Википедија

Evropska ekonomska zajednica

међународна организација створена споразумом у Риму 1957. године

Ukoliko ste tražili drugu evropsku ekonomsku organizaciju, pogledajte članak Evropski ekonomski prostor.

Evropska ekonomska zajednica (EEZ; engl. European Economic Community (EEC)) bila je regionalna organizacija koja je za cilj imala ekonomsku integraciju među svojim državama članicama. Stvorena je 1957. godine Rimskim ugovorom. Nakon formiranja Evropske unije 1993. godine, EEZ je postala njen dio i preimenovana u Evropsku zajednicu (EZ; engl. European Community (EC)). Institucije Evropske zajednice su 2009. godine apsorbovane u širi okvir EU, čime je Zajednica prestala da postoji.[1]

Evropska ekonomska zajednica
European Economic Community
(kasnije) European Community
Evropska ekonomska zajednica 1993.
Zastava EU
Datum osnivanja25. mart 1957.
Datum gašenja1993/2009.
Tipsui generis međunarodna organizacija
SedišteBrisel, Strazbur, Luksemburg
Članovi Nemačka,
 Belgija,
 Danska,
 Španija,
 Francuska,
 Grčka,
 Irska,
 Italija,
 Luksemburg,
 Holandija,
 Portugalija,
 Ujedinjeno Kraljevstvo
Službeni jezicinemački, danski, engleski, španski, francuski, grčki, italijanski, holandski, portugalski

Početni cilj Zajednice je bila ekonomska integracija, uključujući jedinstveno tržište i carinsku uniju, među svojih šest osnivača:[2] Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija i Zapadna Njemačka.

Istorija uredi

 
Širenje EU od 1957. do 2013. godine
  Širenje zajednice
  Od 1995. godine

Pozadina uredi

U aprilu 1951. potpisan je Pariski ugovor kojim je stvorena Evropska zajednica za ugalj i čelik (ECSC). Ovo je bila međunarodna zajednica zasnovana na nadnacionaliznim osnova i međunarodnom pravu, osmišljena da pomogne ekonomiji Evrope i spreči budući rat integracijom svojih zemalja članica.

U cilju stvaranja federalne Evrope predložene su još dve zajednice: Evropska odbrambena zajednica i Evropska politička zajednica. Dok je sporazum za potonje sastavljala Zajednička skupština, ECSC parlamentarno veće, Francuski parlament je odbacio predloženu odbrambenu zajednicu. Predsednik ECSC Žan Mone, vodeća ličnost koja stoji iza zajednica, podneo je ostavku na funkciju Visokog autoriteta u znak protesta i počeo da radi na alternativnim zajednicama, zasnovanim na ekonomskoj integraciji, a ne na političkoj integraciji.[3] Posle Mesanske konferencije 1955. godine, Pol Anri Spak je dobio zadatak da pripremi izveštaj o ideji carinske unije. Takozvani Spakov izveštaj Spakovog komiteta činio je kamen temeljac međuvladinih pregovora u konferencijskom centru Val Dačes 1956. godine.[4] Zajedno sa Ohlinovim izveštajem, Spakov izveštaj je obezbedio osnovu za Rimski ugovor.

Stvaranje i rane godine uredi

Nastale zajednice bile su Evropska ekonomska zajednica (EEC) i Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM ili ponekad EAEC). One su bile znatno manje nadnacionalne od prethodnih zajednica, zbog protesta nekih zemalja da im se narušava suverenitet (međutim, i dalje je bilo zabrinutosti zbog ophođenja Halštajnske komisije). Nemačka je postala osnivački član EEC, a Konrad Adenauer je za vrlo kratko vreme postao lider. Prvi formalni sastanak Halštajnske komisije održan je 16. januara 1958. u Šato Val-Dačesu. EEC (direktni predak moderne zajednice) trebalo je da stvori carinsku uniju, dok bi Euratom promovisao saradnju u sferi nuklearne energije. EEC je brzo postala najvažnija od njih i proširila svoje aktivnosti. Jedno od prvih važnih dostignuća EEC bilo je uspostavljanje (1962) zajedničkih nivoa cena za poljoprivredne proizvode. Godine 1968, uklonjene su unutrašnje tarife (tarife na trgovinu između zemalja članica) na određene proizvode.

 
Francuski predsednik Šarl de Gol stavio je veto na britansko članstvo, zaustavio razvoj ovlašćenja parlamenta i bio u centru „krize prazne stolice“ 1965.

Još jedna kriza izazvana je predlozima za finansiranje Zajedničke poljoprivredne politike, koja je stupila na snagu 1962. godine. Završen je prelazni period u kome su se odluke donosile jednoglasno, a na snagu je stupilo većinsko glasanje u savetu. Protivljenje nadnacionalizmu tadašnjeg francuskog predsednika Šarla de Gola i strah od drugih članica koje izazivaju CAP dovele su do „politike prazne stolice“ po kojoj su francuski predstavnici povučeni iz evropskih institucija sve dok francuski veto nije ponovo uveden. Na kraju je postignuta nagodba sa Luksemburškim kompromisom 29. januara 1966. kojim je džentlmenski sporazum dozvoljavao članicama da koriste veto na oblastima od nacionalnog interesa.[5][6]

Proširenje i izbori uredi

Šezdesetih godina 20. veka došlo je do prvih pokušaja proširenja. Godine 1961, Danska, Irska, Ujedinjeno Kraljevstvo i Norveška (1962. godine) su podnele zahtev za pridruživanje u tri zajednice. Međutim, predsednik Šarl de Gol je video britansko članstvo kao trojanskog konja za uticaj SAD i stavio je veto na članstvo,[7] a prijave sve četiri zemlje su suspendovane.[8] Grčka je postala prva zemlja koja se pridružila EC 1961. kao pridruženi član, međutim njeno članstvo je suspendovano 1967. nakon što je državnim udarom uspostavljena vojna diktatura pod nazivom Režim pukovnika.[9]

Godinu dana kasnije, u februaru 1962, Španija je pokušala da se pridruži Evropskim zajednicama. Međutim, pošto frankistička Španija nije bila demokratska država, svi članovi su odbili zahtev 1964. godine.

Četiri zemlje su ponovo podnele svoje prijave 11. maja 1967. i pošto je Žorž Pompidu nasledio Šarla de Gola na mestu francuskog predsednika 1969. godine, veto je ukinut. Pregovori su počeli 1970. pod proevropskom vladom Ujedinjenog Kraljevstva Edvarda Hita, koji je morao da se nosi sa nesuglasicama u vezi sa zajedničkom poljoprivrednom politikom i odnosom Ujedinjenog Kraljevstva sa Komonveltom nacija. Ipak, dve godine kasnije, sporazumi o pristupanju su potpisani tako da su Danska, Irska i UK pristupile zajednici od 1. januara 1973. godine. Norveški narod je odbio članstvo na referendumu 25. septembra 1972. godine.[10]

Rimski ugovori navodili su da se Evropski parlament mora birati direktno, ali je to zahtevalo da se Savet prvo dogovori o zajedničkom sistemu glasanja. Savet je odugovlačio sa ovim pitanjem i Parlament je ostao imenovan.[11] Francuski predsednik Šarl de Gol je bio posebno aktivan u blokiranju razvoja parlamenta, pri čemu su mu budžetska ovlašćenja dodeljena tek nakon njegove ostavke.[12]

Parlament je vršio pritisak za postizanje saglasnosti i 20. septembra 1976. Savet je usaglasio deo neophodnih instrumenata za izbore, odlažući detalje o izbornim sistemima koji su ostali različiti do danas.[11] Tokom mandata predsednika Dženkinsa, u junu 1979. godine, održani su izbori za sve tadašnje članove (videti izbore za Evropski parlament 1979. godine).[13] Novi parlament, podstaknut neposrednim izborima i novim ovlašćenjima, počeo je da radi sa punim radnim vremenom i postao je aktivniji od prethodnih skupština.[11]

Ubrzo nakon svog izbora, parlament je predložio da zajednica usvoji dizajn zastave Evrope koji koristi Savet Evrope.[14][15] Evropski savet je 1984. godine imenovao ad hok komitet za ovu svrhu.[16] Evropski savet je 1985. godine u velikoj meri sledio preporuke komiteta, ali kako je usvajanje zastave snažno podsećalo na nacionalnu zastavu koja predstavlja državnost, bilo kontroverzno, dizajn „zastave Evrope” je usvojen samo sa statusom „logotipa” ili „amblema”.[17]

Evropski savet, ili Evropski samit, razvijao se od 1960-ih kao neformalni sastanak Saveta na nivou šefova država. To je poteklo je od negodovanja tadašnjeg francuskog predsednika Šarla de Gola zbog dominacije nadnacionalnih institucija (npr. komisije) nad procesom integracije. Prvi put se pominje u ugovorima u Jedinstvenom evropskom aktu.[18]

Reference uredi

  1. ^
    • „European Community”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 30. 1. 2009. „The term also commonly refers to the 'European Communities', which comprise ...” 
    • „Introduction to EU Publications”. Guide to European Union Publications at the EDC. The University of Exeter. Arhivirano iz originala 24. 9. 2007. g. Pristupljeno 30. 1. 2009. „The European Community originally consisted of three separate Communities founded by treaty ...” 
    • Derek Urwin, University of Aberdeen. „Glossary of The European Union and European Communities”. Pristupljeno 30. 1. 2009. „European Community (EC). The often used singular of the European Communities.” 
  2. ^ „From 1963: The Two Faces of the Common Market”. The University of Chicago Booth School of Business. 
  3. ^ Raymond F. Mikesell, The Lessons of Benelux and the European Coal and Steel Community for the European Economic Community, The American Economic Review, Vol. 48, No. 2, Papers and Proceedings of the Seventieth Annual Meeting of the American Economic Association (May 1958), pp. 428–441
  4. ^ „Spaak report”. 1956. 
  5. ^ Fifty years of fraternal rivalry news.bbc.co.uk 19 March 2007
  6. ^ „The 'empty chair' policy”. 7. 8. 2016. 
  7. ^ „General de Gaulle's first veto”. CVCE. University of Luxemburg. Pristupljeno 4. 5. 2022. 
  8. ^ „General de Gaulle's first veto”. CVCE. University of Luxemburg. Pristupljeno 4. 5. 2022. 
  9. ^ Deschamps, Etienne; Lekl, Christian. „The accession of Greece” (PDF). CVCE. University of Luxemburg. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  10. ^ „1994: Norway votes 'no' to Europe”. BBC News. 28. 11. 1994. 
  11. ^ a b v Hoskyns, Catherine; Newman, Michael (2000). Democratizing the European Union: Issues for the twenty-first Century (Perspectives on Democratization). Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-5666-6. 
  12. ^ Murphy, Craig N. (2013). The Oxford Companion to Comparative Politics (na jeziku: engleski). Oxford University Press USA. str. 372. ISBN 978-0-19-973859-5. „De Gaulle's resignation in 1969 brought new energy. The European Parliament gained budgetary powers ...” 
  13. ^ „European Parliament press releases”. Arhivirano iz originala 19. 2. 2014. g. 
  14. ^ „European Flag”. european-union.europa.eu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-17. 
  15. ^ „Report on the Insertion of a new Rule 202a on the use by Parliament of the symbols of the Union (2007/2240(REG))- Explanatory Statement”. European Parliament. 
  16. ^ Regarding The "Adonnino Report" - Report to the European Council by the ad hoc committee "On a People's Europe", A 10.04 COM 85, SN/2536/3/85. Under the header of "strengthening of the Community's image and identity", the Committee suggested the introduction of "a flag and an emblem", recommending a design based on the Council of Europe flag, but with the addition of "a gold letter E" in the center of the circle of stars: "bearing in mind the independence and the different nature of the two organizations, the Committee proposes to the European Council that the European Community emblem and flag should be a blue rectangle with, in the center, a circle of twelve five-pointed gold stars which do not touch, surrounding a gold letter E, of the design already used by the Commission." Adonnino Report, p. 31.
  17. ^ Theiler, Tobias (2005). Political Symbolism and European Integration (na jeziku: engleski). Manchester University Press. str. 61—65. ISBN 9780719069949. „The compromise was widely disregarded from the beginning, and the "European logo" in spite of the explicit avoidance of giving it the status of a "flag" was referred to as "Community flag" or even "European flag" from the outset.” 
  18. ^ Stark, Christine. „Evolution of the European Council: The implications of a permanent seat” (PDF). Dragoman.org. Arhivirano iz originala (PDF) 9. 7. 2007. g. Pristupljeno 12. 7. 2007. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Evropska ekonomska zajednica na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Европска_економска_заједница&oldid=27550730”