Википедија

Zakonodavna vlast

Zakonodavna vlast ili legislativna vlast je jedna od tri osnovne grane vlasti.

Glavni zadatak zakonodavne vlasti jeste donošenje zakona. Zakone donosi parlament. U liberalnim demokratijama građani biraju svoje predstavnike u parlamentu (na izborima) i time im daju autoritet da glasaju za zakone u njihovo ime. Proces izglasavanja zakona zavisi od toga kakvo je parlamentarno uređenje neke države. U liberalnim demokratijama imamo dvodomne (bikameralizam) i jednodomne parlamente. U dvodomne parlamente spadaju Kongres Sjedinjenih Američkih Država i Parlament Ujedinjenog Kraljevstva.

Istorija uredi

Među najranijim priznatim zakonodavnim telima bila je Atinska Eklezija.[1] U srednjem veku, evropski monarsi su bili domaćini skupština plemstva, koje su se kasnije razvile u prethodnike modernih zakonodavnih tela.[1] Oni su se često zvali imanjima. Najstariji preživeli zakonodavni organ je islandski Alting, osnovan 930. godine.

Funkcije uredi

Demokratska zakonodavna tela imaju šest glavnih funkcija: predstavljanje, razmatranje, zakonodavstvo, odobravanje troškova, formiranje vlada i nadzor.[1]

Zakonodavstvo uredi

Dok zakonodavna tela nominalno imaju jedino moć da kreiraju zakone, suštinski obim ove moći zavisi od detalja političkog sistema. U zakonodavnim telima u Vestminsterskom stilu, izvršna vlast (sastavljena od kabineta) može u suštini da donosi bilo koji zakon koji želi, jer obično iza sebe ima većinu zakonodavaca, koje drži partijski bič, dok zakonodavna tela zasnovana na odborima u kontinentalnoj Evropi i ona u predsedničkim sistemima Amerike imaju više nezavisnosti u izradi i izmenama i dopunama zakona.[2]

Odobrenje troškova uredi

Poreklo moći novčanika koju zakonodavna tela obično imaju u usvajanju ili odbijanju vladinih budžeta sežu do evropskih plemićkih skupština koje bi monarsi morali da konsultuju pre podizanja poreza.[3] Da bi ovo ovlašćenje bilo stvarno delotvorno, zakonodavno telo treba da bude u mogućnosti da menja budžet, da ima efikasan sistem odbora, dovoljno vremena za razmatranje, kao i pristup relevantnim osnovnim informacijama.[3]

Funkcionisanje u autoritarnim režimima uredi

Za razliku od demokratskih sistema, zakonodavna tela pod autoritarizmom se koriste da obezbede stabilnost strukture moći kooptiranjem potencijalnih konkurentskih interesa unutar elita, što postižu vršeći:[4]

  • Obezbeđivanje legitimiteta;
  • Uključivanje protivnika u sistem;
  • Obezbeđivanje izvesnog zastupanja spoljnih interesa;
  • Nudeći način da se regrutuju novi članovi vladajuće klike;
  • Biti kanal kroz koji se mogu preneti ograničene žalbe i ustupci.

Odnos prema drugim granama vlasti uredi

Zakonodavna tela se veoma razlikuju po količini političke moći koju imaju, u poređenju sa drugim političkim akterima kao što su sudstvo, vojska i izvršna vlast. Politolozi M. Stiven Fiš i Metju Kronig su 2009. godine napravili indeks parlamentarnih ovlašćenja u pokušaju da kvantifikuju različite stepene moći među nacionalnim zakonodavnim telima. Nemački Bundestag, italijanski Parlament i mongolski državni Veliki Kural izjednačeni su za najmoćnije, dok su Predstavnički dom Mjanmara i Prelazna savezna skupština Somalije (od tada je zamenjena Saveznim parlamentom Somalije) izjednačeni kao najmanje moćni.[5]

U parlamentarnim i polupredsedničkim sistemima vlasti, izvršna vlast je odgovorna zakonodavnoj vlasti, koja može da je smeni uz izglasavanje nepoverenja. S druge strane, prema doktrini podele vlasti, zakonodavna vlast u predsedničkom sistemu se smatra nezavisnom i ravnopravnom granom vlasti zajedno sa sudskom i izvršnom vlašću.[6] Ipak, mnogi predsednički sistemi predviđaju opoziv izvršne vlasti zbog kriminalnog ili neustavnog ponašanja.

Zakonodavna tela će ponekad delegirati svoju zakonodavnu moć na administrativne ili izvršne agencije.[7]

Članovi uredi

Vidi još: Mandat (politika)

Zakonodavna tela se sastoje od individualnih članova, poznatih kao zakonodavci, koji glasaju o predloženim zakonima. Zakonodavno telo obično sadrži fiksan broj zakonodavaca; pošto se zakonodavna tela obično sastaju u određenoj prostoriji ispunjenoj mestima za zakonodavce, ovo se često opisuje kao broj „sedišta“ koje sadrži. Na primer, zakonodavno telo koje ima 100 „mesta“ ima 100 članova. U širem smislu, izborni okrug koji bira jednog zakonodavca takođe se može opisati kao „sedište“, kao, na primer, u frazama „bezbedno mesto“ i „marginalno mesto“.[8]

Veličina uredi

Zakonodavni organi se veoma razlikuju po svojoj veličini. Među nacionalnim zakonodavnim telima, kineski Nacionalni narodni kongres je najveći sa 2.980 članova,[9] dok je Papska komisija grada Vatikana najmanja sa 7.[10] Nijedna od tih zakonodavnih vlasti nije demokratski izabrana: članove Papske komisije imenuje papa, a Nacionalni narodni kongres se indirektno bira u kontekstu jednopartijske države.[9][11]

Veličina zakonodavne vlasti je kompromis između efikasnosti i zastupljenosti; što je zakonodavna vlast manja, to efikasnije može da funkcioniše, ali što je veća, to bolje može da predstavlja političku raznolikost svojih birača. Komparativna analiza nacionalnih zakonodavnih tela pokazala je da je veličina donjeg doma zemlje proporcionalna kubnom korenu njenog stanovništva; odnosno veličina donjeg doma ima tendenciju da raste zajedno sa stanovništvom, ali mnogo sporije.[12]

Primeri uredi

Kongres Sjedinjenih Američkih Država se sastoji iz Predstavničkog doma i Senata.[13]

Parlament Ujedinjenog Kraljevstva se sastoji iz Doma komuna (engl. House of Commons) i Doma lordova (engl. The House of Lords).[14] Za razliku od Sjedinjenih Američkih Država, Ujedinjeno Kraljevstvo je u dilemi sa svojom demokratijom. Naime, Ujedinjeno Kraljevstvo se često uzima za primer demokratičnosti, međutim, ako analiziramo politički sistem Ujedinjenog Kraljevstva videćemo da Ujedinjeno Kraljevstvo ima mnogo toga nedemokratskog. Jedna od tih mnogih stvari je i dio zakonodavne vlasti — Dom lordova. Dom lordova, kao što samo ime kaže je aristokratsko udruženje, tu zasedaju lordovi - plemići u Ujedinjenom Kraljevstvu. Problem je bio u tome što su lordovi mogli da ulože veto na bilo koji zakon koji bi doneo Dom komuna. Zakon koji se predlaže u Domu komuna mora proći veliku proceduru pre nego što se prihvati (predlog, prvo čitanje, drugo čitanje, treće čitanje...). Dom lordova ulaganjem veta je mogao za nekoliko sekundi zauvek skinuti taj zakon sa dnevnog reda. Naravno, ovo nije imalo nikakve veze sa demokratijom (predstavnici u Domu komuna su izabrani na izborima, dok mesto u Domu lordova je nasledno), tako da je došlo do izmena u parlamentarnom sistemu Ujedinjenog Kraljevstva. Veto je izuzet. Sada kada zakon dođe u Dom lordova (to je jedna od tačaka u onoj proceduri), lordovi mogu zakon vratiti u Dom komuna sa predlozima za neke ispravke. Zakon mogu vraćati tri puta u Dom komuna (sva tri puta Dom komuna te zahteve može odbiti, iako većinom se predlozi prihvate i zakon se malo izmeni), ali nakon ta tri puta zakon ide direktno monarhu na potpisivanje. Monarh u ovom svemu ima simboličnu ulogu a to je samo potpisivanje donesenog zakona. Monarh ne može taj zakon odbiti. Poslednja kraljica koja je to učinila bila je kraljica Ana sredinom 18. veka.

Na donošenje zakona mnogi mogu uticati pored samih predstavnika u parlamentu. To su tzv. lobisti. Naime, u političkom životu svake liberalne demokratije imaju veliki uticaj na donošenje zakona.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b v Hague, Rod (14. 10. 2017). Political science : a comparative introduction. str. 128—130. ISBN 978-1-137-60123-0. OCLC 961119208. 
  2. ^ Hague, Rod (14. 10. 2017). Political science : a comparative introduction. str. 130—131. ISBN 978-1-137-60123-0. OCLC 961119208. 
  3. ^ a b Hague, Rod (14. 10. 2017). Political science : a comparative introduction. str. 131—132. ISBN 978-1-137-60123-0. OCLC 961119208. 
  4. ^ Hague, Rod (14. 10. 2017). Political science : a comparative introduction. ISBN 978-1-137-60123-0. OCLC 961119208. 
  5. ^ Fish, M. Steven; Kroenig, Matthew (2009). The handbook of national legislatures: a global survey. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-51466-8. 
  6. ^ „Governing Systems and Executive-Legislative Relations (Presidential, Parliamentary and Hybrid Systems)”. United Nations Development Programme. Arhivirano iz originala 17. 10. 2008. g. Pristupljeno 16. 10. 2008. 
  7. ^ Schoenbrod, David (2008). „Delegation”. Ur.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. str. 117—18. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n74. 
  8. ^ „Terminology”. www.parliament.tas.gov.au. Arhivirano iz originala 02. 05. 2002. g. Pristupljeno 6. 3. 2022. 
  9. ^ a b „IPU PARLINE database: "General information" module”. IPU Parline Database. International Parliamentary Union. Pristupljeno 30. 4. 2019. 
  10. ^ „Vatican City State”. Vatican City State. Pristupljeno 30. 4. 2019. 
  11. ^ Pope John Paul II (26. 11. 2000). „Fundamental Law of Vatican City State” (PDF). Vatican City State. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 2. 2008. g. Pristupljeno 30. 4. 2019. 
  12. ^ Frederick, Brian (decembar 2009). „Not Quite a Full House: The Case for Enlarging the House of Representatives”. Bridgewater Review. Pristupljeno 15. 5. 2016. 
  13. ^ „Ustav Sjedinjenih Američkih Država” (PDF). Univerzitet u Nišu, Pravni fakultet. Pristupljeno 19. 1. 2022. 
  14. ^ Svirčević, Miroslav. „Kakva je budućnost Doma lordova u britanskom poretku”. Nova srpska politička misao. Pristupljeno 19. 1. 2022. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Законодавна_власт&oldid=27548523”