Википедија

Znakovni jezik

Znakovni jezik (takođe poznat i kao pokazni jezik ili pokazivanje ili gestovni govor) je jezik koji koristi manuelnu komunikaciju i govor tela da prenese značenje, naspram akustički prenetih obrazaca. Može da uključuje istovremeno kombinovanje oblika ruke, orijentacije i pokreta šaka, ruku ili tela i izražaje na licu da tečno izrazi misli govornika. Ovaj jezik deli mnoge sličnosti sa govornim jezicima (ponekad zvanim i „usmeni jezici“, što primarno zavisi od zvuka), zbog čega lingvisti oba smatraju prirodnim jezicima, ali takođe postoji i bitna razlika između znakovnih i usmenih jezika.

Dva muškarca i žena znakovno se sporazumevaju
Preservation of the Sign Language (1913)

Gde god postoje zajednice gluvih, razvijaju se i znakovni jezici. Pokazivanje takođe može biti urađeno od osoba koje čuju, ali fizički su u nemogućnosti da govore. Dok koriste prostor za gramatiku koji govorni jezici ne koriste, znakovni jezici koriste iste lingvističke karakteristike i iste jezičke osobine kao usmeni jezici.[1][2] Stotine znakovnih jezika su u upotrebi u svetu, i koriste jezgra lokalnih kultura gluvih. Pojedini znakovni jezici dobili su neki vid pravnog priznanja, dok drugi nemaju nikakav status uopšte.

Često pogrešno shvatanje je da su svi znakovni jezici isti u celom svetu ili da je znakovni jezik međunarodni. Pored pidžin Međunarodnih znakova, svaka zemlja obično ima sopstveni, maternji znakovni jezik, a neke imaju više od jednog, iako znakovni jezici mogu deliti sličnosti između sebe, bilo u jednoj zemlji ili u više zemalja. Nije poznato koliko tačno znakovnih jezika postoji; izdanje Etnologa iz 2013 nabraja 137.[3]

Lingvistika uredi

 
Znakovni jezik je vrlo važan u komunikaciji gluvih, na slici je abeceda znakovnog jezika gluvih.

Lingvistički gledano, znakovni jezici su bogati i složeni kao i svaki govorni jezik, bez obzira na često pogrešno shvatanje da oni nisu „pravi jezici“. Profesionalni lingvisti proučavali su mnoge znakovne jezike i našli su da oni izražavaju osnovne osobine koje postoje u svim jezicima.[4][5]

Znakovni jezici nisu mimika – drugim rečima, znakovi su konvencionalni, često proizvoljni i nisu neophodno vizuelno povezani sa pojmom na koji se odnose, koliko većina govornih jezika nisu onomatopeična. Iako je ikoničnost sistematičnija i šire raširena u znakovnim jezicima nego u govornim, razlika nije kategorična.[6] Vizuelni modalitet omogućava da ljudski izbor za usko povezane forme i značenja, koji je prisutan ali potisnut u govornim jezicima, bude više izražen.[7] To ne znači da znakovni jezici predstavljaju viziuelno tumačenje govornih jezika. Oni imaju sopstvenu složenu gramatiku, i mogu biti korišćeni za raspravu bilo koje teme, od prostijih i konkretnih do uzvišenih i apstraktnih.

Znakovni jezici, kao i usmeni jezici, organizuju elementarne, jedinice bez značenja (foneme; nekada zvanih čerimi u slučaju znakovnih jezika) u semantičke jedinice sa značenjem. Kao i u govornim jezicima, ove jedinice bez značenja su predstavljane kao (kombinacija) odlika, iako se često prave grube razlike u smislu oblika šake (ili forme šake), orijentacije, položaja (mesta artikulacije), pokreta i nemanuelnog izražavanja.

Uobičajene lingvističke osobine mnogih znakovnih jezika su pojava klasifikatora, visok nivo infleksije i sintaksa sa komentarima na temu. Više nego usmeni jezici, znakovni jezici mogu preneti značenje istovremenim značenjima, npr. korišćenjem prostora, dvema manualnim artikulatorima i pokazateljevim licem i telom.

Iako su i dalje prisutne mnoge rasprave na temu ikoničnosti znakovnih jezika, klasifikatori se obično smatraju kao visoko ikonični, pošto te složene konstrukcije „služe kao predikat i mogu izražavati sve ili nešto od sledećeg: pokret, poziciju, stativno opisivanje ili davanje informacija rukom“.[8]

Treba napomenuti da termin klasifikator ne koriste svi koji rade na ovim konstrukcijama. Kroz polje lingvistike znakovnog jezika iste konstrukcije se takođe često odnose i na druge pojmove.

U društvu uredi

Telekomunikacije uredi

 
Gluva osoba koristi VRS tumač za komukaciju sa osobom koja može da čuje

Na prvim javnim prikazivanjima sposobnosti telekomunikacija u pomaganju znakovnim jezicima, da korisnici komuniciraju među sobu, dogodio se kada je AT&T-ov video telefon (robne marke „Picturephone“) predstavljen javnosti na Sajmu u Njujorku 1964. – dva gluva korisnika su bila u mogućnosti da slobodno komuniciraju među sobom, jedan na sajmu, a jedan iz drugog grada,[9] ipak, video komunikacija nije postala široko dostupna za veliki broj video podataka dok propusni opseg nije postao dostupan početkom 2000-ih.

Internet danas omogućava gluvim ljudima da pričaju preko video veze, pomoću posebno-namenskog video telefona namenjenog za upotrebu znakovnim jezikom ili pomoću video usluga opšte namene namenjenih za širokopojasni internet i obične računarske veb kamere. Novija tehnologija, iako šire dostupna, često ne obezbeđuje dovoljno kvaliteta za komunikaciju znakovnim jezikom, iako su uređaji sa visokom definicijom sve više dostupni. Posebni video telefoni osmišljeni za komunikaciju znakovnim jezikom obično obezbeđuju više frejmova po sekundi nego usluge opšte namene i mogu da koriste metode za sažimanje podataka posebno osmišljene da povećaju razumljivost znakovnih jezika. Određena napredna oprema omogućuje osobi da sa daljine kontroliše video kameru druge osobe, da bi zumirali više ili manje ili usmerili kameru bolje da bi razumeli znakove.

Reference uredi

  1. ^ Stokoe, William C.; Dorothy C. Casterline; Carl G. Croneberg. 1965. A dictionary of American sign languages on linguistic principles. Washington, D.C.: Gallaudet College Press
  2. ^ Stokoe, William C. 1960. Sign Language Structure: An Outline of the Visual Communication Systems of the American Deaf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. decembar 2013), Studies in linguistics: Occasional papers (No. 8). Buffalo: Dept. of Anthropology and Linguistics, Univerzitet u Bafalu.
  3. ^ Lewis, M. Paul; Simons, Gary F.; Fennig, Charles D., ur. (2013). „Ethnologue: Languages of the World” (17th izd.). SIL International. Arhivirano iz originala 29. 6. 2013. g. Pristupljeno 3. 12. 2013.  |contribution= ignorisan (pomoć)
  4. ^ Klima, Edward S.; Bellugi, Ursula (1979). The signs of language. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-80795-2. 
  5. ^ Sandler, Wendy; & Lillo-Martin, Diane. (2006). Sign Language and Linguistic Universals. Cambridge: Cambridge University Press.
  6. ^ Johnston 1989.
  7. ^ Taub 2001.
  8. ^ Emmorey, K. (2002). Language, cognition and the brain: Insights from sign language research. Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates.
  9. ^ Bell Laboratories RECORD (1969) A collection of several articles on the AT&T Picturephone Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. jun 2012)}- (treba da bude objavljen) Bell Laboratories. str. 134-153 & 160–187, -{Volume 47, No. 5, May/June 1969;

Literatura uredi

  • Aronoff, Mark; Meir, Irit; Sandler, Wendy (2005). „The Paradox of Sign Language Morphology”. Language. 81 (2): 301—344. PMC 3250214  . PMID 22223926. doi:10.1353/lan.2005.0043. 
  • Branson, J., D. Miller, & I G. Marsaja. . "Everyone here speaks sign language, too: a deaf village in Bali, Indonesia." In: C. Lucas (ed.): Multicultural aspects of sociolinguistics in deaf communities. . Washington: Gallaudet University Press. 1996. pp. 39-5. .
  • Brentari, D (1998). A prosodic model of sign language phonology. Cambridge, MA: MIT Press. 
  • Brown R. (1980). “Why are signed languages easier to learn than spoken languages?” in Proceedings of the First National Symposium on Sign Language Research and Teaching, ed. Stokoe W. C., editor. (Washington, DC: National Association of the Deaf), 9–24.
  • Canlas, Loida (2006). "Laurent Clerc: Apostle to the Deaf People of the New World." The Laurent Clerc National Deaf Education Center, Gallaudet University.[1]
  • Deuchar, Margaret (1987). "Sign languages as creoles and Chomsky's notion of Universal Grammar." Essays in honor of Noam Chomsky, 81–91. New York: Falmer.
  • Emmorey, Karen; & Lane, Harlan L.., ur. (2000). The signs of language revisited: An anthology to honor Ursula Bellugi and Edward Klima. Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum Associates. ISBN 978-0-8058-3246-4. 
  • Fischer, Susan D. (1974). "Sign language and linguistic universals." Actes du Colloque franco-allemand de grammaire générative, 2.187–204. Tübingen: Niemeyer.
  • Fischer, Susan D. (1978). „Sign languages and creoles”. Siple. 1978: 309—31. 
  • Wittmann, Henri (1991). "Classification linguistique des langues signées non vocalement." Revue québécoise de linguistique théorique et appliquée 10:1.215–88.[2]
  • Klima, Edward S.; Bellugi, Ursula (1979). The signs of language. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-80795-2. 
  • Fox, Margalit (2007). Talking Hands: What Sign Language Reveals About the Mind. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-4712-2. 
  • Quenqua, Douglas. Pushing Science’s Limits in Sign Language Lexicon, The New York Times, 4. decembar 2012, str.d1 objavljeno na mreži na NYTimes.com
  • Frishberg, N (1975). „Arbitrariness and Iconicity: Historical Change in America”. Language. 51 (3): 696—719. JSTOR 412894. doi:10.2307/412894. 
  • Frishberg, Nancy (1987). "Ghanaian Sign Language." In: Cleve, J. Van (ed.), Gallaudet encyclopaedia of deaf people and deafness. New York: McGraw-Hill Book Company.
  • Goldin-Meadow, Susan (2003), The Resilience of Language: What Gesture Creation in Deaf Children Can Tell Us About How All Children Learn Language, Psychology Press, a subsidiary of Taylor & Francis, New York, 2003
  • Gordon, Raymond, ed. (2008). Ethnologue: Languages of the World, 15th edition. SIL International, ISBN 978-1-55671-159-6. Arhivirano januar 13, 2013 na sajtu Wayback Machine Sections for primary sign languages [3] and alternative ones [4].
  • Groce, Nora E. (1988). Everyone here spoke sign language: Hereditary deafness on Martha's Vineyard. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 0-674-27041-X. 
  • Healy, Alice F. (1980). "Can Chimpanzees learn a phonemic language?" In: Sebeok, Thomas A. & Jean Umiker-Sebeok, eds, Speaking of apes: a critical anthology of two-way communication with man. New York: Plenum, 141–43.
  • Hewes, Gordon W. (1973). „Primate communication and the gestural origin of language”. Current Anthropology. 14: 5—32. doi:10.1086/201401. 
  • Johnston, Trevor A. (1989). Auslan: The Sign Language of the Australian Deaf community. The University of Sydney: unpublished Ph.D. dissertation. Arhivirano jul 26, 2008 na sajtu Wayback Machine
  • Kamei, Nobutaka (2004). The Sign Languages of Africa, "Journal of African Studies" (Japan Association for African Studies) Vol. 64, March, 2004. [NOTE: Kamei lists 23 African sign languages in this article].
  • Kegl, Judy (1994). „The Nicaraguan Sign Language Project: An Overview”. Signpost. 7 (1): 24—31. 
  • Kegl, Judy, Senghas A., Coppola M (1999). "Creation through contact: Sign language emergence and sign language change in Nicaragua." In: M. DeGraff (ed.), Comparative Grammatical Change: The Intersection of Language Acquisition, Creole Genesis, and Diachronic Syntax, pp. 179–237. Cambridge, Massachusetts: MIT Press.
  • Kegl, Judy (2004). "Language Emergence in a Language-Ready Brain: Acquisition Issues." In: Jenkins, Lyle (ed.), Biolinguistics and the Evolution of Language. John Benjamins.
  • Kendon, Adam. (1988). Sign Languages of Aboriginal Australia: Cultural, Semiotic and Communicative Perspectives. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Kimura, Doreen (1993). Neuromotor Mechanisms in Human Communication. Oxford: Oxford University Press.
  • Kolb, Bryan, and Ian Q. Whishaw (2003). Fundamentals of Human Neuropsychology, 5th edition, Worth Publishers.
  • Kroeber, Alfred L. (1940). „Stimulus diffusion”. American Anthropologist. 42: 1—20. doi:10.1525/aa.1940.42.1.02a00020. 
  • Krzywkowska, Grazyna (2006). "Przede wszystkim komunikacja", an article about a dictionary of Hungarian sign language on the internet (jezik: poljski).
  • Lane, Harlan L., ur. (1984). The Deaf experience: Classics in language and education. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 0-674-19460-8. 
  • Lane, Harlan L. (1984). When the mind hears: A history of the deaf. New York: Random House. ISBN 0-394-50878-5. 
  • Madell, Samantha (1998). Warlpiri Sign Language and Auslan – A Comparison. M.A. Thesis, Macquarie University, Sydney, Australia. Arhivirano jun 8, 2011 na sajtu Wayback Machine
  • Madsen, Willard J. (1982). Intermediate Conversational Sign Language. Gallaudet University Press. ISBN 978-0-913580-79-0. 
  • Nakamura, Karen. (1995). "About American Sign Language." Deaf Resource Library, Yale University.[5]
  • Meir, I (2010). „Iconicity and metaphor: Constraints on metaphorical extension of iconic forms”. Language. 86 (4): 865—96. doi:10.1353/lan.2010.0044. 
  • Newman, A. J.; Bavelier, D; Corina, D; Jezzard, P; Neville, HJ (2002). „A Critical Period for Right Hemisphere Recruitment in American Sign Language Processing”. Nature Neuroscience. 5 (1): 76—80. PMID 11753419. doi:10.1038/nn775. 
  • O'Reilly, S. (2005). Indigenous Sign Language and Culture; the interpreting and access needs of Deaf people who are of Aboriginal and/or Torres Strait Islander in Far North Queensland. Sponsored by ASLIA, the Australian Sign Language Interpreters Association.
  • Padden, Carol; & Humphries, Tom (1988). Deaf in America: Voices from a culture. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 0-674-19423-3. 
  • Pfau, Roland, Markus Steinbach & Bencie Woll (eds.), Sign language. An international handbook (HSK – Handbooks of linguistics and communication science). Berlin: Mouton de Gruyter.
  • Poizner, Howard; Klima, Edward S.; & Bellugi, Ursula. (1987). What the hands reveal about the brain. Cambridge, Massachusetts: MIT Press.
  • Premack, David, & Ann J. Premack (1983). The mind of an ape. New York: Norton.
  • Premack, David (1985). „'Gavagai!' or the future of the animal language controversy”. Cognition. 19 (3): 207—96. PMID 4017517. doi:10.1016/0010-0277(85)90036-8. 
  • Sacks, Oliver W. (1989). Seeing voices: A journey into the world of the deaf. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-06083-0. 
  • Sandler, Wendy (2003). "Sign Language Phonology". In William Frawley (Ed.), The Oxford International Encyclopedia of Linguistics.[6] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jul 2011)
  • Sandler, Wendy & Lillo-Martin, Diane (2001). "Natural sign languages". In M. Aronoff & J. Rees-Miller (Eds.), Handbook of linguistics (pp. 533–562). . Malden, MA: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-20497-0. 
  • Sandler, Wendy & Lillo-Martin, Diane (2006). Sign Language and Linguistic Universals. Cambridge: Cambridge University Press
  • Stiles-Davis, Joan; Kritchevsky, Mark; & Bellugi, Ursula (Eds.). (1988). Spatial cognition: Brain bases and development. Hillsdale, NJ: L. Erlbaum Associates. ISBN 0-8058-0046-8; ISBN 0-8058-0078-6.
  • Stokoe, William C. (1960, 1978). Sign language structure: An outline of the visual communication systems of the American deaf. Studies in linguistics, Occasional papers, No. 8, Dept. of Anthropology and Linguistics, University at Buffalo. 2d ed., Silver Spring: Md: Linstok Press.
  • Stokoe, William C. (1974). Classification and description of sign languages. Current Trends in Linguistics 12.345–71.
  • Taub, S. (2001). Language from the body. New York: Cambridge University Press.
  • Twilhaar, Jan Nijen, and Beppie van den Bogaerde. 2016. Concise Lexicon for Sign Linguistics. John Benjamins Publishing Company.
  • Valli, Clayton, Ceil Lucas, and Kristin Mulrooney. (2005) Linguistics of American Sign Language: An Introduction, 4th Ed. Washington, DC: Gallaudet University Press.
  • Van Deusen-Phillips S.B., Goldin-Meadow S., Miller P.J., 2001. Enacting Stories, Seeing Worlds: Similarities and Differences in the Cross-Cultural Narrative Development of Linguistically Isolated Deaf Children, Human Development, Vol. 44, No. 6.
  • Wilbur, R.B. (1987). American Sign Language: Linguistic and applied dimensions. San Diego, CA: College-Hill.
  • Wilcox, P. (2000). Metaphor in American Sign Language. Washington D.C.: Gallaudet University Press.
  • Wilcox, S (2004). „Conceptual spaces and embodied actions: Cognitive iconicity and signed languages”. Cognitive Linguistics. 15 (2): 119—47. doi:10.1515/cogl.2004.005. 
  • Wittmann, Henri (1980). "Intonation in glottogenesis." The melody of language: Festschrift Dwight L. Bolinger, in: Linda R. Waugh & Cornelius H. van Schooneveld, 315–29. Baltimore: University Park Press.[7]

Spoljašnje veze uredi

 
Znakovni jezik na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Знаковни_језик&oldid=27606916”