Zlatni vek španske književnosti
Pod pojmom Zlatni vek (šp. Siglo de Oro) u španskoj književnosti podrazumeva se doba renesanse (XVI vek) i baroka (XVII). Moglo bi se reći da Zlatni vek počinje 1492. godine, kada je Antonio de Nebriha (Antonio de Nebrija) izdao prvu gramatiku španskog jezika (Gramática Castellana), i završava se smrću Pedra Kalderona de la Barke (Pedro Calderón de la Barca), 1681. Servantes, Lope de Vega, Gongora, Kevedo i Kalderon su samo neka od velikih imena koja su ostavila neizbrisiv pečat u španskoj književnosti.
Godina 1492. višestruko je značajna za Španiju i špansku istoriju i jezik. Pored već pomenutog izdavanja prve gramatike španskog jezika, te iste godine, pala je Granada, poslednji arapski bastion na španskom tlu, što je značilo i uspešno okončanje Rekonkiste, i konačno oslobođenje Iberijskog poluostrva od arapske dominacije. Takođe, 12. oktobra 1492. godine, Kolumbo je otkrio novi kontinent u službi španskih Katoličkih kraljeva, što je predstavljalo otvaranje nove epohe u istoriji Španije koja je tada postala kolonijalna velesila.
U okviru ovog perioda ističu se dva kulturna, umetnička i književna pokreta:
Doba baroka u Španiji donosi korenite promene u društvenom i književnom životu Španaca. Formira se krajem 16. veka, a u 17. veku donosi korenito promene u shvatanju života i odnosu prema umetnosti. Barok prekida sa renesansnim estetičkim shvatanjem da je umetnost “podražavanje prirode“. Osnovni moto ove epohe je “čitaoca treba začuditi“. U baroku dolazi do duboke promene svih književnih vrsta. Neke od osnovnih karakteristika stila barokne književnosti su:
- Traganje za novim izražajnim sredstvima kako bi se u čitaocu probudio senzibilitet, inteligencija i divljenje
- Zamena ustaljenih normi pojedinačnim ocenama, procenama i ličnim hirovima
- Dinamična koncepcija života i smrti
- Slikovito suprotstavljanje ekstremnih elemenata
- Podređenost celine centralnom motivu
- Izveštačenost, izobilje ukrasa i sklonost komplikovanju.
Barokno stvaralaštvo je imalo jednostranu viziju stvarnosti, neumereno se idealizovala neravnoteža i često je dolazilo do ekspresionističke deformacije. Aleho Karpentijer (šp. Alejo Carpentier) rekao je da je barok kao stil opstao toliko dugo zato što je barokni način razmišljanja bio opšte stanje duha u hispanskom svetu u XVII veku. U okviru baroknog stila postoje dve tendencije koje se ispoljavaju početkom XVII veka. To su kultizam (šp. cultismo) i konceptizam (šp. conceptismo).
Lirika se odlikuje virtuoznošću i iznenađenjima, bizarnim slikama i bogatstvom izražajnih i versifikacijskih formi: antiteza i paradoks, igre rečima, metafore, hiperbole, anafore i epifore i sl. Pored obimnih epova u stihu, javljaju se mnogobrojni viteški i pikarski romani u prozi koji oslikavaju društveno i duhovno stanje Španaca u 17. veku.
Pozorište takođe drastično menja svoju prirodu i tehniku mešajući tragične i komične motive, stvarajući pritom izrazito špansku dramsku vrstu — tragikomediju (šp. tragicomedia) ili novu komediju (ili španska komedija kako je neki zovu). Takođe se koriste i nazivi nacionalni ili klasični teatar Zlatnog veka (šp. teatro nacional o clásico de Siglo de Oro). Njen tvorac je Lope de Vega, najplodniji dramaturg tog doba. Svoju poetiku Lope de Vega je izložio 1609. godine u delu Nova umetnost pisanja komedija (šp. Arte nuevo de hacer comedias).
Glavne karakteristike nove komedije su:
- Meša komično i tragično
- Ne poštuje jedinstvo vremena i prostora
- Polimetričke je prirode
- Ugađa publici — radnja treba da bude vođena u skladu sa verovanjima i moralnim vrednostima publike
- Ima veliku tematsku raznovrsnost — avanturističke, istorijske, mitološke, adaptacije književnih dela, teme iz Romansera, urbane teme, ruralne teme, itd
- Poseduje stalne likove.
