Elizabeta Bavarska
Elizabeta Amalija Evgenija, vojvotkinja od Bavarske (nem. Elisabeth Amalie Eugenie, Herzogin in Bayern, poznata i po nadimku Sisi, 24. decembar 1837, Minhen—10. septembar 1898, Ženeva) bila je princeza iz sporedne linije kuće Vitelsbah, koja je stupanjem u brak sa carom Francom Jozefom I 1854. postala carica Austrije, a od nagodbe iz 1867. i apostolska kraljica Ugarske.[1][2]
| Elizabeta Bavarska | |
|---|---|
 Franc Ksaver Vintrhalter: Portret carice Elizabete Austrijske iz 1865. | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Elizabeta Amalija Evgenija |
| Datum rođenja | 24. decembar 1837. |
| Mesto rođenja | Minhen, Kraljevina Bavarska |
| Datum smrti | 10. septembar 1898. (60 god.) |
| Mesto smrti | Ženeva, Švajcarska |
| Grob | Carska kripta |
| Porodica | |
| Supružnik | Franc Jozef I |
| Potomstvo | Sofija od Austrije, Žizela od Austrije, Rudolf od Austrije, Marie Valerie of Austria |
| Roditelji | Maksimilijan Jozef od Bavarske Ludovika od Bavarske |
| Dinastija | Vitelsbah |
| princeza od Bavarske | |
Iako je imala mali uticaj na politiku Austro-ugarske, postala je slavna istorijska ličnost. Odbacivala je dvorske norme i protokol jer nije bila navikla na formalni habzburški dvorski život, jer je pre udaje za Franca imala neformalno obrazovanje. Istovremeno je bila ličnost tragične sudbine.
Udala se za Franca Jozefa sa 16 godina. Rodila mu je troje dece jedno za drugim: Sofiju (1855–1857), Žizelu (1856–1932) i Rudolfa (1858–1889). Nakon rođenja muškog prestolonaslednika Elizabeti se poboljšao položaj na dvoru. Rana smrt njene prvorođene kćeri progoniće je do kraja života i izazvati jaz između nje i Franca Jozefa. Beč je napustila 1860, zbog navodne bolesti. Od tada je putovala (Madera, Krf), a često je posećivala Mađarsku, zbog opuštenijeg okruženja.
Sa mužem se ponovo zbližila u vreme kada su krunisani u Ugarskoj posle Austrijsko-ugarske nagodbe 1867. godine. Elizabeta je uvek gajila posebne simpatije prema Mađarima i mađarskoj državi koju je često posećivala i govorila je tečno mađarski jezik i birala je ugarske dvorske dame. Naredne godine rodila je četvrto dete: Mariju-Valeriju (1868–1924). Posle toga se ponovo posvetila putovanjima. Nije joj bilo dozvoljeno da utiče na obrazovanje svoje dece. Njih su odgajile Elizabetina svekrva i tetka, princeza Sofija od Bavarske, sa kojom je u početku zbog toga dolazila i u sukobe.
Elizabeta nije bila poznata samo po svojoj lepoti. Novine su izveštavale o njenom osećaju za modu, striktnoj dijeti, ljubavi prema jahanju i drugim sklonostima, uključujući nikad potvrđene ljubavne veze. Učila je grčki i starogrčki jezik. Pisala je sentimentalnu poeziju inspirisanu putovanjima, klasičnom Grčkom i romantikom. Omiljeni pesnik bio joj je Hajnrih Hajne.
Samoubistvo svog jedinog sina Rudolfa 1889. godine bilo je za nju težak udarac od kog se nikad nije oporavila. Rudolf je te godine u svojoj lovačkoj kolibi u šumi u blizini Beča ubio svoju ljubavnicu, a potom izvršio samoubistvo. Od tada se povukla sa sudskih dužnosti i krila se od javnosti. Počela je mnogo da putuje, bez pratnje porodice. Na grčkom ostrvu Krf je 1890. naredila izgradnju dvorca Ahileon. Dvorac je imao razrađen mitološki motiv i bio joj je neka vrsta utočišta koje je Elizabeta često posećivala. Beskrajna putovanja i topla prijateljska prepiska sa carem u Beču su joj bili uteha.
Bila je opsesivno zabrinuta za održavanje svoje mladalačke figure i lepote. Takođe je razvila restriktivnu dijetu, a nosila je izuzetno zategnute korzete kako bi joj struk izgledao veoma mali.
Mladi anarhista Luiđi Lukeni ubo je caricu oštrom turpijom 10. septembra 1898. na obali Ženevskog jezera. Ona prvobitno nije bila svesna ozbiljnosti napada jer joj je steznik sprečavao krvarenje. Umrla je istog dana. Sahranjena je u carskoj kripti u centru Beča.
Vojvotkinja Bavarske uredi
Rođena je kao Elizabet Amelija Judžin 24. decembra 1837. godine u Hersog palati u Minhenu i bila je treće dete i druga ćerka vojvode Maksimilijana i princeze Ludovike od Bavarske, polusestre kralja Ludviga od Bavarske.[3] Elizabetin otac Maksimilijan je bio prilično neozbiljan na osnovu funkcije i titule koju je imao. Voleo je cirkuse i putovao je bavarskim selima, kako bi izbegavao svoje dužnosti i protokole. Zato je Elizabeta, kao i ostala deca odrastala u neformalnom obrazovanju, a često je i preskakala časove kako bi jahala svog konja po imanju.
1853. godine, nadvojvotkinja Sofija, majka 23-godišnjeg cara Franca, koja je više volela da ima nećaku za snaju, umesto neke devojke iz druge kuće, dogovorila je sastanak između svog sina i najstarije ćerke svoje sestre Ludovike, Helene, mada do tog dogovorenog susreta nije došlo.
Ubrzo su Sofija i Ludovika pozvane u Bad Išl kako bi primile ponudu za brak iako se par nikada nije sreo. Na to putovanje je Ludovika povela i drugu ćerku, petnaestogodišnju Elizabet.
Prilikom upoznavanja Helene i Jozefa jedno ka drugom nisu imali nekih simpatija, ali se Jozef odmah zaljubio u Heleninu mlađu sestru Elizabet. Jozef nije zaprosio Helenu i prkosio je svojoj majici da neće da se oženi ako ne može da ima Elizabet. Pet dana kasnije njihova veridba je zvanično objavljena. Par se venčao osam meseci kasnije u Beču, 24. aprila. 1854. godine.
Carica Austrije uredi
Mlada Elizabeta, koja je po prirodi bila stidljiva i introvertna i koja je uživala u nformalnom, neredovnom obrazovanju, imala je poteškoća da se prilagodi formalnostima habzburškog dvorskog života i strogim protokolima i bontonu.
Devet meseci nakon venčanja je rodila svoje prvo dete, Sofiju,o kojoj je brigu preuzela nadvojvotkinja Sofija zato što je mislila da je Elizabet i suviše mlada da se sama stara o detetu. Ista situacija je bila i godinu dana kasnije kad je Elizabeta rodila i drugu ćerku Žizelu.
1857. godine Elizabeta je sa suprugom i dve ćerke prvi put posetila Mađarsku, koja je ostavila veliki utisak na nju zbog činjenice da je u mađarskoj našla predah i mnogo opušteniju atmosferu od strogih formalnosti austrijskog dvora. Upoznala je aristokratsku nezavisnost koja je prezirala da se krije iza dvorskih oblika govora, što se Elizabeti izuzetno zasviđalo. Za razliku od svoje svekrve Sofije, koja je prezirala mađare, Elizabet ih je zavolela i počela je da uči mađarski. Mađari su joj uzvratili svojim poštovanjem i obožavanjem.
Ovo isto putovanje se pokazalo tragičnim, jer su se oba Elizabetina deteta razbolela. Dok se Žizela brzo oporavila, dvogodišnja Sofi je postajala sve slabija, dok konačno nije podlegla od bolesti i umrla u drugoj godini. Predpostvka današnjih istoričara je da su se deca razbolela od tifusa. Nakon smrti Sofije Elizabet, koja je bila sklona napadima melanhonije, počela je još češće da upada u periode teške depresije.
Pišući o svojoj poseti Mađarskoj, 1934. godine, književnik i publicista Patrik Fermor iznosi činjenicu da je Elizabetina slika dosta zastupljena i da je njena ljubav prema Mađarskoj uzvraćena u istoj meri, čak i 36 godina nakon njenog ubistva.
U decembru 1857. godine, Elizabet je zatrudnela po treći put, a 21. avgusta 1858. godine je rodila naslednika prestola Rudolfa Franca Karla Jozefa. Pozdrav iz 101. puške kojim je objavljena vest u Beču je takođe signalizirao povećanje Elizabetinog uticaja na dvoru. Taj splet okolnosti oko povećanja njenog uticaja i njenoj sklonosti prema Ugarskoj ćinilo je Elizabetu idealnim posrednikom između mađarskog naroda i cara. Njeno interesovanje za politiku razvilo se kako je sazrevala. Bila je liberalno nastrojena i odlučno se stavila na mađarsku stranu u sve većem sukobu nacionalnosti unutar carstva. Postala je lični zagovornik mađarskog grofa Đule Andrašija i bila je posrednik kad god bi se zaoštrili odnosi i pregovori između mađara i austrijanaca. Elizabet je i predložila caru da Đula bude postavljen za premijera Mađarske kao deo kompromisa.
Vremenom je Elizabet imala sve učestalije napade depresije i česte napade kašlja, pa je njeno zdravstveno stanje postalo alarmantno, da je oktobra 1860. godine ustanovljeno da ne pati samo od zelene bolesti, kako su tad nazivali anemiju, već i od fizičke iscrpljenosti, delom nastale i usled njenih dijeta koje je praktikovala. Lekar Jozef Škoda se plašio da može doći do ozbiljnih plućnih bolesti, kao što je tuberkoloza, pa je savetovao Elizabet da ostane u palati u Madeiri zbog prijatnije klime i blage zime, tako da je Elizapet provela van dvora tih šest zimskih meseci. Kada se vratila na dvor ubrzo je opet dobila napade kašlja i groznicu, pa joj lekar predlaže novu terapiju odmora, ovog puta na Krfu. Iako su možda njene bolesti bile uglavnom psihosomatske, koje su popuštale kad je bila udaljena od muža i dužnosti, njena dijeta i navike u ishrani su svakako izazivale fizičke probleme.
1862. godine njen porodični lekar konstatuje ozbiljnu anemiju i edemske otoke na nogama. Po nekad su joj stopala bila toliko otečena da nije mogla da se kreće bez pomoći. Neko vreme je provela u banji u Bavarskoj gde se oporavila. Neko vreme je provela sa svojom porodicom u Bavarskoj, a u Beč se vratila u avgustu 1862. godine. Odmah su krenule da joj se vraćaju migrene i povraćanje, što je potkrepljivalo teoriju da su njene bolesti bile psihosomatske i povezane sa stresom. Elizabet je na dvoru išla u česte šetnje i jahanje kako bi izbegla dosadu na dvoru i druge službene obaveze. Takođe nije želela da ima seksualnu intimnost sa mužem jer nije želela više decu, a i porodični lekar je tvrdio da zdravlje carice neće dozvoliti novu trudnoću. Počela je i otvoreno da se suprostavlja mužu i svekrvi na temu Rudolfovog vojnog obrazovanja, koji je, kao i njegova majka bio nenaviknut na život na dvoru.
Kada je vremenom popravila svoj odnos sa mužem uspela je da austrougarskim kompromisom iz 1867. godine utiče na stvaranje dvojne monarhije Austrougarske. Đula je postao prvi magarski premijer, koji je za uzvrat Franca i Elizabetu krunisao kao kralja i kraljicu Mađarske.
Kao poklon za krunisanje, Mađarska je kraljevskom paru poklonila seosku rezidenciju u Gedelu u blizini Budimpešte.[4] Elizabeta je uglavnom vreme provodila tamo, a skoro godinu dana nakon krunisanja para rodila je još jedno dete, Mariju Valeriju, koja je nazvana i ’’mađarsko dete’’ jer je rođena u Budimu, gde je i krštena aprila meseca. Elizabet je konačno uspela da se izbori da sama odgaja svoje dete i uspela je u toj nameri.
Franc Jozef je bio strasno zaljubljen u svoju ženu, ali su imali veoma složen odnos. Bio je čvrst i trezven čovek, politički konzervativac koji je još uvek bio vođen svojom majkom i njenom privrženošću i strogoj ceremoniji španskog dvora kako u svom javnom tako i u privatnom životu, dok je Elizabeta živela u sasvim drugom svetu i trudila se da izbegava koliko god je moguće sve dužnosti na bečkom dvoru, pa je utehu nalazila u čestim i dugim putovanjima.
Carica je vrlo malo spavala, a sate je provodila u čitanju i pisanju, a imala je poseban interes za istoriju, filozofiju i književnost. Razvila je duboko poštovanje prema lirskom pesniku i radikalnom političkom misliocu Hajnrihu Hajnu i pisala je poeziju inspirisanu njime.
1889. godine Elizabet je zadesila smrt njenog jedinog sina Rudolfa koji je pronađen mrtav zajedno sa svojom ljubavnicom baronesom Meri u njegovoj lovačkoj kolibi u blizini Beča gde je on ubio ljubavnicu, a zatim presudio i sebi. To je Elizabet dosta pogodilo nakon čega se još više povukla iz javnog života.
Ubistvo carice uredi
Godine 1898., uprkos upozorenjima o mogućim pokušajima atentata, 60- godišnja Elizabet je otputovala anonimno u Ženevu. Međutim neko od radika hotela je otkrio da im je gost bila carica Austrije. U subotu 10. septembra 1898. godine je Elizabet zajedno sa svojom pratiljom groficom Irmom napustila hotel na obali Ženevskog jezera kako bi uhvatila parobrod za Montre. Carica je prezirala procesije i insistirala je da hodaju bez ostalih članova pratnje.[5]
Dok su njih dve hodale šetalištem prišao im je 25- ogodišnji italijanski anarhista Luiđi Lukeni koji je uboo Elizabet naoštrenom turpijom u predelu grudi.[6] Lukeni je prvobitno planirao da ubije vojvodu od Orleana, ali je pretendent na francuski presto otišao iz Ženeve ranije.. Ne uspevajući da ga pronađe, atentator je odabrao Elizabet kada su ženevske novine otkrile da je elegantna žena koja putuje pod pseudonimom bila carica Austrije. Zbog tesnog korseta Elizabet nije odmah bila svesna ozbiljnosti povreda i ona je nastavila dalje nakon toga, dok nije izgubila svest i srušila se na parobrodu. Vraćena je u hotelsku sobu, gde su lekari koji su došli mogli samo da konstatuju smrt. Proglašena je mrtvom istog dana u 14.10 časova. Tad je umrla carica koja je bila na tronu 44 godine.
Kasnije je njeno telo pogrebnim vozom preneto u Beč, da bi ujutru, 17. septembra bila prebačena do carske kripte u Kapucinerskoj crkvi gde je sahranjena.
Lučeni je ubrzo uhvaćen i kada je ustanovljeno da je ubistvo počinio italijan Beč su zahvatili nemiri i građani su želeli odmazdu ka italijanima koji tu žive zbog ubistva. Lučeni je u oktobru izveden pred Ženevski sud i osuđen je na doživotni zatvor, gde se deset godina kasnije obesio svojim kaišem.
Elizabetin testament je predviđao da veliki deo njene kolekcije dragulja bude prodat, a prihod podeljen raznim verskim i dobrotvornim organizacijama, a sve ostalo što je kraljica imala moć da zavešta je ostavljeno njenoj unuci, nadvojvotkinji Jelisaveti, Rudolfovom jedinom detetu.
Nakon njene smrti Franc je osnovao Orden Elizabete u znak sećanja na nju. Veliki broj kapela i više statua je podignuto u njenu čast u narednim godinama.
Atentat na Elizabetu je bio povod za međunarodnu konferenciju gde su delegati iz 21. zemlje definisali anarhizam kao terorizam i odlučili da osnuju agencije koje će nadgledati i pratiti osumnjičene anarhiste i dozvoliti smrtnu kaznu za iste ukoliko počine atentat.
Porodično stablo uredi
Porodica uredi
Supružnik uredi
| ime | slika | datum rođenja | datum smrti |
|---|---|---|---|
| Franc Jozef |  |
18. avgust 1830. | 21. novembar 1916. |
Deca uredi
| ime | slika | datum rođenja | datum smrti | supružnik |
|---|---|---|---|---|
| Sofija od Austrije |  |
5. mart 1855. | 29. maj 1857. | umrla u detinjstvu |
| Žizela od Austrije |  |
12. jul 1856. | 27. jul 1932. | Lepopold od Bavarske |
| Rudolf od Austrije |  |
21. avgust 1858. | 30. januar 1889. | Stefani od Belgije |
| Marija Valerija od Austrije |  |
22. april 1868. | 6. septembar 1924. | Franc Salvator od Austrije |
Reference uredi
- ^ „Life for this Bavarian princess was no fairy tale”. National Geographic. Pristupljeno 16. 1. 2021.(jezik: engleski)
- ^ „Elisabeth empress consort of Austria”. Britannica. Pristupljeno 16. 1. 2021.(jezik: engleski)
- ^ „Sisi”.
- ^ „THE LAND OF QUEEN ELISABETH”.
- ^ „In memoriam Elisabeth”.
- ^ „THE EMPRESS”.
