Evropski parlament
Evropski parlament (EP) je jedina neposredno birana, parlamentarna institucija Evropske unije. Zajedno sa Savetom Evropske unije, on čini dvodomnu zakonodavnu granu institucija Unije i opisivan je kao jedno od najmoćnijih zakonodavnih tela na svetu.[1]
| Evropski parlament | |
|---|---|
| Deveti saziv Evropskog parlamenta | |
 | |
| Vrsta | |
| Osnivanje | 10. septembar 1952. god. |
| Vrsta | Jednodomni sistem |
| Početak novog saziva | 2019. godine |
| Predvodništvo | |
| Predsednik Evropskog parlamenta | Roberta Metsola od 18. januara 2022. |
| Sastav | |
| Broj poslanika | 705 |
 | |
| Političke grupe | EPP (187) S&D (148) EKR (61) RE (98) GUE-NGL (39) Zeleni-EFA (68) ID (76) Nesvrstani (29) |
| Izbori | |
| Poslednji izbori | 23—26. maj 2019. |
| Sledeći izbori | 6—9. jun 2024. |
| Moto | |
| In varietate concordia (Različitosti nas ujedinjuju) | |
| Mesto održavanja sednica | |
 Sala Louise Weiss u Strazburu .JPG) Sala Espace Léopold u Briselu | |
| Veb-sajt | |
| europarl.europa.eu | |
Parlament i Savet čine najviše zakonodavno telo unutar Unije. Međutim, njihove moći su ograničene na ovlašćenja koja su zemlje članice prenele na Evropsku zajednicu. Stoga Parlament ima malo uticaja na oblasti politike koje su zemlje članice zadržale, ili su unutar druga dva od tri stuba Evropske unije. Za razliku od većine nacionalnih parlamenata, Evropski parlament nema pravo zakonodavne inicijative, i iako je on „prva institucija“ Evropske unije (koja se prva navodi u Ugovorima i ima ceremonijalno prvenstvo nad svim moćima na evropskom nivou), Savet ima veće moći u oblastima zakonodavstva u kojima se ne primenjuje procedura koodlučivanja (sa jednakim pravima izmena i odbacivanja).
Od 1970. godine, Evropski parlament, zajedno sa Savetom, ima kontrolu nad budžetom EU, i na kraju procedure, usvaja budžet u celini. Parlament takođe vrši demokratski nadzor nad Evropskom komisijom, uključujući i pravo veta nad postavljenjem Predsednika i celokupnog sastava Komisije, kao i pravo izglasavanja nepoverenja Komisiji. EP praktikuje i politički nadzor nad svim drugim institucijama Unije.
Parlament čini 754 članova Evropskog parlamenta, koji predstavljaju drugo po veličini demokratsko biračko telo na svetu (nakon Indije) i, sa 342 miliona građana sa biračkim pravom, najveće nadnacionalno biračko telo u istoriji. Parlament se bira na neposrednim izborima sa univerzalnim biračkim pravom, svakih pet godina od 1979. Izbori za Evropski parlament održavaju se u svakoj državi članici posebno, nezavisno (mada ponekad istovremeno) od nacionalnih ili lokalnih izbora. U Parlamentu su predstavnici više velikih sveevropskih političkih grupacija, kao i najvažnijih političkih stranaka zemalja članica.
Sedište Evropskog parlamenta je u Strazburu, gde se i održavaju redovne mesečne plenarne, glasačke, četvorodnevne sednice, kako je propisano protokolom u Amsterdamskom ugovoru. Iz praktičnih razloga, međutim, tokom većeg dela meseca, pripremne zakonodavne radnje, sednice odbora, i dodatne plenarne sednice se održavaju u Briselu, gde su locirane i ostale institucije Unije. Sekretarijat Evropskog parlamenta, koji upošljava najveći deo osoblja, nalazi se u Luksemburgu. Cena održavanja dva sedišta, i čestog seljenja svih članova EP i osoblja od jednog do drugog brine brojne posmatrače. Evropski parlament je nekoliko puta zahtevao pravo da sam odredi mesto zasedanja i eliminiše sistem sa dva sedišta, ali su evropske vlade to pravo zadržale za sebe.
Istorija uredi
Evropski parlament, kao i druge institucije današnje EU, nije bio oformljen u današnjem obliku kada se prvi put sastao 10. septembra 1952. Jedna od najstarijih zajedničkih institucija, Parlament je započeo kao „Zajednička skupština“ Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ). Bila je ovo konsultativna skupština 78 parlamentaraca delegiranih iz redova nacionalnih parlamenata zemalja članica (vidi dvojni mandat), bez zakonodavnih ovlašćenja.[2][3] Ovu promenu od njegovog osnivanja istakao je profesor Dejvid Farel sa Univerziteta u Mančesteru ovako:[1]
Tokom najvećeg dela svog postojanja, Evropski parlament se mogao opravdano nazvati ’višejezičnom pričaonicom’. Ali ovo nije više slučaj: EP je danas jedno od najmoćnijih zakonodavnih tela na svetu po svojim, i zakonodavnim, i moćima nadzora izvršnih organa.
Razvoj Parlamenta od njegovog osnivanja svedoči o evoluciji struktura Unije bez jednog jasnog „vrhovnog plana“. Neki, poput Toma Rida iz Vašington posta, rekli su o Uniji da „niko ne bi namerno osmislio vladu tako složenu i prekomernu kakva je EU“.[4] I sama činjenica da Parlament ima dva sedišta, koja su menjana nekoliko puta, jeste ishod raznih dogovora ili odsustva dogovora.[2]
Konsultativna skupština uredi
Ovo telo nije pomenuto u izvornoj Šumanovoj deklaraciji. Pretpostavljalo se, ili nadalo, da bi se teškoće u pregovorima sa Britancima razrešile i time omogućilo da Skupština Saveta Evrope obavlja ovaj zadatak. Posebna Skupština je ustanovljena tokom pregovora o Ugovoru o EZUČ, kao ustanova koja bi predstavljala ravnotežu i nadgledala izvršne organe, pružajući pritom demokratski legitimitet.[2] Način na koji je Ugovor o EZUČ sročen pokazivao je želju vođa za više od obične konsultativne skupštine, korišćenjem izraza „predstavnici naroda“ i dozvoljavao je neposredne izvore. Rani značaj Skupštine je istaknut kada joj je poveren zadatak sastavljanja nacrta ugovora kojim bi bila osnovana Evropska politička zajednica. Za ovu potrebu, sastavljena je „ad hok“ skupština koja je imala i dodatne članove, ali je projekat napušten nakon neuspeha predložene Evropske odbrambene zajednice.[5]
Uprkos ovome, 1958. godine su Rimskim ugovorima osnovane Evropska ekonomska zajednica i Evratom. Zajedničku skupštinu su delile sve tri zajednice (koje su imale zasebne izvršne organe), a svoje ime je promenila u „Evropska parlamentarna skupština“. Tri zajednice su se spojile Ugovorom o spajanju iz 1967, a telo je preimenovano na svoje sadašnje ime „Evropski parlament“ 1962.[2] 1970. godine, Parlament je dobio ovlašćenja nad nekim oblastima budžeta Zajednice, koja su 1975. godine proširena na ceo budžet.[6]
.svg)
Prema Rimskim ugovorima, Parlament je trebalo da bude neposredno biran. Međutim, Savet je prethodno morao da dogovori jednoobrazni izborni sistem, što on nije učinio. Parlament je zapretio da će tužiti Savet pred Evropskim sudom pravde, što je dovelo do kompromisa prema kojem se Savet složio sa održavanjem izbora, ali je pitanje izbornih sistema odloženo za naknadnu odluku.[7]
Izabrani parlament uredi
Na izborima 1979. godine, članovi Evropskog parlamenta su po prvi put izabrani neposredno. Ovo ga izdvaja od drugih srodnih institucija, poput Parlamentarne skupštine Saveta Evrope ili Sveafričkog parlamenta, čiji se članovi postavljaju (delegiraju).[2][8][9] Nakon ovih prvih izbora, parlament je održao svoju prvu sednicu 11. jula 1979. i izabrao Simon Vej za predsednicu; Vej je bila prva žena predsednica Parlamenta od kada je on osnovan kao Zajednička skupština.[10]
Kao izabrano telo, Parlament je počeo da sačinjava nacrte predloga koji su se odnosili na funkcionisanje Zajednice. Na primer, 1984. godine, podstaknut svojim prethodnim radom na projektu Evropske političke zajednice, Parlament je sačinio „nacrt Ugovora o osnivanju Evropske unije“, poznat i kao „Spinelijev plan“, prema svom podnosiocu, Altijeru Spineliju, članu EP. Iako ovaj plan nije usvojen, mnoge njegove ideje kasnije su sprovedene drugim ugovorima.[11] Dalje, Parlament je od 1980-ih počeo sa održavanjem glasanja o predloženim Predsednicima Evropske komisije, pre nego što je dobio bilo kakvo formalno pravo veta. Od kada je Parlament prvi put neposredno izabran, broj članova se naprosto povećavao sa pristupanjem novih zemalja članica (broj članova je takođe povećan 1994. nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke). Nakon ovoga, Ugovor iz Nice je ustanovio ograničenje od najviše 732 člana.[2]
Kao što je bio slučaj i sa drugim institucijama, sedište Parlamenta još nije bilo fiksirano. Privremeno je bilo udešeno da se Parlament sastaje u Strazburu, dok su Komisija i Savet zasedali u Briselu. Parlament je 1985. godine, želeći da bude bliže ovim drugim institucijama, izgradio drugu salu za zasedanje u Briselu i premestio tamo deo svojih poslova uprkos negodovanjima iz nekih zemalja. Konačni dogovor postigao je Evropski savet 1992; prema njemu, Parlament ostaje u Strazburu, ali mora održavati i delove sednica u Briselu. Parlament se borio protiv ovakvog udešenja sa dva sedišta, ali je ono kasnije usvojeno i u Ugovoru iz Amsterdama. Lokacije ove ustanove su i danas predmet sporenja.
Skorašnja istorija uredi
Evropski parlament je dobijao sve veće moći kroz uzastopne ugovore, naime kroz proširenje procedure koodlučivanja. 1999. godine, Parlament je naterao Santerovu komisiju na ostavku, odbijajući da odobri budžet Zajednice zbog optužbi za proneveru i pogrešno upravljanje u Komisiji. Dve glavne partije su se tokom krize po prvi put upustile u dinamiku vlade i opozicije, što se okončalo skupnom ostavkom Komisije, po prvi put od svih iznuđenih ostavki, uoči predstojećeg glasa nepoverenja u Parlamentu.
2004. godine, nakon najvećih nadnacionalnih izbora u istoriji, i uprkos tome što je Evropski savet izabrao Predsednika Komisije iz najveće političke grupacije (Evropske narodnjačke partije), Parlament je ponovo izvršio pritisak na Komisiju. Tokom ispitivanja predloženih komesara u Parlamentu, članovi Evropskog parlamenta su izneli sumnje o nekim kandidatima, a Komitet za građanske slobode je odbacio Rokoa Butiljonea kao kandidata za portfelj komesara za pravdu, slobodu i bezbednost zbog njegovih pogleda na homoseksualnost. Ovo je bio prvi put da je Parlament ikada glasao protiv komesara koji je stupao na dužnost i, iako je Barozo insistirao na imenovanju Butiljonea, Parlament je na kraju uspeo da natera da Butiljone bude povučen. I nekoliko drugih komesara su morali biti povučeni ili premešteni na druge portfelje pre nego što je Parlament dozvolio da Barozova komisija preuzme dužnost.
Pored proširivanja koodlučivanja, i demokratski mandat Parlamenta mu je davao sve veću kontrolu nad zakonodavstvom u odnosu na druge institucije. Prilikom glasanja o Bolkestejnovoj direktivi 2006. godine, Parlament je velikom većinom glasao za preko 400 amandmana koji su izmenili temeljni princip ovog zakona. Fajnenšel tajms je ovaj događaj opisao sledećim rečima:
Evropski parlament je naprasno dorastao. Ovo označava još jedan pomeraj u rasporedu snaga između tri središnje institucije EU. Prošlonedeljno glasanje nagoveštava da su neposredno birani članovi Evropskog parlamenta, uprkos svojim brojnim ideološkim, nacionalnim i istorijskim odanostima, počeli da se ujedinjuju kao ozbiljna i delotvorna institucija EU, baš kada je proširenje značajno zakomplikovalo pregovore unutar i Saveta i Komisije.
2007. godine je komesar za pravdu Franko Fratini po prvi put uključio Parlament u razgovore o drugom Šengenskom informacionom sistemu, iako su članovi Evropskog parlamenta morali biti konsultovani samo o delovima paketa. Nakon ovog eksperimenta, Fratini je nagovestio da bi voleo da uključi Parlament u sve poslove vezane za pravdu i kriminal, neformalno dajući nove moći koje bi parlamentarci 2009. stekli prema Ugovoru iz Lisabona, ako bi ovaj stupio na snagu.
Moći i funkcije uredi
Evropski parlament i Savet EU su u suštini dva doma u dvodomnoj zakonodavnoj grani vlasti u Evropskoj uniji, pri čemu je zakonodavna moć zvanično jednako podeljena između oba doma. Međutim, postoje i neke razlike od nacionalnih zakonodavnih tela. Na primer, ni Parlament ni Savet nemaju pravo zakonodavne inicijative (Savet ima ovo pravo u nekim međuvladinim poslovima) — u poslovima Zajednice, ovo pravo je zadržano isključivo za Evropsku komisiju (izvršni organ). Ovo znači da Parlament može izmeniti ili odbaciti predloge zakonodavnih akata, ali da bi se sačinio takav predlog, Komisija mora da sastavi nacrt zakona pre nego što se o njemu može raspravljati u Parlamentu i eventualno biti usvojen kao pravni akt. Međutim, Parlament ima pravo da zahteva od Komisije da sastavi ovakve nacrte, i kako Komisija sve više prati predloge Parlamenta, predsednik Parlamenta Hans-Gert Petering je tvrdio da Parlament ima de facto pravo zakonodavne inicijative.
Parlament ima i značajan posredan uticaj, kroz neobavezujuće rezolucije i saslušanja u odborima, kao „sveevropska govornica“ pred hiljadama novinara baziranih u Briselu. Tu je i posredno dejstvo na spoljnu politiku, pošto Parlament mora odobriti sva davanja za razvoj, uključujući i ona van granica Unije. Na primer, podrška za rekonstrukciju posleratnog Iraka, ili podsticaji za zaustavljanje iranskog nuklearnog razvoja moraju biti podržani u Parlamentu. Podrška Evropskog parlamenta je takođe bila neophodna za dogovor o razmeni podataka o putnicima na transatlantskim avionskim linijama sa SAD.
Zakonodavna procedura uredi
Moći Parlamenta su proširivane svakim novim ugovorom EU. Ove moći su prevashodno određivane kroz zakonodavne procedure Unije. Metod koji je vremenom postao preovlađujuća procedura (koja se danas (2008) primenjuje u oko tri četvrtine oblasti politike) jeste procedura koodlučivanja, u kojoj su moći suštinski jednako podeljene između Parlamenta i Saveta. Koodlučvanje pruža jednak položaj između ova dva tela. Prema ovoj proceduri, Komisija predstavlja predlog Parlamentu i Savetu. Oni onda šanju amandmane Savetu, koji može ili usvojiti tekst sa ovim amandmanima ili poslati nazad „zajedničko stanovište“. Parlament može zatim ili odobriti ovaj predlog ili može izneti nove amandmane. Ako Savet ne odobri ove potonje, sastavlja se „odbor za pomirenje“, koji čine članovi Saveta i jednak broj članova Evropskog parlamenta, koji nastoje da dogovore zajedničko stanovište. Kada je zajedničko stanovište dogovoreno, ono mora biti odobreno u Parlamentu, ponovo apsolutnom većinom. Osim koodlučivanja, i mandat Parlamenta kao jedine neposredno demokratske institucije mu je dao više prostora da dobije više kontrole nad zakonodavstvom od drugih institucija, na primer u slučaju njegovih izmena u Bolkestejnovoj direktivi 2006.
Među drugim procedurama su: procedura saradnje, što znači da Savet može odlučiti suprotno od Parlamenta ukoliko odluči jednoglasno; procedura konsultacije, koja zahteva samo konsultaciju sa Parlamentom; i procedura saglasnosti, u kojoj Parlament ima veto. Komisija i Savet, ili samo Komisija, mogu takođe delovati i potpuno nezavisno od Parlamenta, ali je upotreba takvih postupaka veoma ograničena. Procedura takođe zavisi i od toga koja se vrsta institucionalnog akta koristi. Najsnažniji akt je regulacija (naredba), akt ili zakon koji je neposredno primenjiv u celosti. Zatim su tu direktive koje obavezuju zemlje članice na određene ciljeve koje moraju ispuniti, što one čine kroz sopstvene zakone i stoga imaju manevarskog prostora u odlučivanju po njima. Odluka je instrument koji je ciljan na konkretnu osobu ili grupu i neposredno je primenjen. Ustanove mogu takođe izdavati i preporuke i mišljenja, koja su samo neobavezujuće objave. Postoji i dokument koji ne prati uobičajene postupke, naime „pisana objava“, slična „predlogu ranog dana“ u vestimnsterskom sistemu. Ovo je dokument koji predlaže do pet članova Evropskog parlamenta o predmetu koji je unutar aktivnosti Evropske unije i koji služi da pokrene debatu o tom predmetu. Objava se postavlja izvan ulaza u salu za plenarna zasedanja, gde je članovi mogu potpisati, i ukoliko je potpiše većina članova, ona se prosleđuje Predsedniku Parlamenta i objavljuje na plenarnom zasedanju, nakon čega se prosleđuje drugim ustanovama i formalno beleži u zapisnicima.
Budžet uredi
Zakonodavna grana zvanično drži budžetska ovlašćenja Unije, moći koje su dobijene Budžetskim ugovorima iz 1970-ih. Budžet Evropske unije podeljen je u obavezne i neobavezne izdatke. Obavezni izdaci su oni koji proizilaze iz ugovora Evropske unije (uključujući i Zajedničku poljoprivrednu politiku) i međunarodne dogovore; ostatak su neobavezni izdaci. Dok Savet ima poslednju reč o obaveznim izdacima, Parlament ima poslednju reč o neobaveznim izdacima.
Ustanove sastavljaju procene budžeta i Komisija ih sastavlja u nacrt budžeta. I Savet i Parlament mogu menjati budžet, pri čemu Parlament usvaja ili odbacuje budžet u svojoj drugoj raspravi. Potpis Predsednika Parlamenta je obavezan pre neko što budžet može stupiti na snagu.
Parlament je takođe odgovoran za odobravanje sprovođenja prethodnih budžeta, na osnovu godišnjeg izveštaja Evropskog suda oditora. Parlament je odbio da odobri budžet samo dva puta, 1984. i 1998. Kasnije je odbijanje Parlamenta da odobri budžet dovelo do ostavke Santerove komisije.
Kontrola izvršne vlasti uredi
|
Predsednika Evropske komisije predlaže Savet (u praksi Evropski savet), i Parlament mora ovaj predlog odobriti prostom većinom, što suštinski Parlamentu daje veto, ali ne i pravo da predlaže, vođu izvršne vlasti. Nakon što je Predsednik Komisije odobren, on predlaže članove Komisije u dogovoru sa državama članicama. Svaki komesar izlazi na raspravu pred relevantni parlamentarni odbor, koja pokriva predloženi portfelj. Parlament zatim komesare, kao zajedničko telo, odobrava ili odbacuje.[12] U praksi, Parlament nikada nije glasao protiv Predsednika ili njegove Komisije, ali se ovo činilo verovatnijim kada je predložena Barozova Komisija. Pritisak koji je izvršen naterao je tada Baroza da povuče svoj predlog i izmeni ga kako bi on bio prihvatljiviji za Parlament. Neki su videli ovaj pritisak kao znak promena u prirodi Parlamenta i njegovoj sposobnosti da drži Komisiju odgovornom, umesto da bude mesto gde se na predloge kandidata samo lupaju pečati. Štaviše, u glasanju o Komisiji, članovi Evropskog parlamenta su takođe glasali po partijskim, a ne nacionalnim linijama, uprkos čestim pritiscima nacionalnih vlada na članove EP iz svojih zemalja. Ova sloga i volja da se koristi moć Parlamenta privukli su veću pažnju nacionalnih vođa, drugih ustanova i javnosti, koja je prethodno u najmanjem broju ikada zašla na izbore za Evropski parlament.
Parlament takođe može i da izglasa nepoverenje Komisiji ukoliko za to ima dvotrećinsku većinu, koja bi naterala kompletnu Komisiju na ostavku. Kao i sa odobravanjem Komisije, ova moć nikada nije korišćena ali je njome zaprećeno Santerovoj komisiji, koja je zatim sama podnela ostavku. Postoji i nekoliko drugih poluga kontrole, poput: zahteva da Komisija ponosi izveštaje Parlamentu i odgovara na pitanja članova Evropskog parlamenta, zahteva da predsedavajući Evropskog saveta predstavi svoj program na početku svog predsedavanja, prava članova Evropskog parlamenta da Komisiji i Savetu dostavljaju predloge zakonodavnih akata i politika, i prava da ispituju članove ovih institucija (npr. „vreme za pitanja“ Komisiji svakog utorka).[12] Trenutno (2008), članovi Evropskog parlamenta mogu postavljati pitanja o bilo kojoj temi, ali su u julu 2008. članovi glasali da ograniče pitanja na ona koja su unutar mandata EU i da zabrane uvredljiva ili lična pitanja.
Moći nadgledanja uredi
Parlament ima i druge moći opšteg nadgledanja, koje su mu mahom date Ugovorom iz Mastrihta. Parlament može da osnuje Odbor za istragu, što je na primer učinio u slučaju bolesti ludih krava ili Cijinih tajnih letova (u prvom slučaju, ovaj odbor je doveo do osnivanja Evropske veterinarske agencije). Parlament može pozvati druge ustanove da odgovaraju na pitanja i, ako je neophodno, može ih tužiti Evropskom sudu pravde ako prekrše pravo ili ugovore Evropske unije. Osim ovoga, Parlament ima moći u postupku postavljanja članova Evropskog suda oditora i predsednika i izvršnog odbora Evropske centralne banke. Predsednik ECB je takođe obavezan da Parlamentu predstavi godišnji izveštaj.
Parlament bira Evropskog ombudsmana, koji se bavi pritužbama javnosti na sve institucije. Svaki građanin Evropske unije može takođe podneti predstavke (peticije) o predmetu unutar sfere aktivnosti EU. Odbor za predstavke saslušava slučajeve, oko 1.500 svake godine, koje ponekad u Parlamentu predstavljaju sami građani. Parlament pokušava da razreši pitanja kao posrednik, ali on poseže i za sudskim sporovima ukoliko je to neophodno za razrešenje spora građanina.
Članovi uredi
Parlamentarci EP su poznati kao članovi Evropskog parlamenta (čl. EP). Oni se biraju svakih 5 godina na izborima sa univerzalnim biračkim pravom za odrasle. Raspored sedenja u Parlamentu je prema političkoj pripadnosti. Otprilike jedna trećina članova Evropskog parlamenta su žene. Pre 1979. godine, članove su postavljale nacionalne skupštine zemalja članica.
Svaka zemlja članica bira unapred određen broj poslanika, koji se određuje prema broju stanovnika. Ukupan broj članova Evropskog parlamenta trebalo bi da bude 732; međutim, od 1. januara 2007. ima 785 članova, što je posledica pristupanja Rumunije i Bugarske, pošto raspored broja članova po zemljama ne uzima u obzir države koje pristupe EU u periodu između dvaju izbora. Prema važećim pravilima, broj članova bi trebalo da bude ponovo smanjen na 732 nakon izbora 2009. Međutim, pravila bi bila izmenjena Ugovorom iz Lisabona, koji je (2008) u zakočenom postupku ratifikacije, prema kojem bi EP imao 751 člana: 750 članova sa pravom glasa u ma kojem trenutku i Predsednik, koji ne može glasati dok predsedava. Osim ovoga, najveći broj mesta odvojen za zemlju članicu bio bi smanjen na 96, sa sadašnjih 99, dok bi najmanji broj mesta bio povećan sa pet na šest. Mesta se raspodeljuju po regresivno proporcionalnoj skali, što znači da veće zemlje dobijaju veći broj članova, ali pritom svaki član Evropskog parlamenta predstavlja veći broj građana nego u manjim zemljama. Zamišljeno je da bi novi sistem, koji uključuje i reviziju broja poslanika po zemljama dobrano pred izbore, mogao da izbegne političku „razmenu usluga“ kada dođe vreme za pregovore o reviziji ovih brojeva.
Trenutno, članovi EP primaju istu platu kao članovi njihovih nacionalnih skupština. Međutim, od 2009. stupa na snagu novi pravilnik koji daje svim poslanicima jednaku platu od 7.000 evra, koja podleže lokalnom porezu i može takođe biti oporezovana nacionalno. Članovi Evropskog parlamenta će se penzionisati sa 63 godine i primati svoju celu penziju od Parlamenta. Troškovi putovanja će biti nadoknađivani na osnovu stvarnih izdataka umesto paušalnog iznosa, kako je sada slučaj. Pored finansijske nadoknade, članovi uživaju i izvestan broj privilegija i imuniteta. Kako bi se obezbedilo njihovo slobodno kretanje do i od Parlamenta, njihove zemlje im obezbeđuju objekte i pogodnosti namenjene višim zvaničnicima koji putuju u inostranstvo, dok im vlade drugih zemalja članica obezbeđuju objekte i pogodnosti namenjene za posete stranih predstavnika. Dok su u svojoj zemlji, članovi Evropskog parlamenta uživaju sve vrste imuniteta koje imaju i nacionalni parlamentarci, dok u drugim zemljama uživaju imunitet od privođenja i sudskog postupka. Međutim, član Evropskog parlamenta se ne može pozivati na imunitet ukoliko se uhvati u krivičnom delu, a Parlament takođe ima pravo da članu ukine imunitet.
Političke grupacije (2004—2009) uredi
Šablon:Političke grupacije u Evropskom parlamentu (2004—2009) Članovi Evropskog parlamenta se organizovani u sedam različitih parlamentarnih grupacija, uključujući i trideset nepriključenih članova koji su poznati pod francuskim nazivom non-inscrits. Dve najveće grupacije su Evropska narodnjačka partija-Evropske demokrate i Partija evropskih socijalista. Ovde dve grupacije su dominirale Parlamentom tokom najvećeg dela njegovog postojanja, držeći neprekidno između 50 i 70% mesta u Parlamentu skupa. Nijedna grupa nikada nije sama imala većinu u Parlamentu.
Grupacije su često zasnovane oko jedne evropske političke partije, kako je slučaj sa socijalističkom grupom. Međutim, one mogu, poput liberalne grupacije, Saveza liberala i demokrata za Evropu, uključivati više od jedne evropske političke partije kao i nacionalne stranke i nezavisne članove. Da bi grupacija bila priznata, ona mora imati 20 članova EP iz šest različitih zemalja (od juna 2009, najmanje 25 članova EP iz sedam različitih zemalja). Nakon što su priznate, grupacije dobijaju finansijske dotacije od Parlamenta i garantovana mesta u odborima, što stvara podsticaj za osnivanje grupacija. Međutim, osnivanje grupacije „Identitet, tradicija, suverenitet“ 2007. je dovelo do kontroverzi zbog njene ideologije: članovi ove grupacije su bili sa krajnje desnice, te je bilo nelagode oko prenosa javnih fondova takvoj grupi. Bilo je pokušaja izmene pravila kako bi se zaustavilo osnivanje ITS, međutim oni se nisu ostvarili. Grupi je, međutim, onemogućeno da zauzme čelne položaje u odborima, što je pravo koje bi trebalo da pripada svim partijama. Kada se grupa upustila u unutrašnje obračune, neki od članova su se povukli, što je dovelo do toga da njena veličina padne ispod granice za priznavanje, izazvavši time kolaps grupe iste godine.
Političke grupacije (2009—2014) uredi
Šablon:Političke grupacije u Evropskom parlamentu (2009—2014)
Političke grupacije (2014-) uredi
Velika koalicija uredi
Obzirom da Evropski parlament ne sastavlja vladu u smislu tradicionalnog parlamentarnog sistema, njegova politika se razvila više po linijama konsenzusa nego po linijama partija i koalicija u borbi za vladavinu većine. Zapravo, tokom većeg dela njegovog postojanja, Parlamentom je dominirala velika koalicija Narodnjačke i Socijalističke partije. Dve velike partije nastoje da sarađuju kako bi našli kompromis između svojih grupacija, što vodi ka predlozima koje odobravaju ogromne većine. Međutim, bilo je i situacija kada bi se pojavila stvarna stranačka politika, kao na primer povodom ostavke Santerove komisije.
Kada su isplivale prve optužbe protiv Komisije, one su bile prevashodno usmerene protiv Edit Kreson i Manuela Marina, oboje socijalista. Kada je parlament razmatrao mogućnost da odbije da odobri budžet Zajednice, Predsednik Komisije Žak Santer je izjavio da bi glas protiv bio jednak uskraćivanju poverenja. Partija evropskih socijalista je podržala Komisiju i videla slučaj kao pokušaj Evropske narodnjačke partije da diskredituje njihovu partiju pred izbore 1999. Vođa PES, Polin Grin, čl. EP, je pokušala da se izglasa poverenje, i ENP je podnela suprotne predloge. Tokom ovog perioda, dve velike partije preuzele su uloge slične dinamici vlade i opozicije, pri čemu je PES podržavala izvršni organ, a ENP povlačila svoju prethodnu podršku i oborila ga. Politizacija poput ove je od tada u porastu, i 2007. godine je Sajmon Hiks sa Londonske škole ekonomije zapazio da:[1]
Naš rad takođe pokazuje da je politika u Evropskom parlamentu sve više zasnovana oko partije i ideologije. Glasanje je sve više podeljeno po linijama levica-desnica, i jedinstvo partijskih grupacija je dramatično poraslo, posebno u četvrtom i petom sazivu Parlamenta. Stoga će ovde verovatno biti i implikacija na politiku.
Tokom petog saziva, od 1999. do 2004, došlo je do raskida u velikoj koaliciji, što je dovelo do koalicije desnice i centra između liberala i narodnjaka. Ovo je bilo odraženo i u predsedavanju Parlamentom, gde su mandate delili ENP i ELDR, radije nego ENP i PES. Liberalna grupa SLDE danas (2008) broji 101 člana Evropskog parlamenta, najveći broj mesta koji je u Parlamentu ikada držala ma koja treća stranka.
Izbori uredi
Izbori se održavaju, neposredno u svakoj zemlji-članici, svakih pet godina počevši od 1979. Izuzetno, ako se zemlja priključi između dvaju izbora, biće održani dopunski izbori za njihove članove. Ovo se dogodilo četiri puta, najskorije kada su se 2007. priključile Rumunija i Bugarska. Izbori se odvijaju tokom nekoliko dana, već prema lokalnom običaju, i, osim što mora biti proporcionalan, izborni sistem je ostavljen na volju državama članicama. Ovo uključuje i moguće određivanje pod-nacionalnih izbornih jedinica: dok većina zemalja ima nacionalne liste, neke, poput Ujedinjenog Kraljevstva i Francuske, dele svoju kvotu između regiona. Mesta se raspodeljuju između zemalja članica saglasno njihovom broju stanovnika, pri čemu nijedna zemlja nema više od 99, ni manje od 5 članova.
Najskoriji izbori za Evropski parlament u celoj Uniji održani su juna 2004. Bili su to najveći istovremeni nadnacionalni izbori ikada održani igde u svetu, jer je gotovo 400 miliona građana imalo pravo glasa. Izabrano je 30,2% ženskih članica Evropskog parlamenta, u poređenju sa 16,5% na prvim izborima 1979. Naredni izbori u Uniji biće održani 2009. Postoje brojni predlozi za „šminkanje“ narednih izbora kako bi se na njih privukla veća pažnja javnosti. Među njima se najviše ističe ideja o njihovom bližem povezivanju sa izborom Predsednika Komisije, što bi se ostvarilo tako što bi političke partije u kampanju ušle sa svojim kandidatima za ovaj položaj, tako da bi najveća partija u suštini formirala vladu, kao u parlamentarnom sistemu vlasti. Ovo je pokušano 2004, međutim, samo je Evropska zelena stranka, koja je bila prva stvarno sve-evropska stranka osnovana sa zajedničkom kampanjom, predložila kandidata za položaj Predsednika, Danijela Kon-Bendija. Najbliže što je neka druga stranka došla do ovoga bilo je kada je Narodnjačka stranka pomenula četiri ili pet pojedinaca koje bi voleli da vide na ovom položaju. Nada je da bi ovakve promene dodale legitimitet i kontrirale padajućoj izlaznosti, koja je konzistentno padala svaki put nakon prvih izbora, i od 1999. je ispod 50%. Rumunija i Bugarska su 2007. izabrale svoje članove Evropskog parlamenta u dopunskim izborima, nakon pristupanja na početku te godine; izlaznost na ovim izborima bila je jedna od najnižih u istoriji evropskih izbora, samo 28,3% i 28,6%, redom.
Odvijanje uredi
Svake godine, aktivnosti Evropskog parlamenta se odvijaju u krugu između sedmica za odbore, kada se u odborima raspravlja o izveštajima i sastaje se međuparlamentarne delegacije, sedmica za političke grupacije, kada članovi raspravljaju o radu unutar svojih političkih grupacija, i sedmica za sednice, kada članovi provode 3½ dana na delovima sednica u Strazburu. Osim ovoga, tokom godine se organizuje i šest dvodnevnih delova sednica u Briselu. Četiri sedmice su izdvojene kao sedmice za birače kako bi se članovima omogućilo da se posvete isključivo radu sa svojim biračima. Napokon, tokom letnjih sedmica nema nikakvih planiranih sastanaka. Parlament se može sastajati bez sazivanja od nekog drugog organa. Njegove sastanke delimično kontrolišu ugovori, ali su van toga ostavljeni na volju samom Parlamentu prema njegovim „pravilima procedure“ (pravilnikom koji upravlja parlamentom).
Tokom sednica, članovi mogu govoriti nakon što im Predsednik da reč, uz vremensko ograničenje od jednog minuta. Članovi Saveta ili Komisije mogu takođe prisustvovati i govoriti na sednicama. Delom zbog potrebe za prevođenjem, kao i politike konsenzusa u domu, debate su po pravilu mirnije i uljudnije nego, na primer, u vestminsterskom sistemu. Glasanje se izvodi prevashodno dizanjem ruku, koje se na zahtev može proveriti elektronskim glasanjem. Međutim, ni u jednom od ovih slučajeva se glasovi članova Evropskog parlamenta ne beleže: to se radi jedino u slučaju glasanja prozivkom, kada se svaki član redom proziva da izrazi svoju podršku ili neslaganje, po abecednom redosledu imena. Ovo je istorijski sistem koji je korišćen kada je Parlament imao mnogo manje članova i danas se retko koristi. Glasanje se može takođe izvesti i potpuno tajnim postupkom, na primer, kada se bira Predsednik. Svi zabeleženi glasovi, skupa sa zapisnicima i aktima, se zapisuju u Službenom glasniku Evropske unije i može im se pristupiti onlajn.
Članovi Evropskog parlamenta su raspoređeni u polukružnoj sali za sednice prema svojim političkim grupacijama, koje se raspoređuju prevashodno na levo i desno, mada se neke manje grupacije raspoređuju bliže spoljašnjem prstenu Parlamenta. Svi stolovi su opremljeni mikrofonima, slušalicama za prevod i opremom za elektronsko glasanje. Vođe grupacija sede na prednjima klupama u sredini, dok je u samom središtu podijum za govore gostiju. Preostali deo kružnog podijuma čini uzdignuto područje gde sede Predsednik i službenici. Namešteno je i još klupa između strana ovog područja i članova Evropskog parlamenta; njih koriste Savet na krajnje levoj strani i Komisija na krajnje desnoj. Obe sale za sednice, i u Briselu i u Strazburu, prate ovaj ocrt sa jedino manjim razlikama. Ulaz u salu je ograničen i kontrolišu ga razvodnici koji pomažu članovima Parlamenta u sali (na primer, dostavljanjem dokumenata). Razvodnici takođe deluju kao neka vrsta policije u sprovođenju odluka Predsednika, na primer uklanjajući člana koji ometa sednicu (mada se ovo retko događa). Prvi načelnik protokola u Parlamentu je bio Francuz, i mnoga pravila u Parlamentu su zasnovana na francuskom modelu koji je prvobitno razvijen nakon Francuske revolucije. 180 razvodnika su veoma vidljivi u Parlamentu, noseći crni frak i srebrni lanac, i zapošljavaju se na isti način kao Evropska građanska služba. Predsednik ima ličnog razvodnika.
Predsednik i organizacija uredi
Trenutni predsednik Parlamenta je Antonio Tajani (od 1. januara 2017), član Evropskog parlamenta iz Evropske narodne partije. Predsednik predsedava plenarnom sednicom tokom zasedanja, i njegov potpis je obavezan za sve akte koji se usvajaju koodlučivanjem, uključujući i budžet Evropske unije. Predsednik je takođe zadužen za spoljašnje predstavljanje Parlamenta, uključujući u pravnim pitanjima, i za primenu pravila procedure (poslovnika). On se bira na period od dve i po godine, što znači dva izbora tokom jednog saziva Parlamenta.
U većini zemalja, protokol šefa države dolazi ispred svih ostalih; međutim, u Evropskoj uniji, Parlament je naveden kao prva institucija, i stoga protokol njegovog predsednika dolazi pre bilo kojeg drugog evropskog ili nacionalnog protokola. Od Predsednika zavise i pokloni koji se daju brojnim visokim gostima. Na primer, Predsednik Đuzep Borelj iz Španije je svojim kolegama poklanjao kristalnu čašu autora umetnika iz Barselone, koji je u njoj ugravirao delove Povelje EU o fundamentalnim pravima, između ostalih stvari.
Brojne istaknute ličnosti su bile predsednici Parlamenta i njegovih prethodnika. Prvi Predsednik bio je Pol-Anri Spaak, jedan od očeva osnivača Unije. Među drugim osnivačima Unije bili su i Alčide de Gasperi i Robert Šuman, drugi i peti Predsednici Parlamenta. Među Predsednicima su bile i dve žene, Simon Vej 1979 (prva Predsednica izabranog Parlamenta) i Nikol Fonten 1999, obe Francuskinje.
Tokom izbora Predsednika, plenarnom sednicom predsedava najstariji član Parlamenta; 2004. i 2007. to je bio član EP Đovani Berlingver. Dok najstariji član predsedava, on ima sva ovlašćenja Predsednika, ali je jedini posao kojim se Parlament tada može baviti izbor Predsednika.
Pod Predsednikom je i 14 potpredsednika koji predsedavaju raspravom dok Predsednik nije u sali. Osim predsedavajućih, tu je i izvestan broj drugih tela i položaja koji su odgovorni za vođenje Parlamenta. Dva osnovna tela su Biro, koji je odgovoran za budžetska i administrativna pitanja, i Konferencija predsednika, koja j upravljačko telo koje čine predsednici svih političkih grupacija u Parlamentu. Brigu o finansijskim i administrativnim interesima članova vodi šest „kvestora“.
Odbori i delegacije uredi
Parlament ima 20 stalnih odbora, koje čini svakog od 28 do 86 članova Evropskog parlamenta (tako da održavaju politički sastav celog Parlamenta), uključujući i predsedavajućeg, biro i sekretarijat. Oni se sastaju javno dva puta mesečno kako bi sačinili nacrte, izmenili ili usvojili predloge pravnih akata i izveštaja koji će biti predstavljeni plenarnom zasedanju. Izvestioci odbora bi trebalo da predstave viđenje odbora, mada ovo primetno nije uvek bio slučaj. Tokom događaja koji su doveli do ostavke Santerove Komisije, izvestilac se izjasnio protiv tesnog glasa Odbora za budžetsku kontrolu da odobri budžet, i apelovao je na Parlament da glasa protiv.
Odbori mogu ustanoviti i pododbore (na primer, Pododbor za ljudska prava) i privremene odbore koji bi se bavili posebnom temom (na primer, neregularnom isporukom osumnjičenih za terorizam Sjedinjenim državama). Predsedavajući odbora koordiniraju svoj rad kroz „Konferenciju predsedavajućih odbora“. Kada je uvedeno koodlučivanje, ono je uvećalo moći Parlamenta u velikom broju oblasti, ali posebno u oblastima koje pokriva Odbor za životnu sredinu, javno zdravlje i bezbednost hrane. Članovi Evropskog parlamenta su ranije smatrali ovaj odbor ”Pepeljuga odborom”, međutim, otkako je dobio na značaju, postao je profesionalniji i rigorozniji, privlačeći sve više pažnje na svoj rad.
Delegacije Parlamenta se oformljavaju na sličan način i odgovorne su za odnose sa parlamentima van EU. Postoje 34 delegacije koje čini po oko 15 članova EP; predsedavajući delegacija takođe sarađuju u konferenciji nalik na predsedavajuće odbora. Među njima su ”međuparlamentarne delegacije” (koje održavaju odnose sa parlamentima van EU), ”zajednički parlamentarni odbori” (koji održavaju odnose sa parlamentima država koje su kandidati za članstvo ili pridružene članice EU), delegacija u Zajedničkoj parlamentarnoj skupštini afričkih, karipskih i pacifičkih država (”zemlje AKP”) i Evropske unije, i delegacija u Evro-mediteranskoj parlamentarnoj skupštini. Članovi Evropskog parlamenta takođe učestvuju u drugim međunarodnim aktivnostima poput Evro-latinoameričke parlamentarne skupštine, Transatlantskog dijaloga zakonodavaca, i kroz posmatranje izbora u trećim zemljama.
Prevođenje i interpretiranje uredi
Govornici u Evropskom parlamentu imaju pravo da govore na bilo kojem od 24 zvanična jezika Evropske unije, od engleskog i francuskog, do malteškog i švedskog. Simultano prevođenje se obezbeđuje na svim plenarnim sednicama, i svi konačni tekstovi pravnih akata se prevode. Sa 24 jezika, Evropski parlament je najvišejezičniji parlament na svetu i poslodavac sa najviše zaposlenih prevodilaca na svetu: 350 stalno zaposlenih, i 400 spoljnih saradnika u vreme visoke potrebe. Građani se mogu Parlamentu obraćati i na baskijskom, katalonskom/valensijskom, i galicijskom jeziku.
Obično se jezik prevodi iz stranog jezika u maternji jezik prevodioca. Zbog velikog broja jezika, od kojih su neki mali, prevod se od 1995. naovamo katkad radi obrnuto, sa maternjeg jezika prevodioca („retur“ sistem). Osim ovoga, govor na manjem jeziku može biti prevođen preko trećeg jezika usled nedostatka prevodilaca („štafetno“ prevođenje) — na primer, kada se prevodi sa estonskog na malteški. Prevodioci moraju imati tečno znače dva druga jezika Unije pored svog maternjeg jezika. Zbog složenosti pitanja, prevod se ne radi reč po reč. Umesto toga, prevodioci moraju da prenesu politički smisao govora, bez obzira na njihova sopstvena gledišta. Ovo zahteva detaljno razumevanje politike i izraza korišćenih u Parlamentu, što uključuje i značajnu prethodnu pripremu (npr. čitanje dokumenata u pitanju). Često može doći do teškoća kada članovi koriste živopisan jezik, šale, igre rečima, ili govore prebrzo.
Dok neki vide obraćanje svojim maternjim jezikom kao važan deo svog identiteta, i mogu govoriti tečnije u raspravama, drugi kritikuju prevođenje i njegovu cenu. Izveštaj koji je 2006. sačinio član Evropskog parlamenta Aleksander Stab, je istakao kako bi korišćenjem samo engleskog, francuskog i nemačkog jezika, troškovi mogli biti smanjeni sa 118.000 evra dnevno (za tadašnji 21 jezik, kada rumunski i bugarski jezik još nisu dodati) na 8.900 evra dnevno. Iako mnogi vide engleski jezik kao idealan jedinstven jezik zbog njegove široke rasprostranjenosti, postoji i kampanja da se francuski učini jedinstvenim jezikom za sve pravne tekstove, zbog predstave da je precizniji u pravnoj upotrebi. Iako ovo ne bi neposredno uticalo na prevođenje tokom plenarne sednice, težište bi bilo pomereno prema francuskom jeziku tokom rasprava o nacrtima pravnih akata.
Sedište uredi
Parlament je baziran u tri različita grada, sa brojnim zgradama. Protokol priključen uz Ugovor iz Amsterdama nalaže da se u Strazburu održava 12 plenarnih sednica (jedna mesečno, izuzev avgusta, kada se ne održava nijedna, i septembra, kada se održavaju dve), gde je i zvanično sedište Parlamenta, dok se dodatni delovi sednica i sastanci odbora održavaju u Briselu. Sekretarijat Evropskog parlamenta nalazi se u Luksemburgu.
Sedište Parlamenta u Strazburu se smatra simbolom pomirenja između Francuske i Nemačke, koje su u prošlosti često vodile bitke oko ovog grada. Međutim, ono je i pod znakom pitanja zbog cene održavanja dva sedišta za parlament. Iako je Strazbur zvanično sedište, i nalazi se nadomak Saveta Evrope (sa kojim se „obostrana saradnja“ neprekidno „učvršćuje“), Brisel je sedište gotovo svih drugih većih institucija EU, i većina poslova Parlamenta se već obavlja tamo. Stoga, iako je Strazbur glavno sedište, ono je istovremeno i najviše osporavano, mada ima i onih koji veruju da bi Strazbur trebalo da bude jedini glavni grad.
Kritičari su opisivali udešenje sa dva sedišta kao „putujući cirkus“, i postoji snažan pokret da se Brisel uspostavi kao jedino sedište Parlamenta, zbog činjenice da se tamo nalaze druge političke institucije (Komisija, Savet EU i Evropski savet), zbog čega se Brisel tretira kao „glavni grad“ EU. Ovaj pokret je dobio snažnu podršku od brojnih istaknutih ličnosti, uključujući i prvu potpredsednicu Komisije Valstrem koja je izjavila da je ”nešto što je nekada bilo veoma pozitivan simbol EU koja ponovo ujedinjuje Francusku i Nemačku sada postalo negativan simbol — bacanja novca, birokratije i ludosti briselskih institucija”. Evropska zelena stranka je u studiji koju su vodili članovi Evropskog parlamenta Džin Lambert i Karolajn Lukas istakla i cenu po životnu sredinu: osim 200 miliona evra koji se troše na dodatno sedište, tu je i dodatnih 20.268 tona ugljen-dioksida, što podriva bilo koje stanovište ove institucije i Unije po pitanju zaštite životne sredine. Kampanju takođe podržava i onlajn peticija sa preko 1,2 miliona potpisa građana EU, koju je pokrenula članica Evropskog parlamenta Cecilija Malmstrem. 2006. godine su se pojavile i optužbe o neregularnostima u računima koje je grad Strazbur ispostavio za zgrade koje Parlament koristi pod najmom, što je dodatno štetilo imidžu grada. Prema jednom istraživanju među članovima Evropskog parlament, 89% ispitanika (39% ukupnog broja članova EP) je želelo samo jedno sedište, i 81% je za to sedište radije želelo Brisel; druga, više akademska, studija našla je 68% podrške.[1] Međutim, Evropski parlament, jedina skupština na svetu sa više od jednog sedišta, nema pravo da izabere svoje mesto sastajanja. Ova odluka leži na Evropskom savetu, gde promena može biti onemogućena vetom jedne države članice, konkretno Francuske, čije stanovište nije izmenjeno brojnim kampanjama, tako da je francuski predsednik Nikola Sarkozi izjavio da o sedištu Parlamenta „ne može biti pregovora“.
Budućnost Parlamenta uredi
Ovaj članak ili jedan njegov deo nije ažuriran. Ažurirajte ovaj članak kako bi prikazao nedavne događaje ili najnovije dostupne informacije. Pogledajte stranicu za razgovor za više informacija. |
Ugovor iz Lisabona, koji je trenutno (2008) u zakočenom postupku ratifikacije, mahom zadržava reforme koje su ocrtane u odbačenom Ustavnom ugovoru. Ukupno gledano, moći Evropskog parlamenta bile bi uvećane. Na primer, gotovo sve oblasti politike potpadale bi pod proceduru koodlučivanja (koja bi bila nazvana „uobičajena zakonodavna procedura“), što bi značilo da bi Parlament imao praktično jednake moći sa Savetom (zvanično Savet ministara). U preostalom manjem broju oblasti u kojima bi moći ostale nejednake, Savet bi morao da konsultuje Parlament i/ili traži njegovo odobrenje za propis u pitanju. Parlament bi takođe, kroz uobičajenu zakonodavnu proceduru, dobio veće moći nad celim budžetom EU, ne samo nad neobaveznim izdacima. U pogledu sastava Parlamenta ne bi bilo većih promena, mada bi najmanji broj mesta po zemlji članici bio uvećan sa 5 na 6, dok bi najveći broj bio umanjen sa 99 na 96. Postojala bi i osnovna pravila u vezi sa rasporedom broja mesta u Parlamentu, umesto da se, kao do sada, o njima pregovara prilikom svakog proširenja. Odluke o sastavu Parlamenta trenutno donosi Savet; ovo bi i dalje ostao slučaj, ali bi odluka bila donošena na osnovu predloga iz samog Parlamenta.
Evropski savet bi bio obavezan da, prilikom predlaganja Predsednika Komisije, uzme u obzir najskorije izbore, što su oni već dobrovoljno učinili nakon izbora 2004. Kao i do sada, saglasnost Parlamenta bi bila neophodna da bi Predsednik preuzeo dužnost; međutim, Ugovor iz Lisabona koristi reč „izabrati“ umesto „odobriti“ za ovaj postupak. Ovo je oblast u kojoj Savet ministara nema udela. Ostaje da se vidi da li bi ovo nagnalo političke grupacije da iskoriste svoju moć i mandat da predlože sopstvene kandidate umesto kandidata Evropskog saveta, što bi bilo nalik ustavnim monarhijama, u kojima je moć vladara da izabere svog šefa vlade de facto ograničena činjenicom da oni moraju prihvatiti kandidata pobedničke stranke u parlamentu; bilo je nagoveštaja da bi političke grupacije u Parlamentu mogle da predlože svoje kandidate pre izbora 2009. Nijedna veća stranka nije predložila kandidata 2004, pri čemu je rascepkanost partija na evropskom nivou bila deo razloga zašto nije došlo do predloga; međutim, postoje planovi da se partije ojačaju pre sledećih izbora, a Evropska zelena stranka, prva koja je vodila zajedničku kampanju, jeste bila istakla svog kandidata. 2007. godine, komesar Franko Fratini je nagovestio da bi, po pitanjima vezanim za ovlašćenja Parlamenta u oblastima pravde i kriminala, voleo da deluje kao da je Ugovor već stupio na snagu, kako bi se unelo više demokratije i obezbedilo da Parlament ima nadzor nad predstojećim pravnim aktima koje Fratini nije želeo da odgađa do 2009.
Pored institucionalnih reformi koje bi doneo Ugovor iz Lisabona, Predsednik Evropskog parlamenta je 2007. oformio Posebnu radnu grupu za parlamentarnu reformu kako bi unapredio efikasnost i imidž Parlamenta. Među idejama su i oživljavanje plenarnih sednica i debata o „Stanju Unije“. Članovi Evropskog parlamenta su odbacili jednu od ključnih reformskih ideja grupe, dodatne debate o aktuelnim pitanjima, zbog čega se vođa liberala Grejem Votson, čl. EP, povukao iz grupe. Međutim, članovi Evropskog parlamenta jesu podržali predlog za veću upotrebu evropskih simbola, nakon što je ovo odbačeno u Ugovoru iz Lisabona. Predloženo je da Parlament preuzme ulogu avangarde u korišćenju ovih simbola, kao što je to učinio usvajajući zastavu 1983, tri godine pre nego što su to učinile Zajednice kao celina. U septembru 2007. je prikazan privremeni izveštaj, koji je predložio da se smanji vreme koje se izdvaja za goste govornike i ne-zakonodavna dokumenta. (2006. godine, 92 izveštaja „na sopstvenu inicijativu“ — koji komentarišu, a ne menjaju pravo — su bile tabele, i 22% vremena za raspravu je iskorišćeno za raspravu o ovakvim izveštajima, dok je samo 18% iskorišćeno za pravne akte. Grupa bi trebalo da sastavi konačni izveštaj u julu 2008, i sprovede preporuke u praksi do izbora 2009, međutim Votson je izjavio da sumnja da levo-desna koalicija u Parlamentu može usvojiti predloge, zbog protivljenja konzervativnijih članova. Neki drugi članovi, poput kopredsedavajućeg Nezavisnih demokrata Jensa-Petera Bondea, čl. EP, su želeli radikalnije predloge. Bonde, međutim, jeste glasao za izveštaj, rekavši da je „psihološki važno da pokažemo da želimo da postanemo političkiji parlament“.
Reference uredi
- ^ a b v g (jezik: engleski)Professor Farrell: "The EP is now one of the most powerful legislatures in the world" (Profesor Farel: „EP je danas jedno od najmoćnijih zakonodavnih tela na svetu“). Evropski parlament, 18. 6. 2007, Pristupljeno 14. 6. 2008.
- ^ a b v g d đ (jezik: engleski)European Parliament (Evropski parlament). European NAvigator <http://www.ena.lu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. oktobar 2017)>, Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe (CVCE), Susana Muñoz. (Evropski NAvigator, Suzana Munjoz)., Pristupljeno 14. 6. 2008.
- ^ (jezik: engleski)EPP-ED Group:EPP-ED Chronology - 1951-1960 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. avgust 2009) (Grupacija ENP-EDA:Hronologija EPP-ED - 1951-1960). Grupacija Evropska narodnjačka partija-Evropske demokrate u Evropskom parlamentu., Pristupljeno 14. 6. 2008.
- ^ Reid 2005
- ^ (jezik: engleski)Composition of the European Parliament Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. septembar 2007) (Sastav Evropskog parlamenta). European NAvigator <http://www.ena.lu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. oktobar 2017)>, Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe (CVCE), Susana Muñoz. (Evropski NAvigator, Suzana Munjoz)., Pristupljeno 14. 6. 2008.
- ^ (jezik: engleski)Power of the purse of the European Parliament Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. avgust 2011) (Moć novčanika Evropskog parlamenta). European NAvigator <http://www.ena.lu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. oktobar 2017)>, Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe (CVCE), Susana Muñoz. (Evropski NAvigator, Suzana Munjoz)., Pristupljeno 14. 6. 2008.
- ^ Hoskyns & Newman 2000
- ^ (jezik: engleski)Parliamentary Assembly, Council of Europe - The framework Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. jun 2007) (Parlamentarna skupština Saveta Evrope - Okvir). Parlamentarna skupština Saveta Evrope., Pristupljeno 14. 6. 2008.
- ^ (jezik: engleski)Overview of the Pan-African Parliament Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. septembar 2007) (Pregled Sveafričkog parlamenta). Sveafrički parlament., Pristupljeno 14. 6. 2008.
- ^ (jezik: engleski)The history of the European Parliament[mrtva veza] (Istorija Evropskog parlamenta). Evropski parlament, 19. 3. 2007, Pristupljeno 14. 6. 2008.
- ^ (jezik: engleski)The European Parliament's proposals Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. septembar 2007) (Predlozi Evropskog parlamenta). European NAvigator <http://www.ena.lu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. oktobar 2017)>, Centre Virtuel de la Connaissance sur l'Europe (CVCE), Étienne Deschamps. (Evropski NAvigator, Etjen Dešan)., Pristupljeno 14. 6. 2008.
- ^ a b (jezik: engleski)Oversight over the Commission and Council (Nadzor nad Komisijom i Savetom). Evropski parlament., Pristupljeno 14. 6. 2008.
Literatura uredi
- Hoskyns, Catherine; Newman, Michael (2000). Democratizing the European Union: Issues for the twenty-first Century (Perspectives on Democratization). Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-5666-6.
- Reid, T. R. (2005). The United States of Europe: The New Superpower and the End of American Supremacy. Penguin Books. ISBN 978-0-14-303608-1.
