Edvin Moziz
Edvin Korli Moziz (engl. Edwin Corley Moses; Dejton, 31. avgusta 1955), američki atletičar, koji je osvojio zlatne medalje u disciplini 400 m sa preponama na Olimpijskim igrama 1976. i Olimpijskim igrama 1984. i bronzanu na Igrama u Seulu 1988. Moziz je i dvostruki svetski prvak, na Svetskom atletskom prvenstvu u Helsinkiju 1983 i Rimu 1987. i trostruki pobednik Svetskog kupa u atletici, 1977, 1979. i 1981.
| Edvin Moziz | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Edvin Korli Moziz[1] |
| Datum rođenja | 31. avgust 1955.[1] |
| Mesto rođenja | Dejton, Ohajo[2], SAD |
| Visina | 188 cm |
| Masa | 82 kg |
| Sportske informacije | |
| Sport | 400 m prepone[1][3] |
Nagrade i medalje
| |
| www | |
Između 1977. i 1987. godine Moziz je pobedio u neprekidnom nizu na 107 uzastopnih finalnih takmičenja, te, u sklopu toga, u tom periodu, na 122 uzastopne trke nije doživio poraz. Četiri puta je postavljao svetski rekord na 400 m prepone, poslednji puta 1983. godine, u Koblencu, Nemačka, a s tim, sada bivšim svetskim rekordom, i danas drži drugi rezultat svih vremena u toj disciplini. Prvi je uveo tehniku trčanja s 13 koraka između visokih prepona, s 12 koraka između pojedinih prepona. Zbog tih svojih uspeha, ali i traga koji je ostavio u svetskoj atletici, s pravom se smatra ne samo najvećim preponskim trkačem u istoriji atletike, nego i jednim od najvećih atletičara u istoriji.[1]
Karijera uredi
Edvina Moziza sportski je svet upoznao na Olimpijskim igrama u Montrealu, 1976.
Kvalifikujući se na američkim trialsima, pobedio je u finalu Igara u Montrealu, i to sa novim svetskim rekordom, 47,64 s, oborivši četiri godine star rekord sa Olimpijskih igara u Minhenu 1972., koji je postavio Džon Aki-Bua iz Ugande.
Iduće, 1977. godine, odmah početkom sezone, 11. juna, u Vestvudu, u Kaliforniji, je ponovo postavio svetski rekord na 400 m sa preponama u vremenu 47,45 s. Međutim, 26. avgusta, Moziz je izgubio svoju prvu trku otkada se pojavio na međunarodnoj sceni, i to od nemačkog preponaša Haralda Šmida. Ovaj poraz koštao je Moziza (neslužbene) titule atletičara s najvećim neprekidnim nizom finalnih pobeda. Sakupivši 107 pobeda u karijeri zauzima drugo mesto, iza svog sunarodnika, bacača kugle Perija O'Brajena, koji ima niz od 116 uzastopnih finalnih pobeda. Krajem te sezone je pobedio i na Prvom svetskom kupu u atletici u Diseldorfu.
Godine 1978. Moziz je pobedio na svim atletskim mitinzima na kojima je nastupio. Iduće godine je ponovo trijumfovao na Drugom svetskom kupu, u Montrealu.
Međutim, predsednik SAD Džimi Karter je naredio bojkot Olimpijskih igara u Moskvi 1980 i Moziz je izgubio priliku da ponovi uspeh iz 1976.[4] Na Igrama u Moskvi, u disciplini 400 m sa preponama je pobedio istočnonemački atletičar Volker Bek. Moziz je 3. jul a 1980. godine u Milanu popravio svoj svetski rekord na 47,13 s.
Godine 1981. je po treći put trijumfovao na Svetskom atletskom kupu u Rimu. Godine 1982. i 1983. su vrhunac karijere Edvina Moziza.
Na Prvom svetskom atletskom prvenstvu u Helsinkiju 1983, Moziz je osvojio zlato. Nakon tog svetskog prvenstva, a na svoj rođendan 31. avgusta je postavio svoj četvrti svetski rekord u trci na 400 m sa preponama, 47,02 sekunde. Ovaj rekord je ostao na snazi 9 godina kada ga, na Olimpijskim igrama u Barseloni, 1992. ispod granice 47 sekundi (i danas važećih 46.78 sec) spustio Mozizov sunarodnik Kevin Jang.
Na Igrama u Los Anđelesue 1984. godine Mozizu je pripala čast da izgovori Olimpijsku zakletvu na otvaranju Olimpijskih igara.[5] Moziz je u trci na 400 m sa preponama uzeo svoje drugo olimpijsko zlato. Najveći konkurenti u to vreme Deni Haris i Nemac Harald Šmid osvajaju srebro i bronzu.
Iduće dve godine Moziz pobeđuje na svim mitinzima, a 1987. godine Deni Haris, 4. juna, u Madridu je pobedio Moziza i prekinuo njegov niz koji je trajao tačno 9 godina, 9 meseci i 9 dana. Međutim, na Drugom svetskom prvenstvu u atletici, te godine u Rimu, Moziz je osvajio svoju drugu titulu svetskog prvaka, dve stotinke ispred Harisa i Šmida.
Na olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine, Edvin Moziz je ponovo bio favorit u svojoj disciplini, prethodno ponovno pobedivši na američkim kvalifikacijama. Međutim, Andre Filips, Mozizov zemljak koji je redovno gubio od njega, kao i Senegalac Amadu Dija Ba, su pobedili Moziza koji je osvojio bronzu.
Nagrade i priznanja uredi
Moziz je prvi dobitnik tada novoustanovljene nagrade američke atletske federacije „Džesi Ovens“ 1981, zatim nagrade „Džejms E. Saliven“ kao najbolji amaterski atletičar u SAD 1983. U izboru Ej-Bi-Sija za najboljeg sportistu 1984. osvojio je prvo mesto, kao i u izboru magazina „Sports Ilustrejted“.[1] Godine 1984, njegov rodni grad Dejton preimenovao je Vest Majami bulevar i Sanrajz aveniju u Bulevar Edvina K. Moziza. Godine 1999, Moziz je bio na 47. mestu na ESPN-ovom spisku 50 najboljih sportista veka.[6]
Prilikom ustanovljenja nove prestižne sportske nagrade Laureus World Sports Academy, 2000. godine Savet ove institucije izabrao je Moziza za svog prvog predsednika.
Reforme podobnosti uredi
Godine 1979, Moziz je uzeo odsustvo sa svog posla u Dženeral Dinamiksu da bi se posvetio trčanju sa punim radnim vremenom. U naredne dve godine imao je ključnu ulogu u reformi međunarodnih i olimpijskih pravila o podobnosti. Na njegov nagovor, osnovan je program Poverilačkog fonda za sportiste kako bi se sportistima omogućilo da imaju koristi od državnih ili privatnih stipendija, direktnih plaćanja i novca od komercijalne podrške, a da pritom ne ugroze svoje kvalifikacije za Olimpijske igre. Moziz je predstavio plan Huanu Antoniju Samaranu, predsedniku Međunarodnog olimpijskog komiteta, i koncept je ratifikovan 1981. Ovaj fond je osnova mnogih programa izdržavanja, stipendija i korporativne podrške olimpijskih sportista, uključujući progreme direktne pomoći sportistima Olimpijskog komiteta Sjedinjenih Država.
Testiranje na drogu uredi
Kao sportski administrator, Moziz je učestvovao u razvoju brojnih politika za borbu protiv droge i pomogao je atletičarskoj zajednici da razvije jedan od najstrožih sistema nasumičnog testiranja na droge u sportu. U decembru 1988. dizajnirao je i kreirao prvi program testiranja droga u amaterskom sportu nasumičnim izborom van takmičenja. Više decenija, Moziz je bio lider u stvaranju strukture i protokola koji su značajno smanjili upotrebu ilegalnih lekova koji poboljšavaju performanse u atletici.[7]
Ostala dostignuća uredi
Nakon što se povukao iz atletike, Moziz se takmičio u bob trkama Svetskog kupa 1990. u Vinterbergu u Nemačkoj. On i dugogodišnji američki olimpijac Brajan Šimer osvojili su bronzanu medalju u dvoboju.
Godine 1994, Moziz je stekao MBA na Univerzitetu Peperdin i primljen je u Nacionalnu atletsku aleju slavnih.[8]
Od izbora 2000. godine, Moziz je bio predsednik Svetske sportske akademije Laureus, koja nastoji „da promoviše i poveća učešće u sportu na svim nivoima, kao i da promoviše korišćenje sporta kao alata za društvene promene širom sveta“.[9] Nekoliko desetina sportista olimpijskih i svetskih šampiona, preko Fondacije Laureus sportovi za dobro, radi na pomoći mladima u nepovoljnom položaju širom sveta.
Godine 2008, Moziz je uručio nagradu za životno delo Dejtonsku nagradu za književni mir Tejloru Branču, biografu Martina Lutera Kinga mlađeg.
U maju 2009, godine, Univerzitet Masačusetsa u Bostonu dodelio je Mozizu počasni doktorat za njegove napore da održi integritet olimpijskih sportova i za njegovu upotrebu sporta kao alata za pozitivne društvene promene.
Lični život uredi
Mozizov otac je bio Taskigi vazduhoplovac. Moziz je vegetarijanac, humanitarac i zagovornik mira.[10][11]
Od 1986. do 1988. godine, još uvek u vrhuncu svoje trkačke karijere, patio je od nedijagnozirane rupture diska, otkrivene magnetnom rezonancom godinama kasnije.[12]
Moziz ima jednog sina Džulijana, odbojkaša, rođenog 29. avgusta 1995. godine u južnoj Kaliforniji.[12] On se oženio Mirelom Bord 1982. godine; razveli su se 1992. godine.[13][12] Moziz se oženio sa Mišel Moziz u februaru 2007; ona je podnela zahtev za razvod 2016. godine.[14]
Godine 2017, Moziz je pretrpeo dve traumatske povrede mozga u roku od nekoliko meseci, ali se oporavio tako ponovo može da hoda.[12]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b v g d „Edwin Moses”. Sports-Reference.com. Sports Reference LLC. Arhivirano iz originala 17. 4. 2020. g. Pristupljeno 10. 6. 2015.
- ^ „Edwin Moses”. usatf.org. USA Track & Field. Arhivirano iz originala 11. 3. 2016. g. Pristupljeno 10. 6. 2015.
- ^ Edwin Moses. trackfield.brinkster.net
- ^ Caroccioli, Tom; Caroccioli, Jerry (2008). Boycott: Stolen Dreams of the 1980 Moscow Olympic Games. Highland Park, IL: New Chapter Press. str. 243—253. ISBN 978-0942257403.
- ^ He's Hurdled into History, New York Times, Dave Anderson, Aug. 6, 1984.
- ^ „ESPN unveils SportsCentury's 20 greatest athletes”. ESPN.com. 14. 9. 1999. Pristupljeno 7. 10. 2021.
- ^ Edwin Moses still leading the fight against doping in athletics, Irish Times, Donald McRae, February 10, 2020. Retrieved July 30, 2021.
- ^ „Edwin Moses... The Icon: Biography & Stats”. The Official Website of Edwin Moses.
- ^ „Laureus”. laureus.com.
- ^ Finn, Adharanand (30. 7. 2012). „Olympic vegetarians: the elite athletes who shun meat”. The Guardian. London.
- ^ „Top 10 Historic Vegetarian and Vegan Olympians”. SikhNet. 30. 7. 2012.
- ^ a b v g Edwin Moses remarkably recovers from traumatic brain injurie NBC Sports (AP), December 4, 2017. Retrieved July 30, 2021.
- ^ Two-Time Olympic Gold Medalist Moses Files for Uncontested Divorce, Los Angeles Times, January 1, 1992. Retrieved July 30, 2021.
- ^ U.S. Olympic Legend Edwin Moses Wife Files For Divorce, TMZ, September 4, 2016. Retrieved July 30, 2021.
Literatura uredi
- "Edwin Moses: An Era Unto Himself" (1999). In ESPN SportsCentury. Michael MacCambridge, Editor. New York: Hyperion-ESPN Books. pp. 254–5.
Spoljašnje veze uredi
- Edwin Moses - Web de la IAAF
- Schwartz, Larry. Moses made winning look easy. ESPN.com.
- Edwin Moses Biography. Major Taylor Association, Inc.
- IOC 1984 Summer Olympics na sajtu Wayback Machine (arhivirano avgust 30, 2008)
- Georgia Sports Hall of Fame
