Википедија

Ivan Jastrebov

Ivan Stepanovič Jastrebov (rus. Иван Степанович Ястребов; Gromuška, 8. februar 1839 — Solun, 20. januar 1894) je bio ruski diplomata, istoričar, etnograf i arheolog; bio je konzul u Skadru, Prizrenu, Janjini i Solunu. U Prizrenu je službovao u periodu 1870—1876. i 1879—1886. godine. Svojom diplomatskom aktivnošću štitio je Srbe na Kosovu i Metohiji, nastojeći da spreči njihovo iseljavanje i desrbizaciju.

Ivan Jastrebov
Lični podaci
Puno imeIvan Stepanovič Jastrebov
Datum rođenja(1839-02-08)8. februar 1839.
Mesto rođenjaGromuška, Ruska Imperija
Datum smrti20. januar 1894.(1894-01-20) (54 god.)
Mesto smrtiSolun, Osmansko carstvo

Školovanje uredi

Školovao se u Astrahanu, koji je bio privredni i kulturni centar. Preko njega se odvija veza prema srednjoj Aziji gde se meša evropski i azijski uticaj. Kasnije je Ivan učio Duhovnu akademiju u Kazanju gde je stekao solidno znanje klasičnih jezika. Upisom na Odeljenje za izučavanje istočnih jezika pri Ministarstvu spoljnih poslova u Petrovgradu, odlučio se da se posveti diplomatskom pozivu Carske Rusije.[1] Tu je naučio turski, arapski i persijski.[1]

Diplomatska aktivnost uredi

1. januara 1866. godine postavljen je za diplomatskog činovnika u Ruskom poslanstvu u Carigradu, u rangu vežbaonika.[1] Posle godinu dana u Carigradu Jastrebov je postavljen 1. januara 1867. godine za sekretara i "dragomana" (prevodioca) u Ruskom konzulatu u Skadru.[1] U Prizrenu Jastrebov postaje vicekonzul i radi od 1. aprila 1870. godine do 18. avgusta 1874. godine. U tom međuvremenu povremeno je zamenjivao ruskog konzula u Skadru.[1] Imenovan je 5. avgusta 1874. godine za konzula u Skadru. Posle godinu dana boravka u Skadru Jastrebov je postao član Andrijaševe konzulske komisije 17. avgusta 1875. za Hercegovinu. Komisija je trebalo da ispita uzroke krize. Bio je svedok ratnih sukoba koji su naišli kao posledica interesnih sfera između Rusije i Austrougarske Kraće vreme bio je konzul i u Dubrovniku.[1]

Konzul u Prizrenu uredi

Vratio se u Prizren, gde je imenovan za ruskoga konzula 1. jula 1879.[1] Jastrebov je 1879. godine došao u Prizren. Kraće vreme je bio konzul u Janjini od 6. septembra 1880. do 20. februara 1881. godine, kada se vratio kao ruski konzul u Prizren i ostao je u Prizrenu sve do marta 1886. godine.[1] Svojom diplomatskom aktivnošću štitio je Srbe na Kosovu i Metohiji, nastojeći da spreči njihovo iseljavanje i desrbizaciju.[1] Ima zasluga za osnivanje i opstanak Prizrenske bogoslovije.[1] (Turske vlasti su planirale zatvaranje Bogoslovije. To su planirali pravdati spornim knjigama u knjižnici Bogoslovije, koje iz Srbije dolaze preko ruskog konzulata. Jastrebov je to sprečio jer je na listu hartije na turskom napisao: U ime ruskog cara zabranjujem ulazak i to postavio na ulaz knjižnice. Tako je Bogoslovija sačuvana od zatvaranja, autoritetom ruskog cara i dovitljivošću Jastrebova.[2]) Kao ruski konzul putovao je po ugroženim mestima na Kosovu i Metohiji i bio je svedok stradanja srpskog naroda, posebno za vreme aktivnosti Prizrenske lige.[3] Prizrenska liga je bila u suštini zasnovana na ideji Velike Albanije, zanemarujući prava Srba, Slovena i Grka. Agresivni protivsrpski program Prizrenske lige trajno je opteretio odnose između Srba i Albanaca. Jastrebov je u to teško vreme spasavao otete devojke, branio Prizrensku bogosloviju sa revolverom u ruci, spašavao je ljude pred ruljom itd. Posredovao je između srpske vlade i Prizrenske bogoslovije, pa su preko njega išla sredstva namenjena školi, udžbenici i školski pribor.[1] U kriznim vremenima i sam je bogosloviji posuđivao novac i poklanjao knjige. Uviđao je značaj postojanja Biblioteke Prizrenske bogoslovije, zalagao se za njen opstanak i razvoj i bio je jedan od njenih prvih darodavaca. Svaku knjigu koju je pročitao, koja mu je koristila u njegovom naučnom radu, poklanjao je Biblioteci sa posvetom Prizrenskoj seminariji - Jastrebov.[4][5] Prizren napušta 6. septembra 1880. kada bi određen da upravlja ruskim konzulatom u Janjini. Tu ostaje do 20. februara 1881 i 6. marta bi postavljen za generalnog konzula u Solunu.[2]

Generalni ruski konzul u Solunu uredi

Ivan je i u Solunu nastavio da brani srpske žitelje i pomaže srpsku prosvetnu akciju. Umro je u 55. godini u Solunu, 7. januara 1894. godine. Smrt ga je zadesila iznenada noću; umro je od srčane kapi. Ostavio je iza sebe suprugu Ninu i decu, sina Rastislava i kćerku Ljudmilu. Proveo je taj legendarni Rus zaštitnik Srba do tada 26 godina na jugu kontinenta, u diplomatskoj misiji.[6] Na jednom vencu položenom na njegov grob pisalo je iskreno rečeno: "Prijatelju Srba - od Srpstva".[7]

Radovi uredi

Jastrebov je bio dopisni član Srpskog učenog društva, Srpske kraljevske akademije nauka i počasni član Akademskog pevačkog društva "Obilić".

U njegovim radovima ima podataka iz srpske i makedonske prošlosti; dokazivao je da su Makedonski Sloveni u stvari Srbi. U svim tim radovima nalazi se bogata etnografska građa. Radovi: Podatci za istoriju srpske crkve, Običaji i pesme turskih Srba, Stara Srbija i Albanija i dr. Njegovo delo Stara Srbija i Albanija objavljeno je 1904. Pored toga objavio je i prvu veliku zbirku srpskih narodnih pesama sa Kosova i Metohije.

  • Jastrebov, Ivan S. (1879). Podatci za istoriju Srpske crkve. Beograd: Državna štamparija. 
  • Stara Srbija / Ivan Stepanovič Jastrebov ; prevod, predgovor i komentari Dragovan Čampar. - Priština : Novi svet : Narodna i univerzitetska biblioteka, 1995 (Priština : Gračanica). - 252 str. COBISS.SR 91730951
  • Stara Serbія i Albanія : putevыя zapiski / I. S. Яstrebova. - Beograd : Srpska kraljevska akademija, 1904 (Beograd : Državna štamparija kraljevine Srbije). - XI, 267 str.COBISS.SR 39865359
  • Obыčai i pesni tureckihЪ SerbovЪ / I. S. ЯstrebovЪ. - 2. izd. - S.PeterburgЬ : b. i., 1889. - XXIV, 626 str. COBISS.SR 515073943
  • Istoriя Bolgarіi / N. V. Яstrebovъ. - SPBurgъ : b. i., 1912. - Str. 230-283 COBISS.SR 525484695

Nagrade uredi

Srbija ga je odlikovala Ordenom Takovskog krsta III reda, Ordenom Sv. Save II i I reda, Znakom Crvenog krsta i Medaljom Društva Sv. Save. Crna Gora odlikovala je Jastrebova Ordenom za nezavisnost Crne Gore II i I reda.[8]

Ruski konzul uredi

Ivanu Stepanoviču Jastrebovu posvećen je roman Ruski konzul srpskog pisca Vuka Draškovića. U romanu su iznesene činjenice i podaci koji se odnose na život i delo ovog diplomate, koji je u velikoj meri zadužio srpski narod.[9]

Stavovi o Makedoniji uredi

Negirao je ustaljena mišljenja u Rusiji da se pojam Makedonija povezuje sa Bugarima. Makedonski Sloveni su mu Staro Srbi, a tadašnju bugarizaciju su pomagale i turske vlasti, zbog dve buntovne srpske kneževine, Crne Gore i Srbije. Srbima je u Turskoj bilo zabranjivano da se zovu Srbima, a ranije je ta zabrana za Srbe u Makedoniji bila sveopšta. To je značilo da su saveznici neprijateljskih srpskih kneževina. Iz straha od Turaka srpsko ime nisu smeli ni izgovoriti. Imao je priliku da od više starih ljudi čuje kako su njihovi dedovi i pradedovi zbog imena Srbin stradali od Turaka. Turci i poturice su Srbe zvali kauri i vlasi, a u pisanom jeziku, zvali su ih Bugarima. Do 70-ih godina 19. veka nikada sebe nisu zvali Bugarima, a ako su to činili, bilo je samo u odnosima sa vlastima u sudskim i sl. poslovima. I Srbi u Albaniji slove kod Turaka kao Bugari, kao nekada i žitelji Podgorice, Spiča i Kuči Drekalovići, sve do njihovog sjedinjenja sa Crnom Gorom. Turcima je smetalo da se jezik u Makedoniji zove srpskim, pa su ga zvali bosanskim, vlaškim i bugarskim, samo ne srpskim. Poturčeni Srbi nikada svoj jezik nisu više zvali srpskim, nego bošnjačkim. I u Bosni se tada progonio srpski jezik od Austrije. Bugari za razliku od Srba nisu bili ustanički raspoloženi protiv Turaka, pa su u odnosu na Srbe kod njih bolje prolazili. Zbog nasilja Grka nad Srbima na crkvenom polju, mnogi su se pobugarili, priklonivši se Bugarskoj egzarhiji, koju je pomagala Turska. Bugarska je daleko više ugagala u učitelje na tim prostorima od Srbije. Potiskivanjem srpskih učitelja iz Makedonije, bugarski uticaj je uzimao sve više maha. Od tada mnogi menjaju svoja prezimena, umesto -ić pojavilo se -ov. Kuševići su postali Kuševi, Rizovići - Rizovi... Spisak potpisnika knjige izdane u Solunu 1839., Služenje jevrejsko i sve zlotvorenije njihovo sadrži većinu prezimena sa nastavkom -vić. Kod Bugara nema plemena, krsne slave, a kod Slovena u Makedoniji ima. Jastrebov je odmah po govoru znao da su srpskog porekla i po srpskom, a ne bugarskom akcentu. Iako su sami sebe tada nazivali Bugarima, priznavali su da su više Srbi nego Bugari. Da bi izbegli odgovor koje su narodnosi, govorili suda su Mijaci, Brsjaci, Poljani, Kopanovci... Smatrao je da se istina, da Makedonci nisu Bugari nego Srbi, može dokazati i naučnim pristupom na osnovu uporedne kraniologije. Bugari imaju drugačiju lobanju i stas, što ih jasno razlikuje od Makedonaca. Slova koja razlikuju Srbe od Bugara su đ i ć. Kod Bugara ih nema. Srbi u tadašoj Turskoj i po tome, po njemu dokazuju svoje srpsko poreklo. G. Novaković i Jastrebov su obišli bugarske solunske gimnazije, mušku i žensku, i uočili su da učenici iz Makedonije u školi čuvaju svoj srpski naglasak, koji nije tako lako iskoreniti iz srpske fonetike. Bugarin g. Draganov mu je pričao, da su mu kao profesoru u bugarskoj gimnaziji u Solunu dečaci iz Makedonije zadavali dosta muke, da ih nauči bugarski, ili da ih oduče od sopstvenog jezika, od izgovora glasa đ, te da ih nauči da ga zamenjuju sa žd. Srbi u Turskoj su u govoru koristili i slovo dž. Bugari akcenat stavljaju uvek na poslednji slog, a Srbi na prvi, u dvosložnim rečima. Zbog svega navedenog, makedonske Slovene je Jastrebov smatrao Srbima, a ne Bugarima.[10]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j Matica srpska Odabrane biografije tom 1
  2. ^ a b Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 12. Beograd: Službeni glasnik. 
  3. ^ Terzić, Slavenko (3. 2. 2023). „ETNIČKO ČIŠĆENjE PRAVOSLAVNIH SRBA: Izveštaji ruskog konzula o panislamizmu i Albanskoj ligi u Staroj Srbiji”. Večernje novosti. Pristupljeno 4. 2. 2023. 
  4. ^ Bovan, Vladimir (2007). Prizrenska bogoslovija. Niš. str. 160. 
  5. ^ Savić, Ana (2013). Biblioteka Prizrenske bogoslovije - zadužbina Sime Andrejevića Igumanova : (1872-2012). Beograd: Narodna biblioteka Srbije. str. 40-41. 
  6. ^ "Delo", Beograd 1894. godine
  7. ^ "Pravda", Beograd 1934. godine.
  8. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 616. 
  9. ^ Drašković, Vuk (1988). Ruski konzul : roman. Beograd. 
  10. ^ Jastrebov, Ivan (2020). Običaji i pesme Srba u Turskoj - u Prizrenu, Peći, Moravi i Debru. Beograd: Službeni glasnik. str. 11-25. ISBN 978-86-519-2491-3. 

Literatura uredi

  • Sirinićka seoska opština (Župa) / Ivan Stepanovič Jastrebov. - Tabele. - U: Stremljenja. - ISSN 0585-4229. - God. 35, br. 1/2/3 (1996), str. 126-141.COBISS.SR 68350220
  • Običaji i pesme gnjilanskih Srba u zapisima ruskog konzula Jastrebova iz 1871 (1886) godine / [priredio] Ivan Stepanovič Jastrebov ; [s ruskog prevela] Javorka Kaluđerović. - U: Literarni otisak. - ISSN 1451-0499. - God. 13, br. 13 (2014), str. 110-136.COBISS.SR 228044812
  • Miloš S. Milojević u Prizrenu i njegovoj okolini / od Velička Trpića Prizrenca. - U Beogradu : Državna šamparija, 1880. - 106 str. - Pravo ime autora: Ivan Stepanovič Jastrebov. - Pseudonim razrešen prema V. M. Kneževiću. - "Stvarni autor ove kritike Ivan Stepanovi Jastrebov (1839—1894), carsko ruski general u Skadru, Prizrenu i Solunu nije mogao potpisati ovaj svoj rad iz razumljivih razloga"-->beleška Vojislava Jovanovića Maramboa na poleđini nasl. str.: UBSM: NK PB22 108 COBISS.SR 33274127

Spoljašnje veze uredi

 
Vikicitat ima citate vezane za članak Ivan Jastrebov.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Јастребов&oldid=26604736”