Википедија

Zdravko Ponoš

српски генерал и политичар

Zdravko Ponoš (Knin, 3. novembar 1962) srpski je političar, bivši diplomata i general u penziji.

Zdravko Ponoš
Ponoš 2022. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1962-11-03)3. novembar 1962. (61 god.)
Mesto rođenjaKnin, NR Hrvatska, FNR Jugoslavija
Univerzitet
Zanimanje
  • političar
  • diplomata
  • oficir
Porodica
SupružnikZdenka Ponoš (v. 1986)
Deca1
Politička karijera
Politička
stranka
Šef kabineta predsednika Generalne skupštine UN
18. septembar 2012 — 17. septembar 2013.
PredsednikVuk Jeremić
14. januar 2010 — 27. jul 2012.
Predsednik vladeMirko Cvetković
Ministar-predsednikVuk Jeremić
13. decembar 2006 — 30. decembar 2008.
PredsednikBoris Tadić
PrethodnikLjubiša Jokić
NaslednikMiloje Miletić
Vojna karijera
Služba

1986—2009.
Vojska
ČinGeneral-potpukovnik
Učešće u ratovimaRat na Kosovu i Metohiji
Odlikovanja Orden za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti
Zvanični veb-sajt
zdravkoponos.rs
Potpis

Rođen u srpskoj porodici u Golubiću, selu kod Knina, kasnije se preselio u Zagreb, u kojem je proveo veći deo mladosti i stekao diplomu inženjera elektronike. Godine 1986. preselio se u Srbiju, gde je započeo svoju vojnu karijeru. Dve godine kasnije zaposlio se Odeljenju za razvoj i opremanje u Beogradu, gde je radio do 2002. godine. Potom se zaposlio u Ministarstvu odbrane, gde je bio savetnik više ministara, uključujući budućeg predsednika Borisa Tadića. Godine 2005. unapređen je u čin general-majora, nakon što je od 2000. služio kao pukovnik, a postao je i zamenik načelnika Generalštaba. Godinu dana kasnije Tadić ga je unapredio za načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Kao načelnik Generalštaba, Ponoš je radio na reformi i profesionalizaciji vojske koja je stagnirala krajem 2008. zbog sukoba između njega i ministra Dragana Šutanovca, što je dovelo do njegove smene u decembru 2008. Ponoš je godinu dana kasnije penzionisan kao oficir.

Nakon odlaska iz vojske, Ponoš je radio kao diplomatski pomoćnik ministra spoljnih poslova Vuka Jeremića, sa kojim je ranije radio u Vladi Srbije. Njihova saradnja je nastavljena i posle 2012. godine, a Ponoš je bio šef Jeremićevog kabineta tokom njegovog mandata predsednika Generalne skupštine UN. Po povratku iz Sjedinjenih Američkih Država formirali su „Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj”, gde je Ponoš u početku bio izvršni direktor, a kasnije i viši savetnik.

Ponoš je u politiku ušao 2017. nakon učešća u Jeremićevom predizbornom timu na predsedničkim izborima, a kasnije iste godine osnovali su Narodnu stranku. Izabran je za potpredsednika i tu funkciju je obavljao do novembra 2021. godine. Predstavljao je koaliciju Ujedinjeni za pobedu Srbije na predsedničkim izborima 2022. godine, na kojima je zauzeo drugo mesto, a nakon čega je napustio Narodnu stranku.

Detinjstvo i mladost uredi

Ponoš je rođen 3. novembra 1962. godine u Golubiću, selu kod Knina, u NR Hrvatskoj, FNR Jugoslavija.[1][2] Potiče iz srpske porodice.[3]

Obrazovanje uredi

Osnovnu školu završio je u Golubiću, a kasnije u mladosti preselio se u Zagreb, gde je završio srednju tehničku školu i gimnaziju kopnene vojske.[2] Odlučio je da nastavi sa vojnom školom, navodeći da je „to bilo potpuno novo i nepoznato”.[1][4] Potom je upisao Tehničku vojnu akademiju u Zagrebu, gde je 1986. godine stekao diplomu inženjera elektronike.[5] Postdiplomske studije završio je 1999. godine, na Elektrotehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirao na temu „analiza otpornosti na ometanje GPS prijemnika”.[2][5] Svoje vojne veštine usavršavao je na Kraljevskom koledžu za odbrambene studije u Londonu, a završio je i kurseve u Švajcarskoj i Nemačkoj.[1][2][5] Takođe je završio STANAG 6001, NATO kurs.[2]

Objavljivao je svoje radove o globalnim navigacionim sistemima u poznatom japanskom časopisu i učestvovao na stručnim skupovima.[6]

Vojna karijera uredi

1980-e i 1990-e uredi

Svoju vojnu karijeru započeo je 1986. godine.[5] Po završetku Tehničke vojne akademije u Zagrebu, ponuđeno mu je da ostane da radi kao asistent, ali je on tu ponudu odbio i umesto toga izabrao da radi u Vojnotehničkom institutu u Beogradu.[4] Bio je stacioniran u Užicu i SAP Kosovo.[4] Za to vreme radio je na ometanju televizije TV Tirana na KiM, a kasnije je izjavio da je „to bio prilično zaludan posao, ali vojska sebi nije dodeljivala zadatke”.[6] Tu je nastavio da radi do 1988. godine, kada je odlučio da se vrati u Beograd da bi radio u Odeljenju za razvoj i opremanje.[1][4] Ovaj posao nazvao je „izvanrednim”, a uglavnom je bio koncentrisan na intenzivne kontakte sa civilnim institutima i firmama.[4] Devedesetih se već preselio u Srbiju, a na početku raspada Jugoslavije razmišljao je da napusti zemlju, ali je na kraju ipak ostao.[4][6] Tokom NATO bombardovanja SRJ 1999. godine, radio je sa svojim timom na raznim improvizacijama kako bi sprečili veće gubitke, posebno na Kosovu i Metohiji. Opisao je to kao „najsjajniju fazu našeg rada”.[4] Posle bombardovanja, odlikovan je Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti od strane predsednika Savezne Republike Jugoslavije Slobodana Miloševića.[7]

2000-e uredi

Ponoš je 2000. godine unapređen u pukovnika, a pet godina kasnije postao je general-major.[2] Polarizaciju u vojsci doživeo je prilikom svrgavanje Slobodana Miloševića, iako je naveo da se „desio 5. oktobra, a u vojsci se ništa ne dešava”.[6] U Odeljenju je radio do 2002. godine, a ubrzo nakon toga je počeo da radi u Ministarstvu odbrane.[4][6] Bio je savetnik Borisa Tadića dok je bio na čelu Ministarstva odbrane.[6] Tokom svog boravka u ministarstvu odbrane, ponuđeno mu je da formira „odeljenje za saradnju sa NATO-om”, što je prihvatio.[4] Svoje vreme pod Tadićem opisao je kao „uspešnu saradnju”.[4] Ponoš je na toj funkciji ostao do 2004. godine.[1] Godine 2005. postao je zamenik načelnika Generalštaba.[1][6] Kao zamenik načelnika Generalštaba, pre svega je bio orijentisan na reformu i profesionalizaciju vojske, a nakon raspada Srbije i Crne Gore 2006. godine, pridružio se timu koji je predvodio ministar odbrane Zoran Stanković u cilju nastavka reformi.[4][8] U to vreme bio je jedan od najmlađih članova Generalštaba.[5][8]

Načelnik generalštaba (2006—2008) uredi

 
Admiral Mornarice SAD Majkl Malen (levo) i Ponoš (desno) 2007.

Ponoša je Tadić, sada kao predsednik Republike Srbije, imenovao za načelnika Generalštaba u decembru 2006. godine.[9] Takođe je unapređen u čin generala-potpukovnika.[9][10] Neki opozicioni političari su Ponoševo imenovanje opisali kao „paket za brži pristup evropskim integracijama” zbog njegovog statusa proevropskog generala.[5][11] Kao načelnik Generalštaba nastavio je da podržava reformu i profesionalizaciju vojske, a takođe je izrazio podršku povećanju plata oficira i saradnji vojske sa susednim zemljama, Evropskom unijom i NATO-om.[2][6][12]

Tokom prve sedmice kao načelnik Generalštaba, predstavljao je Srbiju prilikom otvaranja NATO kancelarije za vezu u Srbiji.[13] Ponoš je bio usred medijske pažnje u aprilu 2007. godine, kada su neki radikalski političari tvrdili da ga treba smeniti zbog njegovih proevropskih izjava.[14] Dragan Šutanovac je zamenio Stankovića na mestu ministra odbrane u maju 2007. godine.[15] Sedmicu kasnije otputovao je u Sjedinjene Američke Države gde se sastao sa načelnikom Generalštaba Oružanih snaga SAD.[16] Ponoš je u oktobru prokomentarisao da „vojska ne štiti haške optuženike”.[17] Kasnije u decembru Ponoš i Šutanovac su nekoliko dana boravili u blizini administrativnog prelaza sa Kosovom i Metohijom kako bi sagledali situaciju, za koju su kasnije izjavili da je „mirna” i da se „ne očekuje destabilizacija ovog dela Srbije”.[18] U oktobru 2008. sastao se sa predstavnicima vojske Turske i Norveške.[19][20] Mesec dana kasnije Ponoš je izrazio podršku promeni Kumanovskog sporazuma.[21][22]

 
Ponoš i Šutanovac 2008.

Sukob između Ponoša i Šutanovca postao je poznat javnosti nakon što je Ponoš u intervjuu izjavio da „nije zadovoljan onim što radi Ministarstvo odbrane” i da je „ministarstvo zaustavilo reforme”.[23][24] Tadić je tokom intervjua izjavio da je „sistem odbrane stabilan”.[25] Tadić je tada odlučio da u ovom sukobu stane na stranu Šutanovca, a Ponoša je smenio 30. decembra, nakon navodnog kršenja vojnih pravila.[12][24][26][27] Ponoš je prihvatio da se povuče.[28] Neki posmatrači smatraju da je ovaj sukob politički potez.[29] Ponoša su ranije opozicioni političari pozvali da podnese ostavku zbog svojih reformi i proevropskih stavova.[30][31]

Pod Ponošem su američka država Ohajo i Srbija započele vojnu saradnju.[32] Ponoš je skinuo tajnost sa delova stenograma sa sednica Kolegijuma načelnika Generalštaba, otkrivajući da su Slobodan Milošević, a kasnije, u manjoj meri, Vojislav Koštunica, planirali da koriste vojsku u političke svrhe, posebno u Crnoj Gori.[33] U vreme dok je bio načelnik Generalštaba, Vojska je imala najviše pozitivnih kritika u srpskoj javnosti.[34] Nasledio ga je Miloje Miletić u februaru 2009. godine.[35]

Penzija uredi

Posle razrešenja sa mesta načelnika Generalštaba, Ponoš je ostao u vojsci još godinu dana, iako neraspoređen.[6] Izrazio je želju da postane pomoćnik u Ministarstvu spoljnih poslova Vuka Jeremića, iako je Šutanovac izjavio da „ne namerava da predlaže Tadiću njegovo penzionisanje” i predložio Ponošu da podnese ostavku na funkciju u Ministarstvu odbrane.[36] Predsednik Tadić ga je penzionisao 31. decembra 2009. godine.[37]

Politička karijera uredi

Početni period uredi

Razvio je interesovanje za politiku dok je čitao novine Borba,[6] a tokom 1990-ih protivio se režimu Slobodana Miloševića.[4] Početkom 2000-ih upoznao je Borisa Tadića sa kojim je razgovarao o vojsci prilikom njihovog prvog susreta.[6] U periodu kampanje za izbore 2008. godine, Ponoš je izjavio da „česti izbori ne utiču negativno na reforme vojske”.[38]

Ubrzo nakon vojnog penzionisanja postao je pomoćnik Vuka Jeremića, tada ministra spoljnih poslova.[39] Ponoš je početkom 2000-ih sarađivao sa Jeremićem, dok je Jeremić bio Tadićev savetnik.[6] U aprilu 2010. bio je deo delegacije koja je potvrdila prijateljstvo sa Libijom.[40] U junu 2011. Ponoš je otvorio izložbu u cilju promocije istorije diplomatskih odnosa Francuske i Srbije.[41] Na toj funkciji je bio do promene vlasti 2012. godine.[42] Kasnije je postao šef kabineta Vuka Jeremića dok je bio predsednik 67. zasedanja Generalne skupštine UN.[‡ 1] Tokom ovog perioda boravio je u Njujorku.[6] Po povratku u Beograd, Ponoš i Jeremić su osnovali Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD).[43] Ponoš je bio izvršni direktor, dok je za predsednika izabran Jeremić.[44] Kasnije je radio kao viši savetnik.[‡ 1][‡ 2]

Savremena karijera (2017—danas) uredi

 
Ponoš sa vođama Saveza za Srbiju 2019.

Nakon vojne i diplomatske karijere, Ponoš je ušao u politiku 2017. i učestvovao u Jeremićevom predizbornom timu na predsedničkim izborima 2017. godine.[45] Jeremić je zauzeo četvrto mesto sa 5,65% glasova.[46] Kasnije iste godine, u oktobru, učestvovao je u osnivanju Narodne stranke.[47] Na prvoj partijskoj konferenciji izabran je za potpredsednika.[48]

Ponoš je podržao formiranje šire opozicione koalicije za izbore za odbornike Skupštine grada Beograda 2018. godine.[49] Njegovo ime se našlo na izbornoj listi, koja je na kraju osvojila 19% glasova.[50][51] Kasnije iste godine podržao je imenovanje Milana Mojsilovića za načelnika Generalštaba.[52] Bio je i jedan od glavnih predstavnika opozicije tokom protesta 2018. i 2019. godine.[53][54] U julu 2019. izjavio je da se protivi učešću na parlamentarnim izborima 2020. i pozvao na bojkot izbora.[55] Bojkot je kasnije potvrdio i Savez za Srbiju, čija je deo bila i njegova stranka.[56] Pozvao je građane da oni takođe bojkotuju parlamentarne izbore.[57] U novembru 2019. ponovo je izabran na funkciju potpredsednika stranke.[58] Ubrzo nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma u septembru 2020. godine, Ponoš je izjavio da je „za bolje odnose Srba i Albanaca značajnija politička pojava Dritana Abazovića”.[59] Na partijskoj konferenciji istog meseca, Ponoš je izabran za nosioca izborne liste na predstojećim izborima za odbornike Skupštine grada Beograda,[60][61] ali je odbio ponudu.[62] Nakon bojkota izbora 2020. godine, Ponoš je najavio da će „opozicione stranke vršiti pritisak na vladu kako bi se budući izbori održali pod fer uslovima”.[63] Početkom 2021. izrazio je podršku zajedničkom nastupu na predstojećim opštim izborima i zajedničkom opozicionom predsedničkom kandidatu.[64][65] Bio je jedan od učesnika međustranačkih dijaloga o izbornim uslovima koji su se vodili tokom 2021. godine.[66] Ponoš se povukao sa funkcije potpredsednika Narodne stranke na njenoj partijskoj konferenciji u novembru 2021. godine.[67][68]

Izbori 2022. uredi

 
Ponoš tokom predizbornog mitinga, marta 2022.

Ponoš je početkom novembra 2021. izjavio da je „jedinstvo opozicije na svim nivoima” njegov preduslov da se kandiduje za predsednika Srbije.[69] Jeremić je naveo da je iznenađen ovim potezom,[70] a naveo je da bi do kandidata pre trebalo doći konsenzusom opozicionih stranaka.[71] Sanda Rašković Ivić osudila je napade provladinih medija i narodnih poslanika.[72] Stranka slobode i pravde je 22. januara predložila Ponoša za zajedničkog opozicionog kandidata, dok je Jeremić izjavio da je njegova stranka spremna da ga podrži.[73][74] Vođe koalicije razgovarale su 28. i 29. januara, nakon čega su zaključili da podržavaju Ponoša kao predsedničkog kandidata.[75][76][77][78] Ponoš je 2. februara predstavljen kao predsednički kandidat koalicije Ujedinjeni za pobedu Srbije.[79] Njegovu kandidaturu je 6. marta potvrdila Republička izborna komisija (RIK).[80] Ponoš je u februaru najavio svoje savetnike sa kojima će sarađivati ako bude izabran za predsednika.[81][82][83] Tokom svoje kampanje Ponoš je održavao skupove po gradovima i mestima širom Srbije.[84][85] Zauzeo je drugo mesto na predsedničkim izborima, nakon što je osvojio 18% glasova.[86] Nakon poraza na izborima, Ponoš je napustio Narodnu stranku.[87]

Od 2021. Ponoš je na meti provladinih medija u kojima se šire dezinformacije o njegovoj karijeri i stavovima.[88][89][90]

Politički stavovi uredi

Ponoš je samoprozvani centrista, a takođe je izjavio da njegovi stavovi kombinuju i levi centar i desni centar.[91] The Philadelphia Inquirer ga je takođe opisao kao centristu.[92] Posmatrači su opisali njegove stavove kao reformističke[93] i umereno konzervativne.[94][95] Protivi se vladavini Srpske napredne stranke[6] i optužio je Aleksandra Vučića da radi „u sopstvenim interesima”.[96] Vučića je uporedio sa Augustom Pinočeom, rekavši da „ponižava državu i vojsku”.[97][98]

Stav o unutrašnjoj politici uredi

Ponoš je svoje političke stavove opisao kao mešavinu građanskih i nacionalnih pitanja,[99] dok je izrazio podršku konstitucionalizmu[100][101] i socijalnoj pravdi.[102] Naveo je i da „građansku zajednicu ne treba nazivati brakom”, a ocenio da „ljudi koji žive u takvoj zajednici treba da imaju ista prava kao i svi drugi”, ali je istakao i da je protiv mogućnosti da ljudi iz istopolne zajednice mogu da usvajaju decu.[103] Zalaže se za promenu predsedničkog izbornog sistema, na sistem u kome bi predsednika birala tajnim glasanjem Narodna skupština.[104] Ponoš je izjavio da će, ukoliko bude izabran za predsednika, potpisati Zakon kojim bi se vratile oduzete penzije, što je Vlada na čelu sa Vučićem uradila 2014. godine.[105]

Ponoš je, povodom svojih stavova o vojsci, kritikovao Zakon o vojsci koji je usvojen 2018. i naveo da je „Zakon udovoljava interesima trgovaca oružjem”.[106] Takođe je tvrdio da bi „umesto uvođenja vojne obaveze trebalo da podignu plate oficirima u vojsci”, dok je optužio vladu za zloupotrebu policije tokom predizbornih kampanja.[107][108] Ponoš je pozvao vojni vrh da se odupre upotrebi vojske u političke svrhe i optužio Vladu da je sastavljena od „nekompetentnih političara koji se poigravaju sa sistemom odbrane”.[109][110]

Stav o spoljnoj politici uredi

Za više informacija pogledajte: Pristupanje Srbije Evropskoj uniji i Odnosi Srbije i NATO pakta

Ponoš se zalaže za pristupanje Srbije Evropskoj uniji,[111] a tokom kampanje 2022. sebe je nazvao „proevropskim kandidatom”.[112] Takođe podržava članstvo Srbije u Partnerstvu za mir i njenu saradnju sa NATO paktom, ali se protivi ulasku Srbije u ovu vojnu alijansu.[103][113] Godine 2006. izjavio je da „Vojska Srbije treba da se fokusira na modernizaciju kako bi dostigla EU i NATO standarde” i da bi se pitanje NATO-a trebalo rešiti referendumom.[8] Godine 2017. izjavio je da bi ulazak Srbije u NATO bio „iracionalan i emocionalno neprihvatljiv potez za generacije koje su preživele traumu bombardovanja”, kao i da Srbija treba da ostane vojno neutralna.[114] Optužio je Aleksandra Vulina da ne poštuje vojnu neutralnost.[115]

Ranije je podržao takozvana „četiri stuba” srpske spoljne politike, u koje su uključene i evropska integracija, KiM i regionalna saradnja.[116] Izjavio je da se protivi invaziji Rusije na Ukrajinu koja je počela 24. februara 2022. godine.[91][117]

Kosovsko pitanje uredi

Za više informacija pogledajte: Međunarodnopravni status Republike Kosovo

Ponoš je protiv priznanja nezavisnosti Republike Kosovo,[a] tvrdeći da je priznanje Kosova nešto što „nijedna demokratska vlast u Srbiji ne može da prihvati” i da rešenje za ovo pitanje neće doneti ljudi koji su raspirivali mržnju i rat. Takođe je naveo da je „važno da stvari ne krenu u lošem smeru i da se polako normalizuje život i gradi poverenje”.[6] Takođe je izjavio da je „Kosovo problem koji mora da se rešava... tako da svako rešenje bude u korist građana koji tamo žive”.[100] Izrazio je svoje protivljenje zamrzavanju diplomatije.[118] Kritikovao je Srpsku listu i Vučićev pristup KiM.[99][119]

Masakr u Srebrenici i Ratko Mladić uredi

Za više informacija pogledajte: Masakr u Srebrenici

Tokom intervjua u februaru 2022. Ponoš je izjavio da je jednom sreo Ratka Mladića u Kninu, a govoreći o Mladićevoj umešanosti u masakr u Srebrenici, Ponoš je naveo da su Mladićeve trupe „počinile brutalne zločine” i da „za te zločine odgovarao je on [Mladić], ali ne treba da za to odgovara cela generacija ili ceo narod”.[120] Takođe je naveo da podržava Deklaraciju o Srebrenici koju je Narodna skupština usvojila 2010. godine.[121][122] Ponoša su zbog njegovih komentara kritikovali provladini mediji u Srbiji.[123]

Privatni život uredi

Ponoš je u mladosti boravio u Zagrebu i kasnije se oženio Zdenkom, Hrvaticom iz Inđije.[4][124] Ima jednog brata, dok mu je otac umro neposredno pre operacije Oluja.[125] Njegovog dedu po majci mobilisali su partizani i poginuo je na Sremskom frontu.[124] Ima i hrvatsko državljanstvo.[3][126]

Pored maternjeg srpskog, govori i engleski i ruski.[2] Njegovi hobiji uključuju proučavanje istorije, muzike, filma, fudbala i crtaća.[2][4] Ponoš je i autor više naučnih radova,[8] i radio je kao nadzorni urednik časopisa Horizons.[‡ 1] Nedeljnik Vreme ga je proglasio za ličnost godine 2006.[4]

Literatura uredi

  • Ponoš, Zdravko; Šunjevarić, Milan (1993). „Satelitski telekomunikacioni sistemi u vojnoj primeni”. Vojnotehnički glasnik (na jeziku: srpski). 41. Beograd: Univerzitet odbrane u Beogradu. str. 682—697. ISSN 0042-8469. eISSN 2217-4753. 
  • Ponoš, Zdravko (2007). „Transformacija vojske Srbije — izazovi i odgovori”. Vojno delo (na jeziku: srpski). 5. Beograd: Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Univerzitet odbrane u Beogradu. str. 9—30. ISSN 0042-8426. eISSN 2683-5703. 

Napomene i reference uredi

Napomene uredi

  1. ^ Republika Kosovo (alb. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Србије и Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.

Референце uredi

  1. ^ а б в г д ђ „Zdravko Ponoš”. Istinomer (на језику: српски). Приступљено 2020-12-20. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з Stevanović, Dragoljub (17. 12. 2006). „General iz Knina”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  3. ^ а б „Ponoš: Ja sam Srbin iz Krajine, hrvatsko državljanstvo imam po rođenju”. Danas (на језику: српски). 2022-02-04. Приступљено 2022-02-04. 
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Švarm, Filip; Anastasijević, Dejan (2007-01-10). „Ponoš i predrasude”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  5. ^ а б в г д ђ Bibić, Radovan (2009-10-14). „Ličnost Danas: Zdravko Ponoš”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  6. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м Telesković, Dušan (2022-01-24). „Zdravko Ponoš - Životna priča”. Glas Šumadije (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  7. ^ Jovićević, Mihailo (2022-03-24). „Ponoš na Pinku pokazao orden za zasluge u ratu protiv NATO”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2022-03-25. 
  8. ^ а б в г Anastasijević, Dejan (2006-12-13). „Nema znanja u klubu penzionisanih generala”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  9. ^ а б „General Zdravko Ponoš načelnik Generalštaba”. Politika (на језику: српски). 13. 12. 2006. Приступљено 2022-01-27. 
  10. ^ Human rights: hostage to the state's regression. Belgrade: Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. 2007. стр. 179. ISBN 978-86-7208-138-1. OCLC 298862365. 
  11. ^ Biserko, Sonja (2007). Ljudska prava: talac društvene regresije (на језику: српски). Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. стр. 13. ISBN 978-86-7208-137-4. OCLC 464609878. 
  12. ^ а б Human rights, democracy and--violence : annual report, Serbia 2009. Dragan Novaković, Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. Belgrade. 2009. ISBN 978-86-7208-161-9. OCLC 751771669. 
  13. ^ „Kancelarija NATO-a u Beogradu”. BBC News (на језику: српски). 19. 12. 2006. Приступљено 2022-01-27. 
  14. ^ Sikavica, Stipe (2007-04-14). „Kome smeta general Zdravko Ponoš”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  15. ^ „Članovi nove Vlade Srbije”. B92 (на језику: српски). 16. 5. 2007. Приступљено 2022-01-27. 
  16. ^ Nikolić, Milan (22. 5. 2007). „General Ponoš u SAD”. Novinar (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  17. ^ Bugarinović, Nebojša (25. 10. 2007). „Strani agenti tragaju za haškim beguncima”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  18. ^ Davinić, A. (16. 12. 2007). „Vojska garant mira na jugu Srbije”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  19. ^ „General Ponoš primio komandanta specijalnih snaga OS Turske”. Vojska Srbije (на језику: српски). 9. 10. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  20. ^ „General Ponoš primio državnog sekretara MO Norveške”. Vojska Srbije (на језику: српски). 17. 10. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  21. ^ „Tadić: Vrijeme za promjenu Kumanovskog sporazuma”. Nezavisne novine (на језику: српски). 2008-11-29. Приступљено 2022-01-27. 
  22. ^ Ćirić, Aleksandra (2008-12-03). „Srpski napad na zonu kopnene bezbednosti”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  23. ^ „Sukob Ponoš - Šutanovac”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 24. 12. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  24. ^ а б Ejdus, Filip (2010). Democratic Security Sector Governance in Serbia. Frankfurt: Peace Research Institute. стр. 13. 
  25. ^ „Tadić: Sistem odbrane je stabilan”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 25. 12. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  26. ^ „Razrešen general Ponoš”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 30. 12. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  27. ^ „Smenjen Zdravko Ponoš”. B92 (на језику: српски). 30. 12. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  28. ^ Borović, Radovan (30. 12. 2008). „Ponoš će ispoštovati odluku o smeni”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  29. ^ „Politički, a ne "vojni" sukob”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  30. ^ Biserko, Sonja (2008). Self-Isolation, the reality and the goal. Belgrade: Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. стр. 164. ISBN 978-86-7208-146-6. OCLC 1226748751. 
  31. ^ Biserko, Sonja (2008). Yugoslaviaʹs implosion : the fatal attraction of Serbian nationalism. [Oslo]. стр. 299. ISBN 978-82-91809-01-4. OCLC 849801073. 
  32. ^ „Ohio, Serbia continue cooperation, training”. National Guard (на језику: енглески). 14. 7. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  33. ^ Kusovac, Srđan (2007-05-18). „Beograd”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  34. ^ Lazić, Jasmina (2008-05-14). „Drugi put u dva veka”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  35. ^ „Miloje Miletić novi načelnik Generalštaba”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 15. 2. 2009. Приступљено 2022-01-27. 
  36. ^ „Šutanovac traži da Ponoš da otkaz”. Blic (на језику: српски). 15. 10. 2009. Приступљено 2022-01-27. 
  37. ^ „Penzionisan Zdravko Ponoš”. Radio Television of Serbia (на језику: српски). 4. 1. 2010. Приступљено 2022-01-27. 
  38. ^ „Izbori ne utiču na reformu Vojske”. Blic (на језику: српски). 12. 4. 2008. Приступљено 2022-01-27. 
  39. ^ „Ponoš pomoćnik šefa diplomatije”. Politika (на језику: српски). 14. 1. 2010. Приступљено 2022-01-27. 
  40. ^ „Potvrđeno prijateljstvo sa Libijom”. Internet Portal Republika Srpska (на језику: српски). 3. 4. 2010. Архивирано из оригинала 27. 01. 2022. г. Приступљено 2022-01-27. 
  41. ^ „Kralj i Bartu – slika sa mnogo simbolike”. Politika (на језику: српски). 10. 6. 2011. Приступљено 2022-01-27. 
  42. ^ „Ko je Zdravko Ponoš, kandidat opozicije za predsednika”. Direktno (на језику: српски). 22. 1. 2022. Приступљено 2022-01-27. 
  43. ^ Bukvić, D. (6. 11. 2013). „Predstavljen Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  44. ^ Barredo, Lauren (2014-06-04). „CIRSD Joins New Earth Institute SDSN Advisory Group”. Sustainable Development Solutions Network (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 05. 08. 2021. г. Приступљено 2022-01-27. 
  45. ^ Telesković, Dušan (2022-01-24). „Zdravko Ponoš - Životna priča”. Glas Šumadije (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  46. ^ „Zvanični rezultati predsedničkih izbora 2017.”. Vreme (на језику: српски). 2017-04-21. Приступљено 2022-01-27. 
  47. ^ „Osnovana Narodna stranka, Jeremić predsednik”. Politika (на језику: српски). 22. 10. 2017. Приступљено 2022-01-27. 
  48. ^ „Jeremić izabran za predsednika Narodne stranke”. Blic (на језику: српски). 22. 10. 2017. Приступљено 2022-01-27. 
  49. ^ „Ponoš: Što širi front opozicije, bolji i rezultat”. N1 (на језику: српски). 2017-12-21. Приступљено 2022-01-27. 
  50. ^ „Ponoš: Izbori prilika da promenimo loše stanje u Beogradu”. N1 (на језику: српски). 2018-02-04. Приступљено 2022-01-27. 
  51. ^ „Konačni rezultati beogradskih izbora 2018.”. N1 (на језику: српски). 2018-03-05. Приступљено 2022-01-27. 
  52. ^ „Zdravko Ponoš o novom načelniku Generalštaba vojske Srbije”. KTV (на језику: српски). 6. 12. 2018. Приступљено 2022-01-27. 
  53. ^ „Ponoš: Oročavamo protest i podižemo ulog, Vučić neće sam da ode”. N1 (на језику: српски). 2019-03-14. Приступљено 2022-01-27. 
  54. ^ „Zdravko Ponoš: Podižemo ulog mitingom 13. aprila, nije dovoljno da Vučić sam ode”. Glas Šumadije (на језику: српски). 2019-03-15. Приступљено 2022-01-27. 
  55. ^ „Ponoš: Nema smisla izlaziti na izbore”. N1 (на језику: српски). 2019-07-19. Приступљено 2022-01-27. 
  56. ^ Martinović, Iva (17. 9. 2019). „Koraci posle odluke o bojkotu izbora u Srbiji”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  57. ^ „Ponoš: Ostanite kod kuće 21. juna”. NOVA portal (на језику: српски). 2020-06-01. Приступљено 2022-01-27. 
  58. ^ „Narodna stranka izabrala novo-staro rukovodstvo”. N1 (на језику: српски). 2019-11-03. Приступљено 2022-01-27. 
  59. ^ „Ponoš: Za Srbe i Albance važnija je pojava Abazovića, nego sporazum i Tramp”. N1 (на језику: српски). 2020-09-19. Приступљено 2022-01-27. 
  60. ^ „Ponoš predvodi Narodnu stranku, Jeremić: Generalu povereno oslobađanje Beograda na izborima 2022.”. Blic.rs (на језику: српски). 18. 9. 2020. Приступљено 2022-01-27. 
  61. ^ Đurić, Dimitrije (2020-09-19). „Generalu Ponošu biće povereno oslobađanje Beograda 2022. godine”. Nedeljnik (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  62. ^ „Ponoš: Nisam kandidat za gradonačelnika”. NOVA portal (на језику: српски). 2020-12-09. Приступљено 2022-01-27. 
  63. ^ „Ponoš: Opozicija će vršiti pritisak da izbori budu održani pod fer uslovima”. N1 (на језику: српски). 2020-10-23. Приступљено 2022-01-27. 
  64. ^ „Ponoš: Ideja o zajedničkom nastupu opozicije još nije propala”. N1 (на језику: српски). 2021-02-17. Приступљено 2022-01-27. 
  65. ^ „Ponoš: Opoziciji potreban jedan, najbolji, zajednički kandidat”. N1 (на језику: српски). 2021-09-06. Приступљено 2022-01-27. 
  66. ^ „Ponoš: Opozicija mora da drži prst na obaraču, a obarač se zove bojkot”. Euronews (на језику: српски). 2021-09-11. Приступљено 2022-01-27. 
  67. ^ „Ponoš se neće ponovo kandidovati za potpredsednika Narodne stranke”. N1 (на језику: српски). 2021-11-25. Приступљено 2022-01-27. 
  68. ^ „Ponoš o napuštanju predsedništva NS: Nisam spreman na "trule kompromise"”. N1 (на језику: српски). 2021-11-25. Приступљено 2022-01-27. 
  69. ^ „Ponoš: Jedinstvo opozicije je preduslov da se kandidujem za predsednika”. N1 (на језику: српски). 2021-11-02. Приступљено 2022-01-27. 
  70. ^ „Jeremić: Pominjanje Ponoša kao kandidata iznenađenje za sve nas u stranci”. N1 (на језику: српски). 2021-11-04. Приступљено 2022-01-27. 
  71. ^ „Jeremić: Lažna vest da ne želim da Ponoš bude kandidat, odluka konsenzusom”. N1 (на језику: српски). 2021-11-26. Приступљено 2022-01-27. 
  72. ^ „Rašković Ivić o napadima na Ponoša: Liči na ono što je radio Hitlerov režim”. N1 (на језику: српски). 2021-11-08. Приступљено 2022-01-27. 
  73. ^ „SSP predložio da Zdravko Ponoš bude predsednički kandidat opozicije”. N1 (на језику: српски). 2022-01-22. Приступљено 2022-01-25. 
  74. ^ „Jeremić: Aleksić je naš prvi izbor, ali spremni smo da podržimo Ponoša”. N1 (на језику: српски). 2022-01-24. Приступљено 2022-01-27. 
  75. ^ „PSG podržava kandidaturu Zdravka Ponoša za predsednika”. N1 (на језику: српски). 2022-01-23. Приступљено 2022-01-27. 
  76. ^ „Pokret za preokret podržao kandidature Zdravka Ponoša i Marinike Tepić”. N1 (на језику: српски). 2022-01-23. Приступљено 2022-01-27. 
  77. ^ „Narodna stranka podržala Zdravka Ponoša za predsedničkog kandidata”. NOVA portal (на језику: српски). 2022-01-29. Приступљено 2022-01-29. 
  78. ^ „Demokratska stranka podržala Ponoša za predsedničkog kandidata opozicije”. NOVA portal (на језику: српски). 2022-01-29. Приступљено 2022-01-29. 
  79. ^ „Ponoš: Vredelo je čekati, moj uslov je bio jedinstvo – sada to imamo”. N1 (на језику: српски). 2022-02-02. Приступљено 2022-02-02. 
  80. ^ „RIK: Zdravko Ponoš i Miloš Jovanović zvanično predsednički kandidati”. N1 (на језику: српски). 2022-03-06. Приступљено 2022-03-09. 
  81. ^ „Ponoš najavio da će mu Dragojević i Kovačević biti savetnici”. Politika (на језику: српски). 2022-02-21. Приступљено 2022-02-21. 
  82. ^ „Ponoš: Praktično sam dogovorio da mi Srđan Dragojević i Siniša Kovačević budu savetnici”. Nedeljnik (на језику: српски). 2022-02-20. Приступљено 2022-02-21. 
  83. ^ „U Ponoševom timu i Čupić, Teodorović i Miodrag Stojković”. Danas (на језику: српски). 2022-03-02. Приступљено 2022-03-09. 
  84. ^ Mišić, Zoran (2022-03-17). „Zdravko Ponoš i Marinika Tepić u subotu na konvenciji u Kragujevcu”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-03-17. 
  85. ^ „Predsednički kandidat Zdravko Ponoš i nosilac liste Marinika Tepić sutra u Vranju”. Danas (на језику: српски). 2022-03-15. Приступљено 2022-03-17. 
  86. ^ „CeSID objavio konačnu projekciju predsedničkih izbora: Vučiću 58,3 odsto glasova, Ponoš na 18,3”. Novinska agencija Beta (на језику: српски). 2022-04-04. Архивирано из оригинала 02. 07. 2022. г. Приступљено 2022-04-04. 
  87. ^ „Zdravko Ponoš napustio Narodnu stranku”. N1 (на језику: српски). 2022-04-05. Приступљено 2022-04-05. 
  88. ^ „Tabloidima na Ponoša: "Tajkun među generalima" i ostale priče”. Vreme (на језику: српски). 2022-02-04. Приступљено 2022-02-06. 
  89. ^ Dragojlo, Saša (2022-02-17). „Presidential Challenger says Serbia Faces Vote between Good and Evil”. Balkan Insight (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-21. 
  90. ^ „"Zdravko Franjin", "Čekuov pašenog": U lažnim vestima o Ponošu nadimci u prvom planu”. Danas (на језику: српски). 2022-02-16. Приступљено 2022-03-17. 
  91. ^ а б Valtner, Lidija (2022-03-15). „Zdravko Ponoš za Danas: Dosta smo odratovali za nekoliko generacija, ovaj narod bi da živi”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-03-17. 
  92. ^ Gec, Jovana (2022-02-02). „Serbian opposition parties unite against Vucic's populists”. The Philadelphia Inquirer (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 02. 2022. г. Приступљено 2022-02-21. 
  93. ^ Jakovljev, Nadica (2022-03-07). „Ponoš: Srbija nije demokratska zemlja, društvo mora da se menja iz korena”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-03-09. 
  94. ^ „Panović: Na Pesmi za Evroviziju došlo do iznenađenja, može i na izborima da dođe”. N1 (на језику: српски). 2022-03-09. Приступљено 2022-03-10. 
  95. ^ „Gosti N1: Ima šanse za promene na izborima, da li je Ponoš integrativni kandidat”. N1 (на језику: српски). 2022-03-07. Приступљено 2022-03-10. 
  96. ^ Švarm, Filip (2018-10-10). „Vučić je guverner porobljene Srbije”. Vreme (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  97. ^ „Čiji su huligani na beogradskim demonstracijama”. Al Jazeera (на језику: бошњачки). 9. 7. 2020. Приступљено 2022-01-27. 
  98. ^ „Ponoš: Vučić ponizio državu i vojsku”. Danas (на језику: српски). 2018-09-16. Приступљено 2022-01-27. 
  99. ^ а б „Zdravko Ponoš: I građansko i nacionalno”. Glas Šumadije (на језику: српски). 2022-02-18. Приступљено 2022-02-21. 
  100. ^ а б „Ponoš: Praktično sam dogovorio da mi Dragojević i S. Kovačević budu savetnici”. N1 (на језику: српски). 2022-02-20. Приступљено 2022-02-21. 
  101. ^ „Zdravko Ponoš - Srđan Dragojević i Siniša Kovačević biće moji savetnici”. Nova srpska politička misao (на језику: српски). 2022-02-21. Приступљено 2022-02-21. 
  102. ^ „Ponoš: Srbija da bude socijalno odgovorna država u kojoj zdravlje nije luksuz”. Danas (на језику: српски). 2022-03-11. Приступљено 2022-03-11. 
  103. ^ а б „Ponoš: Istopolnu zajednicu ne treba nazivati brakom, ne podržavam ulazak Srbije u NATO”. Danas (на језику: српски). 2022-02-20. Приступљено 2022-02-21. 
  104. ^ „Ponoš: Vučić i odlazeća vlast krše Ustav, treba menjati izborni sistem”. N1 (на језику: српски). 2022-03-07. Приступљено 2022-03-09. 
  105. ^ „Ponoš: Bio bih srećan da kao predsednik potpišem zakon o vraćanju oduzetih penzija”. Danas (на језику: српски). 2022-03-09. Приступљено 2022-03-09. 
  106. ^ „Ponoš: Zakon o vojsci udovoljava interesima trgovaca oružjem”. N1 (на језику: српски). 2018-04-27. Приступљено 2022-01-27. 
  107. ^ „Zdravko Ponoš o ponovnom uvođenju vojnog roka”. N1 (на језику: српски). 2018-08-31. Приступљено 2022-01-27. 
  108. ^ Cvetković, Ljudmila; Glavonjić, Zoran (14. 2. 2018). „Lov na birače od vrata do vrata”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  109. ^ Mihajlović, Branka (10. 4. 2019). „Upotreba vojske u podeljenoj Srbiji”. Radio Free Europe (на језику: српскохрватски). Приступљено 2022-01-27. 
  110. ^ „Ponoš: Nekompetentni politički vrh poigrava se sa sistemom odbrane”. Danas (на језику: српски). 2019-11-03. Приступљено 2022-01-27. 
  111. ^ „Ponoš: Srbiji treba i Rusija i EU”. Blic (на језику: српски). 2011-04-22. Приступљено 2022-01-25. 
  112. ^ „Ponoš: Nema dileme da sam proevropski kandidat”. NOVA portal (на језику: српски). 2022-02-18. Приступљено 2022-02-21. 
  113. ^ „Ponoš: Srbiji nije mesto u NATO ali treba da sarađuje sa njima”. Danas (на језику: српски). 2022-03-03. Приступљено 2022-03-09. 
  114. ^ „Zdravko Ponoš: Ulazak u NATO i neracionalan i emotivno neprihvatljiv, Srbija treba da ostane vojno neutralna”. Nova srpska politička misao (на језику: српски). 10. 11. 2017. Приступљено 2022-01-27. 
  115. ^ „Ponoš: Vulin ne razume političke procese i vojnu neutralnost”. N1 (на језику: српски). 2017-10-28. Приступљено 2022-01-27. 
  116. ^ Mitrinović, Biljana (5. 2. 2011). „Četiri stuba su realnost, a ne naš izbor”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  117. ^ Čolić, Nina (2022-02-24). „Ponoš o krizi u Ukrajini: Vojno rešenje neprihvatljivo”. Danas (на језику: српски). Приступљено 2022-02-24. 
  118. ^ „Snaga sedmog dela Mercedesa - Srpsko-nemački odnosi - Nedeljnik Vreme”. www.vreme.com (на језику: српски). 2010-08-25. Приступљено 2022-01-29. 
  119. ^ „Ponoš: Vučić Prištini dao sve traženo, Beograd i Srbi s Kosova nisu dobili ništa”. N1 (на језику: српски). 2022-03-04. Приступљено 2022-03-09. 
  120. ^ „Ponoš o napadima tabloida: Neko je pustio "trenirane pse", vlasnik će odgovarati”. N1 (на језику: српски). 2022-02-10. Приступљено 2022-02-11. 
  121. ^ Spalović, Dejan (2022-02-27). „Neću uvesti Srbiju u NATO”. Politika (на језику: српски). Приступљено 2022-03-21. 
  122. ^ „Ponoš: Poštujem deklaraciju o Srebrenici, protiv sam ulaska Srbije u NATO”. snews (на језику: бошњачки). 2022-03-13. Приступљено 2022-03-21. 
  123. ^ Petrović, Ivica (2022-02-19). „Naprednjački test patriotizma: NATO, Kosovo, Srebrenica”. Deutsche Welle (на језику: српски). Belgrade. Приступљено 2022-03-21. 
  124. ^ а б Lukač, Davor (2021-11-10). „Inženjer sa činom generala”. Vreme (на језику: српски). Архивирано из оригинала 23. 02. 2022. г. Приступљено 2022-01-26. 
  125. ^ Telesković, Dušan (2021-12-08). „Otac mi je umro par meseci pre "Oluje". Moja majka i brat su krenuli tako što su stavili neke stvari na magarca i tako krenuli preko brda: Životni intervju Zdravka Ponoša u Nedeljniku”. Nedeljnik (на језику: српски). Приступљено 2022-01-26. 
  126. ^ Latković, Nataša (2022-02-04). „NATO general, špijun, hrvatski patriota: Odgovori Ponoša na prljavu kampanju”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2022-02-04. 

Примарни извори uredi

У тексту овим референцама претходи двоструки бодеж (‡):

  1. ^ а б в Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom :0.
  2. ^ „Upoznaj Ponoša”. Zdravko Ponoš (на језику: српски). фебруар 2022. Приступљено 2022-03-01. 

Спољашње везе uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Здравко_Понош&oldid=27390261”