Zenon iz Eleje

Zenon iz Eleje (grč. Ζήνων ὁ Ἐλεάτης, oko 490–oko 430. p. n. e.) bio je antički grčki filozof, pripadnik elejske škole, koju je osnovao Parmenid.

Zenon
Zenon iz Eleje
Lični podaci
Puno ime	Zenon
Datum rođenja	oko 490. p. n. e.
Mesto rođenja	Velia,
Datum smrti	oko 430. p. n. e.
Mesto smrti	Velia,
Filozofski rad
Epoha	Antička filozofija
Uticaji od	Parmenid

Biografija

O njegovom životu ne zna se mnogo. Glavni izvor obaveštenja o njegovom životu predstavlja Platonov dijalog Parmenid, napisan nekih stotinu godina nakon Zenonove smrti. U tom dijalogu Platon opisuje kako su Parmenid i Zenon posetili Atinu, u doba kada je Parmenidu bilo „oko 65 godina“, Zenonu „gotovo 40 godina“, a Sokrat je bio „veoma mlad“ (Parm. 127). U istom odeljku Platon kaže da je Zenon bio „visok i lep čovek“ te da je kao mladić bio Parmenidov „miljenik“ (ἑταιρός). Ostala manje-više pouzdana obaveštenja o Zenonovom životu daju nam doksografski zapisi Diogena Laertija pod naslovom Životi i mišljenja znamenitih filozofa, gde se kaže da je Zenon bio rođeni sin Teleutagore, ali da ga je posvojio Parmenid, te da je Zenon imao „veštinu raspravljanja u prilog obe strane nekog pitanja“. Diogen Laertije takođe kaže da je Zenon bio uhapšen, posle neuspele pobune u Eleji i možda ubijen po naređenju tiranina Nearha.

Aporije

Zenon je bio odlučan pristalica Parmenidove teorije o postojanju Jednog i nepostojanju mnoštva, promene i kretanja. Parmenid je, dakle, odbacio kretanje i promenu kao puke privide, ali pošto su nam oni dati u čulnom iskustvu, to je Parmenidova teorija kod nekih mogla izazvati podsmeh. Zenon dokazuje da ta teorija nikako nije smešna te da, štaviše, pitagorejski pluralizam zapada u mnogo veće teškoće, tako da kretanje i promena nisu mogući čak ni ako se pokušaju dokazati samim pitagorejskim hipotezama. Zenon je sastavio jedan prozni spis, u kojem je bilo oko četrdeset dokaza ili argumenata (λόγοι), koje je Aristotel nazvao aporijama (ἀποιρίαι), koji pobijaju pitagorejska shvatanja svodeći ih na besmisao (reductio ad absurdum), s ciljem da se pokaže kako je bivstvovanje Jedno. Platon u Parm. 128b jasno iznosi svrhu Zenonove (danas izgubljne) knjige: „Ti su spisi u stvari zamišljeni kao neka odbrana Parmenidove teze protiv onih koji mu se podsmevaju i tvrde da mnoge smešne i protivrečne posledice slede iz potvrđivanja Jednog. Moj spis pobija pobornike mnoštva, odbacuje njihov napad i uz to im još vraća, težeći samo da pokaže kako njihova pretpostavka da postoji mnoštvo, ako se pažljivo ispita, vodi čak ka smešnijim posledicama nego hipoteza da Jedno postoji“.

Postoje mišljenja da je Zenon sastavljao svoje spise u kojim je negirao mogućnost kretanja (kao kvantitativne promene) i postojanja sveta podeljenog na delove da odbaci mišljenja prvih predstavnika atomizma (Empedokle, Anaksagora, ...).

Uvidom u sačuvane fragmente, može se zaključiti da je Zenon sastavio tri vrste dokaza: dokaze protiv teze o postojanju mnoštva, dokaze protiv teze o postojanju praznine, te dokaze protiv teze o postojanju kretanja.

Dokazi protiv mnoštva

1. Pretpostavimo, kao što to čine pitagorejci, da je stvarnost sastavljena od jedinica (monada). Te monade ili imaju ili nemaju veličinu. Ako imaju veličinu, onda će, na primer, jedna linija biti beskonačno deljiva, jer će svaka jedinica, ma koliko mala, i dalje imati veličinu i biti dalje deljiva. U tom slučaju linija će biti sastavljena od beskonačnog broja jedinica, pa će nužno biti beskonačno velika. Prema tome, sve u svetu mora biti beskonačno veliko, pa tako i sam svet. Ako monade nemaju veličinu, onda je i ceo svet bez veličine, odnosno on mora biti beskonačno mali, kao i sve ostalo u svetu. Zaključak koji iz ove dileme proističe jeste da je u stvari besmislena teza o tome da je kosmos i sve u njemu sastavljeno od monada (fr. 1 i 2).
2. Ako postoji mnoštvo stvari, onda bi trebalo da smo u stanju da kažemo koliko je u stvari to mnoštvo. Jer stvari moraju biti brojive da bi morale da postoje. S druge strane, one ne smeju da budu brojive, već moraju da budu beskonačne, jer će inače između svake dve određene jedinice uvek biti drugih jedinica, upravo kao što je spomenuta linija beskonačno deljiva. Prema tome, pitagorejska teza tera nas da kažemo da je mnoštvo istovremeno konačno po broju i beskonačno po broju (fr. 3).
3. Ako mericu žita izručimo na zemlju, to će proizvesti neki šum. Ali kada na zemlju prospemo samo jedno zrno žita ili deo zrna, to ne proizvodi nikakav zvuk. Ipak, merica žita sastavljena je samo od zrna žita ili delova zrna žita. Ako delovi pri padu ne proizvode nikakav zvuk, kako to da celina proizvodi zvuk iako celinu čine samo delovi?

Dokazi protiv praznine

Parmenid je poricao postojanje praznine ili praznog prostora. Pretpostavimo, ipak, da postoji prostor u kome se nalaze stvari. Ako je prostor ništa, onda se u njemu ne može ništa ni nalaziti. Ako je prostor nešto, onda se i on mora nalaziti u prostoru, a taj prostor takođe mora biti u prostoru, i tako u beskonačnost. Prema tome, stvari se ne nalaze u prostoru, a Parmenid je bio u pravu kada je negirao postojanje praznine.

Dokazi protiv kretanja

Glavni članak: Zenonovi paradoksi

Najpoznatiji su Zenonovi argumenti protiv kretanja, kojima on nastoji pokazati kako je kretanje – koje je Parmenid poricao – jednako nemoguće i prema pluralističkoj teoriji pitagorejaca.

1. Pretpostavimo da treba preći jednu stazu. Da bi se to postiglo, treba – prema pitagorejskoj tezi – proći kroz beskonačan niz tačaka u konačnom vremenu. Međutim, nemoguće je u konačnom vremenu preći beskonačan broj tačaka, a samim tim i beskonačnu razdaljinu. U stvari, nijedan objekat ne može preći nijednu razdaljinu, jer se uvek pojavljuje ista teškoća, pa moramo zaključiti da, prema tome, nikakvo kretanje nije moguće.
2. Pretpostavimo da se Ahilej i kornjača takmiče u trčanju. Ahilej daje određenu prednost kornjači. U trenutku kada Ahilej stigne do mesta sa kojeg je kornjača krenula, ona je već odmakla do sledeće tačke, a kada Ahilej stigne i do te tačke, kornjača je već prešla novu razdaljinu, ma koliko mala ona bila. Tako se Ahilej stalno približava kornjači, ali on je stvarno nikada ne može dostići, pod pitagorejskom pretpostavkom da je dužina sastavljena od beskonačnog broja tačaka. Prema tome, iako pitagorejci tvrde mogućnost kretanja, oni ga sami vlastitim učenjem čine nemogućim.
3. Strela u letu, prema pitagorejskoj teoriji, trebalo bi da zauzima određeni položaj u prostoru, ali određeni položaj u prostoru znači biti u mirovanju. Zenonovim rečima: „Strela koja izgleda kao da leti, u stvari ne leti, nego nepomično stoji, jer ako bi letela, morala bi u svakom trenutku da bude i da ne bude na jednom mestu“ (fr. A 27). Aristotel ovome dokazu prigovara to što se u njemu vreme neosnovano deli na bezvremenske trenutke, umesto da se vreme posmatra u kontinuiranom toku: strela u stvarnosti ne miruje u pojedinim tačkama, nego kroz te tačke prolazi kontinuirano.

Izvor greške Zenonovih aporija

Zenon je postao poznat po tome što je sastavio niz izjava o kretanju koje deluju neprotivrečno, ali krajnji zaključak iz tog niza izjava je izjava da nema kretanja, to jest da svet koji se kreće i menja ne postoji, a ta izjava nije istinita. Zbog toga, Zenonove aporije kretanju samo prividno deluju neprotivrečno i logično. Stvarno, one su potpuno protivrečne svetu i kretanju u njemu, koje opažamo. Kako su Zenonove izjave o kretanju međusobno neprotivrečne, Aristotel i drugi su za izvor protivrečnosti i nelogičnosti između Zenonovih aporija i sveta videli prvenstveno pogrešnost početnih pretpostavki iz kojih je Zenon izvodio posle prividno neprotivrečne izjave.

Zasnivanje dijalektike

Zenonove aporije mogu se shvatiti kao domišljate sofističke zamke, koje greše pretpostavljajući da je linija sastavljena od tačaka, a vreme od odvojenih trenutaka. Većina ovih aporija zaista se i može „rešiti“ pokazivanjem da su dužina i vreme kontinuirani, a ne sastavljeni od odvojenih veličina. Međutim, Zenon i nije smatrao da su oni sastavljeni od odvojenih delova: kao Parmenidov učenik on je verovao da je kretanje privid i da ono nije moguće, a cilj mu je bio da dokaže kako kretanje nije moguće ni prema pluralističkoj hipotezi, te kako pretpostavka o mogućnosti kretanja vodi ka besmislenim i protivrečnim zaključcima.

Zenon je prvi izložio formalno-logičke odnose i zbog toga je Aristotel Zenonu pripisao otkriće dijalektike. Zenon, kao ni njegovi prethodnici, nije znao za termin „dijalektika“, koji će prvi uvesti Platon kao naziv za jednu posebnu metodu ispitivanja. Aristotel je ipak otkriće te metode pripisao Zenonu, verovatno zato što se ovaj prvi bavio logički dobro vođenim pobijanjem drugačijih stanovišta, odnosno doslednim izvođenjem logičkih posledica pitagorejskih teza o bitku. Zenonov postupak najčešće se sastojao u pokazivanju šta ne može biti, pa je stoga Hegel taj postupak označio kao „negativnu dijalektiku“. Glavni doprinos Zenonove dijalektike nije toliko u potvrđivanju parmenidskog monizma (koji se teško mogao održati), koliko u pokazivanju da je nužno dopustiti pojam o kontinuiranom kretanju.

Zenonovi paradoksi

Zenonovi paradoksi su više od dva milenijuma zbunjivali, izazivali, uticali, inspirisali, razbešnjavali i zabavljali filozofe, matematičare i fizičare. Prema Proklu u njegovom Komentaru Platonovog Parmenida, Zenon je izneo „ne manje od četrdeset argumenata koji otkrivaju protivrečnosti“, ali je sada poznato samo devet. Najpoznatiji su argumenti protiv kretanja koje je opisao Aristotel u svojoj Fizici, knjiga VI.

• 
  Ahil i kornjača
• 
  Dihotomija
• 
  Strela
• 
  Pokretni redovi

Vidi još

• Antička filozofija
• Pitagora
• Ksenofan iz Kolofona
• Leukip iz Eleje

Literatura

• Plato; Fowler, Harold North (1925) [1914]. Plato in twelve volumes. 8, The Statesman.(Philebus).(Ion). Loeb Classical Library. trans. W. R. M. Lamb. Cambridge, Massachusetts: Harvard U.P. ISBN 978-0-434-99164-8. OCLC 222336129. 
• Proclus; Morrow, Glenn R.; Dillon, John M. (1992) [1987]. Proclus' Commentary on Plato's Parmenides. Princeton, N.J.: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02089-1. OCLC 27251522. 
• Russell, Bertrand (1996) [1903]. The Principles of Mathematics. New York, NY: Norton. ISBN 978-0-393-31404-5. OCLC 247299160. 
• Hornschemeier, Paul (2007). The Three Paradoxes. Seattle, WA: Fantagraphics Books. 
• Barnes, Jonathan. 1982. The Presocratic Philosophers. 2d ed. London: Routledge & Kegan Paul.
• Lewis, Eric. 1999. "The Dogmas of Indivisibility: On the Origins of Ancient Atomism. In Proceedings of the Boston Area Colloquium in Ancient Philosophy. Vol. 14. Edited by John J. Cleary and Gary M. Gurtler, S. J., 1–21. Leiden, The Netherlands: Brill.
• McKirahan, Richard. 2001. "Zeno’s Dichotomy in Aristotle." Philosophical Inquiry 23.1–2: 1–24.
• Navia, Luis. E. 1993. The Presocratic Philosophers: An Annotated Bibliography. New York and London: Garland.
• Owen, G. E. L. 1958. "Zeno and the Mathematicians." Proceedings of the Aristotelian Society 58:199–222.
• Papa-Grimaldi, Alba. 1996. "Why Mathematical Solutions of Zeno’s Paradoxes Miss the Point: Zeno’s One and many Relation and Parmenides’ Prohibition." Review of Metaphysics 50.2: 299–314.
• Salmon, Wesley C., ed. 1970. Zeno’s Paradoxes. Indianapolis, IN, and New York: Bobbs-Merrill.
• Vlastos, Gregory. 1967. "Zeno of Elea." In The Encyclopedia of Philosophy. Vol. 8. Edited by Paul Edwards, 369–379. New York and London: Macmillan.
• White, Michael J. 1992. The Continuous and the Discrete: Ancient Physical Theories from a Contemporary Perspective. Oxford: Clarendon.
• Logos, Aleksandar A. (2017). Putovanje misli : uvod u potragu za istinom. Beograd. 
• Kirk, G. S., J. E. Raven, M. Schofield (1984) The Presocratic Philosophers: A Critical History with a Selection of Texts, 2nd ed. Cambridge University Press. ISBN 0-521-27455-9.
• Huggett, Nick (2010). „Zeno's Paradoxes”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Pristupljeno 2011-03-07. 
• Plato (1926) Plato: Cratylus. Parmenides. Greater Hippias. Lesser Hippias, H. N. Fowler (Translator), Loeb Classical Library. ISBN 0-674-99185-0.
• Sainsbury, R.M. (2003) Paradoxes, 2nd ed. Cambridge University Press. ISBN 0-521-48347-6.

Spoljašnje veze

• Milan Uzelac, Istorija filozofije I (Pristupljeno 20.1.2021)
• Zeno's Paradoxes
• Palmer, John. „Zeno of Elea”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Zenon iz Eleje”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
• Plato's Parmenides Архивирано на сајту Wayback Machine (3. август 2004).
• Aristotle's Physics Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јануар 2011).
•  Laërtius, Diogenes (1925). „Others: Zeno of Elea”. Lives of the Eminent Philosophers. 2:9. Prevod: Hicks, Robert Drew (Two volume izd.). Loeb Classical Library. 
• Fragments of Zeno