Zatvarač (vatreno oružje)

Zatvarač (engl. breech block, bolt) je deo vatrenog oružja kojim se zatvara cev sa zadnje strane, radi opaljenja metka, sprečavanja izlaska barutnih gasova za vreme prolaska zrna kroz cev, izvlačenja i izbacivanja prazne čahure, i ubacivanja novog metka. Koristi se kod pušaka, pištolja i artiljerijskih oruđa koja se pune otpozadi, kroz otvor na zadnjem kraju cevi, koji se naziva sanduk ili barutna komora (engl. breech/chamber).[1]

Rastavljena sovjetska malokalibarska puška. Zatvarač (cilindrično-čepnog tipa) je sjajni metalni deo ispod cevi, a iznad drvenog kundaka.

Neautomatsko oružje uredi

Puške uredi

Zatvarač se prvi put pojavio kod pušaka ostraguša (pušaka koje se pune kroz otvor na zadnjem kraju cevi, barutnu komoru, za razliku od musketa sprednjača, koje se pune spreda, kroz usta cevi) koje je konstruisao Francuz Isak La Šomet (Isaac de La Chaumette) 1704. i od tada je neprestano usavršavan: oko 1780. Britanac Durs Eg (Durs Egg) podesio ga je za punjenje kartonskim fišekom, a Italijan Đuzepe Krespi (Giuseppe Crespi) dodao mu je rezu za bravljenje (zaključavanje, čvrsto spajanje sa cevi). 1818. u SAD je Džon Hol (John Hall) konstruisao zatvarač za kapislaru koji je obuhvatao i mehanizam za opaljenje, a Švajcarac Samuel Pauli (Samuel Pauli) dodao je papirnoj čahuri mesingano dno sa kapislom i konstruisao je preklapajući zatvarač u čijem telu se nalazi igla za opaljenje metka udarom u kapislu. Koristeći se tom idejom (opaljenje metka udarnom iglom), Nemac N. Drajze (Dreyse) konstruisao je 1838. klizeći cilindrični zatvarač koji se ručicom pokretao u sanduku u pravcu ose cevi (napred i nazad) i kao čep zatvarao cev (otud kasniji naziv čepni zatvarač); bravljenje (sa sandukom) vršilo se okretanjem tela zatvarača udesno za četvrtinu kruga. Delovi za opaljivanje bili su u telu zatvarača, a opruga udarne igle automatski se zapinjala pri zatvaranju zatvarača. Zatvarač Francuza Antoana Šaspoa (Antoine Chassepot) bio je sličan Drajzeovom, samo je imao kraću iglu. Za razliku od njih, Amerikanac Kristijan Šarp (Christian Sharp) je 1848. konstruisao zatvarač u obliku masivnog bloka, koji je pri otvaranju i zatvaranju klizio upravno (odozdo) na osu cevi.[1]

Vrste zatvarača uredi

 
Tipovi masivnog zatvarača.

Posle pojave metalne čahure i sjedinjenog metka (1860), razvoj zatvarača krenuo je brže. Razlikuju se tri vrste: u vidu poklopca, masivni i u obliku čepa. Zatvarač u vidu poklopca (šarnira) okreće se oko osovine koja je paralelna osi cevi, a nalazi se sa njene leve (ruska puška Krnka) ili desne strane (britanska puška Snajder), ili je upravna na osu cevi, pa se zatvarač pri otvaranju i zatvaranju podiže unapred (austrougarska puška Vencel i američka Springfild). Udarna igla i opruga su u telu zatvarača, a opaljivanje je orozom. Zbog teškoća oko izvlačenja i izbacivanja prazne čaure, ti zatvarači nisu našli širu primenu.[1]

Masivni zatvarači, razvijeni na principu Šarpovog, bili su prihvaćeni kod američke puške Remington (Remington), nemačke Pibodi (Peabody) i britanske Martini-Henri (Martini-Henry).[1]

Čepni (cilindrični) zatvarač sistema Drajze (nem. Dreyse) i Šaspo (franc. Chassepot) dao je najbolje rezultate, pa je, s izvesnim dopunama (Nemac Mauzer (1868) i Austrijanac Manliher (1888) usavršili su bravljenje) ostao u upotrebi do danas.[1]

Revolveri uredi

 
Revolver Nagan sa rezom otvorenom za punjenje.

Revolveri imaju takozvani stojeći zatvarač (engl. standing breech) poluloptastog oblika, koji je sastavni deo tela revolvera i nalazi se neposredno iza doboša. Pošto zaptivanje barutnih komora stojećim zatvaračem nije potpuno (zatvarač je samo naslonjen, a ne fiksiran, da bi se omogućilo okretanje doboša), gubitak barutnih gasova je znatan, a brzina, energija i domet zrna relativno mali. Kod revolvera sa telom iz jednog dela (engl. solid frame revolver), na desnoj strani zatvarača nalazi se polukružni urez ili reza (vratanca) za punjenje, koja se šarkom otvara unazad (Rast i Gaser), naviše (Lefoše) ili naniže (Nagan).[2]

Automatsko oružje uredi

 
Pomeranje zatvarača u automatskom pištolju.

Prvi zatvarač automatskog oružja konstruisao je 1884. američki konstruktor Hiram Maksim. Prema konstrukciji, načinu kretanja i bravljenja, dele se na klizeće (sa mehanizmom za bravljenje), klinaste (poprečno-pokretne), inercione (bez mehanizma za bravljenje) i oscilirajuće (gibajuće).[1]

Artiljerijsko oruđe uredi

 
Haubica sa otvorenom barutnom komorom (zatvarač izvađen).

Zatvarači artiljerijskih oruđa pojavili su se kod prvih oruđa sporometne artiljerije s izolučenom cevi, sredinom 19. veka. Prvi je konstruisao Italijan Đ. Kavali 1846, a usavršili su ih Nemci Šnajder i Krup (1867) i Britanac Vikers (1864). U Prvom svetskom ratu pojavili su se i poluautomatski, a kasnije i automatski. Po obliku mogu biti klinasti, zavojni i blok-sistemi, a po mehanizmu rada - ručni, poluautomatski i automatski.[1]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e Nikola Gažević, Vojna enciklopedija (knjiga 10), Vojnoizdavački zavod, Beograd (1976), str.676-679
  2. ^ Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 8, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1974), str. 146-147

Literatura uredi