Европска јегуља

Evropska jegulja (lat. Anguilla anguilla) je riba iz porodice jegulja (Anguillidae).

Jegulja
Status ugroženosti
Kritično ugrožen  (IUCN 3.1)
Naučna klasifikacija
Domen:	Eukaryota
Carstvo:	Animalia
Tip:	Chordata
Klasa:	Actinopterygii
Red:	Anguilliformes
Porodica:	Anguillidae
Rod:	Anguilla
Vrsta:	A. anguilla
Binomno ime
Anguilla anguilla (Linnaeus, 1758)
Rasprostranjenost vrste
Sinonimi
Muraena anguilla Linnaeus, 1758 Anguilla malgumora Kaup, 1856

Opis i građa

Ima dugačko, cilindrično telo, samo joj je rep malo spljošten. Glava joj je konusna, mala i na njoj se nalaze male oči, a na gubici, dva para naglašenih nozdrva koje su značajne za čulo mirisa. Ima velika usta. Donja vilica joj je nešto duža, a u obe vilice su joj usađeni mali oštri zubi kojih ima mnogo. Oči su joj žućkastosrebrnaste i male. Uski škržni otvori su joj znatno pomereni unazad. Leđno i podrepno peraje su vrlo dugački i zajedno sa repnim, spajaju se u jedno jedinstveno peraje, koje obuhvata celu zadnju polovinu tela. Trbušnih peraja nema. Meke žbice peraja pokrivene su debelom kožom, pa se jedva primećuju. Samo pektoralna peraja odaju da ova životinja pripada ribama. Ispod gustog sloja sluzi, telo joj je prekriveno osetljivom i vrlo dugom krljušti, uglavnom nepravilno raspoređenom. Sitne ljuske ispod sloja sluzi ne vide se kod primeraka mlađih od četiri godine. Boja tela jegulje se sa godinama menja. Boja tela joj je različita i kreće se od tamnozelene do sivocrne. U principu je crna ili braon sa gornje strane, a žuta ili srebrna sa trbušne strane. Polno zrele jegulje na bokovima imaju srebrnkasti odsjaj, leđa zelenosiva, a trbuh beo. Trbuh joj je inače žućkastobeo ili plavičastomrk. Kod starijih jegulja dužina varira. Ženke mogu postići dužinu od 1,5 m, dok mužjaci jako sporo rastu i retko prelaze 0.5 m.

Areal i stanište

Živi u slivovima Baltičkog, Sredozemnog i Severnog mora. Retko se nalazi u crnomorskom slivu. Evropska jegulja naseljava Evropu duž obale Atlantskog okeana, Mediteranskog, Azovskog i Crnog mora. Ženke odlaze u gornje tokove, a mužjaci ostaju u slatkastim - bočatnim vodama na ušću. Ženke su u stanju da u potrazi za hranom migriraju i do 1.000 metara nadmorske visine. Pored reka, jegulja rado nastanjuje manja jezera, kanale i potoke. Jegulja je stalno u zasedi, u očekivanju mogućeg obroka, pa samim tim se skriva na tamnim mestima - dno sa stenovitim odronima, stare konstrukcije, nosači i stubovi mostova, u potopljenim stablima i drveću, u šupljinama strmih obala, u zapletenom korenju. Njena aktivnost počinje pred sumrak, i traje sve do jutra. Izuzetak su oblačni i kišni prolećni i jesenji dani dani kada poraste vodostaj ili letnje oluje zamute vodu. Rečna jegulja je prolazna riba, jer ne provodi ceo život u slatkoj vodi, mada postoji razlika između jegulje i tzv. prolaznih riba. Te druge odrastaju u moru, a u slatke vode dolaze da se izmreste, a jegulja, raste i razvija se u slatkoj vodi, a u more odlazi da se izmresti i na tom putu savladava teške prepreke kako bi dospela u more. Nauka još uvek otkriva kako jegulja uspeva da prebrodi sve prepreke, pa čak i one koje ni lososi ne mogu. Mogu da se kreću po močvarnim oblastima zahvaljujući disanju preko kože, čime usvajaju polovinu potrebnog kiseonika. Uprkos nekim verovanjima, ne mogu da prelaze veća rastojanja na suvom. U zimskom periodu jegulja se zavlači i do 40 centimetara dubine u mulj.

Ishrana

Voli vodene površine obrasle trskom i drugim vodenim biljem, naseljava reke sa muljevitim - glinastim dnom, a izbegava reke i jezera sa kamenitim ili peščanim dnom. Danju jegulja miruje u mulju, a noću polazi u potragu za hranom, a u stanju je i da za jedan dan pređe 20 do 40 kilometara. Može se reći da jegulja nije probirljiva kad je u pitanju hrana, jer ona jede sve: ribe, rečne rakove, vodene puževe, crve, vodene i kopnene insekte.

Razmnožavanje

Jegulja je svoje razmnožavanje obavila tajnom jer još niko nije video ljubavnu igru ove ribe, mada se svi naučnici slažu da se odvija u Sargaškom moru, kod Floride, gde se mresti od februara do aprila. Kada odrastu u slatkoj vodi, jegulje otpočinju svoje putovanje prema moru, gde se mreste. Mužjaci postaju polno zreli za 4 do 14 godina, a ženke za 10 do 14 godina. Kada postanu polno zrele, odrasle jegulje menjaju svoju tamnu boju u srebrnu, a tada su i izrazito proždrljive. Kada se dovoljno ugoje prestaju da jedu. Ženka jegulje nosi preko milion jajašaca ikre, a da bi jajašca izašla iz njenog tela potreban je pritisak velikih dubina. Sve vreme svoga puta ka moru gde se mresti, ona ne jede, pa kada, potpuno iscrpljena, stigne do Sargaškog mora, gde se spušta na dubinu od 400 do 700 metara, ona posle mresta ugine. Oplođena jaja se, postepeno nošene Golfskom strujom, dižu prema površini i na tom putu ka površini se izlegu male jegulje koje su tada velike 5-6 mm. Kada dođu do vode na površini, imaju oblik listova, pljosnate su, tanke i providne i duge 10 mm. Kada stignu na površinu, jedinke se razdvajaju na one koje odlaze na istok – ka obalama Evrope, i na one koje odlaze na zapad – ka obali Severne Amerike. Putovanje do Evrope traje do tri godine, a do Amerike nešto kraće. Larva jegulje se naziva leptocefalus što znači uskoglava i ona se hrani sitnim planktonskim organizmima. Na tom putu jegulje sve više rastu i polako, došavši do obala, ulaze u reke, do prebivališta svojih roditelja. Pri normalnim uslovima jegulja raste i razvija se prilično sporo, tako da dužinu od 100 centimetara postiže u svojoj petoj ili šestoj godini.

Larva jegulje, leptocefalus, veličine 7,6 cm.

Kada stignu do obala Evrope, posle 2 do 3 godine, male jegulje su duge 6 do 7,5 centimetara. Mužjaci će tokom čitavog boravka u slatkoj vodi ostati kod prvih kilometara reka, dok će ženke, veće i snažnije, pokušavati da dođu do izvora, ako oni nisu iznad 1000 metara nadmorske visine. Pri kraju polne zrelosti, jegulje silaze prema okeanu i vraćaju se u rodni kraj u cilju razmnožavanja.

Značaj

Evropska jegulja se koristi kao hrana, mada pošto na prvi pogled liči na zmiju, u nekim se krajevima i ne koristi kao hrana, jer je ne smatraju ribom. Krv im je otrovna, ali na temperaturi preko 80 °C gubi toksičnost. Lovi se mrežom potegačom, vršom, parangalom, štapom, ostima.

Literatura

• Markon E, Monđini M. 2000. Sve životinje sveta. IKP Evro, Beograd.
• Kalezić M. 2000. god. Hordati (autorizovana skripta). Biološki fakultet: Beograd.