Zaharije Ostojić

Zaharije Ostojić (Gluhi Do, 1907 – Logor Stara Gradiška, april 1945) bio je četnički potpukovnik.

Zaharije Ostojić
Zaharije Ostojić
Lični podaci
Nadimak	Zare, Branko (ratno ime)
Datum rođenja	1907.
Mesto rođenja	Gluhi Do, Knjaževina Crna Gora
Datum smrti	12. april 1945.(1945-04-12) (37/38 god.)
Mesto smrti	Logor Stara Gradiška, Kraljevina Jugoslavija (dejure) NDH (defakto)
Vojna karijera
Vojska	Jugoslovenska vojska, Jugoslovenska vojska u otadžbini
Čin	potpukovnik
Učešće u ratovima	Drugi svetski rat

Pre Aprilskog rata bio je generalštabni vazduhoplovni major kraljevskog vazduhoplovstva (pilot). Bio je učesnik puča od 27. marta 1941. kao bliski saradnik generala Borivoja Mirkovića. Zajedno sa majorom Mirkom Lalatovićem sproveo je kneza Pavla posle vojnog puča u Grčku.

U Jugoslaviji je došao opet sa Lalatovićem kao član jugoslovensko-britansko obaveštajne grupe kapetana Bila Hadsona koja se 21. septembra 1941. iz podmornice iskrcala u blizini Petrovca na moru.

Po dolasku u štab Draže Mihailovića postao načelnik Operativnog odseka, a od kraja 1942. komandant Istaknutog dela Vrhovne Komande (IDVK) JVuO. Rukovodio je svim većim četničkim operacijama protiv snaga NOV i POJ-a u proleće i leto 1942. u Crnoj Gori, na Neretvi 1943. i na Limu početkom 1944.

Oktobra 1944. došao u sukob sa Dražom Mihailovićem, okrivljujući ga za neuspeh i slom četničke organizacije i na vojnom i na političkom planu. U prvoj polovini marta 1945. definitivno napustio generala Mihailovića.

10. marta 1945. krenuo sa delom potčinjenih jedinica zajedno sa pukovnikom Mirkom Lalatovićem, potpukovnikom Pavlom Đurišićem, potpukovnikom Petrom Baćovićem i ideologom Dragišom Vasićem ka Zapadu preko teritorije NDH. Posle opkoljavanja i uništenja njegove grupe kod Lijevče Polja, blizu Banje Luke, zarobljen i odveden u Jasenovac gde je oko 20. aprila 1945. ubijen zajedno sa potpukovnikom Lalatovićem i potpukovnikom Đurišićem.

Biografija

Zaharije Ostojić je rođen 1907. u selu Gluhi Do kod Bara. Stupio je u Jugoslovensko kraljevsko ratno vazduhoplovstvo i pre izbijanja Drugog svetskog rata imao je čin majora. Malo se zna o Ostojićevoj mladosti, ali navodno je imao sestru koja je bila udata za brigadnog generala Jugoslovenske kraljevske vojske Ljubu Novakovića.

Kairo i povratak

Glavni članak: Misija Bulsaj

Nakon izbijanja Drugog svetskog rata, vlada i regent knez Pavle Karađorđević su održavali neutralnost. Uprkos tome, i želeći da osigura južno krilo pred napad na Sovjetski Savez, Adolf Hitler je vršio pritisak na Kraljevinu Jugoslaviju da potpiše Trojni pakt i pridruži se silama Osovine. Nakon odugovlačenja, jugoslovenska vlada je konačno pospisala pakt 25. marta 1941. U vojnom puču dva dana kasnije, knez Pavle je lišen vlasti, a maloletni princ Petar je postavljen za kralja. Ostojić je bio uključen u puč zbog bliske veze sa jednim od glavnih zaverenika, vazduhoplovnim brigadnim generalom Borivojem Mirkovićem. Ostojić je sa majorom Mirkom Lalatovićem sproveo kneza Pavla u igznanstvo u Grčku, a onda otputovao za Kairo. Nakon osovinske invazije predvođene Nemačkom i kapitulacije jugoslovenske vojske 11 dana kasnije, Ostojić je ostao u Kairu sve dok nije odabran da učestvuje u kombinovanom britansko-jugoslovenskom timu Uprave za specijalne operacije koji je trebalo da se infiltrira u okupiranu Jugoslaviju i uspostavi vezu sa pokretima otpora. Drugi članovi tima su bili Mirko Lalatović, kapetan Bil Hadson i radio-operater Veljko Dragićević. Oni su odleteli od Kaira na Maltu 13. septembra pre nego što su se iskrcali sa britanske podmornice HMS Trijumf na crnogorskoj obali kod Petrovca na moru između 20. i 21. septembra 1941. Oni su brzo uspostavili vezu sa crnogorskim partizanima, među kojima i Milovanom Đilasom i Arsom Jovanovićem, koji su ispratili Hadsona i Ostojića u partizansko Užice na teritoriji vojne uprave. Dok je Hadson ostao sa partizanima, Ostojić je otišao u štab Dragoljuba Mihailovića na Ravnoj gori. Posle kratkog raporta Mihailoviću, Ostojić se vratio po Hadsona i doveo ga na Ravnu goru 25. oktobra. Kada je prvi put stigao na Ravnu goru, Ostojić je preneo Mihailovića poruku ministra vojnog jugoslovenske izbegličke vlade Bogoljuba Ilića, osigurvši mu zvaničnu podršku izbegličke vlade, ali prenevši da „pobuna neće biti tolerisana“. Ostojić je takođe preneo Mihailoviću da su komunisti preuzeli kontrolu nad većim delom Crne Gore. Zatim su Ostojić i Mihailović zauzeli više položaje u Mihailovićevom vrhovnom štabu.

Dolazak u Crnu Goru

Nakon što je Mihailović bio prinuđen da beži posle partizansko-četničkog raskola, operacije Užice i operacije Mihailović, Ostojić je održavao mali štab koji se sastojao uglavnom od obaveštajnog odseka i koji je ostala u blizini Mihailovića i njegovog malog ličnog osoblja dok je Mihailović provodio zimu 1941/1942 na planini Rudnik. Mihailović je na kraju uspeo da ode u Crnu Goru, gde je stigao u junu 1942. Ostojić, Hadson i drugi oficiri su mu se ubrzo pridružili, putujući kroz gradova pod italijanskom kontrolom maskirani u trupe Nedićevog režima.

Mihailović je svoj štab 27. juna 1942. pretvorio u Vrhovnu komandu, a major Ostojić je vodio operativne, organizacijske i obaveštajne poslove.

U avgustu 1942, Ostojić je pokrenuo kontranapad protiv ustaša koji su se vraćali u Foču pošto su Italijani povukla svoje garnizone iz zaleđa Jadranskog mora. Četnici su se plašili da ustaše spremaju da pokrenu još jedan talas genocida na srpskim stanovništvom na ovom području.

Rukovodio je svim većim četničkim operacijama protiv snaga NOV i POJ-a u proleće i leto 1942. u Crnoj Gori. U novembru 1942, Mihailović je ohrabrivao Ostojića da vodi kampanju terora protiv muslimanskog stanovništva koje je živelo duž granica Crne Gore i Sandžaka, a kasnije je izvestio da su četnici uništili 21 sela i ubili oko 1.300 osoba. U periodu od 30. novembra. i 2. decembra 1942, Ostojić je predstavljao Mihailovića na Konferenciji četničke intelektualne omladine Crne Gore u selu Šahovići kod Bijelog Polja, kojoj je prisustvovao i Pavle Đurišić. Konferencijom je dominirao Đurišić i njegova odlučnost koja je „izražavala ekstremizam i netrpeljivost“, kao i dnevni red koji je fokusiran na obnovu predratnog statusa kvo u Jugoslaviji. Takođe, postavljen je zahtev za pripajanje delove teritorije jugoslovenskih suseda.

Operacija Vajs

Nekoliko nedelja posle konferencija, Mihailović je poslao Ostojića da upostavi istaknuti štab u Kalinoviku u jugoistočnoj Bosni. Trebalo je da Ostojić komanduje u operaciji opkoljavanja i uništavanja partizanskih snaga u Bosni, u kojoj bi bili korišćeni četnici koji su služili kao pomoćni italijanski odredi u Hercegovini i Crnoj Gori, kao i četničke jedinice iz Like, severne Bosne i severne Dalmacije ustrojene u Dobrovoljačku antikomunističku miliciju. Plan je predviđao savezničko iskrcavanja na dalmatinskoj obali, za koje je Mihailović verovao da je neizbežno. Predviđeno je da četnici naprave koridor kroz italijansku zonu NDH sve do oslobođene partizanske teritorije u zapadnoj Bosni i Lici, neutralisanjem Italijana kombinacijom praznih obećanja, ohrabrivanjem na predaju i razoružavanjem, ako bude bilo potrebno. Detalji operacije su završeni početkom decembra 1942. u Mihailovićevom štabu u Crnoj Gori i planirano je da operacija počne 5. januara 1943. Međutim, plan je predviđao da su Mihailovićeve snege jedinstvene, što one nisu bile, i da on ima autoritet nad više četnika nego što je zapravo imao.

Ono što se dogodilo bilo je da su četnici koji su se pripremali za marš na Bosnu bili još više uvučeni u kolaboraciju sa silama Osovine u drugoj fazi operacije Vajs, koja se odigravala u dolinama Neretve i Rame krajem februara 1943. U ovoj ofanzivi, oko 12-15.000 četnika se borilo uz Italijane, a u jednom slučaju uz Nemce i NDH, protiv partizana. Uprkos činjenici da su četnici bili anti-osovinski pokret u svojim dugoročnim ciljevima i jesu pružali ograničeni otpor okupatoru u kratkim periodima, njihovo učešće u operaciji Vajs je jedan od najvažnijih primera njihove taktičke ili selektivne kolaboracije sa okupatorskim silama Osovine. U ovom slučaju, četnici koji su delovali kao legalizovane pomoćne snage pod italijanskom kontrolom.

Plan koji je osmislio Ostojić je predviđao da četnici ostanu južno od Neretve kako bi ih partizani ne bi obišli sa boka. Međutim, ovu defanzivnu strategiju su odbacili četnički komandanti kao što su Dobroslav Jevđević i Bajo Stanišić, koji su tražili da se sledi osovinska ofanzivna strategija. Ovo je stavilo Ostojića u težak položaj, pošto su neke od njegovih najvažnijih jedinica sledili italijanska, a ne njegova naređenja, jep cy četnici zavisili od italijanske vazdušne i artiljerijske podrške, posebno oko Jablanice. Ostojić se kasnije predomislio i podržao italijansku ofanzivu i pokrenuo napad na partizane koji su se povlačili od Jablanice ka Prozoru 27. februara. Napad je bio neodlučen, i Ostojić je prekorio odgovorne komandante, a posebno Stanišića.

U ovoj fazi Ostojić je prvo zatražio od Jevđevića da dobije više zaliha od Italijana, a kada su oni odbili, zapretio im je da ćem im objaviti rat. Početkom marta, dok su partizani prelazili Neretvu kod Jablanice, Mihailović se pridružio Ostojiću. U poruci jednom od crnogorskih četničkih komandanata, Mihailović je izjavio da on rukovodi celom operacijom preko Ostojića, mada je Mihailović negirao da je bio na čelu operacije kada je bio ispitivan na suđenju posle rata. Mihailović i Ostojić su shvatili da će velika koncentracija četnika u i oko Mostara i obližnjih rudnika boksita verovatno privući nemačku pažnju, i dok su bili usređeni na ovo pitanje, partizani su forsirali prelaz Neretve.

U nedelji nakon Mihailovićevog dolaska, partizani su uspešno prešli Neretvu i sledeće nedelje primorali četnike da se povuku, prepuštajući Nevesinje i Kalinovik partizanima pre kraja marta. Tokom bitke na Neretvi, četnički komandanti su bili nedisciplinovi i odbijali su saradnju, zbog čega je Ostojić pretio vojnim sudovima i streljanjima. Mihailović je naredio Ostojiću da se četnici povuku na liniju Drina-Piva, oko 80–90 km jugoistočno od Jablanice. Do ovog trenutka četnici su imali teške gubitke i partizani su se probili kroz italijansko-četničku odbrambenu liniju početkom aprila. U izveštaju iz novembra 1944. pukovnik S. V. Bejli, viši britaski oficir za vezu u Mihailovićem štabu, je naveo da su Ostojić i major Vojislav Lukačević bili oštri prema Mihailovođenjem vođenju četničkih snaga tokom operacije Vajs, koje je u velikoj meri doprineli neuspehu operacija. Međutim, nisam Ostojić nije imao dovoljno autoriteta nad podređenim oficirima, nije bio u mogućnosti da pravovremeno odgovori na stanje koje se brzo menjalo, odlučio se za nepopularnu i neefikasnu defanzivnu strategiju, a onda okrivio komandante jedinica za neuspehe četnika.

1943–1944

U julu 1943. Milovan Đilas je kontaktirao Ostojića i Petra Baćovića da utvrdi da li su spremni za zajedničku borbu protiv okupatora, imajući u vidu da će nova vlada u egzilu biti formirana bez Mihailovića. Oni su izvestili Mihailovića o ovom kontaktu, koji im je zapretio da će ih izbaciti iz njegove četničke organizacije ako budu nastavili da održavaju kontakte sa partizanima.

Do septembra 1944. Ostojić je unapređen u čin potpukovnika i bio je četnički komandant u istočnoj Bosni. Početkom septembra 1944, pošto je Mihailović smenjen sa mesta ministra vojske i mornarice nakon pada Purićeve vlade u izgnanstvu, Ostojić je pokušao da uspostavi kontakte sa savezničkim snagama u Italiji, i dogovorio se sa Lukačevićem da izdaju proglas narodu u kom će im objasniti da se spremaju da napadnu Nemce. Kada je kralj Petar II Karađorđević 12. septembra 1944. pozvao sve u Jugoslaviji da se stave pod Titovu komandu, Ostojić i Baćović su izvestili Mihailovića da njihovi ljudi gube volju da se bore protiv partizana. Zabrinut da će Crvena armija predati četnike partizanima, Ostojić je kontaktirao američkog pukovnika Roberta H. Makdauela, oficira za vezu Ureda za strateške usluge u misiji kod četnika, ali nije uspeo da izdejstvuje da se četnici stave pod američku komandu.

Povlačenje i smrt

Nakon što su Crvena armija i partizani oslobodili Beograd 20. oktobra 1944, Mihailović i njegove snage koje su brojale nekoliko stotina četnika povukli su se iz Srbije i došli na Majevicu. Ostojiću, koji je komandovao hercegovačkim četnicima, se pridružio i Pavle Đurišić sa crnoorskim četnicima i zajedno su se povukli u susret Mihailoviću.

Čim se pridružio Mihailoviću u severoistonoj Bosni, Đurišić je oštro kritikovao Mihailovićeve vođstvo i čvrsto zagovarao da se preostali četnici povuku u Sloveniju. I Ostojić i Baćović su kritikovali Mihailovićeve planove. Ostojić je došao u sukob sa Dražom Mihailovićem, okrivljujući ga za neuspeh i slom četničke organizacije i na vojnom i na političkom planu. U prvoj polovini marta 1945. definitivno napustio generala Mihailovića. Pošto nije uspeo da ubedi Mihailovića, Đurišić je odlučio da bez Mihailovića krene u Sloveniju i dogovorio se sa jedinicama Dimitrija Ljotića koji su već bili u Sloveniji da ga sačekaju kod Bihaća i pomognu u povlačenju. Ostojić je 10. marta 1945. krenuo sa delom potčinjenih jedinica zajedno sa pukovnikom Mirkom Lalatovićem, potpukovnikom Pavlom Đurišićem, potpukovnikom Petrom Baćevićem i književnikom i četničkim ideologom Dragišom Vasićem, kao i velikim brojem izbeglica u susret zapadnim saveznicima preko teritorije NDH.

Da bi stigao do Bihaća, Đurišić je sa delovima Hrvatskih oružanih snaga i crnogorskim separatistom Sekulom Drljevićem napravio sporazum o slobodnom prolazu. Detalji ovog sporazuma nisu poznati, ali čini se da su Đurišić, Ostojić i Baćović sa svojim vojnicima hteli da pređu preko Save u Slavoniju, gde bi se svrstali uz Drljevića kao Crnogorska narodna vojska, dok bi Đurišić zadržao operativnu komandu. Ipak, čini se se da su četnici pokušali da prevare Drljevića i snage HOS-a slanjem bolesnih i ranjenih preko Save, dok su zadržali zdrave borce južno od reke, posle čega su krenuli na zapad. Iako su ih spreda napadale hrvatske snage, a sa leđa snage Jugoslovenske armije, četnici su stigli do reke Vrbas i počeli da je prelaze. U bici na Lijevče polju blizu Banje Luke, udružene četničke snage su pretrpele težak poraz od vojske NDH naoružane nemačkim tenkovima.

Posle opkoljavanja i uništenja njegove grupe kod Lijevče Polja i bega dela potčinjenih jedinica Drljeviću, Đurišić je pokušao da pregovara sa generalima HOS o daljem kretanju četnila prema Sloveniji. Ipak, čini se da je ovo bila zamka, pošto je Đurišić zarobljen i odveden u Jasenovac gde je oko 20. aprila 1945. ubijen zajedno sa Ostojićem, potpukovnikom Lalatovićem, Baćovićem, nekolicinom pravoslavnih sveštenika i drugima.

Literatura

• Kurapovna, Marcia Christoff (2009). Shadows on the Mountain: The Allies, the Resistance, and the Rivalries that Doomed WWII Yugoslavia. New Brunswick, NJ: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-61566-9. 
• Petranović, Branko (1992). Srbija u Drugom svetskom ratu 1939—1945. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar. 
• Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9. 
• Milazzo, Matteo J. (1975). The Chetnik Movement & the Yugoslav Resistance. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-1589-8. 
• Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.