Emocionalni razvoj

Emocionalni razvoj je jedan od važnih procesa u razvoju ličnosti koji se odvija pod uticajem faktora sazrevanja i socijalnog učenja. Možemo reći da su emocionalne reakcije psihički procesi kojim vrednujemo saznato, izražavamo subjektivni odnos prema događajima, osobama i vlastitim postupcima. One prate sve naše doživljaje. Emocije se ispoljavaju na fiziološkom, doživljajnom i ponašajnom planu. Pored subjektivnog (emocionalnog) doživljaja, ove procese odlikuju organske promene i emocionalno ponašanje. Ove psihološke i fiziološke promene su u međusobnoj vezi. Kao dispozicije za ustaljene načine reagovanja, emocije čine složenu strukturu ličnosti koja se naziva temperament. Pored toga, emocije su sastavni deo svih složenih dinamičkih dispozicija ličnosti: motiva, stavova, vrednosti i interesovanja.

Osnovni pojmovi

Moguće je razlikovati više tipova emocionalnih reakcija:

• Afektivni ton - najjednostavnija emocionalna reakcija izražena kao doživljaj prijatnosti ili neprijatnosti. Ovo je osnovna emocionalna reakcija koja prati sve naše doživljaje (kognitivne, konativne), pa i složenije emocionalne reakcije.
• Afekat - vrlo intenzivno i relativno kratkotrajno emocionalno stanje praćeno izrazitim telesnim promenama i burnim reakcijama (bes, panični strah). Afekat često dovodi do ,,suženja svesti" što ima za posledicu neobuzdano a ponekad i neuračunljivo ponašanje.
• Osećanja (emocije) - više izdiferencirani subjektivni aktuelni doživljaji (radost, žalost, strah, ljutnja).
• Sentiment - složena emocija, trajni afektivni i konativni odnos prema nečemu (drugoj osobi, nekom objektu, apstraktnoj ideji). To je složena, stečena i relativno stabilna struktura koja obuhvata različite emocije i stavove usmerene na određeni objekat (osobu, događaj, pojavu). Ovde spadaju, na primer, roditeljska ljubav (sentiment ljubavi majke prema detetu izaziva strah ili ljutnju u slučaju ugroženosti deteta, zavisno od toga da li opasnost još traje ili je prošla), patriotizam. Od stavova ga razlikuje priroda i što, za razliku od stavova, sentiment ne zahteva racionalno obrazloženje. Složenost sentimenta ilustruju osećanja prema drugima.
• Raspoloženje - prijatno ili neprijatno emocionalno stanje, koje duže traje i malog je intenziteta. Postoje razlike među ljudima u pogledu sklonosti ka doživljavanju pojedinih raspoloženja koje predstavljaju deo razlika u temperamentu.

Tok emocionalnog razvoja

Kao što je poznato, odrasli doživljavaju strah, gnev, mržnju, ljubav, ljubomoru, žalost, oduševljenje. U drugoj deceniji XX veka vršena su sistematska ispitivanja emocija novorođenčeta. Njih je izveo poznati američki psiholog Džon Votson. U blizini deteta proizvodio je jak zvuk ili je izvlačio podlogu na kojoj dete leži - ove situacije dovodile su do toga da je dete gubilo dah, trzalo se, zatvaralo oči, drhtalo i plakalo. Ovakvo ponašanje Votson je protumačio kao strah. Kad je detetu sputavao pokrete glave, odnosno ruku, dete je mlataralo nogama i rukama, odnosno samo nogama, zadržavalo dah, plakalo i vrištalo. Ovakvo ponašanje protumačio je kao gnev. Kad je eksperimentator nežno milovao i pljeskao dete i spuštao ga u mlaku vodu, dete se protezalo, gukalo i širilo ruke. Votson je u takvom ponašanju video emociju ljubavi. Dakle, jak zvuk i izmicanje podloge izazivaju strah, sputavanje pokreta dovodi do gneva, a milovanje do ljuvavi. Na osnovu ovog eksperimenta Votson daje zaključke da kod novorođenčeta postoje tri urođene emocije: strah, gnev i ljubav.

Od dvadesetih godina ovog veka pa do danas mnogi psiholozi proveravali su tačnost Votsonovih tvrdnji. Oni su ponovili Votsonove eksperimente. Pokazalo se da draži koje je Votson primenio nisu uvek i kod sve novorođene dece dovodile do reakcija koje je ovaj naučnik opisao. Pri tome su našli da je Votson neopravdano pripisivao deci emocije odraslih.

Jedan od tih psihologa, Šerman, zaključio je da dečje emocije odmah posle rođenja nisu izdiferencirane i da novorođenče ne oseća ni strah, ni gnev ni ljubav. Iz ponašanja novorođenčeta, može se ustanoviti jedino to da li mu je prijatno ili neprijatno. U svom eksperimentu Šerman je bockao novorođenče iglom, odlagao im hranjenje, izmicao podlogu na kojoj leže i sputavao pokrete. Ponašanje dece snimao je kamerom. Onda je na filmovima izbacivao delove koji prikazuju kako su deca dražena, pa ih je projektovao negovateljicama, psiholozima i medicinarima, ili je iza zavese dražio decu pomenutim dražima, a posmatračima dozvolio samo da gledaju detinje reakcije. Ni u prvom, ni u drugom eksperimentu, posmatrači nisu mogli da se slože u tome o kojoj se emociji kod dece radi, niti u tome čime je određeno ponašanje izazvano. Tek onda, kada su mogli da vide i delovanje draži i reakcije, posmatrači su mogli da pogode koja emocija je posredi.

Interesujući se za emocije novorođenčeta, nekoliko američkih psihologa ispitivalo je reagovanje deteta na jak zvuk. Da bi mogli bolje analizirati reakcije, oni su decu snimali kamerom, i to urzano. Zahvaljujući tome, oni su ustanovili da jak zvuk izaziva „reakciju trzanja". Ta reakcija, prema njihovom tvrđenju, nije emocija nego neka vrsta preemocionalnog stanja. Nju ne treba brkati sa strahom. Pomenuti psiholozi smatraju da jedino ta reakcija ima veze sa onim što se kasnije naziva emocijama. Iz nje nastaju sve emocije, ne samo strah, nego i radost, iznenađenje, gnev i tako dalje.

Zaključak koji se nameće iza svih navedenih istraživanja jeste da novorođenče nema izdiferencirane emocije i da se one tek kasnije razvijaju. Izučavajući emocije u prvim godinama života, psiholozi su zapazili da se one kod sve dece javljaju sličnim redosledom. Gnev se uočava nešto pre straha, ljubomora posle ove dve emocije i tako dalje. Tokom vremena emocionalne reakcije se menjaju i usavršavaju, postaju određenije.

Katarina Bridžes, kanadski psiholog, nalazi da su emocije novorođenčeta potpuno neizdiferencirane, pa je teško reći da li je beba preplašena ili ljuta, ili možda, čak i prijatno uzbuđena. Ona smatra da se dete neposredno posle rođenja nalazi u jedno neodređenom emocionalnom stanju, koje naziva opšta uzbuđenost. To stanje traje kratko, iz njega se kasnije postepeno diferenciraju razne emocije.

Da bi utvrdila redosled i vreme javljanja pojedinih emocija, Katarina Bridžis je posmatrala veliki broj dece. Na osnovu tog ispitivanja, ona dolazi do nalaza da se iz početne, neizdiferencirane emocije - opšte uzbuđenosti, pojedine emocije izdvajaju sledećim redom:

• otprilike do tri meseca razvijaju se: najpre uznemirenost, kao negativna emocija, a zatim zadovoljstvo - kao pozitivna.
• između trećeg i šestog meseca - iz negativnog stabla nastaju gnev, gađenje i strah.
• od šestog do dvanaestog meseca - iz pozitivnog stabla izdvajaju se oduševljenje i naklonost prema odraslima.
• od dvanaestog do osamnaestog meseca - razvijaju se naklonost za decu (iz pozitivnog stabla) i ljubomora (iz negativnog).
• od osamnaestog do dvadeset četvrtog radost (iz pozitivnog).

Prvi plač kod dece nije emocionalno obojen, ali se on brzo vezuje za emocije. Već u toku prve godine deca ovom reakcijom izražavaju negativna stanja, kao što su: gnev, strah, ljubomora.

U toku razvoja, ova reakcija se menja, usavršava. Dete tek krajem drugog meseca plače sa suzama. Plač se sve više diferencira, tako da iskusna majka često može poznati da li je kod deteta posredi glad, strah ili neka druga nelagodnost.

Plač je u prvim mesecima moćno sredstvo pomoću koga dete uspostavlja vlast nad odraslima. Ono će brzo naučiti da plačem privlači pažnju na sebe i sprovodi svoju volju. U kolikoj meri će ga ono koristiti u te svrhe, svakako, zavisi od odraslih koji dete gaje. Ono ga koristi onda kad zna da neko sa njim saoseća. Kad je dete samo, pa padne, ono obično ustaje i nastavlja da se igra. Ali, ako je u blizini majka ili bilo ko od odraslih koji sa njim saosećaju, ono će briznuti u plač.

Faktori emocionalnog razvoja

Emocije se razvijaju pod uticajem sazrevanja i učenja i razvojni psiholozi danas više istražuju uzajamno dejstvo oba faktora, nego što tragaju za odgovorom koji od njih značajnije utiče.

Ranije je već pomenuto da prilikom rođenja dete nema jasno izdiferencirane emocije. Kako se one razvijaju? Ako se jave kasnije, a ne odmah po rođenju to može značiti da su nastale kao rezultat učenja. Ali, one se mogu javiti kasnije i pod uticajem sazrevanja. Učenje i sazrevanje u razvoju emocija veoma su isprepletani, pa je teško odrediti šta je kod emocija rezultat učenja, a šta rezultat sazrevanja.

Sazrevanje emocija

Primećeno je da se emocije kod dece javljaju tokom vremena i bez ikakvog učenja. Na uzrastu od šest do osam meseci dete počinje da se plaši stranih lica. Ovo znaju sve majke. Čim se pojavi nepoznata osoba, dete počinje da plače, privija se uz majku ili poznata lica. Ovaj strah se javlja iznenada, neočekivano, a nema nikakvih dokaza da je naučen. Psiholozi takvo ponašanje objašnjavaju sazrevanjem deteta, to jest u njemu vide rezultat porasta detinjih sposobnosti za uočavanje razlika. Dete na pomenutom uzrastu razlikuje strana od domaćih lica, što ranije nije bio slučaj. Ono čak i naslućuje opasnost koju za njega možda predstavlja nepoznato lice.

Kao dokaz o sazrevanju emocija, u dečjoj psihologiji često se navodi eksperiment sa bezopasnom zmijom. Naime, psiholozi su se interesovali kako deca raznih uzrasta reaguju na prvi susret sa zmijom, koje se odrasli, kao što je poznato, plaše. Deca uključena u eksperiment nisu ništa znala o zmiji. Rezultati ovog eksperimenta bili su sledeći:

• deca od dve godine nisu uopšte pokazala strah od zmije, slobodno su prilazila i dodirivala rukom;
• deca od dve do četiri godine obraćala su veću pažnju na pokrete zmije, a ustručavala su se da je dotaknu;
• deca od četiri godine jasno su ispoljila strah od zmije;

Pošto ovu decu niko nije učio da se plače zmije, a u toku eksperimenta su se po prvi put sa njom srela, zaključeno je da je taj strah rezultat sazrevanja. Tek oko četvrte godine, zahvaljujući opštem fizičkom i intelektualnom razvoju i boljem opažanju, dete naslućuje potencijalnu opasnost od neobičnog stvora koji se kreće na čudan način.

Kada bi se dete odmah po rođenju moglo izolovati od uticaja sredine, psihologija bi bila u stanju da odgovori na pitanje šta je u razvoju emocija rezultat učenja, a šta rezultat sazrevanja. Iz humanih razloga, deca se ne mogu izolovati i lišiti uticaja sredine. Neka od njih - ona koja su rođena slepa i gluva - lišena su uticaja sredine u velikoj meri. Ako se kod njih jave izvesni oblici emocionalnog ponašanja, možemo sa sigurnošću tvrditi da su oni rezultat sazrevanja. Gluvi i slepi ne mogu da uče gledanjem i slušanjem, a poznato je da se izražavanje emocija može učiti gotovo isključivo pomoću sluha i vida.

Sistematska posmatranja izražavanja emocija kod dece koja su slepa i gluva od rođenja, i kod onih koja čuju i vide, otkrila su kod obe grupe velike sličnosti. Jedna slepa i gluva devojčica, na primer, izražavala je zadovoljstvo igrom, iako je igri niko nije učio. Kad je bila zadovoljna, ona se smejala. U gnevu, ponašala se kao i deca koja vide i čuju. Te reakcije javljaju se, znači, bez učenja.

Gudinaf je na devojčici koja je od rođenja bila slepa i gluva ustanovila isti redosled javljanja i izražavanja primarnih emocija, kao kod normalne dece. Ovo potvrđuje ulogu sazrevanja, pošto je ovde isključen faktor učenja. I nalazi da se emocije razvijaju istim redosledom u različitim socijalnim sredinama ukazuju na njihovu zavisnost od procesa sazrevanja (K. Bridžes).

Učenje emocija

Već je konstatovano da se dete ne rađa sa emocijama. Pod uticajem sazrevanja ono sve potpunije opaža svoju okolinu. Neke stvari, lica i situacije, prema kojima je dete ranije bilo ravnodušno, počinju da izazivaju njegove emocionalne reakcije. Sem toga, ono još i uči da reaguje na sve veći broj draži.

Votson je pokazao kako se najprostijim oblikom učenja - klasičnim uslovljavanjem - stiču emocije. Poznat je njegov eksperiment sa detotom u prvoj godini njegovog života, kome je Votson uslovljavanjem stvorio strah. Dete se prvobitno plašilo jakog zvuka. Njemu su pokazivane razne životinje. Dete se nije plašilo nijedne od njih. Kasnije je kod njega stvoren strah od belog pacova i to na sledeći način: kada mu je pokazan beli pacov, i kada je dete pokušalo da ga dohvati, u blizini je proizveden jak zvuk. Dete se trglo i zaplakalo. Ovaj eksperiment ponovljen je u više mahova. Dete bi svaki put zaplakalo. Na kraju je na taj način reagovalo već i na samu pojavu belog pacova - bez propratnog jakog zvuka. Posle ovog eksperimenta primećeno je da se dete plašilo ne samo velog pacova nego i svega što je na njega podsećalo - zeca, psa, krznenog kaputa, pamuka, vune, brade.

U svakodnevnom životu može se naići na veliki broj primera emocija stvorenih putem uslovljavanja. Neka naša ispitivanja (Čolanović) pokazala su da se kod dece, strah od lekara i svih onih koji na njega podsećaju, stiče, uglavnom, uslovljavanjem. Sva deca plaše se bola. Susreti sa lekarom, uz bolne injekcije, dovode do toga da deca plaču i čim vide lekara. Ovaj strah se, dalje, prenosi na osobe koje liče na lekara, to jest sve ljude u belim mantilima. Jedna trogodišnja devojčica bledela je i crvenela kad je majka pokušala da je povede u dečji restoran gde su služili ljudi u belim mantilima, a kad su ušle ona je počela da vrišti. Četvorogodišnji dečak je iz istih razloga u takvom restoranu popio na najveću brzinu šolju mleka i odmah istrčao na ulicu. Jedan trogodišnji dečak, koga su pokušavali da odvedu kod frizera (odevenog u belo), pobegao je iz radnje vrišteći.

Sem uslovljavanja, postoji i drugi način sticanja emocija. One se mogu naučiti identifikacijom (poistovećivanjem) i podražavanjem (imitacijom), bilo odraslih, bilo dece. Utvrđeno je da se deca često plaše istih stvari kojih se plaše i njihovi roditelji, čak i onda kada roditelji pokušavaju da taj strah od dece prikriju. Ako majka strahuje od grmljavine, dete će taj isti strah od nje naučiti. Prema nekim psiholozima, dete u prvim mesecima doživljava majčine emocije. Dete, navodno, može odbiti da sisa zbog toga što je majka nervozna. Čak i kad pređe na čvrstu hranu, ono neće da jede kad je u nervnoj napetosti, a dobro jede kad ga hrani bez nervoze.

Karakteristike dečjih emocija

Već je pomenuto da se dečje emocije razlikuju od emocija odraslih. Te razlike odnose se na način njihovog izražavanja, na njihovu učestalost i dužinu trajanja.

Prva karakteristika dečjih emocija jeste da su površinske (po načinu izražavanja). One su spontane i lako se mogu otkriti iz detinjeg ponašanja, jer dete plače, mlatara rukama i nogama, ili se neobuzdano smeje. Te emocije mogu se utvrditi čak i onda kad dete pokušava da ih sakrije.

Pod uticajem vaspitanja dete počinje da kontroliše svoje emocije. Manje ih izražava površinski i spontano, usled čega su angažovani unutrašnji organi (srce brže radi, želudac se grči, menja se krvni pritisak).

U pogledu učestalosti dečje emocije se znatno razlikuju od emocija odraslih - kod dece ona izbijaju češće nego kod odraslih. Deca se češće ljute, plaše, raduju.

Dečje emocije su kratkotrajne: javljaju se neočekivano i brzo nestaju (dok kod odraslih traju dugo). Uz to, one se brzo smenjuju - deca za čas pređu sa smeha na suze, sa ljubomore na ljubav.

Zbog ovih karakteristika dečjih emocija, odrasli se katkad pitaju nisu li deca nesposobna za duboka osećanja. Dečje emocije su, uprkos svemu, snažne, naročito kad su posredi strah, gnev i radost.

Vrste emocija

Primarne (bazične) emocije

U primarne emocije ubrajaju se:

1. gnev;
2. strah;
3. radost;
4. tuga;
5. gađenje;

Njihove najbitnije karakteristike su:

• rano se javljaju tokom ontogeneze - to su emocije koje se prve diferenciraju;
• zajedničke su ljudima i nekim životinjskim vrstama;
• univerzalne su (javljaju se u svim kulturama) - one se javljaju kod dece svih kultura i održavaju tokom čitavog života, ali se način njihovog javljanja i ispoljavanja menja pod uticajem učenja;
• imaju specifičnu fiziološku osnovu;

Prve tri (gnev, strah i radost) povećavaju tenziju i podstiču na aktivnost, dok je tuga emocija niske tenzije i aktiviteta. Gnev i radost sadrže težnju ka cilju, dok je strah emocija izbegavanja, bežanja od opasnosti.

Sekundarne emocije

Sa uzrastom dolazi do stabilnijeg povezivanja emocija sa drugim psihičkim procesima: kognitivnim i konativnim i na taj način nastaju i složene emocije. Njihov razvoj je povezan sa procesom socijalizacije i interiorizacijom standarda vrednovanja. One se često, kao sastavne komponente, mogu vezivati za interesovanja, stavove, vrednosti ili pojedine crte ličnosti. U ovu grupu spadaju:

1. emocije koje se odnose na druge ljude: ljubav, ljubomora, mržnja, prezir, zavist, sažaljenje, divljenje, strahopoštovanje;
2. emocije koje se odnose na samoocenu: osećanja uspeha i neuspeha, ponosa, srama, krivice i kajanja.
3. emocije vezane za procenjivanje, kao što su estetska osećanja. Estetskom emocijom je obuhvaćen kompleks emocionalnih doživljaja lepog koje izaziva objekt ili situacija koju posmatramo ili smo posmatrali.

Pojedine emocije, njihovi uzroci i ispoljavanje

Gnev

Uzroci

Kod sasvim male dece gnev nastaje kada se sputavaju njihove aktivnosti ili kad im se ne ispunjavaju želje. Reč je, pre svega, o fizičkom sputavanju - pri povijanju, oblačenju, kupanju, umivanju, navikavanju na toalet. Gnev na tim uzrastima izazivaju i razne fizičke nelagodnosti kao što su glad, samoća, zapušen nos, mokre pelene i slično.

Na starijim uzrastima gnev izazivaju još i svakojake zabrane koje izriču odrasli: prekidanje igre, neispunjavanje želja, namera i planova, sukobi sa decom oko igračaka.

Kad se pojavi neka prepreka dete reaguje gnevom. Što je dete starije, sve je veći broj situacija koje dovode do te negativne emocije.

Ispoljavanje

Razljućena beba vrišti, mlatara nogama, gubi dah, crveni. Nešto starije dete, sem ovih i njemu sličnih oblika negodovanja, reaguje još i verbalno - grdi i „odgovara". Sa uzrastom, fizičke reakcije opadaju a verbalne rastu, tako da su fizičke reakcije u doba zrelosti sasvim retke.

Svoju agresiju dete obično upravlja na predmete i lica koja izazivaju njegov gnev. Ali, agresija ne mora uvek biti okrenuta protiv pravih uzroka. Ona se može preneti na druge osobe, na druge stvari. Stoga se dešava da dete tuče lutku onda kada ne može da se „osveti" nekom jačem i starijem od koga je dobilo batine, ili se baca na pod i tuče samo sebe.

Mnoga deca još na ranim uzrastima dolaze do iskustva da izlivom gneva mogu na sebe privući pažnju i ostvariti svoje želje. Ponekad im, zaista i polazi za rukom da agresivnim ponašanjem nametnu okolini svoju vlast i volju. Ali, ako se pravilno vaspitavaju, oni će uvideti da odrasli ne trpe izlive gneva i agresiju, da je suzbijaju, čak i kažnjavaju- U tom slučaju, deca obično pribegavaju drugim sredstvima za savlađivanje roditelja, te odustaju od gneva i agresije.

Učestalost i trajanje

Gnev je najčešća emocija u detinjstvu. Izlivi gneva su ne samo česti već i kratkotrajni. Do dve i po godine postoji tendencija da se broj tih izliva poveća. Posle tog uzrasta njihov broj opada. Ako se uporede muška i ženska deca, videće se da je učestalost ove emocije veća kod dečaka nego kod devojčica. Deca su najrazdražljivija kad su gladna ili bolesna.

Strah

Uzroci

Mnoge studije o strahu kod dece govore da ova emocija zavisi od celokupne, često veoma složene situacije, kao i od stanja deteta u tom trenutku.

Posmatranja su otkrila da u prvim godinama života, strah izazivaju nove i neobične stvari, lica i situacije. Strah od nepoznatog naročito se zapaža kod dece koja od rođenja žive po domovima. Kod dece koja žive u porodicama, karakterističan je strah od stranih lica i lekara, a za domsku decu - strah od nepoznatih stvari i situacija (Čolanović).

Kada je reč o tome šta kod deteta izaziva strah, nije važno samo kakav je izazivač, nego i na koji način on deluje. Neočekivanost i iznenadnost su najznačajniji u izazivanju straha, dete se plaši svega što se iznendada javlja, naročito ako se radi o snažnim utiscima, kao što su: jaki zvuci, iznenadno paljenje i gašenje svetla, urlik ili preokret životinje u zoološkom vrtu i slično. Ako jedna draž deluje iznenadno i neočekivano, dete nema vremena da joj se prilagodi i da adekvatno reaguje.

U prvim godinama života strah je reakcija na konkretne stvari i lica. Nešto kasnije, na uzrastima od šest godina i dalje ovu emociju izazivaju nerealna, izmišnjena bića situacije: veštice, baba roga, mrak i slično. No, pored toga, i deca i odrasli mogu se plašiti najrazličitijih stvari i situacija: zmije, vožnje u liftu, vode, psa, mraka, smrti, bolesti.

U školi se ponekad razvija trema, strah od nastavnika (učitelja), ispita, ocenjivanja, kao i od javnog istupanja. Sve ove vrste straha idu na uštrb kako uspeha u školi, tako i razvoja učenikove ličnosti. Strah od nastavnika stvaraju mahom sami nastavnici, zbog načina na koji se ponašaju, kao i zbog ličnih osobina. Strah od ispita nekada razvijaju nastavnici, a nekad roditelji, postavljajući detetu visoke zahteve, te ono strepi već i pri pomisli da neće ispuniti očekivanja. Izvestan stepen strahovanja na ispitu je, naravno, neizbežan. Strah od javnog istupanja (katkad istupanja na času) naročito je naglašen kod adolescenata, nekad i zbog toga što učenici tada ne vladaju u potpunosti visinom svog glasa.

U analizi nastanka straha može se uočiti da mnoge vrste ove emocije deca stiču učenjem. Već opisani, Votsonov eksperiment, pokazuje kako se strah stiče najprostijim oblikom učenja - uslovljavanjem.

Drugi način sticanja straha je direktno prenošenje od drugih (braće, sestara, roditelja i odraslih uopšte). Tako se, najčešće, stiče strah od grmljavine i životinja. Treći se vezuje za neprijatne doživljaje, kao što su: primanje injekcija, davljenje, požari, a četvrti - za zastrašivanja koji neki roditelji primenjuju kao vaspitno sredstvo.

Treba reći da su neke vrste straha korisne. Dete mora naučiti da se plaši realnih opasnosti: električne struje, vode, vatre, saobraćaja, nepoznatog psa i drugih opasnosti. Ipak, strah je štetan, te je pogrešno zasnovati vaspitanje na strahu. Zato se u dečjoj psihologiji velika pažnja poklanja borbi protiv te emocije.

Borba protiv straha

U cilju prevladavanja straha uobičajena je primena dveju vrste metoda. Jedna od njih namenjena je prevenciji - sprečavanju razvoja straha, dok se druga primenjuje u cilju lečenja, odnosno oslobađanja od straha, kada je već stvoren.

Kao preventivna mera, preporučuje se uklanjae deteta od situacija koje izazivaju strah. Pošto se dete plaši svega neočekivanog, treba ga, kad god je to moguće, pripremiti i tako smanjiti nepovoljno dejstvo iznenađenja. Ako se sa njim, pre odlaska lekaru, razgovara, ono će steći izvesnu sigurnost. Pre nego što krene prvi put u školu, dete treba upoznati sa svim detaljima školskog rada. Značajno je da se dete, pogotovu na najmlađim uzrastima, može osloniti na majku u svim teškim prilikama.

Razne vrste straha pojavljuju se i iščezavaju bez naročitog lečenja. Strah od mnogih situacija, lica i predmeta nestaje sa povećanjem detinjeg iskustva. Strah od stranih lica, na primer, gubi se u toku druge godine. Strah stvoren u vezi sa nekim neprijatnim doživljajem, ako se pomenuti događaj ne ponavlja, vremenom slabi.

U borbi protiv straha majke se mahom služe objašnjavanjem situacija koje su izazivale strah, kao i suočavanjem preplašene dece sa tim situacijama. Ova metoda najčešće ne pomaže, ali bolje je i nju upotrebiti nego ne preduzimati ništa. Jedan trogodišnji dečak (ispitivanje Čolanovića) prestao je da strepi od frizera kad se njegov otac igrao sa njim nekoliko dana obučen u beli mantil. U ovom slučaju, posredi je povezivanje neprijatnog sa prijatnim, proces uslovljavanja pri kojem se neprijatno gubi usled prevage prijatnog.

Ubeđivanje od strane odraslih, primer druge dece i kolektiva povoljno deluju na savlađivanje straha. Deci u nekim našim obdaništima lekar svako jutro pregleda grlo. Deca koja su se tek upisala u obdanište redovno pokazuju otpor da im se pregleda grlo, ali već kroz nekoliko dana, pod uticajem sredine, savlađuju strah i pristaju na taj rutinski pregled.

Roditelji i nastavnici katkad pribegavaju ismevanju i fizičkoj prinudi da bi dete izlečili od straha. Međutim, ova sredstva nisu efikasna.

Ljubomora

Ova emocija je kod dece vrlo česta. Prema nekim psiholozima, ona je neizbežna između braće i sestara. Od svih emocija, roditeljima je najteže da objasne ljubomoru prema bratu i sestri. Oni često neće da je vide i da je priznaju, naročito ako se ispoljava na prikriven, indirektan način.

Uzroci

Svako dete žudi za pažnjom i ljubavlju. i zato često dolazi u suparnički položaj prema drugom detetu, boreći se sa njim za pažnju majke, oca, nastavnika. Situacije koje dovode do ljubomore opšte su poznate. Nabrojaćemo neke od njih. Ako jedno dete u porodici dugo boluje, druga deca gube roditeljsku pažnju na koju su navikla. Ako roditelji, rođaci ili prijatelji javno upoređuju decu po inteligenciji, lepoti, uspehu u školi, ponašanju i drugim osobinama, deca koja u tom poređenju gube, mogu takođe postati ljubomorna. Dete je naročito pogođeno ako se neka njegova stvar, koju ono voli, da drugome. Ono je u stanju da tu istu stvar samo pokloni, ali teško podnosi da odrasli na taj način raspolažu njegovom igračkom, odećom i slično.

Ispoljavanje

Ljubomora se ispoljava na razne načine, pri čemu dete dvojako reaguje - otvoreno ili prikriveno. Otvorenu reakciju predstavlja neposredan napad na drugo dete, bilo fizički bilo verbalno (podsmeh, ogovaranje, zajedanje). S druge strane, prikrivena reakcija podrazumeva da dete počinje da se ponaša na neuobičajen i nepoželjan način, koji na prvi pogled ne ukazuje na vezu između ljubomore i tog ponašanja. Nekad je vrlo teško roditelje ubediti da je takvo držanje izraz ljubomore. Dešava se da ljubomorno dete počne sa mokrenjem u postelji, iako je to već davno prestalo da čini, zatim da sisa prst, da muca ili da se plaši. Neki put odbija da jede ili ispoljava simptome nekog oboljenja. Svako dete na svoj način manifestuje ljubomoru, prema tome šta najefikasnije deluje na osobu za čijom pažnjom žudi. Sve ove ljubomorne reakcije su nesvesne.

Činioci značajni za ljubomoru

Postoji razlika u ljubomori po polovima. Istraživači su našli da su ženska deca češće ljubomorna nego muška. Uzrok tome je verovatno činjenica da su muška deca željenija.

Učestalost ljubomore menja se sa uzrastom. Ona se prvi put javlja kod dece od osamnaest meseci. Deca ispod tog uzrasta toliko su mala i zavisna od roditelja da se praktično ne može ni dogoditi da budu zanemarena, čak i ako se rodilo drugo dete. Sem toga, na tom uzrastu javljaju se počeci svesti o sebi, dečje „ja". Pre toga, izgleda da dete nije u stanju da oseti suparništvo. Između treće i četvrte godine ljubomora je najčešća. Ona se zatim sa uzrastom smanjuje, da bi se u periodu adolescencije ponovo ustalila.

Ispitivanja su pokazala da je ljubomore manje u porodicama sa više dece nego u onima gde ih je samo dvoje. Prinova u velikoj porodici ni iz daleka ne izaziva onoliko suparništva, koliko u porodici sa jednim detetom. Produžena ljubomora je jedan od znakova emocionalne nezrelosti. Ona se teško leči, a ponekad je u stanju da ugrozi razvoj čitave ličnosti. Postoje klinički slučajevi gde kod odrasle osobe preteže celog života, gde se ljubomora, izazvana u odnosima između braće i sestara, prenosi i na sve druge socijalne odnose. Stoga je zadatak roditelja i nastavnika da izbegavaju stvaranje situacija koje dovode do ljubomore.

Da bi se predupredila ljubomora izazvana prinovom u porodici, psiholozi savetuju majci da svakog dana izvesno vreme posveti isključivo starijem detetu. Inače, preporučuje se roditeljima da izbegavaju pred decom poređenja mlađeg i starijeg deteta u korist jednog od njih.

Naklonost

U toku prve i druge godine diferenciraju se prijatne emocije, kao što su naklonost, oduševljenje, zadovoljstvo.

U prvoj godini deca pokazuju želju da budu mažena i pažena. Na tom uzrastu objekt naklonosti su odrasli, pre svega majka. U drugoj godini razvija se naklonost prema braći i sestrama, odnosno prema deci uopšte. Objekti takvih osećanja mogu da budu životinje, stvari i igračke.

Na sledećem stupnju razvoja ove emocije, objekt naklonosti postaju pretežno deca istog uzrasta, istog pola. Tada se razvija veliko drugarstvo i privrženost drugu, odnosno drugarici. Deca svoju ljubav ispoljavaju grljenjem i ljubljenjem. Ove manifestacije su naročito izražene kod devojčica. Isto tako, period ove naklonosti nešto je duži kod njih nego kod dečaka. Dete još uvek voli svoje roditelje, braću i sestre, ali je to period kada počinje da prekida „pupčanu vrpcu" koja ga vezuje za porodicu - što je nužno za dalji normalan emocionalni razvoj.

Na trećem stupnju, u pubertetu i posle njega, objekt naklonosti su mladići i devojke sličnog uzrasta ali suptornog pola. Ova naklonost, pre ili kasnije, vodi ka braku i okončava detinju privrženost majci, ocu, roditeljskom domu. Čovek koji kao dete nije prošao kroz sve ove faze ostaje emocionalno nezreo, vezan suviše za roditelje, nesposoban da zasnuje sopstvenu porodicu.

Zadovoljstvo, radost, oduševljenje

Ove emocije javljaju se u prvoj godini života i izražavaju se najpre osmehom i kasnije i glasnim smehom. Međutim, jasnu granicu između zadovoljstva, radosti i oduševljenja na tom uzrastu, nije lako povući.

Kao izraz prijatnog emocionalnog stanja, smeh se i sam razvija. Već na uzrastu od osam nedelja, poneka deca umeju da se smeše kad vide drugu osobu. Osmeh se brzo vezuje za prijatne emocije. Sa punih dvanaest nedelja dete ume da se smeje i naglas. I osmeh i glasan smeh češće se javljaju u prisustvu drugih lica, nego kad je dete samo.

Emocije i razna oboljenja

Psihosomatika je nauka koja proučava ulogu psihičkih činilaca u održanju zdravlja, kao i uticaj tih činilaca na izazivanje nekih oboljenja. Jedan od problema koji proučava ova nauka jeste uticaj emocionalne napetosti na poremećaje, kao što su čir na želucu, dijareja, migrene... Uzroci gubljenja apetita i povraćanja često su psihičke prirode. Emocionalni sukobi mogu da dovedu do poremećaja u varenju i do čira. Ispitivanja pojedinih slučajeva oboljenja pokazuju da psihički uzroci katkada izazivaju alergije, glavobolje, poremećaje u radu žlezda sa unutrašnjim lučenjem, visok pritisak. U vezi sa strahom od nastavnika ili ispita u školi kod dece može doći do glavobolje, mucanja, proliva i čestih poboljevanja.

Čime se objašnjava ta veza između psihičkog i fizičkog? Za vreme emocija, kao što su strah i gnev, uznemiren je ceo organizam. Emocija se ne doživljava samo pojedinim delovima tela. U organizmu uplašenog ili razgnevljenog deteta dolazi do mnogih fizioloških promena. Normalan proces varenja se usporava (u želucu je samo jedan deo normalne količine stomačkih sokova). Pljuvačka se luči obilno, što može dovesti do gađenja, neprijatnog oseta u ustima i povraćanja. Nadbubrežne žlezde luče u krv hormon, adrenalin. On za nekoliko sekundi stiže u sve delove tela. Adrenalin usporava varenje. Deluje i na rad jetre, te ova oslobađa šećer koji se u njoj normalno nalazi. Šećer se preko krvi prenosi u mišiće. Adrenalin, dalje, deluje na pluća tako što ona izbacuju više ugljen-dioksida, a uzimaju više kiseonika. Disanje postaje brže. Pomenuti hormon deluje i na srce, te ono udara brže i snažnije. Zbog svih tih promena dete je mnogo snažnije nego obično.

Očigledno je, dakle, da su strah i gnev ozbiljna stanja, koja zahvataju čitav organizam. Ako dete često doživljava ove emocije, jasno je da će i njihov pritisak na dečji organizam biti trajniji i štetniji. U tom stanju, detinje srce, njegova pluća i čitav organizam trpe veliko opterećenje. Dete troši rezervnu energiju i oštećuje organe, u prvom redu one za varenje.

Pošto je emocionalni život od neprocenjivog značaja za duševno zdravlje, razumljiva je i potreba da se još odmalena neguju poželjne emocionalne reakcije. Maloletna prestupništva - ubistva, razbojništva, krađe i prostitucija - ponekad su posledica socijalno-emocionalnih defekata ličnosti. Razni slučajevi takvog kriminala, pokazuju da je prestupnik imao pogrešno emocionalno vaspitanje. Međutim, u vaspitanju emocija, kao i u vaspitanju uopšte, nema nikakvih opštevažećih pravila, jer se sva deca razvijaju na svoj način, čak i onda kada rastu pod sličnim uslovima. To znači da se u vaspitanju mora prići svakom detetu ponaosob.

Pa ipak, postoje uslovi koje roditelji, škola i društvo treba da obezbede kako bi se dete razvilo u zdravu emocionalnu ličnost. Detetu je potebno obezbediti sigurnost u normalnim porodičnim, školskim i društvenim uslovima. Pored ljubavi koja ga okružuje, valja imati razumevanja i za njegovu potrenu postepenog osamostaljivanja.