašnjenje mita uredi

Još je u starom veku primećen je pokušaj da se protumačiti i objasniti mit o Evropi.[22] Tako npr. Herodot prenosi jedno persijsko predanje prema kojem su neki Heleni sa Krita u znak odmazde, zbog otmice argivske princeze Ije, oteli kćerku tirskog kralja, Evropu.[23] Opštem verovanju po kojem je Evropu preko mora preneo bik na svojim leđima suprotstavlja se Palefat, navodeći da po njegovom mišljenju niti bik niti konj mogu da pređu toliko vodeno prostranstvo, dodavši uz to da se ni devojka ne bi uspela na leđa divljeg bika. Da je Zevs hteo, nastavlja on, da se Evropa prebaci na Krit, zasigurno bi našao bolji način. Prema njegovoj verziji, zbilo se to da je jedan čovek iz Knososa po imenu Ταῦρος /Tauros/, koji je zaratio s Tirom, zadobio kao ratni plen kraljevu kćer, Evropu, i popriličan broj devojaka, tako da se među ondašnjim žiteljima pričalo kako je Bik (Tauros) otišao s Evropom, kraljevom kćerkom. Na osnovu toga je, kako tvrdi Palefat, oblikovan mit o Evropinoj otmici.[24] Sličnog euhemerističnog gledišta su i Jovan Malala,[25] Jovan Antiohijski,[26] Evstatije Solunski[27] i braća Ceces[28] (Jovan i Isak).

Kult uredi

Ofiolatreja uredi

Kako navodi Džon Baterst Din (engl. John Bathurst Deane; 1797—1887), engleski paroh i antikvar, bilo da je Brajant pravu ili ne što se tiče etimologije Evropinog imena, sasvim je izvesno da je kult obožavanja zmije, Οφιολατρεία /Ofiolatreja/, preovlađivao u Evropi u najranijem periodu idolatrije. Prema opštem predanju koje asocira na njihovo ofitsko poreklo, prvi žitelji Evrope bili su potomci bića koje je bilo pola ljudsko a pola drakonsko. Od svih evropskih zemalja, Grčka je bila prva koja je naseljena tim življem, premda u različitim navratima i iz dva pravca: iz Egipta i Fenikije. Stoga se postavlja pitanje, premda ono nije od presudnog značaja u ovom slučaju,[b] da li je vođa prve kolonije, Kadmo, bio Feničanin ili Egipćanin.[29]

Samuel Bošar (franc. Samuel Bochart; 1599—1667), francuski teolog, orijentalist i geograf, tvrdi da je Kadmo bio vođa Hananaca koji su izbegli pred pobedonosnim Isusom Navinom,[30] dok je Brajant mišljenja da je on u stvari Egipćanin koji je identifikovan sa Totom.[31]

Međutim, kao što je malopre napomenuto, samo ime ne govori mnogo. Jer, budući da je prihvaćeno mišljenje da je jedno te isto sujeverje bilo prisutno u obema zemljama, i pošto se zna da je prema Sanhunijatonu[32] Tot bio tvorac feničke kao i egipatske zmijske rase; može se prihvatiti i jedno i drugo mišljenje, pod pretpostavkom da je svako od njih u pravu u liniji svoje argumentacije. A umesto da se ime Kadmo pripisuje pojedincu, valja u ovom slučaju pribeći generalizaciji istog. Kadmo može da se odnosi i na vođu Kadmonita, bilo da ovi dolaze iz Egipta ili Fenikije. Sledstveno tome, bilo bi isto toliko osoba pod tim imenom koliko i kolonija pod tom denominacijom.[33]

Pojava prvih ovih idolopoklonika, kako navodi Din, opisana je u mitu o Kadmu i Evropi, prema kojem je brat krenuo u potragu za svojom sestrom koju je oteo Zevs prerušen u bika. Ukoliko bi se Evropa uzela za personifikaciju solarne kultne zmije, a Kadmo za vođu obožavalaca malopre pomenute, čitava priča postaje očigledna. Kao što je već spomenuto, Evropu je preneo Zevs na Krit gde ju je potom uzeo za suprugu Asterije. To bi po Dinu značilo u stvari uspostavljanje kulta solarne zmije koji se zatim sjedinio sa kultom nebeske vojske: Asterijevo ime izvedeno je od grčke reči za zvezdu ἀστὴρ /aster/.[34]

Što se tiče onog dela priče koji se odnosi na bika, Din upućuje na Brajanta prema čijem mišljenju to budi aluziju na egipatskog boga Apisa čijim proročanstvom je podstaknuta migracija. Slični kult je bio zastupljen i u Siriji i upravo po njemu je postupao Kadmo, sin Fenikov: u potrazi sa sestrom išao je za jednom kravom.[35]

Helotije uredi

Da je u Gortinu sa Krita Evropa zauzimala neko važnije mesto u kultu, može se razabrati preko brojnih nalaza ali i putem analogije. Nosila je nadimak Έλλωτίς /Helotis/ ili Έλλωτία /Helotija/, koji je u ranija vremena korišćen kao naziv za sam Gortin, a svetkovine priređivane u njenu čast zvale su se Helotije. Prilikom ovog praznika u svečanoj povorci je nošen veliki mirtin venac od dvadeset lakata u obimu (koji se takođe zvao έλλωτίς), iz čega se s pravom dâ zaključiti da su Helotije bile prolećne svetkovine. U vencu su se navodno nalazile Evropine kosti.[36][37]

Kako ističe Martin Person Nilson (šved. Martin Persson Nilsson; 1874—1967), švedski klasičar, teško je rastumačiti koju je funkciju Evropa zapravo imala, jer se osim kritskih Helotija ne zna za nijedan drugi kult priređivan u njenu čast. U njegovo vreme u nauci su bila zastupljena mišljenja po kojima se ona naizmenično tumačila kao boginja Meseca, ili pak Zemlje. Posvećen joj je bio jedan platan kod Gortina na Kritu.[38] O njemu je pisalo više antičkih pisaca (Teofrast,[39] Plinije,[40] Varon[41]) posebno ističuću to da mu lišće ne opada čak ni zimi, za razliku od ostalih drveća čiji su se listovi slegali svuda naokolo ispod svetog drveta. Ova interesantna pojava u prirodi dovela je Grke do verovanja da se ispod krune ovog po svemu sudeći svetog drveta Zevs pridružio Evropi, proslavivši s njom „sveti brak“ (ἱερὸς γάμος /Hijeros Gamos/). U njegovoj blizini je izvirao potok u kojem se Evropa okupala nakon što je izvesno vreme provela sa Zevsom. Kako doznajemo od Pausanije,[42] nešto slično radila je Hera svake godine u potoku Kanatosu kod Argosa, vraćajući tim činom devičanstvo.[43][44]

Ikonografija uredi

Numizmatika uredi

Važnost kritskog novca uopšte, kako je uočio engleski arheolog i orijentalista Redžinald Stjuart Pul (engl. Reginald Stuart Poole; 1832—1895), ogleda se u tome što on ilustruje istoriju jedne od najstarijih kolevki grčke civilizacije, bacajući ne malo svetlosti na ondašnju veličinu koja svedoči o opštoj saglasnosti sa tradicijom, i isto tako otkriva nove činjenice koje upotpunjavaju izveštaje klasičnih pisaca. Zahvaljujući njima sačuvani su dragoceni podaci o kritskoj mitologiji, koja je obilato prožeta kultom obožavanja prirode, poput onog iz bliske Arkadije, i koja se sastoji iz čudnovatih legendi bilo onih dospelih iz Fenikije i sa Kipra, kao što je ona o Evropi, ili pak onih autohtonog porekla, kao što je ona o Talosu.[45]

Arhaični prikaz Evrope koja sedi na biku, nalazi se na najranijim (5. vek p. n. e.) kovanicama iz Gortina i iz Festosa. Taj tip se održao tokom 5. veka p. n. e. Njegov piktoralni karakter, kako tvrdi Ronald Frederik Vilets (engl. Ronald Frederick Willetts; 1915—1999), nekadašnji profesor grčkog i predsedavajući Škole helenskih i rimskih studija na Univerzitetu u Birmingemu, ukazuje na to da je izveden na osnovu lokalnih fresaka. On će doći do većeg izražaja u 4. veku p. n. e., kako kod gortinskog tako i kod festoškog novca. Na festoškim tipovima Evropa sedi na kamenu i raširenih ruku srdačno uručuje dobrodošlicu biku koji joj prilazi u susret. Serije kovanica iz Gortine reprodukuju priču o venčanju Zevsa i Evrope.[46]

Karakteristike Kritske škole uredi

 
Tabela sa kovanicama sa Krita (№ 1—25) i Kirene (№ 26—36) koje datiraju iz perioda od 431. do 300. p. n. e. i koje je sakupio i objavio Gardner. Na kovanicama № 18, 19 i 20 predstavljena je Evropa.

Još je austrijski sveštenik i numizmatičar Jozef Hilarije fon Ekhel (nem. Joseph Hilarius von Eckhel; 1737—1798) zapazio ono neobično i karakteristično po kritski novac. Međutim, sticajem okolnosti, ta zasluga je pripala Pulu kojem je pošlo za rukom da skrene naučnim krugovima pažnju na ono što odlikuje kovanice.[47]

Prema Pulu, središnje mesto između Grčke i Jonske škole u antičko vreme zauzimala je Kritska, za koju je isti rekao da je pre podražavala samu prirodu, nego što se pridržavala nekog uzora oličenom u određenoj skulpturi ili slici. Na taj način ova se našla na pola puta između idealnog „grčkog“ i ekspresivnog „jonskog“. Međutim, ona je bila odveć realistična, bez onog piktoralnog u sebi. Nije preterivala ni u jačini lika, niti u intenzivnosti njegovog izraza, a svoju stvaralačku snagu crpila je iz prirode. Stoga ne začuđuje što je u portretisanju flore i faune nadmašivala ostale škole.[48]

Posle Pula, neku dalju sugestivnu kritiku po ovom pitanju izneo je Persi Gardner (engl. Percey Gardner; 1846—1937), engleski klasični arheolog, u svom značajnom delu Types of Greek Coins. Vorvik Vilijam Rot (engl. Warwick William Wroth; 1858—1911), viši asistent-čuvar (arhivista) kovanog novca i medalja u Britanskom muzeju, slaže se s Gardnerovim viđenjem da pri sagledavanju kritskog novca s umetničke tačke gledišta valja imati jednu stvar u vidu. Naime, to je činjenica da su sklonost ka prirodi kao i živopisnost, što se očitava na predstavama kritskog novca, u velikoj meri uslovljeni religioznim prilikama koje su vladale na tom ostrvu i pod kojima je delovao ondašnji umetnik. Njegov zadatak je bio da oblikuje i izobličuje bizarne i lokalne mitove, od kojih su mnogi, kako zapaža Jan, dovođeni u vezu sa donekle grubim kultom obožavanja prirode. Primera radi, ta drveća koja Gardner u svom radu neretko pominje našla su se na predstavama kovanica prvenstveno ne radi ukrasa, već s ciljem da se preko njih oda izraz religioznog uverenja. Sledstveno tome, kritski umetnik nije smestio Evropu na drvetu isključivo radi postizanja umetničkog efekta, već, naprotiv, zato što su Gortinjani obožavali to sakralno drvo ispod kojeg je po predanju između Zevsa i Evrope došlo do sjedinjenja. Međutim, iako je u velikoj meri bila uslovljena mitološkom narativnošću, kritska umetnost je, kako se uočava na tamošnjem novcu, nesumnjivo posedovala izvesnu i originalnost, pa čak i šarm. Štaviše, kritski novac je zanimljiv kao eksponent izvesnih odlika zastupljenih u lokalnoj grčkoj umetnosti.[47]

Konkretno što se tiče novca iz Gortina na kojem su predstavljeni izvesni likovi,[v] kako zaključuje engleski numizmatičar Barkli Vinsent Hed (engl. Barclay Vincent Head; 1844—1914), poneki primerci zaslužuju da se nazovu umetničkim delima, premda ima i takvih, istina u većem broju, koji su urađeni krajnje nemarno što se tiče dizajna.[49]

Gortinski srebrnjaci sa predstavom Evrope i bika uredi

Interpretacija ovih tipova kovanica je, kako ocenjuje Svoronos, predstavljala jedan od najtežih zadataka kritske numizmatike i arheologije. Prvi numizmatičari kod kojih je zabeleženo ponešto o ovim kovanicama, poput Teodora Edma Mjona (franc. Théodore Edme Mionnet; 1770—1842),[50][51] Kristijana Ramusa (dan. Christian Ramus; 1765—1832),[52] Leopolda Velcla Velenhajma (nem. Leopold Welzl von Wellenheim; 1773—1848)[53] i dr., nisu uspeli da prodru u samu suštinu predstava istih. Oni su se uglavnom usredsredili na opise boginje, nimfe, devojke i smrtnice. Međutim, za razliku od njih, potonji numizmatičari, arheolozi i mitolozi poput Domenika Sestinija (ital. Domenico Sestini; 1750—1832),[54] Ekhela,[55] Franca Zerafa Štrebera (nem. Franz Seraph Streber; 1806—1864),[56] Heka,[57] Teofila Mariona Dimersana (franc. Théophile Marion Dumersan; 1780—1849),[58] Tejlora Komba (engl. Taylor Combe; 1774–1826),[59] Alfreda Fridriha Konstantina fon Zaleta (nem. Alfred Friedrich Constantin von Sallet; 1842—1897),[60] Gardnera,[61] Karla Betihera (nem. Carl Boetticher; 1806—1889),[62] Štefanija,[63] Jana,[64] Karla Otfrida Milera (nem. Karl Otfried Müller; 1797—1840),[65] Overbeka,[43] Otoa Kruzijusa (nem. Otto Crusius; 1857–1918),[66] Žozefa Antoana Ilda (franc. Joseph Antoine Hild; 1845—1914),[67] Rota,[68] Heda,[49] Julijusa Fridlendera (nem. Julius Friedländer; 1813—1884),[69] Stjuarta-Pula, Volfganga Helbiga (nem. Wolfgang Helbig; 1839—1915),[70] Šarla Lenormana (franc. Charles Lenormant; 1802—1859) i dr., otišli su dalje i predložili podržano i prihvaćeno objašnjenje prema kojem je pod već pominjanim platanom ili u njegovoj kruni došlo do „svetog braka“ između Zevsa i Evrope.[71]

Na osnovu do tada iznetih mišljenja,[g] Svoronos[71] zaključuje da ovo objašnjenje je zasnovano samo na odlomcima iz delâ sledećih antičkih autora:

  • Theophrastus, Hist. Plant., i, 15, 9.: εν Κρήτη ιε λέγεται πλάτανόν τινα είναι εν τη Γορτυναία προς πηγή τινί η ου φυλλοβολεί. μυθολογούσι δε ως υπό ταύτη εμίγη της Ευρώπη ο Ζευς τας δε πλησίας πάσας φυλλοβολείν.
  • Plinius, Hist. nat. xii, 11: Est Gortynae in insula Creta juxta fontem platanus una insignis utriusque linguae monimentis, numquam folia dimittens, statimque ei Graeciae fabulositas superfuit Jovem sub ea cum Europa concubuisse. U prevodu: Kod Gortina, na ostrvu Kritu, blizu izvora nalazi se jedan platan, koji je i na jednom i na drugom jeziku (grčkom odnosno latinskom) beležen u izvorima: ‘kojem lišće nikada ne opada’,...
  • Varro, r. r., i, 7. 6: Cretae ad Gortyniam dicitur platenus esse, quae folia hieme non amitat.
Janova interpretacija uredi

Jan je razvrstao ove gortinske kovanice, kako on sâm ističe, „na osnovu neobičnih modifikacija u pojedinostima“. U skladu s tim, ta podela Evropinih predstava na novcu bi izgledala ovako:[72]

  1. Evropa koja sedi na platanu obučena u tanki hiton bez rukava, s peplosom koji je pokriva od kukova do donjih ekstremiteta, s desnicom kojom se podupire o drvo, s levim laktom kojim se oslanja o bedro i levicom kojom pridržava blago savijenu glavu. Na pojedinim primercima se ispod drveta javlja glava izrazito krupne ptice, očigledno orla;
  2. Evropa koja sedi na istom platanu samo bez hitona, a koja, sledstveno tome, od gore potpuno naga;
  3. Evropa koja sedi na platanu oslonjena na njega desnicom, s donjim ekstremitetima umotanim u peplos koji joj se pruža od kukova, s ispruženom levicom kojom razvlači veo i time potpuno otkriva gornji deo tela; dok joj s desne strane, na grani, okrenuta k njoj sedi ptica, koja po izgledu može biti orao;
  4. Evropa koja sedi na platanu s visokim vencem (στέφανος) ispod kojeg se sa obe strane spuštaju dugačke kovrdže njene kose i pritom sa podignutom levicom podbočuje skiptar na čijem vrhu sedi neka ptica, dok sa spuštenom desnicom drži pticu koja se nalazi do nje, bez sumnje orla;
  5. Evropa koja sedi na platanu s otkrivenim torzom i donjim ekstremitetima umotanim u peplos, razvlači veo u visinu s ispruženom desnicom. U krilu drži orla raširenih krila, postavlja ruku na njegova leđa i čvrsto ga prislanja uz sebe. Do njene desne butine, kao da je pridržava, izranja na scenu bik.

Prema Janovoj interpretaciji, posmatrajući kovanice № 1 i 2 može se steći utisak da je Evropu obuzela tuga i da je utonula u razmišljanje. Na njima je verovatno predstavljen trenutak kada je Evropa, nakon što je prevezena preko mora na Krit, prepuštna samoj sebi potražila utočište ispod jednog platana. Da bi ovo tumačenje bilo prihvatljivije, Jan, s jedne strane, podseća na sledeće Horacijeve stihove:

vilis Europe, pater urguet absens,
quid mori cessas? potes hac ab orno
pendulum zona bene te secuta e-
lidere collum,[73]

‘Bedna Evropo’, navaljuje udaljeni otac:
‘Zašto oklevaš da umreš? Možeš o ovaj jasen,
s pojasom[d] koji ti dobro pristaje,
vrat da slomiješ’.

S druge strane, Jan ukazuje na to da je bilo i drugih pesnika iz kasnijeg vremena, na osnovu čijih delâ bi se takođe mogla rekonstruisati slika onoga što je zadesilo Evropu pri njenom prispeću na Krit.[72]

Gardnerova interpretacija uredi

Kako ocenjuje Gardner, na novcima kritskih gradova zastupljeno je mnogo toga što nije svojstveno Grcima sa kopna.[đ] Za početak vredi istaći da su ovde više nego igde drugde bile uobičajane predstave božanstava u punoj veličini, od kojih su neke jedinstvene i zapanjujuće. Primera radi, na Gardnerovoj tabeli (sa strane) objavljene su kovanice sa predstavama božanstava koja sede u krunama drveća (№ 15—20), što je gotovo osobena crta ostrvske kulture. Neka od tih božanstava su sasvim strana grčkom panteonu, poput Tala, Velhana i Ptolijeka, dok se ostala javljaju s neuobičajenim atributima.[74]

Raspravljujući o novcima sa Krita, Gardner veli da su one serije na kojima su predstavljena božanstva kako sede po krunama drveća jedini primer naturalizma i sklonosti ka živopisnošću kod kritskih Grka. U potrazi za nekim zadovoljavajućim razlogom zbog kojeg su na ovako čudan način predstavljena božanstva, Gardner je uzeo na razmatranje predstave Evrope na kovanicama iz Gortina.[75] Na aversu istih je prikazana Evropa, uglavnom kako sedi usamljeno u kruni platana, negde s pokrivenim, a negde s otkrivenim gornjim delom tela, naslanjajući se desnom rukom o stablo, a levom prislanjajući pognutu glavu. S druge strane, preko celog reversa prikazan je bik s glavom okrenutom u stranu. Najverovatnije da ove kovanice pripadaju eposi Ptolomeida.[43][72][70] Kako navodi Gardner, predstave na velikom broju gortinskih kovanica zasnovane su na motivima preuzetih iz mita o Evropi. Na osnovu raznovrsnosti predstava na njima, može se s pouzdanošću zaključiti priroda pomenutog mita. Prema tradicionalnom verovanju, Evropu je preko mora u Gortin dovezao na svojim leđima Zevs, prerušen u bika. Tamo ju je, ispod krune jednog drveta, ostavio, da bi se posle nekog vremena ponovo vratio prerušen ovaj put u orla. Drvo koje se spominje u ovom mitu je, kako ističe Gardner, važan element. Da bi opravdao tu svoju hipotezu,[75] isti se poziva na Plinijev citat, koji je naveden u odeljku Gortinski srebrnjaci sa predstavom Evrope i bika.

Po Gardneru, sve scene iz mita o Evropi reprodukovane su na ovoj grupi kovanica. Na osnovu tih scena on ih je razvrstao ovako, na:

  1. onu na kojoj je prikazana Evropa na leđima galopirajućeg bika;
  2. onu na kojoj je prikazana ista kako sedi usamljeno u kruni platana, s očiglednim izrazom tuge;
  3. onu na kojoj je izostavljen prikaz bika;
  4. onu na kojoj se pojavljuje veliki orao srazmera daleko od manjih;
  5. onu na kojoj je takođe predstavljen orao, ali ovaj put u Evropinom naručju.
 
Predstava Kibele na kovanici iz Mira Likijskih. Prilog iz Revue belge de numismatique 50 année (1894).

Što se tiče poslednje, ujedno i najinteresantnije, na njoj se, kako Gardner ističe, uočava izvesna izmena u ikonografiji Evrope. Na njoj ona nije predstavljena kao nimfa, već kao božanstvo koje nalikuje Heri po atributima. Na glavi joj se nalazi polus, a u ruci skiptar na čijem vrhu sedi kukavica, što po Gardneru objašnjava mnogo. To pokazuje da je u Gortinu Evropa identifikovana sa Herom u ulozi Zevsove supružnice i da je poštovana kao veliko božanstvo prirode. Sledstveno tome, ne može a da se ne razmotri i to da drvo u tom slučaju ne predstavlja samo pozadinu ili ukras, već da ima i religiozno značenje. Inače, božanstva povezana sa kultom zemlje imala su najčešće svoje sakralno mesto uz neko drvo, kao što je to npr. za Atenu bila maslina u Atini, za Apolona lovor u Delfima, a za Zevsa hrast u Dodoni. Da bi se ovo moglo ilustrovati, valja se osvrnuti na jednu kovanicu iz Mira Likijskih, na kojoj je boginja Kibela predstavljena ne samo kao gospodarica drveta u čijoj kruni se nalazi, već i kao njegova zaštitnica koja ga štiti od drvoseča koji su naumili da ga seku. Sakralna drveća bila su dobro poznata širom Grčke,[e] a platan iz Gortina je bio samo jedno tih. U rana vremena ljudi su smeštali arhaične statue božanstava u drveće. Moguće je da je ovaj platan bio nešto stariji predmet obožavanja u okolini Gortina od same Evrope, a izgleda da je i Plinije tog mišljenja. Sledstveno tome, moguće je da je predstava drveta na gortinskom novcu isto toliko bitna koliko i predstava orla ili pak same Evrope.[75]

Svoronosova interpretacija uredi
 
Svoronosova tabela odabranog kritskog novca objavljena u belgijskom časopisu za numizmatiku Revue belge de numismatique 50 année (1894).

Pojedini tipovi gortinskih kovanica na kojima je Evropa predstavljena u kruni platana privukli su veliku pažnju kako arheologa tako i mitologa. Vodeći naučnici su se zauzeli oko njihovog proučavanja ostavivši za sobom podugačke komentare. Kao što je već pokazano, svi oni su došli do istog zaključka: da je pomenuta predstavljena u trenutku ljubavne afere sa Zevsom. Pošto je imao prilike da se pri pisanju jednog rada[ž] pozabavi ovim problemom, Svoronos je, kako ističe, došao do ubeđena da je uopšteno objašnjenje koje su dali gorepomenuti naučnici, a prema kojem je žena na platanu Evropa, u potpunosti netačno. Povodom ovoga se izjasnio u prvom delu svoga rada, objavljenog 1890. godine, obećavši pritom da će objašnjenje za to izneti kasnije. Kao odgovor na pozive mnogih naučnika, objavio je 1894. godine članak pod naslovom „Britomartis la soi-disant Europe sur le platane de Gortyne“ („Britomartida, tzv. Evropa na gortinskom platanu“) u Revue belge de numismatique,[18] gde je izneo sledeće.

Kovanice sa predstavom Evrope na sebi mogu se po Svoronosu[76] podeliti na tri klase:

  1. klasa: arhaične didrahme nastale krajem 5. veka p. n. e. u Festosu, koje reprezentuju umiljatog božanskog bika koji prilazi Evropi dok ova sedi na kamenu prihvatajući ga srdačno. Ovo je verovatno scena koju su opisali Mosh i Lukijan. Nije isključeno da isti tip aluzira na Pasifaju, majku Minotaura, premda je to manje verovatno;
  2. klasa: didrahme iz Festosa i Gortina nastale u velikom broju u periodu od početka do kraja 5. veka p. n. e., koje reprezentuju ili bika u otmenom stavu kako nosi Evropu na leđima preko mora, ili isto ovo samo sa detaljom delfina smeštenim ispod pomenutog;
  3. klasa: didrahme i bronzane kovanice iz Gortine i one bronzane iz Knososa iz 3. i 2. veka p. n. e., kao i one krupne i osrednje iskovane od bronze za vreme vlade cara Trajana, koje reprezentuju isti tip, s tom razlikom što je Evropin peplos ispunjen vetrom, tako da se njiše iznad i oko nje formirajući na taj način jedro, baš kao što je opisao Mosh u svojim stihovima. Na ovom tipu kovanica učestalo se javlja krug zrakova, čije značenje se dâ lako razumeti na osnovu opšteprihvaćenog objašnjenja mita. Evropa je lik koji se simbolički javlja u raznim mitovima (o Seleni, Antiopi, Iji, Kalisti itd.) i koji se identifikuje sa Mesecom. U stvari, mit o njenoj otmici je solarni mit. Evropa (Mesec) je odnesena u zoru posredstvom Sunca, predstavljenog u biku; ali se uveče ponovo javila na nebesima, gde ju je, izgleda, prenelo isto to Sunce, izazvavši tako ono što se Krićanima učinilo Evropinim prelaskom preko morskih talasa.

Međutim, kako ističe Svoronos,[77] postoji još jedna klasa koja, gledajući hronološki, dolazi iza druge odnosne pre treće klase (4. vek p. n. e.), i koja obiluje didrahmama, drahmama i bronzanim novcem iz Gortina. Ono što karakteriše sve te tipove jeste drvo na kojem boginja sedi, ali postoje izvesne razlike u pogledu detalja istih. Svoronos ih je rasporedio na osnovu redosleda u scenama. Da je ih je rasporedio hronološki, kako on tvrdi, redosled bi neznatno odudarao od ovog prethodnog. Otuda je, kako sâm priznaje, u njegovom radu Numismatique de la Crète ancienne (Numizmatika antičkog Krita) zastupljena ta raznovrsnost što se tiče rasporeda istih. Međutim, po njemu, to ni nipošto ne menja mitološko objašnjenje, pošto priča ostaje ista — ljubavni sprovod boga-orla s boginjom. Ukratko, to su sledeći tipovi:

Primerak Opis
  Mlada žena — boginja ili smrtnica (?) — sedi u kruni krupnog drveta naslanjajući glavu o jednu ruku, na taj način izražavajući tugu i zamišljenost, dok se onom drugom drži o granu. Ponekad, premda retko, predstavljena je kako se obema rukama zahvata o grane iznad i do nje; uz to, postoje i ti primerci na kojima je ista predstavljena takođe kako jednom rukom pridržava pognutu glavu, dok joj je druga smeštena u krilu.
  Pokraj žene koja sedi na drvetu, na jednoj od grana, javlja se orao, kojeg, čini se, ona nije spazila, budući da je ostala u istoj pozi.
  Umesto celog orla predstavljena je samo njegova glava, koja se, kao prikovana o stablo, nalazi ispod predstave boginje.
Orao raširenih krila obrazuje sa boginjom simplegmu, sličnu onoj sa čuvenih predstava Lede i labuda. Dok jednom rukom zadržava napasnu pticu, drugom pokušava da pokrije obnaženi torzo.
  Ispod ove upravo opisane grupe ponekad se vidi glava bika, koja je, kao i orlova (na trećoj po redu opisanoj klasi), pričvršćena o drvo.
Ponovo se javlja orao, koji je predstavljen kako sedi na istoj onoj grani iz druge po redu opisane klase, samo što u ovom slučaju ne izgleda kao da je pristigao. Naprotiv, on je u trenutku da odleti. Pre nego što će to da uradi, osvrnuo se po poslednji put ka boginji, koja, zauzvrat, namešta peplos u maniru u kojem je on nošen kod matrona i udatih žena.
Orao je odleteo, ostavivši boginju, koja, ne skidajući pogled s pravca kojim se ovaj zaputio, i dalje namešta peplos u već opisanom maniru.
Konačno, boginja, sada supruga boga-orla, reprezentovana je u punoj svojoj slavi, i, budući da ju je Zevs zavoleo, izgleda kao da bi i smrtnici trebalo da je obožavaju. Smeštena je u kruni drveta koje je doživelo pravi preobražaj, postavši bujnije i mlađe. Na vrhu njenog skiptra, koji drži levom rukom, našla se neka ptica, koja je u antičko vreme predstavljala simbol koji su nosili kraljevi i kraljice, kako oni božanski tako i oni smrtni. Isto rukom istovremeno diže peplos u matronskom maniru, dok onom desnom drži do sebe orla, svog ljubavnika. Glava joj je ukrašena krunom identičnom što se tiče oblika onoj koju je nosila Hera, supruga kralja bogova.
Natpisi na gortinskim (?) kovanicama uredi
 
Kritski novac sa natpisom ΤSΜVΡΟS objavljen u Sestinijevom radu Descrizione di molte med. greche esistenti in piu mus.

Kako ocenjuje Fridlender,[69] na kovanicama kritskih polisa atestirano je više natpisa koji stoje uz predstave likova istih i objašnjavaju ih, nego što je to slučaj sa onim iz drugih delova Helade. Primera radi, neki od tih natpisa su ΜΙΝΩΣ}- /Minos/, ΤΑΛΩΝ /Talon/, ΓΕΛΧΑΝΟΣ /Gelhanos/ u Festosu, ΠΟΛΧΟΣ /Polhos/ u Knososu, ΠΤΟΛΙΟΙΚΟΣ /Ptolioikos/ u Apteri i ΤSΜVΡΟS (izokrenuto, τισυροι /tisiroi/ ?), svojevremeno pogrešno čitano МVNOTAVROΣ /Minotauros/,[z] u Gortinu.[69][78] A kako ističe Svoronos,[79] među kritskim kovanicama malo je takvih koje bi se mogle uporediti sa sledećim gortinskim didrahmonom (srebrnjakom):

av. — Evropa u sedećem položaju okrenuta ulevo u kruni navlači hiton i peplos preko donjih ekstremiteta. Pritom naslanja levu ruku o drvo, dok sa desnom pridržava glavu okrenutu unapred. Oko njenog lika utisnut je natpis ΤSΜVΡΟS, koji se delom nalazi na polju kovanice, ograničavajući se isto tako delom na detalj drveta.

rev. — bik okrenut nadesno sa glavom koja gleda unazad.[79][80]

Zbog pomenutog natpisa, kovanica je, prema rečima Svoronosa, izazvala znatiželju među mnogim numizmatičarima.[79] Fon Zalet je predložio da se ovaj natpis odnosi na planinu sa severa Krita zvanu Τίτυρος /Titiros/, koja je poprilično udaljena od Gortina.[81] Međutim, kako navodi Hed, takvo objašnjenje se čini neverovatnim.[49]

Svoronosov prijatelj i potonji grčki univerzitetski profesor, Andreas Skijas (grč. Ανδρέας Σκιάς; 1861—1922), skrenuo je pažnju na jedno mesto kod Teokrita koje je do tada uspevalo izmaći pažnji sviju onih koji su se bavili kritskom istorijom, geografijom ili numizmatikom. Kako zaključuje Svoronos, to mesto potvrđuje jednu njegovu hipotezu prema kojoj je natpis ΤΙΣΥΡΟΙ imao etnički značaj. Ranije je, kako sâm priznaje, usled velike sličnosti u tipu i sastavu sa gortinskim didrahmonima bio doveden do uverenja da je Τίσυροι /Tisirljani/ morao biti jedno od imena (poput Κορύστυοι /Koristijci/ i Καρτεμνιδες /Kartemnidi/) koje su nosili Gortinjani. Međutim, mora se imati na umu da su različiti gradovi ponekad kovali novac koji je bio identičan i po tipu i po sastavu. Kao primer za to Svoronos navodi čuvene didrahme iz Gortine i Festosa na kojima su utisnuti natpisi Γορτυνος το παιμα /Gortinos to pajma/ odnosno Φαιστιον το παιμα /Fajstion to pajma/. Stoga, kako zaključuje Svoronos, ove kovanice ne bi trebalo pripisati gradu Gortinu, nego gradu Tisirljana, tj. Τίσυρος’u ili Τίτυρος’u. Veština njihovih majstora, kako tvrdi isti, dâ se zapaziti ukoliko se pažljivije pogleda: biće da je preciznost manje izraženija u odnosu na one iz Gortina.[82]

Losev prenosi da natpis tisiroi odnosno satiroi ukazuje na prisustvo satirâ, demona šumâ i plodnosti zemljišta, koji su ovde bili poistovećivani s kritskim kuretima. Nije isključeno da su oni kureti koji su čuvali Zevsa dok je ovaj bio još dete, isto tako prikrivali njegovo sjedinjenje s Evropom.[83]

Likovna umetnost uredi

 
Evropa (levo) i Amfitrita (desno), središnji reljef podnožja nimfeja iz Varaždinskih Toplica. Oko sredine 2. veka. Iz Arheološke zbirke Zavičajnog muzeja Varaždinske Toplice (zavedeno pod inventarskim brojem A-328).

Na središnjem reljefu podnožja nimfeja iz Varaždinskih Toplica sačuvana je figuralna kompozicija (oko sredine 2. veka) sa predstavom mekopute i mladolike Evrope i njene nešto starije sestre Amfitrite u društvu dva fantastična bića s poprsjima bika i konja koja ispunjavaju scenu svojom monumentalnošću. Evropa i Amfitrita su posađene na smireno povijena i improvizovana sedišta, između zavijorenih repova i nabora zakovitlanih tkanina, nazubljenih peraja, kresta, kljunova, ušiju i rogova. Kako ističe jugoslovenski arheolog i istoričar umetnosti Marcel Gorenc (rođ. 1915), umetnik ovog reljefa je uspeo egzaktnom živošću detalja da sinhronizuje naivnu i uverljivu poetičnost scene, koja je inače potpuno lišena mitološke narativnosti.[84][85]

Napomene uredi

  1. ^ Up. viđenje J. Svoronosa izloženo u odeljku Svoronosova interpretacija.
  2. ^ Vidi u nastavku zašto.
  3. ^ O tome vidi više u odeljku o Gortinskim srebrnjacima sa predstavom Evrope i bika.
  4. ^ Naime, radi se o Svoronosovom članku „Britomartis la soi-disant Europe sur le platane de Gortyne“ objavljenom 1894. godine u Revue belge de numismatique. U njemu je Svoronos izneo dotadašnje rezultate na polju kritske numizmatike i arheologije s naročitim osvrtom na kovanice sa predstavom Evrope. Prevod tog članka u nastavcima objavljen je iste godine u American journal of numismatics and bulletin.
  5. ^ Zōna (grč. ζώνη) je u ovom slučaju ženski pojas (kao simbol čednosti), kojim se donja haljina opasavala oko tela. O značenju reči zōna vidi: Standardni rečnik latinsko-srpskog jezika, 2. izd., Novi Sad 2008, pp. 309 i M. Divković, Latinsko-hrvatski rječnik, Zagreb 1900, pp. 1160.
  6. ^ Isto mišljenje zastupa i Fridlender, koji ističe da je kod mnogih kritskih kovanica uočljiva ona nemarnost kao i već pomenuta negrčka crta. Istina, ima i onih koje se odlikuju živopisnim ali neobičnim predstavama, a tek se pojedini primerci (između ostalog, oni iz Sibritije sa predstavom Dionisa na panteru ili na prestolu i sa Hermesom koji veže sandale) mogu svrstati među najlepše (Zeitsch. für Num., vi, S. 233-34.).
  7. ^ Ovim problemom svojevremeno se bavio Boetticher, Baumcultus, passim.
  8. ^ Naime, reč o dole navedenom delu Numismatique de la Crète ancienne, izdatom 1890. godine, u kojem se Svorones, između ostalog, pozabavio i gortinskim kovanicama (n. d., pp. 153–81).
  9. ^ Naime, radi se o Sestinijevom čitanju izvesnog natipisa koje je naišlo na otvorenu kritiku kod Štrebera (Numis. nonnulla graeca etc., 164 sq.) i fon Zaleta (Zeitsch. für Num., vi, 263 sq.).

Reference uredi

  1. ^ Hom. Il. xiv. 321—22.
  2. ^ Apollod. iii. 1. § 1
  3. ^ Mosch. ii. 7—8
  4. ^ Herod, iv. 147.
  5. ^ Paus. vii. 4. § 1, ix. 19. § 1.
  6. ^ Ov. Met. ii. 839.
  7. ^ Upor. Smith's Dict. of Gr. & Rom. Biog. & Myth. (Europa), pp. 108.
  8. ^ Hom. Hymn. in Apoll. 251.
  9. ^ Herod, iv. 45.
  10. ^ Hes. Theog. 357.
  11. ^ Pind. Pyih. iv. 46.
  12. ^ Paus. ix. 39. § 4—5.
  13. ^ Hoeck, Kreta, i, pp. 101.
  14. ^ Bryant, An analysis, pp. 458.
  15. ^ Faber, Cabiri, i, pp. 180.
  16. ^ -{И. Р. Тантлевский, История, pp. 9.
  17. ^ А. Ф. Лосев, Мифология, pp. 210.
  18. ^ а б Rev. belge, 1894, 113 sq.
  19. ^ Preller, Griech. Myth., ii, S. 79.
  20. ^ Luc., Dial. Mar., xv, 3.
  21. ^ Roscher's Lexicon Mythol. (Europa), S. 1409-18.
  22. ^ Roscher's Lexicon Mythol. (Europa), S. 1416-17.
  23. ^ Herod, i. 2.
  24. ^ Palaeph, стр. 16
  25. ^ Ioann. Mal. Chronogr. i, 34.
  26. ^ Ioann. Ant. vi, 15
  27. ^ Eustath. in Dion. Per. 35
  28. ^ Tzez. Scholia ad Lykophr. 1299.
  29. ^ Deane, The worship of the serpent, pp. 183.
  30. ^ Bochart, Canaan. lib. i. c. 18, 19.
  31. ^ Bryant, An analysis, pp. 154.
  32. ^ Euseb. Præp. Evan. lib. i. c. 10.
  33. ^ Deane, The worship of the serpent, pp. 184.
  34. ^ Deane, The worship of the serpent, pp. 184–85.
  35. ^ Deane, The worship of the serpent, pp. 185.
  36. ^ F. G. Welcker, Kret. Kolonie, S. 4. ff.
  37. ^ O. Jahn, Entführ. d. Europa, S. 24. ff.
  38. ^ M. P. Nilsson, Gr. Feste, S. 95. ff.
  39. ^ Teophrast. Hist. plant. i. 15.
  40. ^ Plin. N. H. xii. 11.
  41. ^ Varro, R. R. i. 7. § 6.
  42. ^ Pausan. ii. 38. § 2.
  43. ^ а б в J. A. Overbeck, Griech. Kunstmyth., Bd. 2, S. 445. ff.
  44. ^ Boetticher, Baumcultus, S. 32.
  45. ^ Num. Chron. 1861, pp. 168.
  46. ^ R. F. Willetts, Cret. Cults & Fest., pp. 152. sq.
  47. ^ а б Num. Chron. 1884, 8 sq.
  48. ^ Num. Chron. 1864, pp. 240.
  49. ^ а б в Head, Historia Numorum, pp. 395.
  50. ^ Mionnet, Description ii, 279 sq.
  51. ^ Mionnet, Description iv, 319 sq.
  52. ^ Ramus, Catal. numism. Mus. Daniae, i, pp. 185–86.
  53. ^ von Welzl, Catalog, Bd. 1, № 4468, etc., etc.
  54. ^ Sestini, Descrizione di molte med. greche esistenti in piu mus., pp. 96–97
  55. ^ Doctr. num. vet., ps. i, vol. ii, pp. 312–13.
  56. ^ Streber, Numis. nonnulla graeca ex Mus. reg. Bavariae, pp. 163–66.
  57. ^ Hoeck, Kreta, i, 103 sq.
  58. ^ Dumersan, Description du cab. Allier, pp. 55.
  59. ^ Combe, Veter. num. Mus. Britan., pp. 146.
  60. ^ Zeitsch. für Num., vi, 263 sq.
  61. ^ Gardner, Types of Greek coins, pp. 161, 164 sq.
  62. ^ Boeticher, Baumcultus, pp. 32 & 141.
  63. ^ Stephani, Compte rendu 1866, pp. 79 sq. & 148 sq.
  64. ^ Jahn, Entführ. d. Europa, S. 25 ff.
  65. ^ Müller & Oesterley, Denkmaeler, Theil I, Taf. 41, n. 186.
  66. ^ Roscher's Lexicon Mythol. (Europa), S. 1416.
  67. ^ Saglio & Darenberg, Dictionnaire des antiquités (Europa), pp. 862–65.
  68. ^ Num. Chron. 1884, 9 sq.
  69. ^ а б в Zeitsch. für Num., vi, S. 233.
  70. ^ а б W. Helbig, Companische Wanderlei, S. 286.
  71. ^ а б Rev. belge, 1894, 119 sq.
  72. ^ а б в O. Jahn, Entführ. d. Europa, S. 26. ff.
  73. ^ Hor. Carm. iii. Ode xxvii. 57.
  74. ^ P. Gardner, Types of Greek Coins, pp. 160. sq.
  75. ^ а б в P. Gardner, Types of Greek Coins, pp. 164. sq.
  76. ^ Rev. belge, 1894, 115 sq.
  77. ^ Rev. belge, 1894, 117 sq.
  78. ^ -{Num. Chron. 1861, pp. 177.
  79. ^ a b v Num. Chron. 1887, pp. 126. sq.
  80. ^ Brit. Mus., Wroth, Catalogue of Cretan Coins, pp. 39, № 20, Pl. x. 4.
  81. ^ Zeitsch. für Num., vi, 264 sq.
  82. ^ Num. Chron. 1891, pp. 417–18.
  83. ^ A. F. Losev, Mifologiя, pp. 218.
  84. ^ Gorenc, Nimfej iz Varaždinskih Toplica, pp. 200.
  85. ^ Gorenc, Antičko kiparstvo, pp. 28–29.

Odabrani izvori uredi

Odabrana literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Evropa na Vikimedijinoj ostavi.
Argivska genealogija u grčkoj mitologiji
InahMelija
ZevsIjaForonej
EpafMemfida
LibijaPosejdon
BelAnhirojaAgenorTelefasa
DanajPijerijaEgiptKadmoKilikEvropaFeniks
MantinejHipermnestraLinkejHarmonijaZevs
Polidor
SpartaLakedemonOkalejaAbantAgavaSarpedonRadamant
Autonoja
EuridikaAkrisijeInoMinoj
ZevsDanajaSemelaZevs
PersejDionis
Legenda boja:

  Muškarac
  Žena
  Božanstvo

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Европа_(митологија)&oldid=25894040”