Žak Konfino
Dr Žak Konfino (Leskovac, 22. jun 1892 — Beograd, 16. avgust 1975) bio je lekar i pisac, jedan od najpoznatijih i najviđenijih Leskovčana svoga doba. Objavio je desetak knjiga, pripovedaka, romana i pozorišnih dela.[1]
Žak Konfino | |
|---|---|
| Datum rođenja | 22 jun 1892 |
| Mesto rođenja | Leskovac, Kraljevina Srbija |
| Datum smrti | 1975. |
Biografija uredi
Njegovi preci proterani su iz Španije u XV veku i živeli su kao sefardski Jevreji u Carigradu i Solunu da bi se krajem XVIII i početkom XIX veka doselili u Leskovac, gde se Žak i rodio 22. juna 1892. Otac mu je bio limar a majka prva moderna krojačica u tadašnjoj varošici. Studirao je medicinu u Beču (1910—1914.) i Bernu (1916—1918), gde je završio studije. U toku Prvog svetskog rata služio je kao lekarski pomoćnik u Valjevu i Leskovcu i sa srpskom vojskom dospeo u Albaniju.
U rodnom gradu proveo je period od 1920 do 1936. godine kao lekar, a nakon toga prešao je u Beograd, gde je otvorio privatnu ordinaciju kao stručnjak za lečenje astme i rendgenologiju. Zahvaljujući Konfinu, Leskovac je 1924. godine dobio prvi rendgen aparat koji je on instalirao u svojoj privatnoj ordinaciji. Bio je aktivan učesnik u procesu formiranja gradskog pozorišta 1926. godine. Dve godine kasnije, zajedno sa doktorom Deklevom, otvorio je prvi privatni sanatorijum u Leskovcu.[2]
Žak Konfino, kao lekar i porodični prijatelj, provodio je dosta vremena u krugu porodice Velmar – Janković. Jedan veseo nasmejan, od dobrote istopljen majmunski lik – kako ga je Svetlana opisala – doktor Žak Konfino, umeo je da usreći Svetlanu Velmar-Janković na poseban način. Spisateljica se sa radošću seća zime 1941. kada ju je, bolesnu, posetio Žak, od milosti nazvan Žakili, i sedeći pored nje, zasmejavao je i pregledao. A kada joj je objasnio da mora da joj da injekciju i da će je malo zaboleti, ali samo malo, Svetlana mu se prepušta bez imalo straha. I upravo će Žak ugušiti u Svetlani strah od bilo koje injekcije za čitav život. Štaviše, Žak će za nju biti najbolji čovek, iscelitelj sa najlepšim osmehom na svetu. Zato će se u njoj i roditi želja da kada poraste bude, kao i čika Žak, dečji lekar i pisac. Presrećno lice doktora Konfina u tom trenutku zauvek će ostati u Svetlaninom sećanju.[3]
Drugi svetski rat proveo je u zarobljeništvu u Italiji. Nakon oslobođenja, vratio se u Beograd i radio kao lekar Glavne vojne bolnice.[1] Konfino je pisao priče, humoreske, putopise i objavljivao ih najpre u "Leskovačkom glasniku", u kome je bio jedan od stalnih saradnika, potom u "Jevrejskom životu", "Južnom pogledu", "Politici", "Srpskom književnom glasniku", "NIN"-u, "Medicinskom glasniku", „Ježu” i dr. U „Politici” su izlazile njegove kratke priče i humoreske.[2] Knjige su mu prevedene na albanski, češki, engleski, mađarski, nemački, poljski, portugalski, slovački, turski i dr. a on sam, prevodio je sa nemačkog i italijanskog, a služio se francuskim i portugalskim.
Konfino se prvi put javlja u književnosti tek u svojim četrdesetim godinama, i to humorističkim pričama.
U okviru stalne etnološke postavke Gradske kuće u Leskovcu postoji soba posvećena Žaku Konfinu.
Bibliografija uredi
Scenario za film uredi
Pripovetke i humoreske uredi
- Moji opštinari, Beograd, 1934, »Geca Kon«
- lice i naličije, Beograd, 1936, »Geca Kon«
- Humoreske, Beograd, 1941, »Geca Kon«
- Rotarijanci, Beograd, 1953, »Jež«
- Lekarske priče, Beograd, 1953, »Narodna knjiga«
- Nove humoreske, Beograd, 1960, »Minerva«
Romani uredi
- Moj Jocko, Beograd, 1937, »Geca Kon«
- Moje jedinče, Beograd, 1952, »Prosveta«
- 100 godina — 90 groša, Beograd, 1952, »Nova pokoljenja«
- Jesi li ti razapeo Hrista?, Beograd, 1968, »Jež«
Drame uredi
- Plagijat
- Siroto moje pametno dete
- Zaklinjem se
- U sredu se registrujem
- Krv nije voda (Ekseriment)
- Štrajk u zarobljeničkoj bolnici (Repatrirci)
Popularna medicina uredi
- Požuti doktore! Priručnik za lekare i medicinare, a, vala, i za bolesne i zdrave
Izvori uredi
- [1]. Jevrejski glas
- Danilo Kocić, "Leskovački pisci - tragovi i traganja (I-II)", Leskovac 2015.
- Danilo Kocić: "Leskovački pisci - bibliografije i komentar (1878—2018)", (Leskovac, 2019)
Reference uredi
- ^ a b Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 368.
- ^ a b Ninošević, Mira; Trajković, Veroljub; Šimunec, Zvonimir. Zlatno doba Leskovca 1918-1941. Narodni muzej Leskovac.
- ^ „Legat br. 4[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 10. 02. 2015. g. Pristupljeno 01. 02. 2015. Sukob URL—vikiveza (pomoć)