Ženidba Dušanova

Ženidba Dušanova je srpska narodna epska pesma iz pretkosovskog ciklusa. Zabeležio ju je Vuk Karadžić od Tešana Podrugovića. Pesma obrađuje internacionalnu temu junačke ženidbe sa preprekama. Prisustvo fantastičnih motiva u ovoj pesmi poslužiće predstavnicima mitološke škole kao potvrda o mitološkom poreklu epa, a veliku pažnju privlači i njena čvrsta povezanost sa elementima svadbenog obreda. Kao nezaobilazan deo biografije epskog junaka, ženidba zauzima značajno mesto u srpskom epskom folklornom fondu. Ubrajamo je u najstarije epske teme na ovom području.

Car Stefan Dušan, freska iz manastira Dečani.

Radnja

Junačka ženidba sa preprekama smeštena je u ambijent srednjeg veka. Uzimajući za osnovu običajni kodeks svadbenog obreda, narodni pevač je pred mladoženju i svadbenu povorku postavio niz prepreka, za čije savlađivanje je potrebno junaštvo, veština, ili mudrost. Svadbenu povorku najčešće čini katalog najeminentnijih epskih junaka, a najznačajniju ulogu dobija mladoženja ili njegov zatočnik, koji rešava postavljene zadatke. Pesme o junačkoj ženidbi sa preprekama imaju utvrđenu šemu:

1. prosidba i prstenovanje
2. uslovi koje postavlja tazbina sa prikrivenom podvalom
3. otkrivanje podvale i prekršaj postavljenih uslova
4. svatovski pohod uz savlađivanje prepreka ili rešavanje postavljenih zadataka
5. srećan ishod.

Već u uvodnoj formuli, pevač nagoveštava udaljenost tazbine, postavljajući na taj način osnov za kasniju aktuelizaciju opozicije svoje-tuđe. Opozicija blizu-daleko uvodi se na jakom mestu, na samom okviru teksta, čime pevač postavlja okvir radnje i određuje gledište koje će zastupati. Do prvog sukoba između dva roda dolazi već kod ugovaranja svadbe. Nevestin rod postavlja uslove, u čijoj pozadini je prikrivena podvala. Time se aktivira desna strana opozicije svoje-tuđe, što znači da mladoženjin rod mora reagovati kako bi se uspostavila ravnoteža. Svatovi reaguju kršeći postavljena ograničenja, čime se aktivira leva strana opozicije i formira se prvi konfliktni odnos. Opozicija svoje-tuđe nalazi se i u samoj osnovi svadbenog rituala – nevestin rod je „svoj na svojem“, dok su svatovi, odvojeni od svoje teritorije, „tuđi na tuđem“. U pesmi se ova opozicija proširuje, gradeći nove odnose: otvoren prostor na kome se nalaze svatovi (polje ispred grada) suprotstavlja se zatvorenom prostoru nevestinog doma, a slika svatovske povorke koja se nalazi ispred visokih i neprobojnih gradskih zidina realizuje opozicije grad-polje, kulturno-prirodno, civilizovano-divlje, visoko-nisko, gore-dole. Ovim opozicijama uspostavlja se neravnopravan odnos između dve suprotstavljene strane, a nevestin rod je u poziciji u kojoj može da postavlja uslove. Napuštanjem svoje teritorije, mladoženjin rod dolazi u podređen položaj i obavezan je da ispuni određene uslove kako bi bio prihvaćen na tuđem terenu. Na granici nevestinog roda počinje period iskušenja za mladoženju i proces njegove inicijacije. Prostor njenog doma je odbojan i tuđ, i mladoženja ili njegov predstavnik moraju upotrebiti znanje i veštinu kako bi zaslužili prolazak do devojke. Mladoženja roditeljsku kuću napušta privremeno, dok se nevesta zauvek oprašta sa svojom teritorijom i integriše se u novu zajednicu. Osim prepreka koje se postavljaju na granici nevestinog roda, u svadbenom obredu su postojale i prepreke koje su se postavljale pred svatove pri povratku mladoženjinom domu. Iako je ovaj element obreda vremenom gotovo iščezao iz prakse, epska pesma ga stavlja u prvi plan, a neretko se na ovom motivu formira i čitava pesma. To je dokaz o starini epike, ali i o tome koliko se epska pesma odvaja od originala.

Istorijski elementi

Ženidba cara Dušana - slika Paje Jovanovića.

U uvodnoj formuli pesme Ženidba Dušanova narodni pevač lokalizuje radnju i uvodi istorijsku ličnost zahvaljujući kojoj stvaramo sliku istorijskog ambijenta: „Kad se ženi srpski car Stjepane“ Epoha cara Dušana predstavlja početak istorije koja se zadržala u sećanju epske pesme. Iako se Ženidba Dušanova smatra tipičnom motivskom pesmom, primetna je njena zasnovanost na istorijskim činjenicama. I car Stjepan i njegov zatočnik Miloš Vojinović su istorijske ličnosti. Velikaška porodica Vojinovića vladala je zapadnim oblastima Dušanovog carstva, a sam Miloš se pominje kao potpisnik ugovora o ustupanju Stona i Pelješca 1333. godine. Međutim, kako je pesma o ženidbi cara Stjepana nastala mnogo posle Dušanovog vremena, postavlja se pitanje kako to da jedna gotovo nepoznata istorijska ličnost, kao što je Miloš Vojinović, postaje glavni akter ove pesme. To bi se moglo objasniti pretpostavkom da se o Milošu pevalo i pre toga, a da mu je funkcija carevog zatočnika pripisana mnogo kasnije. Milošev epski debi najlogičnije bi bilo povezati sa događajima oko ustupanja Stona i Pelješca, u kojima je on učestvovao kao zastupnik cara Dušana. Te najranije pesme su se verovatno u većoj meri oslanjale na istoriju, dok u pesmama koje su nam danas poznate prepoznajemo samo fragmente istorijskih zbivanja. Na granici između istorije i bajke, Ženidba Dušanova meša fantastične elemente sa fragmentima srednjovekovne istorije. Period vladavine cara Dušana obeležile su veze sa Vizantijom na istoku, ali i sa latinskim svetom na zapadu. Porodica Vojinovića bila je u stalnom kontaktu sa zapadom, a neretko je dolazilo i do previranja u zapadnim oblastima srpskog carstva. Interesantno je da istorija nigde ne navodi Miloševo ime kao ime jednog od braće Vojinovića, već se najčešće govori o Tomu, Vojislavu i Altomanu. Epika je, dakle, promenila ime ovog junaka, dodelivši mu pritom titulu trećeg brata, dok su druga dva brata dobili tipska imena – Vukašin i Petrašin. Podvizi koje u pesmi Ženidba Dušanova čini treći brat, poslužiće, između ostalog, kao element koji ovu pesmu povezuje sa bajkom. Obe poznate pesme o Milošu – Ženidba Dušanova i Oklada (Miloš Vojinović i ban od Kotora) -potenciraju odnos Srbije sa zapadom, a Miloš postaje junak koji se sukobljava isključivo sa Latinima. Milošev odnos sa Latinima sadrži dosta istorijskog. U osnovi tog odnosa su prividno prijateljstvo i sporazumi, ali i prikriveno nepoverenje i želja za nadmetanjem. I istorija i pesma pamte Miloša kao zastupnika cara Dušana, bilo da je u pitanju zastupanje političkih interesa, ili funkcija zatočnika pri svadbenom obredu. Međutim, nedoslednost se javlja kada uporedimo istorijski i epski ishod Miloševih intervencija. Srpska strana je, nakon potpisivanja sporazuma sa Dubrovnikom, ostala u izvesnom smislu oštećena, dok se uspeh epskog Miloša ne dovodi u pitanje. Tu se prepoznaje kompenzaciona uloga narodne poezije, koja teži da nadoknadi ono što je istorija uskratila.

Elementi rituala

Prepreke koje kralj Mijailo postavlja pred mladoženju ne razlikuju se od standardnih prepreka karakterističnih za svadbeni obred. Nevestin rod stavlja mladoženju na iskušenje i on mora pokazati snagu, ali i lukavstvo, kako bi mu oslobodili put do devojke. Glasnik najpre poziva cara na megdan se "bijelim Latinčetom“. Tom prilikom uočavamo još jednu opoziciju koja sledi iz opozicije svoje-tuđe, a to je visoko-nisko. Za vreme boravka svatovske povorke na polju pred gradom, Latini će se caru obraćati sa tvrđave, naglašavajući na taj način svoju superiornost. Interesantno je da naša epika Latine predstavlja kao varalice i junak koji se suprotstavlja latinskom junaku mora pokazati izvesnu dozu lukavstva i veštine. Nakon što Miloš odnese pobedu na megdanu, pred njega se postavljaju novi zadaci: preskakanje tri konja na kojima su tri plamena mača i streljanje jabuke kroz prsten. Ove elemente prepoznajemo i u svadbenom obredu, a za njihovo savlađivanje potrebna je isključivo hrabrost i junaštvo. Međutim, četvrti zadatak koji se postavlja pred Miloša, zahteva drugačiju ulogu. Za suočavanje sa devojkom, on mora preuzeti ulogu medijatora, a samim tim se i odnos vladar-vitez, koji je do tog trenutka povezivao Dušana i Miloša pretvara u odnos mladoženja-dever. Miloš je prvi koji stupa u kontakt sa nevestom, i to na teritoriji njenog roda, što je, kao što je već poznato, uloga devera. Ime Dušanove neveste je tipsko ime za lepoticu u epskoj poeziji, ali podudarnost je moguće tražiti i sa legendom o Aleksandru Makedonskom. Ova legenda je živela u našem narodu u srednjem veku, i to baš za vreme Dušanove vladavine, te stoga nije neverovatno da je idealizacija srpskog vladara i njegovog carstva išla i u tom pravcu, odnosno da je Dušanova nevesta dobila ime po ženi Aleksandra Makedonskog.

Ženidba Dušanova poseduje jednu karakteristiku koja je neuobičajena za pesme ovog tipa, a to je pojava fantastičnih motiva. Čak i ako zanemarimo Miloševe podvige u tazbini, koji svakako sadrže notu fantastičnog, ne možemo a da ne zastanemo kod pojave troglavog Balačka, koji presreće svatovsku povorku i pokušava da otme nevestu. Nije nimalo neobično što se takva slika javlja upravo u gori, na mestu koje je u narodnim verovanjima postalo sinonim za opasno i demonsko. Gora je stanište vila i drugih fantastičnih bića, tamo se junak stavlja na brojna iskušenja, dešavaju se bratoubistva i drugi zločini, tamo vreba najveća opasnost od nečistih sila. Pojavu troglavog vojvode, međutim, možemo povezati i sa elementima svadbenog rituala. Svatovska povorka tokom svadbenog obreda nailazi na maskirane ljude koji im zatvaraju put do neveste. Maske, kao ostatak prastarog kulta, predstavljaju magijski obredni rekvizit koji daje određene moći. Maskirana osoba stiče obličje i snagu bića u koje se maskira i veruje se da tada može i da se suprotstavi tom biću. Na masku nailazimo i u pojavi Miloša Vojinovića, koji oblači raskošno ruho i bugar-kabanicu, a od vrste zadatka koji ispunjava zavisi da li će se predstaviti kao mlađano Bugarče ili kao plemić.

Lik Miloša Vojinovića

Miloš Vojinović bira devojku

Lik Miloša Vojinovića je po mnogo čemu interesantan. Prva paralela, kada je ovaj lik u pitanju, može se napraviti sa bajkom – Miloš je treći, najmlađi brat, a samim tim i najveći junak. Drugu paralelu možemo tražiti u okviru opozicije plemić-čobanin. Miloš pripada velikaškoj porodici, on je carev sestrić, pa ipak ga nalazimo u planini među ovcama. Objašnjenje za ovakvu postavku možemo, pre svega, potražiti u liku čobanina u našoj tradiciji. Čobanima se pripisuju brojne magijske i ritualne funkcije, što je posebno uočljivo za vreme Božića, kada čobanin zaogrnut životinjskom kožom izvodi ritualne radnje za plodnost stoke. Njegovo stanište je planina, koja u tradiciji postaje ekvivalent „onom svetu“, a neretko mu se pripisuje i veza sa vilama i htonskim silama. Za sam svadbeni obred značajan je kao posrednik između dva sveta. Prema tome, Miloš kao čobanin dobija određene moći, odnosno, daje mu se mogućnost da savlada prepreke u tazbini i da se sukobljava sa fantastičnim bićima. Drugi deo opozicije, lik plemića, uvodi se zbog prirode Miloševog zadatka. On je kao medijator sposoban da se snađe na oba terena – i u gori, i u gradu – a samim tim i da neutralizuje opozicije zatvoreno-otvoreno, grad-polje. Dvostruka priroda Miloša Vojinovića najuočljivija je u sceni njegovog opremanja, pre nego što će se priključiti carevim svatovima.

Spoljašnje veze

• http://www.tvorac-grada.com/knjige/srpskeepske/zenidbadusanova.html?nidbadusanova.html
• http://www.artnit.net/pero/item/403-milo%C5%A1-vojinovi%C4%87-u-narodnoj-epskoj-pesmi-%C5%BEenidba-du%C5%A1anova.html