Википедија

Zelena politika

Zelena politika ili ekopolitika (takođe poznata i kao politička ekologija) je politička ideologija koja ima za cilj da podstakne ekološki održivo društvo ukorenjeno u okruženju, nenasilju, socijalnoj pravdi i baznoj i participativnoj demokratiji.[1][2][3] Ova ideologija je počela da se oblikuje u zapadnom svetu 1970-ih godina i od tada su se stranke koje praktikuju zelenu politiku razvile i u mnogim zemljama širom sveta i postigle određeni izborni uspeh.[4][5]

Suncokret, međunarodno prepoznatljiv simbol zelene politike
Zelene stranke širom sveta, januar 2016.
  U vladi
  U parlamentu
  U lokalnoj vladi
Demonstracija zelenih u Nemačkoj, 2016. godina.

Politički izraz zeleni korišten je u početku za Nemačku zelenu stranku,[6][7] koja je osnovana krajem 1970-ih godina.[8] Izraz politička ekologija ponekad se koristi u akademskim krugovima, ali je počeo predstavljati interdisciplinarno polje studija, jer akademska disciplina nudi široke studije integrišući ekološke društvene nauke sa političkom ekonomijom u temama kao što su degradacija i marginalizacija, ekološki sukobi, očuvanje i kontrolu i ekološke identitete i društvena kretanja.[9][10]

Pristalice zelene politike dele mnoge ideje sa konzervatorskim, ekološkim, feminističkim i mirovnim pokretima. Pored demokratije i ekoloških pitanja, zelena politika se bavi građanskim slobodama, socijalnom pravdom, nenasiljem, ponekad varijantama lokalizma i teži da podrži socijalni progresivizam.[11] Zelene partijske platforme uglavnom se smatraju levim u političkom spektru. Zelena ideologija ima veze sa raznim drugim ekocentričnim političkim ideologijama, uključujući ekofeminizam, eko-socijalizam i zeleni anarhizam, ali u kojoj meri se oni mogu smatrati oblicima zelene politike, stvar je rasprave.[12] Kako se razvijala levičarska zelena politička filozofija, takođe su odvojeno postojali nepovezani i polarno suprotni pokreti na desnici koji uključuju ekološke komponente kao što su ekokapitalizam i zeleni konzervativizam.

Zelene stranke se smatraju alternativom klasičnim političkim idejama kao što su socijalizam, liberalizam i konzervativizam, dok pristalice tradicionalnih političkih ideja imaju običaj posmatrati zelene kao jednu od njihovih varijacija. Zelene stranke se, sa druge strane, uglavnom smeštaju među političku levicu, ranije obično radikalniju od one koja se vezuje uz socijaldemokratske stranke, dok su danas više umerene i smeštaju se u levi centar.

Istorija uredi

Uticaji uredi

 
Mahatma Gandi
 
Henri Dejvid Toro, uticajni rani zeleni anarhista koji je pisao Volden

Pristalice zelene politike imaju tendenciju da je smatraju delom višeg pogleda na svet, a ne samo političkom ideologijom. Zelena politika svoj etički stav crpi iz različitih izvora, od vrednosti autohtonih naroda, do etike Mahatme Gandija, Baruha Spinoze i Jakoba fon Ikskila. Ovi ljudi su uticali na zelenu misao u svom zalaganju za dugoročnu sedmu generaciju predviđanja i na ličnu odgovornost svakog pojedinca da donosi moralne odluke.

Nemir zbog štetnih posledica ljudskog delovanja na prirodu prethodio je modernom konceptu zaštite životne sredine. Društveni komentatori u rasponu od starog Rima i Kine žalili su se na zagađenje vazduha, vode i buke.[13]

Filozofski koreni zaštite životne sredine mogu se pratiti do prosvetiteljskih mislilaca kao što je Ruso u Francuskoj, a kasnije autor i prirodnjak Toro u Americi.[14] Organizovani ekologizam započeo je krajem 19. veka u Evropi i Sjedinjenim Državama kao reakcija na industrijsku revoluciju sa njenim naglaskom na neobuzdanoj ekonomskoj ekspanziji.[15]

„Zelena politika“ je prvo počela u vidu pokreta za konzervacuju i očuvanje, kao što je Sijera klub, osnovan u San Francisku 1892. godine.

Levo-zelene platforme u oblicima koji danas čine zelene partije crpe terminologiju iz nauke o ekologiji, a politike iz ekološkog pokreta, dubinske ekologije, feminizma, pacifizma, anarhizma, libertarijanskog socijalizma, libertarijanskog posibilizma,[16][17][18] socijaldemokratije, ekosocijalizma, i/ili socijalne ekologije ili zelenog libertarijanizma. Tokom 1970-ih, kako su ovi pokreti rasli u uticaju, zelena politika je nastala kao nova filozofija koja je sintetizovala njihove ciljeve. Politički pokret Zelene stranke ne treba mešati sa nepovezanom činjenicom da je u nekim ekstremno desnim i fašističkim partijama nacionalizam povremeno bio vezan za neku vrstu zelene politike koja promoviše zaštitu životne sredine kao oblik ponosa na „domovinu“ prema manjini autora.[19][20][21]

Reference uredi

  1. ^ Wall 2010. p. 12-13.
  2. ^ Reed, Peter; Rothenberg, David (1993). Wisdom in the Open Air: The Norwegian Roots of Deep Ecology. University of Minnesota Press. str. 84. ISBN 978-0-8166-2182-8. 
  3. ^ Peter Reed; David Rothenberg: Wisdom in the Open Air: The Norwegian Roots of Deep Ecology. University of Minnesota Press. 1993. ISBN 978-0-8166-2182-8.
  4. ^ Derek Wall (2010). The No-nonsense Guide to Green Politics. New Internationalist. New Internationalist. ISBN 978-1-906523-39-8. 
  5. ^ Jon Burchell (2002). The Evolution of Green Politics: Development and Change Within European Green Parties. Earthscan. ISBN 978-1-85383-751-7. 
  6. ^ Derek Wall (2010). The No-nonsense Guide to Green Politics . New Internationalist. str. 12. ISBN 978-1-906523-39-8. 
  7. ^ Jon Burchell (2002). The Evolution of Green Politics: Development and Change Within European Green Parties . Earthscan. str. 52. ISBN 978-1-85383-751-7. 
  8. ^ Playing by the Rules: The Impact of Electoral Systems on Emerging Green Parties. 2007. str. 79. ISBN 978-0-549-13249-3. 
  9. ^ Robbins, Paul (2012). Political Ecology: A Critical Introduction. Wiley-Blackwell. ISBN 9780470657324. 
  10. ^ Peet, Richard; Watts, Michael (2004). Liberation Ecologies: Environment, Development, Social Movements. Routledge. str. 6. ISBN 9780415312363. 
  11. ^ Dustin Mulvaney (2011). Green Politics, An A-to-Z Guide. SAGE publications. str. 394. ISBN 9781412996792. 
  12. ^ Wall 2010. p. 47-66.
  13. ^ Keys, David (decembar 2003). „How Rome polluted the world”. Geographical. 75 (12). Arhivirano iz originala 29. 6. 2017. g. Pristupljeno 13. 2. 2015. 
  14. ^ LaFreniere, Gilbert F. (1990). „Rousseau and the European Roots of Environmentalism”. Environmental History Review. 14 (4): 41—72. ISSN 1053-4180. JSTOR 3984813. S2CID 157682006. doi:10.2307/3984813. 
  15. ^ McCormick, John (1995). The Global Environmental Movement. London: John Wiley. ISBN 9780471949404. 
  16. ^ „A Politics for the 21st Century”. 26. 8. 1998. Arhivirano iz originala 2. 10. 2019. g. Pristupljeno 2. 10. 2019. 
  17. ^ Ruiz, Jesus (2003). Posibilismo libertario. Felix Morga, Alcalde de Najera (1891–1936) [Libertarian Posibilism. Felix Morga, Alcalde of Najera (1891–1936)] (na jeziku: portugalski). El Najerilla-Najera. 
  18. ^ Lorenzo, César M. (1969). Les Anarchistes espagnols et le pouvoir. 1868–1969 [The Spanish Anarchists and Power. 1868–1969] (na jeziku: francuski). Éditions du Seuil. str. 58. 
  19. ^ Uekötter, Frank (2006). The green and the brown: a history of conservation in Nazi Germany. Cambridge University Press. str. 202. ISBN 9780521612777. 
  20. ^ Staudenmaier, Peter. „Fascist Ecology: The 'Green Wing' of the Nazi Party and its Historical Antecedents.”. Arhivirano iz originala 13. 3. 2008. g. Pristupljeno 24. 3. 2008. 
  21. ^ Biehl, Janet; Staudenmaier, Peter (1995). „'Ecology' and the Modernization of Fascism in the German Ultra-Right”. Ecofascism: Lessons from the German Experience. AK Press. ISBN 978-1873176733. Arhivirano iz originala 19. 9. 2008. g. Pristupljeno 23. 2. 2008. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Zelena politika na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зелена_политика&oldid=27554894”