Egipatska kriza

Egipatske krize tridesetih godina 19. veka predstavljaju etapu u razvoju istočnog pitanja. Događaji na istoku, vezani za rat Mehmed Alija protiv turskog sultana izazvali su veliko interesovanje Rusije, Britanije, Francuske i Austrije. Do izražaja su došle suprotnosti velikih sila, od kojih je svaka želela što veći udeo u rešavanju istočnog pitanja. Od ishoda rešenja Egipatskih kriza zavisila je ukupna ravnoteža snaga na Sredozemlju što je ovo pitanje učinilo isuviše složnim da bi se ostavilo Egiptu i Osmanskom carstvu na rešavanje. Konačan rezultat egipatskih kriza bio je uvođenje nadzora evropskih sila nad Turskom, zatvaranje moreuza Bosfor i Dardaneli za Rusiju, ali i poboljšanje položaja raje u Osmanskom carstvu.

Egipat pod Mehmed Alijem 1833. godine.

PozadinaUredi

Detaljnije: Egipatski ejalet
 
Egipatski ejalet

Egipat ulazi u sastav Osmanskog carstva 1517. godine kada je osmanski sultan Selim I pripojio teritorije Mamelučkog sultanata, države koja je preko dva i po veka dominirala islamskim svetom. Egipat je pretvoren u pašaluk i izdeljen u 12 sandžaka na čijem čelu su se uglavnom nalazili Mameluci koje sultani nisu odstranili iz uprave. Mameluci su imali značajan udeo u upravljanju egipatskim provincijama, što im je omogućilo da se postave pašama kao suparnička vlast. Uporedo sa slabljenjem centralne vlasti u 18. veku, uticaj Mameluka sve je veći. Porta nije imala vremena ni sredstava da u Egiptu ponovo učvrsti svoju vlast. Jak udarac Mamelucima zadao je Napoleon Bonaparta koji je nakratko okupirao Egipat između 1798. i 1801. godine sa ciljem da ugrozi britanske pozicije u Indiji. Porta se nakon povlačenja Francuza 1801. godine trudila da u Egiptu ponovo uspostavi vlast. Grupacije Mameluka tamo su bile u neprestanim borbama. Zadatak smirivanja njihovih sukoba Porta je poverila Mehmed Aliju koji je 1805. godine dobio titulu guvernera. Mehmed se uspeo izboriti sa Mamelucima 1811. godine namamivši ih u zamku u kairsku tvrđavu. Potom je preduzeo modernizaciju zemlje sa ciljem da postane punopravni samostalni suveren. Tokom prvih 25 godina vladavine, Mehmed je sproveo više reformi nego sultan Mahmud. Poljoprivreda zemlje poboljšana je u kratkom roku unapređivanjem sistema kanala za navodnjavanje. Nova tursko-čerkesko-albanska klasa zemljoradnika, okupljena oko paše, postala je vodeći sloj u zemlji. To mu je donelo veće prihode i omogućilo da stvori uspešan birokratski aparat što su bili preduslovi za stvaranje moderne vojske. U stvaranju moderne armije Mehmed se oslanjao na francuske oficire koji su ostali u Africi nakon potpisivanja Pariskog mira kojim Turska istupa iz Druge koalicije. Osnove Mehmedove vojne reforme ogledaju se u stvaranju nacionalne vojske koji su činili regrutovani egipatski seljaci obučavani od strane starih oficira 1823. godine. Ona se pokazala uspešnom u ratu protiv Grka. Pokušao je stvoriti i vojni red sličan nizam-i-džedidu, sastavljenog od vojnika sa Kavkaza ili iz crne Afrike, što se pokazalo neuspešnim. Egipat se otvara zapadnoevropskim kulturama, najpre italijanskoj, a zatim i francuskoj. Francuska će biti jedini iskreni saveznik Mehmeda u obe egipatske krize. Posle zauzimanja Alžira 1830. godine, Francuska je želela da se afirmiše na Bliskom Istoku, da učvrsti svoje pozicije i ovlada Egiptom, a preko njega i Sirijom. Stvaranje Arapskog carstva pod Mehmedovom vlašću bilo bi delo francuske diplomatije. Za francusko javno mnjenje, paša je bio francuski čovek.

UzrociUredi

 
Mehmed Ali Egipatski.

Grčki ustanak obeležio je istočno pitanje dvadesetih godina 19. veka. Nemoćna da svojim snagama uguši ustanak, Porta je naložila Mehmed Aliju da preduzme pohod na Grčku. Mehmed Alija privlačila je ideja o intervenciji u Grčkoj iz više razloga: arbanaško poreklo, želja da zavlada Grčkom, prekid prometa između Egipta i Egejskog mora usled ustanka. Sultan mu je kao nagradu nudio Moreju i Krit. Bez većeg otpora Mehmed je savladao ustanike. Grčku je, međutim, spasla intervencija velikih evropskih sila, zainteresovane za duhovnu baštinu antičke Grčke i Rima. U bici kod Navarina 1827. godine muslimanska flota je uništena. Turci i dalje ne prihvataju predaju. Francuzi su isterali Ibrahim-pašu sa Peloponeza, a Rusi objavljuju sultanu rat i prodiru do Jedrena gde je potpisan mir kojim su okončani sukobi. Grčki rat za nezavisnost okončan je stvaranjem prve nezavisne države na Balkanskom poluostrvu. Istovremeno Turci gube Alžir. Napredniji slojevi u Turskoj su pričali kako će, ukoliko ne budu sprovedene potrebne reforme, Osmansko carstvo biti proterano iz Evrope u Aziju. Sultan Mahmud je bio pristalica reformi. Podržavao je brojne reforme svoga prethodnika, Selima III, sa kojim je jedno vreme živeo u zatvoreničkoj palati. Iako su imali jednako obrazovanje, Mahmud se pokazao uspešnijim reformatorom od Selima jer je video rezultate Selimove slabosti i neodlučnosti. Tokom dvadesetih godina 19. veka Mahmud sprovodi vojnu reformu, ukida janičarske korpuse i uvodi novu vojsku, tzv. Muhamedove uvežbane pobedničke vojnike, po uzoru na nizam-i-džedid. Dalje reforme sprečio je rat sa Rusijom, a po njegovom završetku rat sa Egiptom.

Mehmed Ali je mnogo izgubio u ratu sa Evropljanima. Kod Navarina je uništena njegova flota, a Krit i Moreja koji su mu obećani ušli su u sastav nove države. Lišen očekivane nagrade, on je tražio Siriju, odnosno pašaluk Damask, kao kompenzaciju. Mahmud je zahtev odbio i ponudio mu Krit. Ponudu je egipatski namesnik odmah odbacio jer su tamo, još od početka revolucije, besneli ustanci koji su obećavali više troškova nego koristi. U ranijim godinama, Mehmed se nije ponašao kao uzoran vazal. Posle Navarinske bitke je udovoljio zahtevima hrišćanskih država da povuče svoje snage iz Grčke bez prethodnog savetovanja sa sizerenom. Izneverio je obećanja sultanu da će poslati trupe za borbu protiv Rusa, a podsticao je i pobune u severnoj Albaniji. To su bili razlozi zbog kojih je sultan naredio sirijskom namesniku da se pripremi za napad na Egipat. Pismo je dospelo u Kairo, te je Mehmed shvatio da je njegov zahtev za Sirijom odbijen. Egipatski namesnik je odlučio da silom osvoji ono što je smatrao da mu s pravom pripada. Povod nije bilo teško pronaći. Osmanlije mu nisu vratile nekih 6000 felahina, egipatskih zemljoradnika, koji su za vreme rata pobegli u Siriju, a namesnik Akre zaboravio mu je platiti za doprinos u ratu.

Prvi ratUredi

 
Ibrahim-paša Egipatski.

Mehmed Ali je novembra 1831. godine otpočeo sa slanjem egipatskih trupa pod Ibrahimom u Siriju. Ibrahim je kopnenim putem vodio preko 20.000 vojnika preko Gaze, Jerusalima i Haife, dok je istovremeno iz Aleksandrije krenula i flota ka Jafi koja se odmah predala. Na stranu Egipta stao je i libanski emir Bešir el-Šihabi koji je Ibrahimu pomogao da zauzme Sidon, Bejrut i Tripoli. Akra je pala nakon šestomesečne opsade (maj 1832. godine), a padom Damaska okončano je osvajanje Sirije posle nepunih godinu dana (novembar 1831. – jun 1832. godine). Porta reaguje sporo. Mehmed Ali je proglašen buntovnikom tek marta 1832. godine. Sultan ga je smenio agom Huseinom koga je stavio na čelo svoje vojske koja je išla u susret Ibrahimu. Glavnina turskih snaga brojala je oko 35.000 ljudi, dok je deo turskih trupa (oko 15.000 ljudi) kod Akre prikupio Muhamed-paša. Ibrahim-paša je za to vreme radio na podizanju sirijskog stanovništva protiv vlasti obećavajući im samoupravu. Kada su sultanove trupe tamo ušle, stanovništvo ih je smatralo za strane zavojevače. Ibrahim-paša je iz Damaska krenuo ka Himsu gde je 7. jula tukao Muhamed-pašu, a krajem meseca i Huseina na prevoju Belen.

Nakon Huseinovog poraza, Mehmed je zaustavio vojsku svog sina nadajući se da će sultan pristati da mu da Siriju bez dalje borbe. Britanija je odbila sultanove molbe za pomoć, ali ga nije sprečavala da nastavi rat. Tako je sultan bio prepušten sam sebi. Stav evropskih sila dao mu je odrešene ruke da nastavi rat sa Egiptom. Veliki vezir Rešid Mehmed-paša preuzeo je komandu od Huseina. Odlučujuća bitka vođena je novembra 1832. godine kod Ikonije i završena je odlučnom pobedom Ibrahima-paše kojom je otvoren put njegovom nadiranju kroz Anadoliju.

Unkjar-iskelejski sporazumUredi

Poraz Osmanlija naveo je ruskog cara Nikolaja I da preduzme korake kako bi sprečio propast Osmanskog carstva i osnivanje moćnije države koja bi se lakše mogla odupreti ruskim pretenzijama. Francuska i engleska vlada nije se odazivala na sultanovu pomoć, te je on pozvao u pomoć ruskog cara. Poziv je pružio Nikolaju da svojom vojskom i flotom zaposedne moreuze Bosfor i Dardanele. Početkom februara 1833. godine ruska flota pod komandom admirala Lazareva uplovila je u Bosfor. Tamo ju je dočekao Portin predstavnik Ahmed-paša koji je preneo sultanove pozdrave i želju da admiral izađe iz moreuza i zaustavi se u crnomorskoj luci Sozopolj.

Ruska eskadra, međutim, nije napustila Bosfor. Naprotiv, krajem marta, brodovima iz Odese stigao je odred pešadije od 5000 ljudi koji se ulogorio kod zaliva Unkjar-Iskelesi, na azijskoj obali Bosfora. Ubrzo zatim, grof Orlov kao predstavnik ruskog cara dolazi u Carigrad i izražava volju ruske vlade da vojnici ne napuste Bosfor dok god preti opasnost od egipatske vojske. Ruska intervencija zaplašila je Francusku i Englesku koje vrše pritisak na sultana da da Siriju Mehmedu. Istovremeno, njihove flote blokiraju egipatsku obalu kako bi primorale egipatskog namesnika na saradnju. Ibrahim je i dalje napredovao ka Carigradu, ali je njegov otac znao da Rusi neće dozvoliti pad turske prestonice. Zbog toga je pristao na pregovore koji su vođeni u Kjutaji i zaršeni potpisivanjem mirovnog sporazuma. Mehmed Ali je dobio namesništvo nad Sirijom (odnosno Damaskom i Alepom) i vilajetom Adana na prilazima Maloj Aziji. Ibrahim-paša se povukao iz Anadolije. Po zaključenju sporazuma, Rusi su pristali da povuku svoje trupe na zahtev zapadnih sila i turske vlade. Bilo je to prilično iznenađenje za Englesku i Francusku. Međutim, još je veće iznenađenje predstavljala vest da je Rusija, dva dana pre povlačenja trupa, sa sultanom zaključila tajni ugovor u Unkjar-Iskelesiju koji je Osmansko carstvo doveo gotovo pod rusko pokroviteljstvo. Crno more postalo je „rusko jezero“. Unkjar-Iskelesijski ugovor predstavlja vrhunac ruskog uticaja na Portu. Sultan se obavezao da zatvori moreuze Bosfor i Dardaneli za svaki strani brod koji bi imao neprijateljske namere prema ugovornim stranama. Iako to u ugovoru nije bilo istaknuto, ruskim brodovima nije bio zatvoren prolaz. Ruska flota u Crnom moru tako bi bila zaštićena od pomorskih napada ostalih evropskih sila u slučaju izbijanja rata.

Mešanje velikih silaUredi

 
Mahmud II.

Pitanje slobodne plovidbe Crnim morem i prolaska brodova kroz Bosfor i Dardanele prvi je pokrenuo ruski car Petar Veliki u pregovorima sa Turskom po završetku Velikog bečkog rata vođenim u periodu od 1698. do 1700. godine. Mustafa II je bio nepopustljiv u svojoj nameri da Rusima ne dopusti plovidbu po moru. Tako tačka o Crnom moru i moreuzima nije rešena Carigradskim mirom iz 1700. godine. Značajan korak u rešavanju ovog pitanja u korist Rusa predstavlja Kučukkajnardžijski mirovni sporazum iz 1774. godine koji je, između ostalog, dao ruskim trgovačkim brodovima slobodno kretanje Crnim i Sredozemnim, odnosno Egejskim morem. Katarina Velika je pobedom u ratu uspela da izjednači položaj ruskih trgovaca sa trgovcima Francuske i Engleske. Počev od 19. veka uvrežio se običaj da se na zatvaranje Bosfora i Dardanela gleda kao na pravilo koje treba poštovati. Ovo pravilo naročito je branila Velika Britanija koja se trudila da ga Rusija ne izmeni u svoju korist. Posle Unkjar-Iskelesijskog sporazuma otpočinje nadmetanje evropskih država u uspostavljanju uticaja na Portu. Tako je period između dve krize bio period naoružanog mira tokom koga je Mahmud ojačavao svoju vojsku i približavao se Britaniji. Osmanlije više nisu mogle priuštiti sebi da preziru Zapad. Mahmud je primenio stari osmanski princip korišćenja suparništva raznih sila za dobrobit carstva. Ruski oficiri od 1834. godine obučavaju novu sultanovu vojsku. Britanija opskrbljuje carstvo industrijskom i vojnom opremom, a britanski inžinjeri rade na podizanju i obnavljanju tvrđava. Mahmud traži pomoć i od Pruske, smatrajući da ona nema interesovanja za Srednji istok. Nekoliko pruskih misija upućeno je u Tursku 1838. i 1839. godine. Među oficirima koji su pomagali Portu našao se i mladi poručnik Helmut fon Moltke koji tamo stiče prva ratna iskustva, a kasnije postaje jedan od najznačajnijih vojnih zapovednika Evrope.

Već 1834. godine Mehmedov pokušaj da smanji godišnji danak Porti umalo je doveo do ustanka. Njegova vlast u Siriji i Palestini u početku je lepo primljena, ali je Ibrahimov poreski sistem i moderna regrutacija doveo do niza ustanka koji su ohrabrili Mahmuda na intervenciju. Najšire razmere poprimio je ustanak prikupljača poreza, Kasim el-Ahmeda koji izbija u planinskim područjima Palestine, ali se ubrzo širi i na Gazu i Transjordan. Ustanici su nakratko uspeli da ovladaju Jerusalimom koji je pogođen teškim zemljotresom. Međutim, superiornija vojska Ibrahim-paše uspela je da uguši ustanak, a Kasim je zarobljen i pogubljen. Istovremeno, Mahmud je bio spreman da napadne Egipat pod izgovorom stišavanja nemira, ali je jak britanski i francuski pritisak sačuvao mir.

Stvaranje dva blokaUredi

U Evropi se posle prve egipatske krize stvaraju dva saveza. Jak ruski uticaj na Portu poremetio je ravnotežu snaga i doveo do zbližavanja Francuske i Velike Britanije. Svaki pokušaj obnove Svete alijanse nailazio je na njihov žestok otpor. Francuska je pretila da će na svaki intervenciju austrijskih trupa u drugim državama, slati svoje trupe u iste države. Vojvoda od Broljija, francuski premijer između 1832. i 1836. godine, nastoji da sa Britanijom zaključi odbrambeni savez kako bi se suprotstavile interesima istočnih sila. Palmerston je odbio predlog, ali je nekoliko meseci kasnije Taljeran uspeo da umeša Francusku u sporazum Engleske sa ustavnim vladama Španije i Portugalije protiv apsolutističkih pretendenata. Stvoren je tzv. Četvorni savez za odbranu liberalnog režima od napada spolja. Sa druge strane, Rusija i Austrija sklapaju Minhengradski sporazum kojim su se obavezale na poštovanje integriteta i nezavisnosti Osmanskog carstva i obavezale su se na sporazumno delovanje sa ostalim silama u slučaju njegovog raspada. Bio je to najnesrećniji politički akt Neselroda koji je bio pod velikim uticajem Meterniha. Rusi su priznali Austriji deo prava u rešavanju istočnog pitanja, što im je gotovo sto godina vezivalo ruke i onemogućavalo im slobodno delovanje. Srdačni sporazum Engleske i Francuske nije mogao biti dugog veka. Kvarile su ga anglo-francuske suprotnosti u kolonijama u Severnoj Americi, Africi i Sredozemlju. Protiv volje vojvode od Broljija, francuski kralj Luj-Filip se 1834. godine upušta u ličnu prepisku sa Meternihom. Vojvodu od Broljija smenio je 1836. godine Adolf Tjer, pogodniji za približavanje Srednjoj Evropi. Sve to je rezultiralo sklapanjem francusko-austrijskog sporazuma 1838. godine. Osmansko carstvo se okreće ka Britaniji sa kojom 1838. godine sklapa sporazum u Balta-Limaniju kojim je sultan potvrdio i proširio stare britanske kapitulacione povlastice. Englezi počinju ekonomski da eksploatišu Levant i da projektuju nove puteve ka Indiji preko Bagdada i Persijskog zaliva. Uspostavljaju se bliski odnosi između dve države koji će trajati u narednim decenijama. U Engleskoj su postojale dve tendencije u pogledu odnosa prema Rusiji. Prema prvom gledištu, Britanija je trebalo da uspostavi dobre odnose sa Rusijom jer je njeno tržište moglo da apsorbuje ogromne količine britanske robe. Za Britaniju nije bilo važno hoće li Rusi držati Carigrad i moreuze jer Rusija nije industrijski jaka zemlja i ne može ugroziti engleske interese na Bliskom Istoku. Drugo, Palmerstonovo gledište, isticalo je da je Engleska životno zainteresovana za održanje Turske kao brane za prodiranje Rusa na Bliski Istok i u Aziju, odnosno Indiju.

Drugi ratUredi

 
Hafiz i fon Moltke kod Neziba.

Za novu egipatsku krizu nije u potpunosti kriv Mehmed Ali. Mahmud, zaveden početnim reformama i pobedom nad ustanicima u Tunisu, vrši pripreme za rat. Varnicu je izazvala izjava Mehmed Alija da namerava da postane nezavisni monarh. Strane sile nisu uspele da spreče izbijanje nove krize. Osmanska vojska, sastavljena od lokalnih kurdskih plemena i pojačana pruskim kontingentima, prešla je Eufrat i kretala se ka Alepu gde je Ibrahim-paša okupio oko 50.000 ljudi. Bitka je vođena kod Nisiba. Uprkos Moltkeovom savetu, turska vojska krenula je u juriš. Ibrahim-paša naneo joj je potpuni poraz i prisilio je na povlačenje u Anadoliju. Sultan Mahmud podlegao je tuberkulozi još pre nego što je čuo vest o propasti svoje vojske. Nasledio ga je maloletni sin Abdulmedžid I čiji je dolazak na vlast iskoristio stari ratnik Mehmed Husrev-paša da preuzme vezirski presto. Husrevov protivnik, veliki admiral Ahmet Fevzi-paša, u strahu od novog vezira, predao je Egipćanima kompletnu osmansku flotu. Prestrašena, nova turska vlada predložila je Mehmedu mir i naslednu titulu vladara Egipta. Mehmed je tražio i Siriju i Kilikiju, kao i Husrevovu ostavku. Propast Osmanskog carstva bila je na vidiku, što velike sile nisu mogle da dozvole. Mustafa Rešid, ambasador Porte u Londonu, vršio je pritisak na Engleze da intervenišu. Englezi su odlučili spasti Carstvo po cenu direktne intervencije. Zajedničkom notom velikih sila obustavljeni su pregovori između Egipta i Carstva, a rešenje druge egipatske krize velike sile preuzele su na sebe. Pregovorima je trebalo da budu rešeni suprotni interesi velikih sila, pre nego samih učesnica rata. Protivnik međunarodnog rešenja sukoba bila je Francuska. Adolf Tjer, koji je 1840. godine opet došao na vlast, nastojao je da konačno rešenje bude povoljno po pašu. Na sve pokušaje da se kriza sporazumno reši odgovarao je odugovlačenjem i odbijanjem, te su se pregovori otegli na dve godine. Palmerston nije krio da će Evropa rešiti krizu i bez učešća Francuske. Ambasador Gizo iz Londona upozoravao je na takav stav britanskih vlasti, ali je Tjera podržavao kralj Luj-Filip i francusko javno mnjenje. Na samom istoku, situacija se približava konačnom rešenju. Husrev je 1840. godine smenjen Mehmed Emin Rauf-pašom nakon čega su obe strane postale mnogo sklonije nagodbi.

Londonska konferencijaUredi

 
Bombardovanje Akre 1840. godine.

Nikolaj je ostao po strani jer su ga vlastiti politički i finansijski problemi sprečavali da Osmanlijama pruži pomoć predviđenu ranijim sporazumima. Ruski ambasador u Londonu, Brunov, iako sposoban diplomata, imao je manu da svoje izveštaje piše onako kako njegov gospodar želi, zanemarujući realno stanje i sopstveno mišljenje. Nikolaj je tako doveden u zabludu po pitanju odnosa Velike Britanije i Francuske. Pogrešno ocenjujući ciljeve Britanije, on nije obnovio Unkjar-Iskelesijski ugovor kako se ne bi zamerio engleskoj vladi. Na prvoj Londonskoj konferenciji Nikolaj se odrekao Unkjar-Iskelesijskog ugovora, a moreuzi su, po starom pravilu, zatvoreni za strane brodove u periodu mira, a u periodu rata Porta je sama mogla odlučiti kome će ih otvoriti. Nikolaj je svesno odbacio prednosti ovog sporazuma sa Portom nadajući se da će privući Britaniju na svoju stranu. On je čak preduzeo put u Veliku Britaniju u cilju zaključenja sporazuma o podeli Turske. Palmerstona je na mestu ministra spoljnih poslova nasledio Lord Aberdin, poznat po rusofilskim osećanjima. Otpočeo je pregovore sa carem koji je smatrao da „bolesniku na Bosforu“ ništa ne može pomoći da ozdravi. Nikolaj je uputio memorandum britanskoj vladi. Međutim, Englezi su malo detaljnije razmotrili stvar i uopšte nisu odgovorili na Nikolajev memorandum. Pokazalo se da je ruski car sve vreme vodio lošu politiku. Luj-Filip se u poslednjem trenutku trgao i promenio spoljnu politku, prihvatajući sporazum, na šta je Tjer podneo ostavku. Bombardovanjem Bejruta srušena je Ibrahim-pašina vlast u Siriji, a engleska flota blokirala je egipatsku u Aleksandriji. Suočen sa mogućnošću da se engleska vojska iskrca i zauzme Kairo, Mehmed je shvatio da je igra završena. Pristao je povući svoje snage iz Sirije, vratiti tursku flotu i prihvatiti naslednu vlast nad Egiptom. Određena je visina godišnjeg danka na 40 miliona groša, znatno manja suma od očekivane. Sporazumom o moreuzima od 13. jula 1841. godine prihvaćene su odredbe Londonske konferencije iz 1840. godine o zatvaranju moreuza za strane brodove. Ruska flota ostala je zatvorena u Crnom moru.

PoslediceUredi

Egipat je iz kriza izašao kao nasledna monarhija pod Mehmed Alijinom dinastijom. Mehmed će vladati do svoje smrti 1849. godine, nakon čega će ga naslediti mlađi sin, jer je Ibrahim umro pre oca, 1848. godine. Između Egipta i Osmanskog carstva nestale su tenzije i uspostavljeni su bliski i prijateljski odnosi, naročito nakon Mehmedove smrti. Nemiri su, usled slabljenja sultanove vlasti tokom egipatske vladavine, besneli i u Libanu gde će Porti biti potrebno pet godina da ih uguši. Osmansko carstvo je iz rata izašlo kao gubitnik jer je došlo do odvajanja još jedne provincije, mada je ona i dalje formalno bila u sastavu Carstva. Odvajanje se odvijalo postepeno sve do trenutka kada će Egipat okupirati Englezi 1882. godine. Francuzi nisu oprostili kralju i Gizou izdaju nacionalnih težnji. Srdačni sporazum sa Engleskom raskinut je 1846. godine, a Palmerston poredi Luja-Filipa sa Lujem XIV i podstiče napade preko Štampe, uspevajući da obrlati i kraljicu Viktoriju. Engleska iz kriza izlazi kao jedini pobednik jer je uspela suzbiti ruski uticaj i osloboditi se opasnosti od ruske flote u istočnom Sredozemlju. Njen uticaj na sultana i Mehmedove naslednike u Egiptu vremenom postaje sve veći. Odustajanje Engleza od podrške Rusima i revolucije iz 1848. godine uzdrmale su dobre odnose Rusije i Britanije. Događaji vezani za egipatske krize imali su svoj epilog u burnim događajima koji će otpočeti 1853. godine izbijanjem rata između Turske, Engleske i Francuske sa jedne i Rusije sa druge strane.

LiteraturaUredi

  • Jozef fon Hamer, Historija Turskog (Osmanskog) carstva 3, Zagreb 1979.
  • Fjodor Uspenski, Istočno pitanje, Beograd 2013.
  • Robert Mantran, Istorija Osmanskog carstva, Beograd 2002.
  • Masimo Kampanini, Istorija srednjeg istoka, Beograd 2011.
  • Čedomir Popov, Građanska Evropa (1770—1914), Beograd 2010.
  • V. P. Potemkin, Istorija diplomatije 1, Beograd 1949.
  • Peroa, Duse, Latrej, Istorija Francuske 2, Beograd 1961.