Википедија

Žan Žak Ruso

швајцарско-француски филозоф, писац, политички теоретичар и самоуки композитор

Žan-Žak Ruso (franc. Jean-Jacques Rousseau;[1] Ženeva, Švajcarska, 28. jun 1712 — Ermenonvil, Francuska, 2. jul 1778), bio je švajcarsko-francuski filozof, pisac, politički teoretičar i samouki kompozitor iz doba prosvetiteljstva. Žan-Žak Ruso je bio najuticajniji filozof prosvetiteljstva. On je smatrao da je savremena kultura negacija prirode i zato je govorio da ljudi treba da se vrate prirodi - slobodi i jednakosti. Za Rusoa nejednakost je nastala sa privatnom imovinom, a država ugovorom. Za Žan-Žaka Rusoa, kao prosvetitelja, vaspitanje je bilo temelj društva. Rusov neizmeran uticaj je u tome što je bio prvi pravi filozof romantizma. Kod njega se prvi put pominju mnoge teme koje su dominirale intelektualnim životom narednih stotinu godina, kao što su: uzdizanje osećanja i nevinosti i umanjivanje značaja intelekta; izgubljeno jedinstvo ljudskog roda i prirode; dinamična koncepcija ljudske istorije i njenih različitih nivoa; vera u teologiju i mogućnosti obnavljanja iščezle slobode.

Žan-Žak Ruso
Lični podaci
Puno imeŽan-Žak Ruso
Datum rođenja(1712-06-28)28. jun 1712.
Mesto rođenjaŽeneva, Švajcarska
Datum smrti2. jul 1778.(1778-07-02) (66 god.)
Mesto smrtiErmenonvil, Francuska
Filozofski rad
EpohaFilozofija 18. veka
RegijaZapadna filozofija
Škola filozofijeTeorija socijalnog ugovora
Interesovanjapolitička filozofija, muzika, obrazovanje, književnost, autobiografija
Idejeopšta volja, amour-propre
Uticaji odTomas Hobs, Džon Lok, Deni Didro
Uticao naImanuel Kant, Johan Gotlib Fihte, Georg Hegel
Potpis

Rusoova novela Emil, ili o obrazovanju je rasprava o obrazovanju cele osobe radi državljanstva. Njegova sentimentalna novela Julie ou la Nouvelle Héloïse je bila važna u razvoju pre-romantizma[2] i romantizma u fikciji.[3] Rusoovi autobiografski zapisi — njegove Ispovesti, koji su inicirali moderno autobiografsko pisanje, i njegovo delo Les Rêveries du promeneur solitaire — primeri su pokreta iz kasnog 18. veka poznatog kao Doba senzibilnost, i imali su znatan fokus na subjektivnosti i introspekciji što je kasnije karakterisalo moderno pisanje. Njegova dela O poreklu nejednakosti i Društveni ugovor su temelji savremene političke i društvene misli.

Tokom perioda Francuske revolucije, Ruso je bio najpopularniji filozof među članovima Jakobinskog kluba.[4] On je sahranjen kao nacionalni heroj u Panteonu u Parizu, 1794, 16 godina nakon njegove smrti.[5]

Šira biografija uredi

 
Kuća gde je Ruso rođen.

Žan-Žak Ruso je bio sin jedne francuske izbegličke porodice koja je živela u Ženevi.[6][7] Iako je odgajen kao kalvinista, godine 1728. postao je katolik pod uticajem gospođe De Varen (de Warens), njegove dobrotvorke i, kasnije, ljubavnice, koja je i sama bila preobraćena iz protestantskog pijetizma. Imala je velikog udela u formiranju njegove religioznosti, spajajući deistička verovanja, koja isključuju učenja kakva su pakao i prvorodni greh, sa nekim vidom kvijetističkog sentimentalizma. Tokom godina provedenih sa njom (1731—1740), Ruso je dovršio svoje nepotpuno obrazovanje čitanjem raznolikog štiva, uključujući dela Renea Dekarta, G. V. Lajbnica, Džona Loka, Bleza Paskala i drugih.

Godine 1741. otišao je u Pariz, gde je upoznao Terezu Levaser, služavku, sa kojom je imao petoro dece i smestio ih u bolnicu za napuštenu decu.

Preko Denija Didroa ušao je u krug enciklopedista, za koje je napisao nekoliko priloga, od kojih su svi sem jednog bili na muzičke teme. Godine 1750. objavio je svoje Discours sur les sciences et les arts, nagradni esej za Dižonsku akademiju, u kome je branio tezu da tehnički progres i materijalna dobra kvare ljudski moral. Godine 1754. vratio se u Ženevu i ponovo postao kalvinista, a te iste godine napisao je Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalite parmi les hommes. Inspirisan H. Grocijem (H. Grotius), S. Pufendorfom (S. Pufendorf) i drugima, bavio se određenim temama ne uzimajući u obzir istorijsku realnost i, na osnovu neopravdanih pretpostavki da je primitivni čovek bio slobodno i srećno biće koje je živelo u skladu sa svojim instinktima, bez vrline ili greha, tvrdio da su nejednakosti među ljudima, navodno, nastale iz nesklada u razvoju njegovih društvenih i vlasničkih instinkta.

Godine 1756. Ruso se nastanio blizu Monmorensija, gde je napisao dela koja će ga proslaviti. U delu „Žili, ili nova Eloiza“ (Julie, ou La Nouvelle Héloïse, 1764), strastvenoj ljubavnoj priči, osuđuje duštvo koje radi konvencija razdvaja ljubav braka, i brani prirodnu religiju zasnovanu na nedogmattskom ličnom tumačenju Jevanđelja koje je, po njegovom mišljenju, neophodno za moralnost. U delu „Emil, ili o vaspitanju“ (Émile, ou de l’Éducation, 1762) on je razvio utopijski program obrazovanja daleko od nemoralnog uticaja društva, a u skladu sa prirodom. U čuvenom odeljku La Profession de foi du vicaire Savoyard on sumira svoje religiozne ideje. Bio je zagovornik jedne vrste deizma koji, iako sličan deizmu prosvetiteljskih filozofa u potvrdi uverenja o postojanju Boga, duše i budućeg života, koji nalazi krajnju potvrdu u osećaju pojedinca za lični odnos sa Bogom kroz savest, čiji je On izvor i inspiracija. U Du contrat social (1762) iznosi teoriju o pravednoj državi, koja je osnovana na opštoj volji naroda, izraženoj kroz zakone. I ovo delo sadržalo je poglavlje o religiji, De la religion civile, gde pravi razliku između građanske religije i prirodne religije. Postulati ove građanske religije, koje nameće država i koji su nepromenljivi, bave se istim pitanjima kao i prirodna religija, zabranjuju svaku dogmatsku netoleranciju, i prihvataju samo one religije koje ne tvrde da poseduju apsolutnu istinu. „Emil“ je 1762. stavljen u Indeks zabranjenih knjiga. Delo „O društvenom ugovoru“ (Du contrat social) osuđeno je u Francuskoj i Ženevi, a Ruso je prvobitno pobegao u Nešatel, a potom na jednu adu u kantonu Berna, dok je 1766–1777. godine bio je gost Dejvida Hjuma u Engleskoj. Ali, pateći od manije gonjenja, vratio se u Francusku gde se oženio Terezom Levaser pred prirodom 1768. godine. Godine 1772. završio je svoje delo „Ispovesti“ (Confessions), koje je neobičan spoj taštine i samooptuživanja.

Posle smrti, Rusoova filozofija je imala snažan uticaj u Evropi. U Francuskoj je njegove ideje prihvatila Revolucija, a u Nemačkoj pokret Šturm und drang. Njegov uticaj na religioznost je bio utoliko snažniji jer je, za razliku od Voltera, ponudio čoveku zamenu za otkrivenu religiju koja ne samo što je dogmatski bila jednostavna i nepotpna u svojim moralnim propisima, već se bavila i njegovim emotivnim i intelektualnim potrebama. Ponekad se tvrdi da je služio hrišćanstvu time što je propagirao osnovne istine hrišćanstva među svojim neverujućim savremenicima. Tačnija procena mogla bi glasiti da je eliminišući pojam o prvorodnom grehu i zamenivši potrebu za blagodaću verovanjem u potpunu sposobnost uma, savesti i slobodne volje, uklonio osnove prave vere i postao preteča humanističkog liberalizma.

Pedagoški pogledi Rusoa uredi

Filozofska, društvena i politička razmatranja i obrazlaganja koja je Ruso izneo u svojim ranijim radovima poslužila su kao osnova za njegovo pedagoško učenje. Uvideo je da se društvena stvarnost toga doba, može izmeniti jedino ako se pođe od osnova, a to je bilo vaspitanje i obrazovanje mladih pokoljenja. U tom smislu razradio je čitav sistem koji je ukazivao na put, način i metode da se postigne novi oblik stasavanja slobodnog i nezavisnog čoveka i građanina. Novi čovek, kako ga je Ruso zamišljao, trebalo je da dostigne sve karakteristike i odlike koje ga osposobljavaju da bude samosvestan i odgovoran građanin, da bude dobro vaspitana ličnost koju treba, u punoj meri, da krase odlike ljubavi, poštenja, inicijative i samopregora. Ruso se ugledao na velikog antičkog filozofa Platona, koristeći neka njegova shvatanja. U osnovi Žan-Žakovog pedagoškog učenja se nalazi nastojanje da se stvori novi, humani čovek, a to je moguće ako se sprovede potpuno novi postupak zasnovan na prirodnom vaspitanju.[8]

Pod time podrazumeva razvoj s osvrtom na uzrast, na prirodu deteta koju treba u vaspitanju bezuslovno imati u vidu i njoj se prilagođavati. Ruso smatra da vaspitanje dolazi od prirode, od stvari i od ljudi. Vaspitanje prirode odnosi se na unutrašnji razvoj naše sposobnosti, znanje koje stičemo iskustvom, s obzirom na predmete koji deluju na nas, posledica su vaspitanja stvari, a ljudi nas nas vaspitavaju tako što nas uče da upotrebljavamo ono što je priroda u nama razvila. Za dobro vaspitanje neophodno je da sve tri vrste vaspitanja jedinstveno i skladno deluju. Na vaspitanje prirode ne možemo uticati, ali od nas zavisi vaspitanje koje pružaju stvari i ljudi, pa je neophodno da ono što zavisi od nas bude usaglašeno sa prirodom koja je nepromenljiva. Iz takvog stava Rusoa neposredno sledi zadatak vaspitanja. Vaspitač je dužan da stvara povoljne okolnosti za razvoj deteta i da mu poboljšava uslove za sticanje iskustava. Međutim da bi vaspitanje pripremilo dete za prirodno stanje, dete najpre treba odvojiti od pokvarenog društva: "Zadatak nije toliko u tome da se u detetu vaspitaju dobre osobine, koliko u tome da ga sačuvamo od rđavih uticaja". Rusoova genijalnost je u tome što je tvrdio da se priroda deteta razlikuje od prirode odraslog čoveka. Slobodu je Ruso suprotstavljao anarhiji i zamišljao je kao idealni spoj onoga što vaspitanik želi sa onim što namerava vaspitač. Zato Rusoa u istorijsko-pedagoškoj literaturi obično smatraju predstavnikom slobodnog vaspitanja.[9]

Ruso je u istorijskom razvoju pedagoške misli imao veoma značajnu ulogu, sa izuzetno naprednim i građanskim pogledima, ali i sa mnogim protivurečnostima i nazadnim idejama. Mora se imati u vidu da je živeo i stvarao u izuzetno teškim uslovima, često proganjan i neposredno pred revoluciju, koju je svim srcem pomagao. Protest protiv sholastičke škole, dogmatizma i srednjovekovnog saržaja nastave, protiv srednjovekovne discipline i telesnih kazni, za Rusoa je ujedno i put ka rušenju feudalnog pedagoškog sistema. Kao veliki humanista, on se zalaže za pravo deteta, za ljubav prema detetu, za razvijanje samostalnog mišljenja, za razumevanje prema njemu. Ruso je prvi u istoriji vaspitanja detaljno razradio vaspitanje čulnih organa, zastupao realno obrazovanje, kao i veze nastave sa životom. Rusoova pedagogija je dobrim delom bila istorijski i klasno ograničena. Tu se pre svega misli na teoriju prirodnog vaspitanja, koja je izgrađena na netačnoj idealističkoj osnovi. Velike pogreške rusoa sadržane su i u slobodnom vaspitanju, kao i potcenjivanju sistematskih znanja. Njegova sistematizacija deteta je neprirodna, a njegovi pogledi o ženi i ženskom vaspitanju su netačni. Ali bez obzira na sve nedostatke Ruso je svojim pedagoškim idejama snažno uticao tadašnju i kasniju pedagošku misao.[9]

Periodizacija razvoja deteta uredi

Ruso deli čovekov razvoj na četiri perioda. Prvi period je doba od roćenja do dve godine. To je period kada dete oseća samo svoju slabost, raspolaže plačem i suzama, doba telesne nege, koja se završava govorom deteta. Ruso daje mnogo konkretnih uputstava u vezi sa fizičkim vaspitanjem na primer dete ne treba povijati, pošto novorođenče treba slobodno da kreće svoje udove. Majke treba same da doje decu i daje preporuku kada treba prestati sa dojenjem. Roditelji treba sami da vaspitavaju decu, podrazumevajući da u tome učestvuju i očevi. Neophodno je dete jačati fizički i navikavati ga na umerenost, zato ne smemo ugoditi svim njegovim željama. Kao i Lok i Ruso se zalaže za suzbijanje dečijih ćudi, ističući da dečijim prohtevima razvija u detetu egoističke i despotske crte. Protiv dečijeg kaprica, borićemo se samo ako takvom detetu ne posvećujemo pažnju. Drugi period traje od druge do dvanaeste godine. U ovom periodu glavnu ulogu prema Rusou imaju fizičko vaspitanje i razvijanje čulnih organa. Pre nego što se počne sa umnim vaspitanjem, dete mora da razvije čula, jer sve što ulazi u dečije mišljenje, dopire tamo putem čula. Na ovom uzrastu nema sistematskog sticanja znanja. Ruso je prvi istakao princip prirodnih posledica to jest da dete samo oseti posledice svojih postupaka. Treći period je od dvanaeste do petnaeste godine. To je doba umnog vaspitanja, jer dete bolje razume nauku, pre svega realne predmete, kao što su geografija, astronomija i fizika, a ne humanistička znanja, na primer, iz istorije ili književnosti, jer su deca nesposobna da razumeju moralne pojmove i odnose među ljudima. Za Rusoa je važno da se kod deteta razvije radoznalost, aktivnost i samostalnost, a manje važno je da se nauče činjenice i gradivo. Učenik treba što više da razume, da istražuje i da u toku posmatranja proučava. Ruso je veoma cenio radno vaspitanje, smatrajući da je rad prirodna obaveza svakog čoveka. Četvrti period je od petnaeste godine do punoletstva. Ovaj period razvoja deteta odnosi se na moralno vaspitanje, na vaspitanje mladog čoveka za život sa drugim ljudima, za život u društvu. Uloga vaspitača je velika i nezaobilazna. On je tu da podstakne prijateljska osećanja, ljubav prema drugim ljudima, iskrenost i saosećanje. Mladići su na ovom uzrastu spremni za apstrakcije. S obzirom na to da se u ovom periodu javljaju polna uzbuđenja, Ruso preporučuje da budemo obazrivi i da našim ponašanjem ne probudimo u detetu polne instinkte.[9]

Pogledi na vaspitanje žena uredi

Rusoovi pogledi na ženu i njeno vaspitanje spadaju među njegove najzaostalije poglede. Po njegovom uverenju između muškaraca i žena postoje velike razlike u sposobnostima i zanimanjima. Zbog tih razlika ženu treba drugačije vaspitavati. Prvenstveno tako da bude spremna i sposobna brinuti se za domaćinstvo i porodicu. Ženi nije potreban ozbiljan umni rad, jer, po njegovom uverenju, njen razum nije prodoran i dubok.[10] Da bi bila lepa i ljupka i da kasnije rađa zdravu decu, treba joj pružiti fizičko vaspitanje, a da bi bila krotka, poslušna, verna i usmerena, treba je moralno vaspitavati. Žena mora biti podređena autoritetu muža. Ruso u svom delu ,,Emil ili o vaspitanju" savetuje da se devojčicama već u detinjstvu daje religiozno vaspitanje jer ,, kad bismo hteli čekati, dok one uzmognu da se metodično bave tim dubokim pitanjima, izložili bismo se opasnosti da to vreme nikada ne dočekamo".[9]

Dela uredi

Glavni radovi uredi

Izdanja na engleskom uredi

  • Basic Political Writings, trans. Donald A. Cress. Indianapolis: Hackett Publishing, 1987.
  • Collected Writings, ed. Roger Masters and Christopher Kelly, Dartmouth: University Press of New England, 1990–2010, 13 vols.
  • The Confessions, trans. Angela Scholar. Oxford: Oxford University Press, 2000.
  • Emile, or On Education, trans. with an introd. by Allan Bloom, New York: Basic Books, 1979.
  • "On the Origin of Language", trans. John H. Moran. In On the Origin of Language: Two Essays. Chicago: University of Chicago Press, 1986.
  • Reveries of a Solitary Walker, trans. Peter France. London: Penguin Books, 1980.
  • 'The Discourses' and Other Early Political Writings, trans. Victor Gourevitch. Cambridge: Cambridge University Press, 1997.
  • 'The Social Contract' and Other Later Political Writings, trans. Victor Gourevitch. Cambridge: Cambridge University Press, 1997.
  • 'The Social Contract, trans. Maurice Cranston. Penguin: Penguin Classics Various Editions, 1968–2007.
  • The Political writings of Jean-Jacques Rousseau, edited from the original MCS and authentic editions with introduction and notes by C.E.Vaughan, Blackwell, Oxford, 1962. (In French but the introduction and notes are in English).

Onlajn tekstovi uredi

Reference uredi

  1. ^ Webster, „Rousseau”, Unabridged Dictionary, Random House 
  2. ^ „Preromanticism Criticism”. Enotes. Pristupljeno 23. 02. 2009. 
  3. ^ Darnton, Robert, „6. Readers Respond to Rousseau: The Fabrication of Romantic Sensitivity”, The Great Cat Massacre  for some interesting examples of contemporary reactions to this novel.
  4. ^ Redfern, Nick (2017). Secret Societies: The Complete Guide to Histories, Rites, and Rituals (na jeziku: engleski). Visible Ink Press. ISBN 9781578596461. 
  5. ^ Durant & Durant 1967, str. 887.
  6. ^ Damrosch 2005.
  7. ^ Damrosch, Leo (30. 10. 2005). „Jean-Jacques Rousseau”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Pristupljeno 22. 12. 2016. 
  8. ^ Gledić 2012, str. 89, 90, 92.
  9. ^ a b v g Cenić, Stojan; Petrović, Jelena (2005). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Učiteljski fakultet. str. 131. ISBN 978-86-82695-17-2. 
  10. ^ Žlebnik, Dr. Leon (1955). Opća povijest pedagogije. Zagreb: Pedagoško-književni zbor. 

Lireratura uredi

  • Abizadeh, Arash (2001), „Banishing the Particular: Rousseau on Rhetoric, Patrie, and the Passions”, Political Theory, 29 (4): 556—82, doi:10.1177/0090591701029004005 .
  • Babbitt, Irving (1991) [1919], Rousseau and Romanticism, Library of Conservative Thought, Edison, NJ: Transaction .
  • Bertram, Christopher (2003), Rousseau and The Social Contract, London: Routledge .
  • Cassirer, Ernst (1945), Rousseau, Kant, Goethe, Princeton University Press .
  • ——— (1989) [1935], Gay, Peter, ur., The Question of Jean-Jacques Rousseau, Series editor, Jacques Barzun, Yale University Press .
  • Conrad, Felicity (2008), „Rousseau Gets Spanked, or, Chomsky's Revenge”, The Journal of POLI 433, 1 (1): 1—24 .
  • Cooper, Laurence . (1999). Rousseau, Nature and the Problem of the Good Life. Pennsylvania: Pennsylvania State University Press. 
  • Cottret, Monique; Cottret, Bernard (2005), Jean-Jacques Rousseau en son temps [John James Rousseau in his times] (na jeziku: francuski), Paris: Perrin .
  • Cranston, Maurice (1982). Jean-Jacques: The Early Life and Work. New York: Norton.
  • ——— (1991), „The Noble Savage”, The Scientific Monthly, Chicago: University of Chicago Press, 36: 250, Bibcode:1933SciMo..36..250M .
  • ——— (1997), The Solitary Self, Chicago: University of Chicago Press .
  • Damrosch, Leo (2005). Jean-Jacques Rousseau: Restless Genius. New York: Houghton Mifflin Harcourt. str. 566. ISBN 9780618446964. .
  • Dent, Nicholas J. H. (1988). Rousseau : An Introduction to his Psychological, Social, and Political Theory. Oxford: Blackwell.
  • ——— (1992), A Rousseau Dictionary, Oxford: Blackwell .
  • ——— (2005), Rousseau, London: Routledge .
  • Derathé, Robert (1948). Le Rationalism de J.-J. Rousseau. Press Universitaires de France.
  • Derathé, Robert (1988) [1950], Jean-Jacques Rousseau et la Science Politique de Son Temps [John James Rousseau and the Political Science of his times] (na jeziku: francuski), Paris: Vrin .
  • Derrida, Jacques . Of Grammatology, trans. Gayatri Chakravorty Spivak. . Baltimore: Johns Hopkins Press. 1976. 
  • Durant, Will; Durant, Ariel (1967). The Story of Civilization: Rousseau and revolution; a history of civilization in France, England, and Germany from 1756, and in the remainder of Europe from 1715 to 1789. 10. Simon and Schuster. str. 1091. 
  • Einaudi, Mario (1968). Early Rousseau. Ithaca: Cornell University Press. 
  • Ellingson, Ter (2001). The Myth of the Noble Savage. Berkeley, CA: University of California Press. 
  • Farrell, John (2006). Paranoia and Modernity: Cervantes to Rousseau. New York: Cornell University Press. 
  • Faÿ, Bernard (1974), Jean-Jacques Rousseau ou le Rêve de la vie [John James Rousseau or the Dream of life] (na jeziku: francuski), Paris: Perrin .
  • Garrard, Graeme (2003). Rousseau's Counter-Enlightenment: A Republican Critique of the Philosophes. Albany: State University of New York Press. 
  • Gauthier, David (2006). Rousseau: The Sentiment of Existence. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Hendel, Charles W. (1934). Jean-Jacques Rousseau: Moralist. 2 Vols. (1934) Indianapolis, IN: Bobbs Merrill.
  • Israel, Jonathan I., Radical Enlightenment: Philosophy and the Making of Modernity, (Oxford University Press, 2002).
  • de Jouvenel, Bertrand (1962). „Rousseau the Pessimistic Evolutionist”. Yale French Studies. 27: 83—96. 
  • Kateb, George (1961). "Aspects of Rousseau's Political Thought", Political Science Quarterly, December 1961.
  • Kitsikis, Dimitri (2006).Jean-Jacques Rousseau et les origines françaises du fascisme. Nantes: Ars Magna Editions.
  • LaFreniere, Gilbert F. (1990). "Rousseau and the European Roots of Environmentalism." Environmental History Review 14 (No. 4): 41–72
  • Lange, Lynda (2002). Feminist Interpretations of Jean-Jacques Rousseau. University Park: Penn State University Press. 
  • Lovejoy, Arthur O. ([1923] 1948). "The Supposed Primitivism of Rousseau's 'Discourse on Inequality'". Modern Philology: XXI: 165–86. Reprinted in Essays in the History of Ideas. . Baltimore: Johns Hopkins Press. . "A classic treatment of the Second Discourse" – Nicholas Dent.
  • Maguire, Matthew (2006). The Conversion of the Imagination: from Pascal through Rousseau to Tocqueville. Harvard University Press. 
  • Marks, Jonathan (2005). Perfection and Disharmony in the Thought of Jean-Jacques Rousseau. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Masters, Roger (1964). The First and Second Discourses by Jean-Jacques Rousseau. translated by Roger D Masters and Judith R Masters. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-69440-1. 
  • Masters, Roger (1968). The Political Philosophy of Rousseau. Princeton, NJ, Princeton University Pres. ISBN 978-0-691-01989-5.  also available in French. ISBN 978-2-84788-000-7.
  • McCarthy, Vincent A. (2009). „Jean-Jacques Rousseau: Presence and Absence”. Ur.: Stewart. Kierkegaard and the Renaissance and Modern Traditions editor-first=Jon. Farnham: Ashgate. ISBN 978-0-7546-6818-3. .
  • Melzer, Arthur (1990). The Natural Goodness of Man: On the System of Rousseau's Thought. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Pateman, Carole (1979). The Problem of Political Obligation: A Critical Analysis of Liberal Theory. Chichester: John Wiley & Sons.
  • Riley, Patrick (1970), „A Possible Explanation of the General Will”, American Political Science Review, 64: 88, JSTOR 1955615, doi:10.2307/1955615 .
  • ——— (1978), „General Will Before Rousseau”, Political Theory, 6 (4): 485—516, doi:10.1177/009059177800600404 .
  • Riley, Patrick ., ur. (2001). The Cambridge Companion to Rousseau. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Robinson, Dave & Groves, Judy (2003). Introducing Political Philosophy. Icon Books. ISBN 978-1-84046-450-4. 
  • Rousseau, Jean-Jacques (1978). Masters, Roger, ur. On the Social Contract, with the Geneva Manuscript and Political Economy. translated by Judith R Masters. New York: St Martin's Press. ISBN 978-0-312-69446-3. .
  • Scott, John T, ur. (2006), Jean Jacques Rousseau, 3: Critical Assessments of Leading Political Philosophers, New York: Routledge .
  • Schaeffer, Denise (2014). Rousseau on Education, Freedom, and Judgment. Pennsylvania State University Press. 
  • Simpson, Matthew (2006). Rousseau's Theory of Freedom. London: Continuum Books.
  • ——— (2007), Rousseau: Guide for the Perplexed, London: Continuum Books .
  • Starobinski, Jean (1988). Jean-Jacques Rousseau: Transparency and Obstruction. Chicago: University of Chicago Press. 
  • Strauss, Leo (1953). Natural Right and History. Chicago: University of Chicago Press, chap. 6A.
  • Strauss, Leo (1947), „On the Intention of Rousseau”, Social Research, 14: 455—87 .
  • Strong, Tracy B. (2002). Jean Jacques Rousseau and the Politics of the Ordinary. Lanham, MD: Rowman and Littlefield.
  • Talmon, Jacob R. (1952). The Origins of Totalitarian Democracy. New York: W. W. Norton.
  • Virioli, Maurizio (2003) [1988]. Jean-Jacques Rousseau and the "Well-Ordered Society". Hanson, Derek, translator. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53138-2. .
  • Williams, David Lay (2007). Rousseau's Platonic Enlightenment. Pennsylvania State University Press. 
  • ——— (2014), Rousseau's "Social Contract": An Introduction, Cambridge University Press .
  • Wokler, Robert. . (1995). Rousseau. Oxford: Oxford University Press. 
  • Wokler, Robert (2012), Garsten, Bryan, ur., Rousseau, the Age of Enlightenment, and Their Legacies, introduction by Christopher Brooke .
  • Wraight, Christopher D. (2008), Rousseau's The Social Contract: A Reader's Guide. London: Continuum Books.

Spoljašnje veze uredi

 
Žan Žak Ruso na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жан_Жак_Русо&oldid=27549885”