Википедија

Žil Vern

Француски романописац, песник и драматург

Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike.[1]

Žil Vern
Žil Vern, francuski pisac
Lični podaci
Puno imeŽil Gabrijel Vern
Datum rođenja(1828-02-08)8. februar 1828.
Mesto rođenjaNant, Francuska
Datum smrti24. mart 1905.(1905-03-24) (77 god.)
Mesto smrtiAmjen, Francuska
Književni rad
Uticao nanaučna fantastika
Najvažnija delaDvadeset hiljada milja pod morem
Deca kapetana Granta
Petnaestogodišnji kapetan
Potpis

Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana.

Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[2] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[3][4]

Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike”.[5]

Biografija uredi

Detinjstvo uredi

Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[6] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[7]

Osim Žila, porodica Vern je imala još četvoro dece — sina Pola i kćerke Anu, Matildu i Mari.[8]

Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[9] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture.

Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[10] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom.

Obrazovanje uredi

Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[11] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[12] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka.

Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[13]

Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[14]

Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[15] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[16]

Porodični život uredi

U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[17][18] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[19] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[20]

Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[21] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[22] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[23]

Poslednje godine uredi

 
Vern u samrtnoj postelji

Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[24] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[25]

Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[26]

Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[27]

Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[28]

Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine.

Bibliografija uredi

Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel.

Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje.

Dela Žila Verna
Neobična putovanja
Drugi romani
Pripovetke

Reference uredi

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 40. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ Angenot 1973, str. 34.
  3. ^ Evans 2000, str. 33.
  4. ^ Bakić, Ilija (2015). 101 lice fantastike. Novi Sad, Zrenjanin: Agora. str. 276—278. 
  5. ^ Roberts 2000, str. 48.
  6. ^ Butcher 2006, str. 16.
  7. ^ Butcher 2006, str. xvii.
  8. ^ Unwin 2005, str. 220.
  9. ^ Lottmann 1996, str. 9.
  10. ^ Allotte de la Fuÿe 1956, str. 26.
  11. ^ Lottmann 1996, str. 24.
  12. ^ Jules-Verne 1976, str. 12.
  13. ^ Jules-Verne 1976, str. 17.
  14. ^ Dumas 2000, str. 51.
  15. ^ Evans 1988, str. 17.
  16. ^ Compère 1997, str. 4.
  17. ^ Jules-Verne 1976, str. 40–41.
  18. ^ Lottmann 1996, str. 66–67.
  19. ^ Jules-Verne 1976, str. 42–43.
  20. ^ Jules-Verne 1976, str. 44.
  21. ^ Lottmann 1996, str. 79.
  22. ^ Lottmann 1996, str. 81.
  23. ^ Jules-Verne 1976, str. 54.
  24. ^ Costello 1978, str. 34.
  25. ^ Oliver 2012, str. 22.
  26. ^ Percereau 2005, str. 4–53.
  27. ^ Allotte de la Fuÿe 1956, str. 181.
  28. ^ Dumas 2000, str. 199.

Literatura uredi

  • Allotte de la Fuÿe, Marguerite (1956), Jules Verne, sa vie, son oeuvre, translated by Erik de Mauny, New York: Coward-McCann 
  • Angenot, Marc (1973), „Jules Verne and French Literary Criticism”, Science Fiction Studies, I (1): 33—37, Arhivirano iz originala 20. 08. 2020. g., Pristupljeno 13. 10. 2013 
  • Butcher, William (2006), Jules Verne: The Definitive Biography, New York: Thunder's Mouth Press 
  • Compère, Cécile (1997), Le Paris de Jules Verne, Revue Jules Verne 
  • Costello, Peter (1978), Jules Verne, Inventor of Science Fiction, New York: Scribner 
  • Dumas, Olivier (2000), Voyage à travers Jules Verne, Montreal: Stanke 
  • Evans, Arthur B. (1988), Jules Verne rediscovered: didacticism and the scientific novel, New York: Greenwood Press 
  • Evans, Arthur B. (2000), „Jules Verne and the French Literary Canon”, Ur.: Smyth, Edmund J., Jules Verne: Narratives of Modernity, Liverpool: Liverpool University Press, str. 11—39 
  • Jules-Verne, Jean (1976), Jules Verne: a biography, London: Macdonald and Jane's 
  • Lottmann, Herbert R. (1996), Jules Verne: an exploratory biography, New York: St. Martin's Press 
  • Oliver, Kendrick (2012), To Touch the Face of God: The Sacred, the Profane, and the American Space Program, 1957–1975, Baltimore: JHU Press 
  • Percereau, Norbert (2005), Le destin de Gaston Verne, Bulletin de la Société Jules Verne 
  • Roberts, Adam (2000), Science Fiction, London: Routledge 
  • Unwin, Timothy (2005), Jules Verne: Journeys in Writing, Liverpool University Press 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жил_Верн&oldid=27552208”