Википедија

Edvard od Vestminstera

Edvard od Vestminstera (engl. Edward of Westminster; 13. oktobar 1453, Vestminsterska palata — 4. maj 1471, Teksberi) bio je princ od Velsa kao sin engleskog kralja Henrija VI i njegove supruge Margarete Anžujske. Bio je poslednji Lankaster, kao i važna ličnost u Ratu ruža.

Edvard od Vestminstera
Edvard od Vestminstera, sin Henrija VI, gravura Silvestera Hardinga
Lični podaci
Datum rođenja(1453-10-13)13. oktobar 1453.
Mesto rođenjaVestminsterska palata, Kraljevstvo Engleska
Datum smrti4. maj 1471.(1471-05-04) (17 god.)
Mesto smrtiTeksberi, Kraljevstvo Engleska
Porodica
SupružnikAna Nevil
RoditeljiHenri VI Lankaster
Margareta Anžujska
DinastijaLankaster
princ od Velsa
Period(1453—1471)
PrethodnikHenri VI Lankaster
NaslednikEdvard V Jork

Biografija uredi

Rođenje i prilike u Engleskoj uredi

Rodio se 13. oktobra 1453. godine u Vestminsterskoj palati kao sin engleskog kralja Henrija VI i Margarete Anžujske. Pošto je pre njegovog rođenja kralj Henri bio potpuno poludeo verovalo se da zapravo nije mogao začeti dete te da je Edvard sin nekog Margaretinog saveznika. Njegovo rođenje je ionako pogoršalo težak položaj Kraljevstva. Neposredno pre Edvardovog rođenja, kada je Henri poludeo, njegov rođak Ričard, vojvoda od Jorka, bio je proglašen za namesnika i priznat za naslednika ako Henri ne dobije sina. Mada nema dokaza da je Ričard imao neke prevratničke namere niti da je nameravao da nanese zlo Edvardu i njegovom ocu, kraljica Margareta sumnjala je u njega. Uz pomoć sebi odanih plemića, ona je napala vojvodine posede i proterala ga iz Engleske.

Početak rata Ruža: Pobuna Ričarda od Jorka uredi

Ričard se, međutim, ubrzo vraća u Englesku [1][2] i uz pomoć buržoazije, dela krupnih feudalaca ekonomski razvijenijeg juga, većine novog plemstva, feudalaca koji su s njim bili u rodbinskim vezama i feudalnih grupa koje su bile potisnute s vlasti i uticaja na dvoru [2]. Time je započeo građanski rat u Engleskoj, tzv. Rat ruža (po grbovima Lankastera crvene ruže i Jorka bele ruže) [1][2]. Godine 1455. došlo je do prve bitke između pristalica Jorške dinastije i feudalaca koji su držali u svojim rukama vlast pod Edvardovim ocem. Uz Lankastere je stala većina krupnih feudalaca, naročito feudalci severa koji su se navikli na političku samostalnost i koji su imali velike oružane snage. Uostalom, za mnoge feudalce taj je rat bio samo izgovor za pljačku, razbojništvo i jačanje svoje političke samostalnosti. Oni su prelazili s jedne strane na drugu prema tome kakva im se gde korist ukazivala, prema ličnim vezama ili zavadama. Kraj Stogodišnjeg rata ojačao je vojne odrede feudalaca popunjavane najamnicima koji su ostali bez posla. Rat dveju ruža bilo je vreme najvećeg pirovanja feudalne svojevolje i bezakonja [2].

Posledice bitke kod Vejkfilda: Pad kralja Henrija uredi

Rat je pet godina vođen s promenljivom srećom [1], ali 1460. godine kraljevske snage potukle su jorkovce u bici kod Vejkfilda. Vojvoda Ričard Jorški izgubio je glavu posle poraza u toj bici [1][2], a jedan njegov sin je mučki ubijen. Ironično, Ričardova smrt predstavljala je smrtan udarac za njegove protivnike lankasterovce [1]. Na čelo jorkista stao je njegov sin Edvard, devetnaestogodišnji mladić, koji je pokazao sposobnosti izvanrednog vojskovođe. 1461. godine on je razbio kralja Henrija i zauzeo London proglasivši se [3][2], na odobravanje lordova i građana [2], za kralja Edvarda IV [4][2]. Uz pomoć ritera i bogatog seljaštva na jugu Engleske Edvard je naneo odlučan poraz pristalicama Lankastera, završivši ga strašnim pokoljem pobeđenih [2].

Savezništvo Ričarda od Vorika: Povratak kralja Henrija uredi

Kraljica Margareta se i dalje nije predavala i građanski rat je nastavljen [4]. Kraljevska porodica je tada izbegla u Škotsku, odakle je dvaput pokušavala da povrati vlast kralju Henriju. U prvom pokušaju, koji se dogodio 1464. godine, kralj Henri je zarobljen i zatvoren u London taueru. Drugi put je to pokušano 1471. godine, kada je kraljica Margareta pridobila za saveznika dotadašnjeg najmoćnijeg sledbenika Edvarda IV, Ričarda, grofa Vorika i izvesno vreme ozbiljno ugrozila položaj kralja Edvarda IV [4].

Smrt princa Edvarda: Kraj dinastije Lankasterovaca uredi

Kralj Henri je tada nakratko vraćen na presto, ali kralj Edvard je na kraju porazio svoje protivnike, odnevši niz nadmoćnih pobeda [4]. Boreći se svojim neprijateljem imenjakom princ Edvard je poginuo [4] u bici kod Teksberija 4. maja 1471. godine. Ubrzo za njim završio je život i njegov otac, koji je posle poraza bio zatvoren u Londonskoj kuli, gde je i umro [4] krajem istog meseca. Prinčeva majka Margareta bila je prognana [4] i umrla je desetak godina kasnije u Anžuu u Francuskoj.

Edvard Vestminsterski i njegov otac Henri bili su poslednji Lankasteri. Njihovom smrću ugasila se dinastija Lankastera.

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Džon od Genta
 
 
 
 
 
 
 
8. Henri IV Lankaster
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Blanš od Lankastera
 
 
 
 
 
 
 
4. Henri V Lankaster
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Humphrey de Bohun, 7th Earl of Hereford
 
 
 
 
 
 
 
9. Meri Bohun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Joan FitzAlan
 
 
 
 
 
 
 
2. Henri VI Lankaster
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Šarl V Mudri
 
 
 
 
 
 
 
10. Šarl VI Ludi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Joanna of Bourbon
 
 
 
 
 
 
 
5. Katarina od Valoa (engleska kraljica)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Štefan III, vojvoda Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
11. Izabela od Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Taddea Visconti
 
 
 
 
 
 
 
1. Edvard od Vestminstera
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Luj I Anžujski
 
 
 
 
 
 
 
12. Luj II Anžujski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Marie of Blois
 
 
 
 
 
 
 
6. Rene I Napuljski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Đoan I od Aragona
 
 
 
 
 
 
 
13. Jolanda od Aragona (umrla 1442)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Jolanda od Bara
 
 
 
 
 
 
 
3. Margareta Anžujska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. John I, Duke of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
14. Charles II, Duke of Lorraine
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Sofija od Virtemberga
 
 
 
 
 
 
 
7. Izabela od Lotaringije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Rupreht od Nemačke
 
 
 
 
 
 
 
15. Margareta od Palatinata
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Elizabeta od Nirnberga
 
 
 
 
 
 

Izvori uredi

  1. ^ a b v g d Pejnter 1997, str. 437.
  2. ^ a b v g d đ e ž z Udaljcov, Kosminski & Vajnštajn 1950, str. 282.
  3. ^ Pejnter 1997, str. 437-438.
  4. ^ a b v g d đ e Pejnter 1997, str. 438.

Literatura uredi

  • Pejnter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka (284-1500). Beograd: Clio. 
  • Udaljcov, A. D.; Kosminski, J. A.; Vajnštajn, O. L. (1950). Istorija srednjeg veka II. Beograd. 
 
Edvard od Vestminstera na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Едвард_од_Вестминстера&oldid=26876422”