Emil Zola
Emil Zola (franc. Émile Zola; Pariz, 2. april 1840 — Pariz, 29. septembar 1902) bio je francuski romanopisac i osnivač i predstavnik naturalističkog pravca.[1][2][3] On je bio glavna figura u političkoj liberalizaciji Francuske i oslobađanju lažnog optuženog i osuđenog vojnog oficira Alfreda Drajfusa, što je on iskazao u renomiranom novinskom naslovu J'Accuse…! Zola je bio nominovan za prvu i drugu Nobelovu nagradu za književnost 1901. i 1902. godine.[4][5]
| Emil Zola | |
|---|---|
 Emil Zola | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 2. april 1840. |
| Mesto rođenja | Pariz, Francuska |
| Datum smrti | 29. septembar 1902. (62 god.) |
| Mesto smrti | Pariz, Francuska |
| Obrazovanje | Lycée Saint-Louis |
| Književni rad | |
| Uticaji od | Onore de Balzak |
| Uticao na | Džordž Orvel |
| Najvažnija dela | Žerminal |
| Potpis |  |
Biografija uredi
Od oca Italijana nasleđuje živ temperament i neisušnu energiju kojom će braniti svoje književne i društvene poglede. Godine 1898. upleten je u aferu Drajfus pišući otvoreno pismo predsedniku Republike (franc. J'accuse — Optužujem !) u kojem je tražio reviziju procesa.
Iako je u književnost ušao kao romantičar, Zola se u kasnijim delima ne zadovoljava metodama objektivnog realizma, već pod uticajem naglog razvoja prirodnih nauka pokušava da i u literaturi uvede naučne metode, te razvija teoriju tzv. eksperimentalnog romana.[6]
Svoje teoretske poglede nastojao je ostvariti u ciklusu „Rugon-Makarovi“ ili „Prirodna i društvena istorija jedne porodice pod Drugim carstvom“ (Histoire naturelle et sociale d'une famille sous le Second Empire, 1871 — 1893), gde je u 20 romana prikazao fizičko i moralno propadanje pojedinih članova porodice Rugon-Makart usled njihovog hereditarnog opterećenja; ujedno je i dao i presek kroz razne društvene sredine u doba Drugog carstva i oživeo preko 1000 lica.
Među romanima iz tog ciklusa nalaze se i najpoznatija Zolina dela kao: Trbuh Pariza (Le Ventre de Paris, 1873), Jazbina (L'Assommoir, 1877), Nana[7] (1879), Žerminal[8] (Germinal, 1885), Čovek-zver (La Bête Humaine, 1890) i dr.
Manje su značajniji njegovi kasniji ciklusi „Tri grada“ (Trois Villes - Lourdes 1894, Rome 1896, Paris 1898) i nedovršena tetrologija „Četiri jevanđelja“ - Plodnost, Rad, Istina i Pravda (Les Quatres Evangiles - Fécondité (1899), Travail (1901), Vérité (1903), Justice (nedovršeno)).
Mada je Zola nesumnjivo jedan od najznačajnijih francuskih književnika, visoku umetničku vrednost dostiže jedino u opisima masovnih scena, gde je pravom epskom snagom znao prikazati instinkt gomile, dok mu je glavni nedostatak u površnoj karakterizaciji likova i nedostatku psihološke uverljivosti.
Zola kao teoretičar uredi
Teoriju naturalizma prvi je oblikovao Emil Zola u raspravama Romanopisci naturalisti i Eksperimentalni roman, i u predgovoru romana Thérèse Raquin. On je osnivač i vođa naturalističke škole. Pri tome se Zola rukovodio sa tri nadahnuća iz područja nauke koja će sačinjavati podlogu naturalizma. Prvo od njih je pozitivizam Ogista Konta koji stavlja težište na iskustvo i zadovoljava se činjenicama pa stoga Zola predlaže istraživanje u književnosti kao metodu koja se temelji na iskustvu. Takođe na njega utiče i delo Kloda Bernarda Uvod u studije eksperimentalne medicine, pa stoga njegov cilj postaje uvođenje stroge naučnosti u roman i javlja se tendencija da književnost druge polovine devetnaestog veka postane književnost eksperimentalnog romana. Treći je činilac teorija Ipolita Tena koja ističe tri temeljna obeležja koja određuju lik u književnom delu: sredina, nasleđe i trenutak. Dakle Zola želi da pokaže da čovek ne postoji sam za sebe kao proizvod slučajnosti i pojedinačne zagonetke, već kao posledica niza pojava poput već spomenutog uticaja nasleđa i sredine u kojoj živi.
Pojam eksperimentalnog romana odnosi se na način na koji pisac prikuplja građu i stvara roman. Zola je smatrao da je dužnost pisca da sa fotografskom tačnošću prenese stvarnost na papir, da je iskaže pa makar i na drastičan način, ali da se pritom služi i metodom eksperimenta tj. poput naučnika da proučava različite temperamente u sukobu strasti i uticaj okoline na likove. Nakon toga pisac uzima lik određen nasleđem i stavlja ga u taj kontekst. Zola roman definiše kao „deo prirode viđen kroz izvesni temperament”.
Glavni junaci prestaju biti pojedinci, a postaju mase jer se piščevo zanimanje usredotočuje na kolektivnu i slepu snagu društva. Naturalisti su prikazivali likove iz svih društvenih slojeva kao kritiku realistima (Balzaka i Stendalu) koji su u svojim delima prikazivali uzvišene, titanske likove. Od bitnih karakteristika koje su zastupali ističe se i insistiranje na najružnijim i najtamnijim prizorima ljudskog života, tzv. „estetici ružnoće”. Razotkriva se socijalna i moralna izopačenost likova, čovekova životinjska strana, zločin, duševna bolest, gruba i nastrana seksualnost, društvena degenerisanost… Motivacija ljudskog ponašanja svodi se na biološku, što znači da su likovi oslikani poput ljudskih životinja čije ponašanje određuju strasti i nagoni, a vezano uz to prikazuje se ljudska ogoljelost i surovost. Poželjnom se osobinom smatra objektivnost pisca koji prestaje biti „sveznajući pripovedač”, a Zola zagovara potiskivanje stvaralačke imaginacije, jer smatra da su se umetnici bespotrebno prepustili maštanju punom lažnog sjaja, opisujući neki drugi svet bez briga, ulepšan koliko god može biti, dok su u stvarnosti ljudi nervozni, zabrinuti slabi i istrošeni.
Branio je temperament ističući kako je romantizam, kojeg je u mladosti veoma voleo, samo hrpa sentimentalnih prenemaganja. Mašta za njega, kao i za celi naturalizam, ne predstavlja glavnu odliku pisca. Glavna je odlika osećanje stvarnosti, događaja koji ostavljaju snažan utisak, koji se pamte, izražavanje stvarnog sveta koji nas okružuje - u tome se sastoji sva tehnika originalnosti. Svaka neobična izmišljotina je odbačena, nema intriga ni iznenađenja, a fabula ima svoj logični razvoj. Interes pisca je da delo bude što običnije, opštenitije odnosno tipičnije. Naturalističko delo osuđuje svako preterivanje umetnika, a naturalistički junak je uveličana ličnost koju vodi želja za potvrđivanjem snage. Zolin kredo bio je: „Neću sve što nije život, temperament, stvarnost ! ”
Bibliografija uredi
- Klodova ispovest La Confession de Claude (1865)
- Tereza Raken Thérèse Raquin (1867)
- Madlen Fera Madeleine Férat (1868)
- Eksperimentalni roman Le Roman Experimental (1880)
- Ciklus Rugon-Makarovi Les Rougon-Macquart
- Bogatstvo Rugona La Fortune des Rougon (1871)
- Lovina La Curée (1871 — 1872)
- Trbuh Pariza Le ventre de Paris (1873)
- Osvajanje Plasana La Conquête de Plassans (1874)
- Greh opata Murea La Faute de l'Abbé Mouret (1875)
- Njegova ekselencija Ežen Rugon Son Excellence Eugène Rougon (1876)
- Trovačnica L'Assommoir (1877)
- Jedna ljubavna stranica Une Page d'amour (1878)
- Nana Nana (1880)
- Pot-Bouille (1882)
- Au Bonheur des Dames (1883)
- Životna radost La Joie de vivre (1884)
- Žerminal Germinal (1885)
- Delo L'Oeuvre (1886)
- Zemlja La Terre (1887)
- San Le Rêve (1888)
- Čovjek-zvijer La Bête Humaine (1890)
- Novac L'Argent (1891)
- Slom La Débâcle (1892)
- Doktor Paskal Le Docteur Pascal (1893)
- Ciklus Tri grada Trois villes
- Ciklus Četiri jevanđelja Quatre évangiles
Reference uredi
- ^ „Emil Zola”. Edukacija. Pristupljeno 03. 2. 2018.
- ^ „Emile Zola Biography (Writer)”. infoplease. Pristupljeno 15. 7. 2011.
- ^ „Emil Zola”. Poezija. Arhivirano iz originala 01. 02. 2018. g. Pristupljeno 31. 1. 2018.
- ^ „Nomination Database - Literature - 1901”. Nobelprize.org. Pristupljeno 07. 2. 2014.
- ^ „Nomination Database - Literature - 1902”. Nobelprize.org. Arhivirano iz originala 17. 12. 2013. g. Pristupljeno 07. 2. 2014.
- ^ „Emil Zola”. Citati i izreke. Pristupljeno 31. 1. 2018.
- ^ „Nana”. Pogled kroz reči. Pristupljeno 03. 2. 2018.
- ^ „Žerminal”. Lektira. Pristupljeno 03. 2. 2018.
Literatura uredi
- Borie, Jean (1971). Zola et les mythes: ou, de la nausée au salut. Pierres vives (na jeziku: French). Paris: Éditions du Seuil. OCLC 299742040.
- Brown, Frederick (1995). Zola: A Life. New York City: Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-29742-8. OCLC 31044880.
- Ellis, Havelock (1898). „Zola”. Affirmations. London: Walter Scott. str. 131—157.
- Hemmings, F.W.J. (1966). Émile Zola. Oxford: Clarendon Press. OCLC 3383139.
- Lukács, György (1950). Studies in European Realism: A Sociological Survey of the Writings of Balzac, Stendhal, Zola, Tolstoy, Gorki and Others. Translated by Edith Bonee; foreword by Roy Pascal. London: Hillway Publishing. OCLC 2463154.
- Mitterand, Henri (1986). Zola et le naturalisme [Zola and Naturalism]. Que sais-je? (na jeziku: French). Paris: Presses Universitaires de France. ISBN 978-2-13-039642-0. OCLC 15289843.
- Mitterand, Henri (1999). Zola (na jeziku: French). Paris: Fayard. ISBN 978-2-213-60083-3. OCLC 659987814.
- Newton, Joy (1967). „Émile Zola: impressionniste”. Cahiers naturalistes (na jeziku: French). 33. str. 39—52.
- Newton, Joy (1967). Cahiers naturalistes (na jeziku: French). 34. str. 124—138.
- Wilson, Angus (1952). Émile Zola: An Introductory Study of His Novels. London: Secker and Warburg. OCLC 818448.
Spoljašnje veze uredi
- J´accuse ...! — Emil Zola, Alfred Drajfus, i najveći novinski članak u istoriji“, Donald e. Vilkes mlađi iz Flagpole Magazine
- J´accuse
- Porodično stablo Rugon-Makart porodica
- Biografija, bibliografija
- Life of Émile Zola on NotreProvence.fr
- Émile Zola at InterText Digital Library
- Émile Zola at Livres & Ebooks
- Émile Zola exhibition at the Bibliothèque nationale de France
- Livres audio gratuits pour Émile Zola Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2010)
- Woehr, Jack J. (2004). „The Rougon-Macquart Novels of Emile Zola (for English-speaking Readers)”. Pristupljeno 28. 1. 2011.
- Works about Émile Zola at the Internet Archive
- Émile Zola na sajtu Projekat Gutenberg (jezik: engleski)
- Dela Émile Zola na sajtu Fejdid pejdž Kanada
- Emil Zola na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
- Emil Zola na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
- References to Émile Zola in historic European newspapers
- Emile Zola Writes a Letter to Alfred Dreyfus at the Height of the Dreyfus Affair
