Žan-Mišel Baskijat

Žan-Mišel Baskijat (22. decembar 1960 – 12. avgust 1988) bio je američki slikar i muzičar.

Žan Mišel Baskijat
Lični podaci
Puno ime	Žan Mišel Baskijat
Datum rođenja	(1960-12-22)22. decembar 1960.
Mesto rođenja	Bruklin, Njujork, SAD
Datum smrti	12. avgust 1988.(1988-08-12) (27 god.)
Mesto smrti	Njujork, SAD
Umetnički rad
Pravac	Post-grafiti
Najvažnija dela	Abuelita, Dusthead

Biografija

Rođen je 22. decembra 1960. u Bruklinu. Njegov otac, Žerard, je poreklom sa Haitija dok je njegova majka Matilda Amerikanka, rođena u Bruklinu ali potorikanskog porekla. Njegova majka je govorila engleski i španski, volela je putovanja i često je mladog Žan-Mišela vodila po muzejima. Najveći uticaj na svet umetnosti i kulture imala je njegova porodica, prvenstveno porodice njegove majke, a 1981. godine, u čast svoje bake Flore Žan-Mišel stvara sliku „Abuelita“ što bi u prevodu na španski značilo baka.

Bio je drugo od četvoro dece Žerara i Matilde. Već u školi, od najranijih nogu, pokazuje talenat za umetnost pišući i ilustpyjući sa drugom iz škole jednu dečju knjigu. Interesuju ga svi umetnički pravci, književnost, poezija, slikarstvo, strip, ali sa sedam godina doživljava nesreću koja će obeležiti njegovo buduće stvaralaštvo. Dok se igrao na ulici, udario ga je automobil i ozbiljno povredio. Osim što je slomio ruku, bolnici mu je konstatovana povreda unutrašnjih organa zbog čega mu je odstranjena slezina. Da bi mu brže prošlo vreme, majka mu daruje knjigu o anatomiji koja ostavlja veliki utisak na njega. Knjiga se zvala „Grejeva anatomija“ isto kao i njegov muzički bend, Grej, koji će osnovati u tinejdžerskim danima. Po izlasku iz bonice ubrzo mu se i roditelji razvode. Majka biva primljena u psihijatrijsku bolnicu, a ostatak porodice na čelu sa ocem se počinje seliti u potrazi za boljim poslom. Kada se konačno presele u Portoriko, odnos Žan-Mišela sa ocem postaje zategnutiji i on prvi put beži iz kuće. Godine 1976. porodica se vraća u Njujork.

Tokom školovanja nije se isticao kao vredan đak i često je menjao škole. Jednako ga je interesovala i muzika i slikarstvo. Na kraju neće ni završiti šolu već če je napustiti, godinu dana pred diplome u svojoj 17 godini. U svet likovne umetnosti zakoračio je sa svojim drugom Elom Dijazom sa uličnim grafitima potpisujući radove pod pesudonimom SAMO što je akronim, skraćenica za rečenicu „SAMe Old shit“ (isto staro sranje). Sa Dijazom se rastaje posle prepirke i Dijazovog grafita „SAMO is dead“ (SAMO je mrtav) u Sohou i od tada radove potpisuje svojim imenom. Radove je prodavao i u vidu razglednica inspirisane pank kulturom. Podloga je nebitna, pa je tako islikao haljinu svoje devojke, pisao po nasumično izabranim predmetima i često i tuđeg vlasništva. Isprobao se u strip umetnosti, sportu, filmskoj industriji, muzici. Zahvaljujući majci Žan-Mišel je govorio španski, engleski i francuski pa se u njegovim radovima koji su većino puni jarkih boja, mogu videti natpisi na više jezika ali i pisama, brojeva, piktograma, logoa, simbola, dijagrama i drugih karaktera.

Crtežima i natpisima Baskijat je pokušavao da ukaže na na fenomene rasne diskriminacije, klasne razlike, socijalnu hipokriziju, istoriju Afroamerikanaca… Panteon njegovih zvezda kojima je u svojim slikama napravio omaž, čuveni su afroamerički atletičari i muzičari. „Crnci su protagonisti najvećeg broja mojih slika. Nisam video mnogo slika sa crnim ljudima na njima”, jedan je od Baskijatovih zapisa na zidu izložbe koji jasno izražava njegovu preokupaciju i sopstvenim poreklom. Stvarao je u godinama kada je posle konceptualne umetnosti bio aktuelan neoekspresionizam i renesansa slikarstva, što je bilo blisko njegovoj energiji, brzini, sugestivnim autobiografskim narativima. Njegova platna vrve od prizora kostura i unutrašnjih organa, obrisa ljudi, grotesnih lica, tekstova na pozadini različitih boja koje ukazuju na umetnikovo iskustvo sa grafitima i uličnoj umetnosti. Baskijat pokazuje i saobraćajnu vrevu, ukazuje na probleme modernog društva, sociološke razlike inspirisane multi-etičnom, hip-hop kulturom pa kritičari njegovo slikarstvo često klasifikuju u post-grafiti umetnost.

Saradnja

Baskijat je sarađivao sa drugim poznatim umetnicima tog doba. U kontaktu je se muzičarima, filmadžijama, vizuelnim umetnicima. Radio je sa Kitom Hiringom koji ga je prati još dok se bavio grafitima i potpisivao kao SAMO. Početkom osamdesetih Baskijat je istakao Kit Hiringa kao omiljenog umetnika bez obzira što on tada još uvek nije bio poznat. Hiring se i sam bavio grafitima i vrlo brzo ga je primetio na ulici. Kao umetnici sličnih stilova vrlo brzo su se sprijateljili. Nešto kasnije Baskijat upoznaje i Vorhola sa kojima uspostavlja najprisniji kontakt. Zajedno stvaraju plakat inspirisan bokserskim mečom za njihovu zajedničku njujoršku izložbu, koju je kritika negativno ocenila. Vorhol i Baskijat su se prvi put upoznali 1981. godine i vrlo brzo su postali veliki prijatelji. Baskijat se čak preselio u Vorholov studio koji je izdavao i ostao do tamo sve do njegove smrti. Vorholovu smrt teško je prihvatio, udaljavajući se od ljudi na nekoliko nedelja. Bez obzira na prve negativne kritike dva slikara su nastavila da sarađuju zajedno imajući nekoliko zajedničkih izložbi.

Baskijat je u Vorholu video očinsku figuru što je Vorhol koristio da bi ga naveo da ostavi droge. Zajedno su trenirali, razmenjavali portrete, radili izložbe. Njihov odnos prikazan je i u biografskom filmu „Baskijat“ Džulijana Šnabera gde glavnu ulogu tumači Džefri Rajt, a Vorhola Dejvid Bouvi, muzičar i glumac koji je lično poznavao i sarađivao sa Žan-Mišel Baskijatom.

Poslednje godine i smrt

Žan-Mišel Baskijat je sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka bio u vrhuncu slave. Dobija velike narudžbine za slike, murale, grafite. Njegovi radovi dostižu cenu od 50.000 dolara po komadu. Njegove slike kupuju poznati ljudi iz sveta muzike, televizije i šoubiznisa. Gostuje u filmovima i muzikim spotovima. Pojavljuje se na naslovnici New York Times časopisa, putuje po svetu ali potpada i pod uticaj narkotika. Posle Vorholove smrti, 1987. godine, Baskijat upada u depresiju i počinje ponovo sa upotrebom heroina. Godinu dana kasnije, 12. avgusta 1988. Žan mišel Baskijat umire od prevelike doze. Pet dana kasnije sahranjen je na groblju u Bruklinu, a tokom memorijalne službe došlo je oko 300 ljudi iz sveta umetnosti, kulture i medija. Iste godine, slikar Kit Haring kao uspomenu na njega stvara sliku „A Pile of Crowns, for Jean-Michel Basquiat“.

Prije svoje tragične smrti 1988. u dobi od dvadeset sedam godina, Basquiat je iskazao naizgled bezgraničnu kreativnu energiju, proizvodeći otprilike hiljadu slika i dvije hiljade crteža. Tijekom desetljeća, proučavanje Baskijatovih slika i crteža ponudilo je teksturirane uvide iz 1980-ih i, što je još važnije, kontinuirano razmišljanje o iskustvu crnaca na američkoj i globalnoj pozadini nasleđa suprematizma bele rase, ropstva i kolonijalizma. Istodobno, Basquiatov rad slavi historiju crnačke umetnosti, muzike i poezije, kao i verske i svakodnevne tradicije crnačkog života.

Baskijat se uprkos svoj kratkom životu smatra plodonosnim slikarom. Za sobom je ostavio oko 1000 slika i 2000 crteža. O njegovom životu su snimljena dva filma, 1996. i 2010. a njegova dela dostižu velike novčene cifre na aukcijama pa je tako 2013. godine na aukciji slika “Dustheads“ prodata za neverovatnih 48,8 miliona dolara.

Literatura

• Istorija Moderne umetnosti – H. H. Arnason – Orion art – Beograd – 2003
• Jean-Michael Basquiat – The Explosive Force of the Streets – Leonhard Emmerling - Taschen – Köln – 2011

Spoljašnje veze

• Prvi put izložena slika „Skrnavljenje” Žan-Mišela Baskijata („Politika”, 8. jul 2019)