El Mundir III ibn el Harit

El Mundir III ibn el Harit (المنذر بن الحارث), poznat u grčkim izvorima kao (Flavios) Alamoundaros (Φλάβιος Ἀλαμούνδαρος), bio je kralj Gasanidskih Arapa u periodu od 569. do 581. godine. Kao sin El Harita ibn Džabale, nasledio je svoga oca na mestu kralja koji je upravljao plemenom i kao šefa arapskih država klijenata (vazala) Vizantijskog carstva i njegovih saveznika na istoku, uključujući i titulu patricija. Uprkos njegovim pobedama nad suparnicima Lahmidima koji su podržavali svog sizerena Persiju, tokom Mundirove vladavine njegovi odnosi sa Vizantijom bili su mlaki zbog njegovog snažnog monofizitizma. To je dovelo do potpunog razbijanja saveza u 572. godine, nakon što je Mundir otkrio vizantijske planove da ga ubiju. Odnosi su obnovljeni 575, a Mundir obezbeđen od vizantijskog cara, kako priznavanjem njegovog kraljevskog statusa, tako i zalaganjem za toleranciju prema Monofizitskoj crkvi.

El Mundir III ibn el Harit
Lični podaci
Puno ime	El Mundir III ibn el Harit
Mesto smrti	Sicilija,
Dinastija	Gasanidi
Kralj Gasanida, Rimski patricij, Filarh Saracena
Period	569 — 581
Prethodnik	El Harit ibn Džabala
Naslednik	El Numan VI ibn el Mundir (de facto)

Oko 580 ili 581, Mundir je učestvovao u neuspešnoj kampanji protiv persijske prestonice, Ktesifona, zajedno sa vizantijskim generalom (i budućim carem) Mavrikijem. Neuspeh kampanje doveo je do svađe između njih pa je Mavrikije optužio Mundira za izdaju. Vizantijski agenti zarobili su Mundira, koji je doveden u Carigrad, ali se nikada nije suočio sa suđenjem. Njegovo hapšenje izazvalo je ustanak među Gasanidima pod Mundirovim sinom El Numanom VI. Kada je Mavrikije došao na presto 582, Mundir je prognan na Siciliju, iako mu je, prema jednom izvoru, bilo dozvoljeno da se vrati u svoju domovinu nakon što je Mavrikije srušen 602. Mundir je bio poslednji značajniji gasanidski vladar; 584, Vizantijci su raskinuli federaciju sa Gasanidima. Pored toga što je bio sposoban i uspešan voskovođa, za njegove vlade takođe su zabeleženi jačanje monofizitizma i kulturni procvat među Arapima pod njegovom vladavinom.

Biograija

Nasleđivanje i rani počeci

On je bio sin El Harita ibn Džabale, vladar plemena Gasanida i vrhovni filarh arapskih federata na istočnoj granici Vizantijskog carstva. Na južnom krilu granice, Gasanidi su se suočili sa Lahmidima, još jednim moćnim arapskim plemenom, koje je bilo glavni klijent Vizantijskog suparnika, Sasanidskog carstva. Harit je uzdignut na položaj kralja i rang glavnog filarha od strane vizantijskog cara Justinijana I (v. 527–565), koji je želeo da time stvori snažnu kontratežu Lahmidskim vladarima. Mundir je već 563. godine potvrđen kao legitimni naslednik svoga oca, tokom svoje poslednje posete Konstantinopolju, a zvanično ga je nasledio nakon Haritove smrti 569. godine. Izgleda da je Mundir sticao jednu po jednu Vizantijsku titulu svog oca, jer one nisu bile nasledne: čin patricija, počasni naziv paneufemije (najcenjenijeg) i prestižnog počasnog gentilikuma "Flaviusa", koji su nosili vizantijski carevi i konzuli.

Ubrzo nakon Haritove smrti, gasanidsku teritoriju je napao novi lahmidski vladar Kabus ibn el Mundir, koji je tako pokušao da iskoristi novonastalu situaciju. Kabusove snage su bile odbijene a Mundir je uzvratio napavši lahmidsku teritoriju, i opljačkao je. Kada se vraćao nazad, Lahmidi su se ponovo suočili sa vojskom Gasanida, ali su pretrpeli težak poraz. Nakon ovog uspeha, Mundir je pisao vizantijskom cara Justinu II (v. 565-578) tražeći zlato za svoje ljude. Ovaj zahtev je navodno razbesneo Justina, koji je poslo instrukcije svom lokalnom zapovedniku kako da ga namami u zamku i da ga zatim ubije. Ali pismo je zatim palo u Mundirove ruke, koji je zatim prekinuo svoje odnose sa carstvom i odbio da preda pod vizantijsku komandu svoje snage tokom rata sa Persijom koji je počeo 572. godine.

Povratak Vizantiji na vernost

Vizantijska Dijeceza Istok, gde su Gasanidi bili aktivni.

Kako su Vizantijci bili primorani da se oslone na trupe Gasanida da bi pokrile pristup Siriji, Mundirovo povlačenje ostavilo je rupu na vizantijskom južnom krilu, što je potrajalo oko tri godine tačnije do 575. godine, kada se Mundir vratio Vizantijcima i postavši im ponovo veran posredovanjem vojnog zapovednika Justinijana, koga je upoznao u Sergiopolisu. Odmah nakon ovog pomirenja, Mundir je tajno sakupio vojsku i pokrenuo napad na Hiru, prestonicu Lahmida, verovatno najveći, najbogatiji i najkulturniji grad arapskog sveta u to vreme. Grad je opustošen, opljačkan i skoro ceo spaljen, izuzev crkava. Prema Jovanu Efeskom , Mundir je donirao veliki deo svog plena iz ove ekspedicije manastirima i siromašnima. Iste godine, Mundir je posetio Konstantinopolj, gde mu je dodeljena kruna ili dijadema (stema), obeležavajući time i formalno obnavljanje njegove uloge glavnog arapskog klijenta-kralja Vizantije.

Rat sa Persijom bio je prekinut trogodišnjim primirjem dogovorenim u 575. Godine 578, neprijateljstva su obnovljena, ali izvori iz ovog perioda, fragmentarni kakvi jesu, ne pominju nikakvo učešće Gasanida tokom prve dve godine. Godine 580, Mundira je pozvao car Tiberije II (v. 578-582) da opet poseti glavni grad. U grad je stigao 5. februara, u pratnji svojih sinova nakon čega mu je priređen raskošan prijem. Ovom prilikom, među mnoštvom drugih poklona, predstavljena mu je i kraljevska kruna, umesto jednostavnije koronete ili dijadem koju je ranije dobio.

Dok je boravio u Konstantinopolju, Mundir je od cara dobio odobrenje da održi monofizitski crkveni sabor, koji je sazvan 2. marta 580. Ovaj savet je uspeo, iako samo na kratko, da pomiri različite frakcije i sekta Monofizita. To je bio cilj ka kome je Mundir dugo težio, kao kada je intervenisao u sporu između Jakova Baradeja i Pavla Crnog, monofizitskog patrijarja Antiohije. Pre nego što je napustio carsku prestonicu, gasanidski vladar je takođe obezbedio garancije cara da će prestati sa progonom monofizita. Kada se vratio kući, Mundir je otkrio da su Lahmidi i Persijci iskoristili njegovo odsustvo za upade na njegove posede. Sakupljajući svoje snage, naleteo je na njihovu vojsku, porazio ih je i vratio kući natovaren plenom.

U leto 580 ili 581, Mundir je otišao u Kirkesium na reci Eufrat, gde se pridružio vizantijskim snagama pod novim magistrom militumom Orijenta, Mavrikija, u pohodu duboko u persijsku teritoriju. Kombinovane snage su se kretale južno duž reke, u pratnji flote brodova. Zajednička vojska je napala tvrđavu Anata i krenula dalje dok nije stigla do regije Bet Aramaj u centralnoj Mesopotamiji, u blizini persijske prestonice Ktesifona, ali su tamo naišli na most preko Eufrata koji su uništili Persijanci. Bez bilo kakve mogućnost odlaska u Ktesifon, oni su bili prisiljeni da se povuku, pogotovo što je ujedno i persijski komandant Adarmahan iskoristio odsustvo vizantijske vojske i nesmetano izvršio prepad na Osroenu, gde je otpustošio prestonicu provincije Edesu. Povlačenje je bilo naporno za već i onako iscrpljenu vojsku, a Mavrikije i Mundir su razmenili međusobne optužbe zbog neuspeha ekspedicije. Međutim, Mundir i Mavrikije su sarađivali u prisiljavanju Adarmahana da se povuče i pobedili ga kod Kalinikuma.Nakon povratka u svoju zemlju, Mundir je saznao da kombinovane snage persijsko-lahmidske pripremaju još jedan napad na gasanidsko područje. Odmah im je krenuo u susret, zakoupio je njihovu vojsku a zatim je u potpunosti porazi, pre nego što je zauzeo neprijateljski logor. To će zapravo biti njegova poslednja pobeda.

Utamničenje i izgnaništvo

Uprko s njegovim uspesima, Mavrikije je optužio Mundira zbog njegove izdaje tokom proteklog pohoda. Mavrikije je tvrdio da je Mundir otkrio vizantijski plan Persijancima, koji su zatim krenuli da uništite most preko Eufrat. Hroničar Jovan Efeski izričito naziva ovu tvrdnju kao laž, jer su vizantijske namere morale biti jasne i persijskim zapovednicima. I Mavrikije i Mundir su pisali pisma caru Tiberiju, koji je pokušao da ih pomiri. Konačno, Mavrikije je posetio Konstantinopolj, gde je mogao da ubedi Tiberija o Mundirovu krivicu. Savremeni istoričari gotovo odbacuju optužbu za izdaju; Irfan Šahid kaže da je to verovatno imalo veze sa Mavrikijevim nepoštovanjem veterana i vojno uspešnog arapskog vladara. Ovo je dodatno produbilo uobičajeno nepoverenje Vizantijaca prema "varvarima" navodno urođenom izdajništvu Arapa, kao i Mundirovom čvrstom verovanju u monofizitizam.

Tiberije je naredio Mundirovo hapšenje, a za gasanidovog kralja postavljen je zamka: pozvan je u Carigradu da odgovori na optužbu o izdaji, Mundir je izabrao svog prijatelja, kustosa Magnusa, kao svog zastupnika. Magnus je najverovatije bio Vizantijac, iz Havarina (Evarija). Tamo je izgradio crkvu, i tom prilikom pozvao Mundira da mu se pridruži kao i Antiohijskog patrijarha Gregorija prilikom ceremonije osvećenja crkve. Mundir je stigao samo sa jednom manjom pratnjom i bio je uhapšen od strane vizantijskih trupa koje su u tajnosti bile raspoređene na toj lokaciji. Prevezen je u Carigradu, a tokom puta su mu se pridružili njegova supruga i troje dece. U carskoj prestonici, car Tiberije se prema njemu dobro ophodio, i omogućio mu ugodan boravak i apanažu, ali je odbio da ga primi u audijenciju. Irfan Šahid smatra da je ovo velikodušno postupanje, kao i činjenica da mu nije izrečena osuda zbog njegove pretpostavljene izdaje, ukazuje na to da Tiberije takođe nije verovao u optužbe, već da je naredio hapšenje uglavnom kako bi umirio jaku antimonfizitnu frakciju u carskoj prestonici.

U međuvremenu, Mundirovo hapšenje je izazvalo ustanak koji su predvodila njegova četiri sina, a posebno najstariji, Numan, čovek koga je Jovan Efeski opisao kao još sposobnijeg i ratobornijeg od svoga oca. Tokom dve godine, gasanidska vojska je izvršila brojne upade na vizantijske pokrajine iz svojih baza u pustinji, čak porazivši i ubivši vizantijskog duksa Arabije u bici kod Bosre. Tiberije je na to reagovao podižući halkidonskog brata Mundira na položaj karalja Gasanida. Velika vojska sa Magnusom na čelu poslata je na istok kako bi se suprotstavila Numanu i postavila na vlast njegovog ujaka. Poslednje rečeno bilo je vrlo brzo sprovedeno u delo, ali je novi kralj umro nakon samo dvadeset dana. Magnus je takođe imao nekih uspeha u potčinjavanju ili podrivanju nekih manjinskih arapskih plemena koja su bila verna Gasanidima a koja su geografski bila zantno udaljenija od njih. Magnus je preminuo neposredno pre Tiberijeve smrti u avgustu 582, a nakon Mavrikijevog prisvajanja prestola, Numan je otputovao u Konstantinopolj kao bi postigao pomirenje sa Vizantijom. Umesto toga, on je takođe bio uhapšen, i bilo je pokušaja da se osudi na smrt, ali je brzo prebačen u kućni pritvor.

Mundir je ostao u pritvoru sve do Tiberijeve smrti i stupanja na presto Mavrikija, kada je prognan na Siciliju. Verovatno je on čovek koga je papa Grgur Veliki, pomenuo kao “Amadeusa” 600. godine, što ukazuje na to da je tada bio živ. Sirijska hronika iz 13. veka dalje navodi da je posle Mavrikijevog rušenja i ubistva 602. godine, Mundiru bilo dozvoljeno da se vrati kući.

Zaveštanje

Mundir je na mnogo načina nastavio stopama svoga oca. U svojim vojnim pohodima pokazao se kao veoma uspešan saveznik Vizantijaca, a naročito protiv svojih araspskih rivala, Lahmidskih plemena i obezbeđivao je južno krilo Vizantije kao i njene političke i trgovačke interese u samoj Arabiji. Uprkos svojoj posvećenosti monofizitizmu, on je ostao lojalan Vizantiji kao hrišćanskoj državi par ekselans; Kao što Irfan Šahid komentariše, Mundr-ov analog je možda bio "Odenat koji se bori za Hrišćansko carstvo u šestom veku, kao što je njegov prethodnik u trećem veku radio za pagansko carstvo". Ipak, na kraju, njegov nezavisni karakter i njegova uloga kao zaštitnik monofizitske crkve doveli su do njegovog pada i izgnanstva. U pretežno pro-halkidonskoj atmosferi Tiberijeve i Mavrikijeve vladavine, za razliku od njegovog oca Harita, koji je bio zaštićen od strane carice Teodore, naklonjene monofizitizmu Mundir nije mogao računati na uticajnu podršku u Carigradu. Mundirovo hapšenje je usledilo nakon 584, raspadom federacije Gasanida na nekoliko manjih delova. Ovo je bio važan događaj u istoriji vizantijsko-arapskih odnosa: on je uništio "zaštitni štit" Vizantije protiv upada iz arapske pustinje, greška koju će Vizantija skupo plati u vidu muslimanskih osvajanja. Paralelno sa tim, nekoliko godina kasnije uništenjem kraljevstva Lahmida koje se nalazilo u sastavu sasanidske Persije, stvoren je vakuum moći u severnoj Arabiji koja će kasnije u potpunosti postati muslimanska država. S druge strane, muslimanska osvajanja, a pre njih destruktivni tridesetogodišnji rat sa Persijom, su još uvek bili daleko tačnije 584, a raspad Gasanidske federacije se jednostavno može videti, prema istoričaru Majklu Vitbiju, kao Eliminacija "preuspešnog susednog kvazi-klijenta", koji je pretio da će postati "previše moćan po dobrobit svog pretpostavljenog patrona".

Gasanidi su takođe ostavili značajno kulturno nasleđe. Njihovo pokroviteljstvo monofizitske sirijske crkve bilo je presudno za njen opstanak i njeno oživljavanje, pa čak i njeno širenje, misionarskim aktivnostima, na jugu u Arabije. Prema istoričaru Variku Bolu, Gasanidi su popularizovali jednostavniju i strožu monoteisku formu hrišćanstva a posebno u arapskom kontekstu može se reći da su naslućivli islam. Gasanidska vladavina je donela period prosperiteta za Arape na istočnim obodima Sirije, što je bilo propraćeno širenjem urbanizacije i pokroviteljstvom nad nekoliko crkava, mansatira i drugih graćevina. Preživeli spisi o dvorovima Gasanida pružaju nam sliku luksuznog žvota i aktivnog kulturnog života, sa pokroviteljstvom nad umetnošću, muzikom, a naročito poezijom na arapskom jeziku. Prema rečima Bola “dvorovi Gasanida su bili najvažniji centri za arapsku poeziju pre uzdizanja Kalifinog dvora pod islamom” i njihova dvorska kultura, uključujući i njihovu sklonost ka gradnji palata u pustinjama, poput Kasr ibn Vardan, kasnije će poslužiti kao uzor Omejadskom kalifatu prilikom izgradnje svojih palata. Među arhitektonskim ostacima iz doba vladavine Mundira su i dvorac Dumajr i ecclesia extra muros (danas prepoznatljiva kao Mundirova dvorana ili pretorium) u Sergiopolisu, gde je sačuvan jedan natpis na grčkom, koji slavi Mundira. Sergiopolis (današnja Rusafa) bio je mesto od posebnog značaja zbog popularnosti kulta Svetog Srđa među Arapima, a takođe je bio i fokus kasnijeg graditeljstva kod Omejada.

Reference

Izvori

• Ball, Warwick (2000). Rome in the East: The Transformation of an Empire. London: Routledge. ISBN 978-0-203-02322-8. 
• Conrad, Lawrence T. (2008). „The Arabs”. Ur.: Cameron, Averil; Ward-Perkins, Bryan; Whitby, Michael. The Cambridge Ancient History, Volume XIV. Late Antiquity: Empire and Successors, A.D. 425–600. Cambridge: Cambridge University Press. str. 678—700. ISBN 978-0-521-32591-2. 
• Fowden, Elizabeth Key (1999). The Barbarian Plain: Saint Sergius Between Rome and Iran. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-21685-3. 
• Greatrex, Geoffrey; Lieu, Samuel N. C. (2002). The Roman Eastern Frontier and the Persian Wars (Part II, 363–630 AD). London: Routledge. ISBN 978-0-415-14687-6. 
• Kazhdan, Alexander Petrovich, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. New York and Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6. 
• Martindale, John Robert; Jones, Arnold Hugh Martin; Morris, J., ur. (1992). The Prosopography of the Later Roman Empire, Volume III: A.D. 527–641. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20160-5. 
• Shahîd, Irfan (1986). „Al-Hira”. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume III: H–Iram. Leiden and New York: Brill. str. 462—463. ISBN 978-90-04-08118-5. 
• Shahîd, Irfan (1991). „Ghassān”. The Encyclopedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden and New York: Brill. str. 462—463. ISBN 978-90-04-07026-4. 
• Shahîd, Irfan (1995). Byzantium and the Arabs in the Sixth Century, Volume 1. Washington, DC: Dumbarton Oaks. ISBN 978-0-88402-214-5. 
• Whitby, Michael (2008). „The successors of Justinian”. Ur.: Cameron, Averil; Ward-Perkins, Bryan; Whitby, Michael. The Cambridge Ancient History, Volume XIV. Late Antiquity: Empire and Successors, A.D. 425–600. Cambridge: Cambridge University Press. str. 86—111. ISBN 978-0-521-32591-2.