Epikur

Epikur (grč. Επίκουρος; 341—270. p. n. e.) je bio antički grčki filozof sa Samosa i osnivač epikurejske škole u Atini (306). Učio je da je zadovoljstvo najviše ljudsko dobro, a tražio ga je u izgradnji duha i negovanju vrline.

Epikur
Lični podaci
Puno ime	Epikur
Datum rođenja	341. p. n. e.
Mesto rođenja	Samos,
Datum smrti	270. p. n. e.
Mesto smrti	Atina,
Filozofski rad
Epoha	stari vek
Regija	Grčka filozofija
Škola filozofije	epikurejstvo
Interesovanja	etika, fizika, filozofija
Ideje	atomizam, hedonizam
Uticaji od	Demokrit, Piron
Uticao na	Metrodor, Lukrecije, Hadrijan, Dejvid Hjum, Džeremi Bentam, Džon Stjuart Mil, Karl Marks

Glavne tačke njegovog učenja su Demokritov atomizam kao osnova fizičkog objašnjenja sveta, sreća i spokojstvo kao životni ideal, odbacivanje straha od gnevnih bogova, odbojnost prema političkom životu i negovanje prijateljstva.

Biografija

Epikur je rođen 341. p. n. e. na Samosu, od oca Neokla Atinjanina i majke Herostrate. Sa 14 godina otpočeo je učiti filozofiju. Prvi učitelj na Samu bio mu je platoničar Pamfil, kod kojeg četrnaestogodišnji Epikur nije našao ono što traži. Nakon toga je otputovao u Tej na maloazijskoj obali, gde je cvetala demokritska škola, u kojoj je upoznao atomističko učenje, koja će postati osnova njegova materijalističkog shvatanja prirode. Oko 323/2. godine p. n. e. je stigao u Atinu da odsluži vojnu službu. Slobodno vreme upotrebljavao je da sluša predavanja iz filozofije. Po odsluženju vojnog roka vratio se da u Teju produži svoje studije. Kao njegov učitelj u Teju spominje se demokritovac Nausifan. Međutim, Epikur je za sebe tvrdio da je samouk, autodidakt. To ne znači da nije slušao predavanja drugih filozofa ili da nije izučavao njihove spise, već, po svedočenju Diogena Laertija, nikoga nije priznavao za svoga učitelja, niti je ikada citirao druge filozofe.

Kad je navršio trideset i jednu godinu života (310. p. n. e.), Epikur je otpočeo svoja predavanja u Mitileni na Lezbu, ali se ubrzo preselio u Lampsak na Helespontu, poslednje prebivalište Anaksagore, nakog progona iz Atine. Boravak u Lampsaku, središtu nauke o prirodi, bio je za razvitak njegove škole veoma značajan, jer je tu Epikur zadobio veliki broj pristalica, koji su njegova predavanja sa zanosom slušali. Metrodor, Idomenej, Leontej, Polijen, Kolot i drugi Lampsačani ostaće mu verni prijatelji celog života. Iz Lampsaka se preselio u Atinu oko 306. godine, u vreme kad je ona dobila natrag političku slobodu. Tu je za osamdeset mina kupio jedan vrt blizu Dipila, koji je postao poznata filozofska škola pod nazivom Epikurov vrt. S učiteljem se preselio i jedan deo učenika, a drugi su ostali u Lampsaku. Školskoj zajednici pripadali su ne samo robovi nego i žene koje su bile što žene njegovih učenika, na primer Temista, žena Leontejeva, što hetere, kao Leontija, Nikidija, Mamarija i druge. Članovi škole bili su učitelju duboko odani i u njemu su videli neku vrstu proroka. Od njegovih učenika najpoznatiji su Metralor i Hermah. Epikur je u celom svom ponašanju i načinu života bio primeran, pa su njegovi učenici gledali u njemu više biće i dan rođenja poštovanog učitelja su svečano slavili desetog dana meseca gameliona još za života njegova. Njegova tri brata, Neokle, Heredem i Aristobul, takođe su se pridružili njegovoj školi i s njime živeli u bratskoj slozi i ljubavi. Samo se jedan učenik izdvojio iz škole i postao njen najžešći protivnik: strasni Timokrat, brat Metrodorov.

Epikur je nalazio jedini zadatak filozofije u tome da ljudima pomogne u njihovim duševnim nevoljama, da im razvedri dušu i da im za ceo njihov život obezbedi osećanje sreće. Po mestu gde je Epikur držao svoja predavanja epikurovci su i dobili ime »filozofi iz vrta«. U svojoj školi Epikur je proveo ostali deo svoga života, punih trideset šest godina, živeći zajedno sa svojim učenicima. Epikur je često pobolevao, i stoga imao vremena i razloga da razmišlja o sebi i o svome životu. Pri kraju života je mnogo patio od kamena u bešici, ali je pokazao znatno samosavlađivanje:

„ Dok sam bio bolestan nisam ni s kim razgovarao o mojim telesnim bolovima, a nisam o tome govorio ni onima koji su dolazili da me vide; štaviše, produživao sam svoja ranije započeta proučavanja prirode, a naročito sam se bavio pitanjem kako duh, i pored svoga učešća u pokretima koji pogađaju telo, ipak može da ostane miran i da sačuva dobro koje mu je svojstveno. Osim toga, nisam lekarima davao prilike da se razmeću svojim radom, jer sam čak i tada svoj život smatrao za lep i vedar. ”

Preminuo je 270. godine p. n. e, posle četrnaestodnevnog bolovanja, u sedamdeset i drugoj godini života. Kao što doznajemo iz njegovog testamenta, svoju kuću i imanje je zaveštao školi.

Učenje

Epikur definiše filozofiju kao »delatnost koja razmišljanjima i istraživanjima ostvaruje blažen život« (Sext. Emp. Adv. math. XI 169). On deli svoju filozofiju na tri dela: kanoniku, fiziku (filozofiju prirode) i etiku.

Kanonika

Kanonika je učenje po kriterijumima istine i pravilima (kanonima) spoznaje. Kao što joj i ime kaže, kanonika treba da odredi kanone, tj. norme saznanja i merila za ono što je istinito ili neistinito. Epikur gnoseologiju, koju zove kanonikom, ne izgrađuje radi nje same, nego kao uvod u fiziku, a ovu kao uvod u etiku. On postavlja tri osnovna stupnja spoznaje:

• čulni utisak,
• prolepsis (predstava, anticipacija) i
• osećanje.

Čulno opažanje objašnjava kao fine sličice koje se otkidaju od predmeta, izvanrednom lakoćom i brzinom lete po vazduhu i kroz praznine ulaze u naša čula, i tu izazivaju odražaje spoljašnjeg sveta (D. L. X 46 s). O istini i neistini ne odlučuje um, nego čulna opažanja, jer:

„ Šta bi smatrao pouzdanijim od čula? Zar bi razum, ponikao iz lažnih čula, mogao stati nasuprot čulima, kad je sav nikao iz njih? I ako ona nisu istinita, lažan je razum sav (IV 480-485) ... Ako se budeš borio protiv svih čulnih utisaka, neće ti ostati ništa na što se možeš pozvati pri ocenjivanju onih opažanja koja proglašavaš za lažna (X 146). ” — Lukrecije, De rerum nature

Za Epikura je svaka istina aposteriorna, tj. na osnovu iskustva. Varkama i zabludama ne leži poreklo u čulima, nego u tome što mi, kad sudimo o stvarima, iskaze čula nepravilno tumačimo. Kad neki predmet u našoj svesti izazove sliku kao svoj odražaj, slika ne iščezava odmah, nego ostaje, i um je upoređuje s ostalim slikama. Individualne crte slika nestaju, a u pamćenju ostaju samo crte zajedničke svima slikama, opšti pojam kao merilo istinitog i lažnog.

Kao treće merilo istinitog i lažnog i kao nužan oslonac za Epikurovu teoriju blaženstva služi osećanje. Zadovoljstvo, osećanje saglasno s prirodom, je merilo za ono čemu treba težiti, a bol, osećanje suprotno prirodi, je merilo za ono čega se treba kloniti da bismo bili srećni.

Fizika

Epikur je izgradio sistematsko učenje o prirodi, oslanjajući se na Demokritov atomizam. Polazna tačka Epikurova učenja o prirodi jeste stav da »ništa ne postaje iz ničega; inače bi sve stvari nastajale iz svega, jer ne bi trebalo nikakva semena« (D.L. X38) Sve što postoji sastoji se što od skupova, od preplitanja nevidljivih atoma, njihova spajanja, rasturanja i ulaženja u nove sastave. Celokupni svemir je proizvod mehaničkog kretanja najsitnijih materijalnih čestica. Pored atoma postoji i prazan prostor, i od toga dvoga sastoji se cela priroda. Da nema praznog prostora, ne bi moglo biti ni kretanja, a time ni nastajanja ni nestajanja. Epikur smatra, nasuprot Demokritovu determinizmu i fatalizmu, da otklon atoma predstavlja objektivnu slučajnost unutar opšte nužnosti i ujedno mogućnost etičke slobode i izvor celokupnog stvaralaštva. Ma koliko to skretanje bilo minimalno i neizvesno, ono savlađuje strogi mehanizam, i omogućuje u psihičkoj oblasti čovekovu slobodu izbora. Epikurova zamisao o skretanju atoma, je donekle potvrđena u savremenoj kvantnoj teoriji.

Epikurovo učenje o prirodi proizašlo je iz etičke težnje da iz objašnjavanja sveta i života ukloni sve natprirodne uzroke, jer su oni samo slika čovekovih strahova i ometaju ga u duševnom spokojstvu. Kad upozna zakone prirode, čovek se samim tim oslobađa straha od bogova, jer priroda nije neprijatelj čoveku i sve što se u njoj događa ne zbiva se posredstvom bogova, već ima svoje sopstvene prirodne uzroke. Spoznaja čoveka oslobađa zabluda i predrasuda, a pre svega religioznog straha. Čak se ni smrti ne treba bojati i prema njoj možemo biti ravnodušni: »Dok postojimo mi, nema smrti, a kad dođe smrt, tada više nema nas.«

Etika

Osnovni je cilj filozofije, po Epikuru, sreća čoveka koja je u biti identična sa zadovoljstvom.

„ Mi zadovoljstvo priznajemo za prvobitno i urođeno dobro, ono nam služi kao polazna tačka kod svake želje i izbegavanja, te k njemu uvek dolazimo kao k cilju, jer svako dobro ocenjujemo osećanjem zadovoljstva kao merilom. ”

Epikur je smatrao da se upravo ugodom i neugodom opredeljujemo za prihvatanje ili odbacivanje nekog čina. Međutim, on je smatrao da čovek ne treba tražiti trenutnu i prolaznu ugodu već trajnu pa je stoga spoznaja suštinska u otkrivanju puta k stalnoj sreći. Jer samo životinja živi od slučaja do slučaja, začas, za dnevni užitak. Čoveku razum omogućuje da razmatra ne samo sadašnje nego i prošlo i buduće. Nerazuman čovek živi slično životinji, prepušten je slučaju, uvek u lovu za trenutnim uživanjem, danas veseo, sutra tužan i razočaran. Ali sreća dostojna čoveka kao razumnog bića nešto je drugo do pojedinačni prijatni čas, provod, neposredno kratkotrajno uživanje. Sreća je rezultanta čitavog jednog života, rukovođenog razboritošću. Upravo zato, treba ignorisati prolazna dobra. Najviše dobro je potpuna sreća, odnosno blaženstvo, koje se sastoji u bezbolnosti i duševnom miru (ataraksija).

„ Kad kažeimo da je uživanje cilj, mi ne mislimo na uživanje raspusnika, niti na gastronomska zadovoljstva, kao što to misle neki neupućeni, ili oni koji se drže drugačijih shvatanja, ili oni koji su loše raspoloženi prema nama. Naš je cilj: ne patiti telesno i ne uznemiravati se duševno. Ni neprestane pijanke i igre, ni uživanje s mladićima ili ženama, ni uživanje u ribi i svemu što pruža raskošna trpeza — ništa to ne daje plodan život. Njega daje razum. ”

Može se tvrditi da visoka vrednost, koju je Epikur pridavao spoznaji, govori o sokratovskim elementima u njegovoj etici. Nesebičnost, odricanje i samopregor se ne zasnivaju na lišavanju uživanja — što bi protivrečilo samoj ljudskoj prirodi — već na tome da čovek kao unmo biće ne mora da bude uslovljen neposredno danim uživanjima, već da je zbog većeg uživanja u stanju da se odrekne trenutnog.

Spisi

Epikur je razvio svoj filozofski sistem u mnogobrojnim spisima, kojih je bilo tri stotine svitaka. Najvažnije od njegovih spisa zabeležio je Diogen Laerćanin (X 27—28), koji navodi 41 Epikurovo delo. Poznatiji Epikurovi spisi su:

• O prirodi (opširan spis u trideset i sedam knjiga, od kojega su očuvani samo odlomci iz II i XI knjige);
• O atomima i praznom prostoru;
• O uglu atoma;
• O bogovima;
• O sudbini;
• O slikama;
• O muzi;
• O merilu ili Kanon (u kom je izložio svoju gnoseologiju);
• O ljubavi;
• Šta treba birati i čega se treba kloniti (etički spis);
• Osnovne misli (koje sadrže etička načela, određena da se uče napamet);
• O načinima življenja (u četiri knjige);
• O pravičnom delanju;
• O pravičnosti i drugim vrlinama;
• O poklonima i zahvalnosti;
• O kraljevstvu;
• O svrsi;
• O pobožnosti;
• Poslanica Herodotu (u kojoj je izložio suštinu svoje fizike);
• Poslanica Pitoklu (gde je izneo svoju meteorologiju);
• Poslanica Menekeju (gde je izneo osnovne misli svoje etike).

Nekoliko spisa dobilo je imena po članovima škole, na primer:

• Aristobul,
• Hegesijanakt,
• Temista,
• Metrodor,
• Neokle,
• Polimed,
• Heredem.

Od njegovih spisa je sačuvano veoma malo - u potpunosti samo 3 pisma (o pitanjima fizike, etike i teologije) i 40 izreka (Lyriai doxai). Veći odlomci iz ostalih spisa nalaze se u biblioteci jedne vile u Herkulaneumu. Na srpski jezik Miloš N. Durić je preveo Epikurove Osnovne misli, Poslanicu Herodotu i Poslanicu Menekeju.

Najobimniji epikurovski tekst koji je sačuvan jeste latinski spev Lukrecija Kara O prirodi (De rerum natura) u šest knjiga. U I i II knjizi izložena je i objašnjena Epikurova fizika, u III i IV njegova psihologija, a u V i VI njegova kosmologija. Sam Lukretije tvrdi da on samo prevodi na latinski jezik filozofski sistem svoga učitelja:

Vidi još

• Epikurejstvo
• Epikurov vrt
• Diogen iz Ojnoande

Literatura

• Asmis, Elizabeth (1984), Epicurus' Scientific Method, Ithaca, New York: Cornell University Press, ISBN 978-08014-1465-7 
• Barnes, Jonathan (1986), „15: Hellenistic Philosophy and Science”, Ur.: Boardman, John; Griffin, Jasper; Murray, Oswyn, The Oxford History of the Classical World, Oxford, England: Oxford University Press, str. 365—385, ISBN 978-0198721123 
• Brewer, Ebenezer Cobham; Evans, Ivor H. (1989), Brewer's Dictionary of Phrase and Fable (14th izd.), New York City, New York, Grand Rapids, Michigan, Philadelphia, Pennsylvania, St. Louis, Missouri, San Francisco, California, London, England, Singapore, Singapore, Sydney, Australia, Tokyo, Japan, and Toronto, Canada: Harper & Row Publishers, ISBN 978-0-06-016200-9 
• DeWitt, Norman Wentworth (1954), Epicurus and His Philosophy, Minneapolis, Minnesota: University of Minnesota Press, ISBN 978-0-816-65745-2 
• Erler, Michael (2011), „Chapter II: Autodidact and student: on the relationship of authority and autonomy in Epicurus and the Epicurean tradition”, Ur.: Fish, Jeffrey; Sanders, Kirk R., Epicurus and the Epicurean Tradition, Cambridge, England: Cambridge University Press, str. 9—28, ISBN 978-0-521-19478-5 
• Fish, Jeffrey; Sanders, Kirk R. (2011), „Chapter I: Introduction”, Ur.: Fish, Jeffrey; Sanders, Kirk R., Epicurus and the Epicurean Tradition, Cambridge, England: Cambridge University Press, str. 1—8, ISBN 978-0-521-19478-5 
• Frischer, Bernard (1982), The Sculpted Word: Epicureanism and Philosophical Recruitment in Ancient Greece, Berkeley and Los Angeles, California and London, England: University of California Press, ISBN 978-0-520-04190-5 
• Gordon, Pamela (2012), The Invention and Gendering of Epicurus, Ann Arbor, Michigan: The University of Michigan Press, ISBN 978-0-472-02817-7 
• Gordon, Pamela (2013), „Epistulatory Epicureans”, Ur.: Boter, G. J.; Chaniotis, A.; Coleman, K. M.; de Jong, I. J. F.; Reinhardt, T., Epistolary Narratives in Ancient Greek Literature, Mnemosyne: Supplements: Monographs on Greek and Latin Language and Literature, 359, Leiden, The Netherlands: Koninklijke Brill, ISBN 978-90-04-25303-2 
• Jones, Howard (2010), „Epicurus and Epicureanism”, Ur.: Grafton, Anthony; Most, Glenn W.; Settis, Salvatore, The Classical Tradition, Cambridge, Massachusetts and London, England: The Belknap Press of Harvard University Press, str. 320—324, ISBN 978-0-674-03572-0 
• Hickson, Michael W. (2014), „A Brief History of Problems of Evil”, Ur.: McBrayer, Justin P.; Howard-Snyder, Daniel, The Blackwell Companion to The Problem of Evil, Hoboken, New Jersey: Wiley-Blackwell, str. 26—27, ISBN 978-1-118-60797-8 
• Kenny, Anthony (2004), Ancient Philosophy, A New History of Western Philosophy, 1, Oxford, England: Oxford University Press, str. 94—96, ISBN 978-0-19-875273-8 
• Long, A. A. (1999), „Epicurus”, A Companion to Philosophers, Malden, Massachusetts and Oxford, England: Wiley Publishers, Ltd., str. 239—243, ISBN 978-0-63-122967-4 
• Rosenbaum, Stephen E. (2004), „Chapter 11: How to Be Dead and Not Care: A Defense of Epicurus”, Ur.: Benatar, David, Life, Death & Meaning: Key Philosophical Readings on the Big Questions, Lanham, Maryland, Boulder, Colorado, New York City, New York, Toronto, Canada, and Oxford, England: Rowman & Littlefield Publishers, Inc., ISBN 978-1-442-20169-9 
• Schafer, Paul M. (2003), „The Young Marx on Epicurus: Dialectical Atomism and Human Freedom”, Ur.: Gordon, Dane L.; Suits, David B., Epicurus: His Continuing Influence and Contemporary Relevance, Rochester, New York: Rochester Institute of Technology, Cary Graphic Arts Press, str. 127—138, ISBN 978-0-9713-4596-6 
• Strodach, George K. (2012), „Introduction”, The Art of Happiness, New York City, New York: Penguin Classics, ISBN 978-0-14-310721-7 
• Wasson, Donald L. (7. 9. 2016), „Epicurus”, Ancient History Encyclopedia 
• Epicurus (1994). Inwood, Brad; Gerson, Lloyd P., ur. The Epicurus Reader. Selected Writings and Testimonia. Indianapolis: Hackett. ISBN 978-0-87220-242-9. 
• Epicurus (1993). The essential Epicurus : letters, principal doctrines, Vatican sayings, and fragments. Prevod: O'Connor, Eugene. Buffalo, N.Y.: Prometheus Books. ISBN 978-0-87975-810-3. 
• Epicurus (1964). Letters, principal doctrines, and Vatican sayings. Prevod: Geer, Russel M. Indianapolis: Bobbs-Merrill. 
• Laërtius, Diogenes (1969). Caponigri, A. Robert, ur. Lives of the Philosophers. Chicago: Henry Regnery Co. 
• Lucretius Carus, Titus (1976). On the nature of the universe. Prevod: Latham, R. E. London: Penguin Books. ISBN 978-0-14-044018-8. 
• Körte, Alfred (1987). Epicureanism : two collections of fragments and studies (na jeziku: grčki). New York: Garland. ISBN 978-0-8240-6915-5. 
• Oates, Whitney J. (1940). The Stoic and Epicurean philosophers, The Complete Extant Writings of Epicurus, Epictetus, Lucretius and Marcus Aurelius. New York: Modern Library.
• Diogenes of Oinoanda (1993). The Epicurean inscription. Prevod: Smith, Martin Ferguson. Napoli: Bibliopolis. ISBN 978-88-7088-270-4. 
• Bailey C. (1928). The Greek Atomists and Epicurus, Oxford: Clarendon Press.
• Bakalis, Nikolaos (2005). Handbook of Greek Philosophy from Thales to the Stoics. Analysis and fragments. Victoria: Trafford. ISBN 978-1-4120-4843-9. 
• Gordon, Pamela (1996). Epicurus in Lycia. The Second-Century World of Diogenes of Oenoanda. Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-10461-1. 
• Gottlieb, Anthony (2000). The Dream of Reason. A History of Western Philosophy from the Greeks to the Renaissance. New York: W.W. Norton. ISBN 978-0-393-04951-0. 
• Hibler, Richard W. (1984). Happiness Through Tranquillity. The school of Epicurus. Lanham, MD: University Press of America. ISBN 978-0-8191-3861-3. 
• Hicks, R. D. (1910). Stoic and Epicurean. New York: Scribner. 
• Jones, Howard (1989). The Epicurean Tradition. London: Routledge. ISBN 978-0-415-02069-5. 
• O'Keefe, Tim (2009). Epicureanism. University of California Press. 
• Panichas, George Andrew (1967). Epicurus. New York: Twayne Publishers. 
• Rist, J.M. (1972). Epicurus. An introduction. London: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08426-0. 
• Warren, James (2009). The Cambridge Companion to Epicureanism. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-05218-7347-5. 
• William Wallace. Epicureanism. SPCK (1880)

Spoljašnje veze

•  grčki Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom: Κύριαι Δόξαι
•  grčki Vikizvornik ima originalan tekst povezan sa ovim člankom: Ἐπιστολὴ πρὸς Μενοικέα
• Konstan, David. „Epicurus”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
• O'Keefe, Tim. „Epicurus”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• Stoic And Epicurean by Robert Drew Hicks (1910) (Internet Archive)
• Philosophy of Happiness (PDF)
• Epicurea, Hermann Usener - full text
• Epikur na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Epikur na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• vDiscussion, bibliography, 3D models of the lost portrait}-
• Principal Doctrines – unidentified translation
• Principal Doctrines – the original Greek, two English translations, and a parallel mode
• Vatican Sayings – unidentified translation
• Vatican Sayings – the original Greek with an English translation
• Letter to Herodotus
• Letter to Pythocles
• Letter to Menoeceus
• Epicurus: Fragments - Usener's compilation in English translation
• Лазар Слепчев - „Портрети Антике: Епикур“