Elsi Inglis

Elsi Mod Inglis (engl. Elsie Maud Inglis; Nainitak, 16. avgust 1864 — Njukasl, 26. novembar 1917) je bila škotska lekarka i sufražetkinja koja se posebno istakla svojim radom u okviru škotskih vojnih bolnica u Srbiji u toku Prvog svetskog rata. Bila je prva žena koja je dobila najviše srpsko odlikovanje - Orden belog orla.

Elsi Inglis
Elsi Inglis 1916. po povratku iz Srbije
Puno ime	Elsi Mod Inglis
Datum rođenja	(1864-08-16)16. avgust 1864.
Mesto rođenja	Nainitak  Britanska Indija
Datum smrti	26. novembar 1917.(1917-11-26) (53 god.)
Mesto smrti	Njukasl  Ujedinjeno Kraljevstvo

Biografija

Elsi Inglis je rođena u Indiji gde je njen otac bio u civilnoj službi. Imala je osmoro braće i sestara, od kojih je ona bila druga ćerka i treća najmlađa. Njeni roditelji su bili Harijet Lovs Tompson i Džon Forbs Dejvid Inglis, sudija koji je radio u indijskoj državnooj službi kao glavni komesar Ouda preko Istočnoindijske kompanije, kao i njen deda po majci. Njeni roditelji su podjednako vrednovali obrazovanje svojih sinova i ćerki i školovali su ih u Indiji. Elsi i njena sestra Eva su imale 40 lutaka koje je koristila kako bi lečila boginje.

Njen otac je bio vernik i koristio je svoju poziciju u Indiji da "podstakne domaći ekonomski razvoj, govori protiv čedomorstva i promoviše obrazovanje žena". Inglisin deda po majci je bio sveštenik iz kapele Garioh u Aberdinširu. Bila je rođaka ginekologa ser Henrija Simsona, kao i druga žena pionir medicine Grejs Kejdel.

Inglisin otac se penzionisao (kada je imao 56 godina) iz Istočnoindijske kompanije da bi se vratio u Edinburg, preko Tasmanije, gde su se neki od njenih starijih braća i sestara skućili. Školovala se privatno u Edinburgu (gde je predvodila uspešan zahtev učenica da koriste privatne bašte na trgu Šarlot) i završila školovanje u Parizu. Njen plan da studira medicinu je bio odložen jer se starala o bolesnoj majci (šarlahna groznica), koja je umrla 1885. nakon čega je Inglis osećala obavezu da ostane u Edinburgu sa svojim ocem.

Medicinska škola za žene u Edinburgu je otvorena 1887. od strane dr. Sofije Džeks-Blejk, gde je Inglis započela svoje školovanje. Kao reakcija na metode dr. Sofije Džeks-Blejk i na izbacivanje dve studentkinje Grejs i Džordžine Kejdel, Inglis i njen otac osnivaju Edinburški medicinski koledž za žene, pod pokroviteljstvom Škotske asocijacije za medicinsko obrazovanje žena, a jedan od sponzora je bio ser Vilijam Muir, prijatelj njenog oca iz Indije, sada direktor Univerziteta u Edinburgu. Inglisini sponzori su takođe organizovali kliničku obuku za studentkinje pod vođstvom ser Vilijam Mekivena u Kraljevskoj bolnici u Glazgovu.

Godine 1892. stekla je trostruku kvalifikaciju, postajući licencijat Kraljevskog koledža lekara u Edinburgu, Kraljevskog koledža hirurga u Edinburgu i Fakulteta lekara i hirurga u Glazgovu. Bila je zabrinuta zbog niskog standarda nege i manjka specijalizacije za potrebe ženskih pacijenata i tako dobila mesto u pionirskoj Novoj bolnici za žene Elizabet Garet Anderson u Londonu, a zatim u Rotondi u Dablinu, vodećem porodilištu. Inglis je stekla svoju diplomu 1899. u Univerzitetu u Edinburgu, nakon što su otvorili medicinske kurseve za žene. Njen povratak u Edinburg da bi započela taj kurs se poklopio sa negovanjen njenog bolesnog oca pre nego što je umro 4. marta 1894. u 73. godini. Inglis je tad zabeležila da on „nije verovao da je smrt mesto zaustavljanja, već da će čovek nastaviti da raste i uči kroz svu večnost".

Inglis je kasnije konstatovala da "sve što jesam, i sve što sam uradila - dugujem mom ocu".

Karijera

Medicinska praksa

U Edinburg se vraća 1894. godine gde je dovršila svoju medicinski diplomu i postala predavač ginekologije na Medicinskom koledžu za žene i zatim uspostavila medicinsku praksu sa Džesi Meklaren Mekgregor, koji je bio kolega student. Imajući u vidu da je za medicinu za decu i žene bilo nedovoljno sredstava, oni otvaraju sopstveno porodilište (Hospis) za siromašne žene, kao i posebno odeljenje za školovanje i pomoć babica, prvobitno na Trgu Đorđa. Hospis je tada dobio pomoć za nesreće i opšte usluge, kao i porodilište sa operacionom alom i osam kreveta, u novim prostorijama u ulici 219 Haj Strit, na Kraljevskoj milji, blizu ulice Kokburn, i predstavljala je preteča Memorijalne bolnice „Elsi Inglis“ koja radi sve do 1992. godine. Tokom 1913. Elsi je proputovala Sjedinjene Američke Države (Mičigen) da bi posetila i naučila od novijih vrsta porodilišta.

Inglis se često odricala taksi koje su joj dugovane da bi plaćala njenim pacijentima oporavak pored mora, a dečja paraliza je bila bolest oja ju je naročito brinula. U isto vreme radi kao savetnica u bolnici za majku i dete u Brentsfildu sa kojom se njeno sopstveno porodilište i bolnica spajaju 1910.

Elsine kolege su prepoznale njene hirurške veštine jer je "bila tiha, mirna i pribrana, nikada u gubitku, vešta u svojim manipulacijama i sposobna da se nosi sa bilo kakvim hitnim slučajem."

Inglis je živela i jedno vreme bila u vezi sa Florom Marej, koleginicom doktorkom i sufražetkinjom.

Pokret za pravo glasa

Njena nezadovoljnost medicinskom brigom dostupnom za žene je navelo Inglis da se politički uključi kroz Pokret za pravo glasa. Tokom 1890-ih Elsa je bila sekretarica Edinburškog nacionalnog društva za pravo glasa žena, podržavano od strane njenog oca, dok je na radila na medicinskoj diplomi.

Inglis je radila blisko Milisent Focet, vođom Nacionalne unije društava za biračko pravo žena, državši govore širom zemlje. Do 1906. "Elsi Inglis je za Škote bila ono što je Milisent Focet bila za Engleze; kada su njih dve te godine formirale federaciju, Elsi je postala njihov sekretar". Na početku Škotske federacije žena sifražetkinja, Inglis je bila počasni sekretar od 1906. do 1914.

Inglis je držala govore podrške za pravo glasa 1907. sa Kristal Mekmilan i Alis Lou, takođe kao govornicama na sastanku Nacionalne unije društava za biračko pravo žena u Edinburškom kafeu Oak Hol. Gostujući govornik je bio Džesi Skot sa Novog Zelanda, gde su žene već mogle da glasaju.

Vek kasnije, u novinama, Lusi Inglis (rođaka) je izjavila da je Elsi rekla da ju je "sudbina smestila u kombi velikog pokreta" i da je bila "oštar borac". Inglisin lični stil je njena koleginica sufražeja opisala kao "ljubazan, slatkog glasa“ sa „očima vidovnjaka“, „blistavim osmehom“.

Prvi svetski rat

Iako je po izbijanju prvog svetskog rata Elsi već imala 50 godina, to je bio period njenog najvećeg uspeha. Uprkos otporu vlade ona osniva Odbor škotskih žena za službu u inostranstvu, oragnizaciju koju su osnovale sifražetkinje da obezbedi sve bolnice za pomoć sa ženskim osobljem za savezničke ratne napore, uključujući doktore i tehničko osoblje, uključujući medicinske sestre i volontere. Britanska vlada nije bila raspoložena da prihvati da im pomogne, pa Ensli Inglis odlazi u Francusku decembra 1914. godine i osniva bolnicu sa 200 kreveta koja radi tokom čitavog rata. Druga bolnica u Francuskoj biva osnovana 1917. godine.

Odlazak u Srbiju

Uprkos radu u Francuskoj i Rusiji, bolnice su posebno postale poznate po svojoj aktivnosti u Srbiji, za koju je ocenjeno ne samo da je od strateškog značaja, već i da je u posebno teškom položaju u odnosu na druge saveznice. Elsi Inglis sama odlazi u Srbiju teške 1915. godine kada se zemljom širi epidemija tifusa. Već početkom godine osniva prvu ratnu bolnicu. Jedna od bolnica nalazila se u Mladenovcu. U znak zahvalnosti, septembra 1915. godine u Mladenovcu je je sagrađena spomen-česma „Crkvenac“. Na mermernoj ploči česme uklesane su reči na srpskom i engleskom "Za uspomenu na sanitarne misije škotskih žena u Srbiji i njinog osnivača dr Elzi Ingils, podiže II rezervna mladenovačka bolnica. – Izgradili vojnici Moravske divizije I poziva pod rukovodstvom rezervnog kapetana prve klase Bor. Popovića". U novembru 1915. godine biva zarobljena u Kruševcu, ali odbija da ostavi opremu bolnice i da se povuče zajedno sa srpskom vojskom. Elsi Inglis prati srpske trupe sve do odlaska na Krf 1915. godine. Angažovanjem Crvenog krsta i Vlade SAD, vraća se u Veliku Britaniju.

Povratak u Škotsku, Rusija i smrt

Elsi Inglis

Biva zarobljena 1915. godine i repatrirana, ali po povratku u Škotsku odmah nastavlja rad i počinje sakupljanje finansijskih sredstava za ruske bolnice. Sama odlazi za Odesu 1916. godine. 1917. godine se vraća u Škotsku i umire od raka 26. novembra 1917. godine. Na sahranu dolaze predstavnici britanske i srpske kraljevske porodice.

Ocena rada

Po opštoj oceni pacijenata, političara, vojske, javnih radnika i ostalih savremenika, Elsi Inglis je svojim radom pokazala redak primer humanosti u najtežim vremenima. Veoma strogim radnim moralom i ličnim entuzijazmom koji se pokazivao ne samo u medicinskom radu, već i u administrativnim poslovima, uspela je da održi rad bolnica u natežim ratnim uslovima. Sopstvenim primerom podstakla je dolazak u Srbiju mnogih drugih bolničarki kojih je u Srbiji 1915. bilo više od šest stotina. Zbog svega toga se može se reći sa sigurnošću da je rad Školskih ženskih bolnica posebno bio uspešan baš u Srbiji.

Odlikovanja

Elsi Inglis je bila prva žena koja je odlikovana najvišim srpskim odlikovanjem "Orden belog orla", na ceremoniji u Londonu. Takođe, pre toga je bila odlikovana ordenom Svetog Save.

Vidi još

• Heroine Prvog svetskog rata u Srbiji
• Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu
• Mejbel Stobart
• Elizabeta Ros
• Evelina Haverfild
• Ketrin Makfejl
• Elizabeta Ros
• Flora Sands
• Lorna Feris
• Mejbel Stobart
• Izabel Haton
• Katrin Pejn
• Bolnice škotskih žena — Jedinica „London” na Ruskom frontu i Dobrudži

Literatura

• Ž. Vuković Žarko: Da ne zaboravimo: savezničke medicinske misije u Srbiji, 1915. Beograd: Plato, 2004
• L. Leneman, In the service of life: the story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals (1994)
• M. Lawrence, Shadow of swords: a biography of Elsie Inglis (1971)
• L. Leneman, Elsie Inglis: founder of battlefront hospitals run entirely by women (1998)
• F. Balfour, Dr Elsie Inglis (1918)
• E. S. McLaren, Elsie Inglis: the woman with the torch (1920)
• E. S. McLaren, ed., A history of the Scottish Women's Hospitals (1919) · d. cert. · CCI (1918)

Spoljašnje veze

• Članak o spomen-česmi u Mladenovcu
• Članak sa „Srpske dijaspore“
• Članak sa sajta Srpskog lekarskog društva
• Zapisi ratnih dobrovoljaca
• Članak sa firstworldwar.com
• Istorija memorijalne bolnice
• Knjiga Eve Maklaren
• Beli orao dr Inglis („Večernje novosti“, 17. maj 2013)
• Sa Srbima u Dobrudži: Povodom devedeset godina od smrti dr Elsi Inglis
• Vek česme doktorke Elsi („Politika”, 15. septembar 2017)
• U KC Niš u znak zahvalnosti postavljena bista škotskoj doktorki Južne vesti 26.6.2019.