Ivan Dujčev

Ivan Simeonov Dujčev (bug. Иван Симеонов Дуйчев; 1. maj 1907, Sofija—24. aprila 1986, Sofija) bio je istaknuti bugarski istoričar i paleograf usko specijalizovan za bugarsku i vizantijsku srednjovekovnu istoriju.

Ivan Dujčev
Datum rođenja(1907-05-01)1. maj 1907.
Mesto rođenjaSofija
Datum smrti24. april 1986.(1986-04-24) (78 god.)
Mesto smrtiSofija

BiografijaUredi

Rođen je u Sofiji 1907. Godine 1932. završio je istoriju na Sofijskom univerzitetu „Kliment Ohridski“. Predavali su mu prof. Vasil Zlatarski, prof. Petar Mutafčijev, prof. Petar Nikov i prof. Petar Bicili.

Od 1932. do 1936. bio je na specijalističkim studijama u Italiji. Godine 1934. pod mentorstvom prof. Silvija Đuzepea Merkatija izradio je i odbranio doktorat na Rimskom univerzitetu na temu „Bugarski Asenovci u Vizantiji“ (Bъlgarskite Asenevci vъv Vizantiя). U Vatikanskoj školi u Rimu završio je i kurs paleografije i arhivistike. U to vreme njegov pokrovitelj i mentor bio je prefekt Vatikanskog arhiva kardinal Anđelo Merkati.

Kasnije je postao asisent pa docent za srednjovekovnu bugarsku istoriju na Sofijskom univerzitetu (1936-januar 1945). Po ubeđenju je blizak tolstoizmu i časopisu „Preporod“ (Vъzraždane). Nakon što je bugarska vojska okupirala Makedoniju aprila 1941, posetio je u više navrata ovo područje i upoznao se sa mesnim stanovništvom. Od 7. jula do 17. avgusta 1941. bio je prevodilac u italijanskoj komandanturi u Kosturu, koji se nalazio pod italijanskom okupacijom. Zbog pružanja zaštite lokalnom stanovništvu, koga su progonile grčke vlasti, izazvao je nezadovoljstvo Italijana, te je na njihov zahtev opozvan.[1] Njegova knjižica „Makedonija u bugarskoj istoriji“ (Makedoniя v bъlgarskata istoriя) objavljena 1941, komunističke vlasti u Bugarskoj uvrstile su u spisak „fašističkih knjiga“, a samog Dujčeva otpustile sa Univerziteta. Zbog toga Dujčev je bio nekoliko godina prinuđen da preživljava prevodeći romane i naučnu literaturu s francuskog jezika.

Godine 1945. zbog prosvetne i javne delatnosti među makedonskim stanovništvom za vreme rata grčke vlasti su ga uvrstile u spisak bugarskih, italijanskih i nemačkih vojnih i drugih lica, kojima treba suditi na procesu u Atini kao ratnim zločincima. Dujčev je posebno optužen za krađu i iznošenje grčkih kulturnih vrednosti iz Grčke u Bugarsku. Blagodareći, međutim, naporima advokata Stojana Bojadžijeva, koji je bio angažovan da brani sva bugarska vojna i civilna lica, optužena na procesu, Dujčev je spasen. Naime, puštena je dezinformacija o njegovoj smrti.[2] Sa svoje strane Dujčev se na nekoliko meseci sakrio u jedno selo u okolini Velikog Trnova.

Godine 1950. godine Dujčev je postao viši naučni saradnik u novoosnovanom Institutu za bugarsku istoriju (danas Institut za istoriju) pri Bugarskoj akademiji nauka.

Godine 1981. izabran je za člana Bugarske akademije nauka. Učesnik je međunarodnih kongresa i konferencija, član Akademije nauka, književnosti i umetnosti u Palermu, dopisni član Britanske akademije u Londonu, član Pontifikalne akademije za arheologiju u Rimu, nosilac Herderove nagrade 1974. Njegov naučni opus obuhvata više od 500 publikacija. Na srpski su prevedeni njegov članak „Bosanski franjevci u Bugarskoj do Ćiprovačkog ustanka“ (Franjevački vjesnik, 1938, 262-71) i studija „Minijature Manasijevog letopisa“ (1965).

Posle smrti njegova lična biblioteka je poklonjena Sofijskom univerzitetu, a kuća u kojoj je živeo je pretvorena u istraživački centar.

BibliografijaUredi

  • Iz starata bъlgarska knižnina. Kn. I. 1940. 
  • Prepiskata na papa Inokentiя III s bъlgarite. Sofiя. 1942. 
  • Iz starata bъlgarska knižnina. Kn. II. 1944. 
  • Rilskiяt svetec i negovata obitel. Biblioteka “Zlatni zъrna”, redaktor-stopanin: Slavčo Atanasov. 1947. 
  • Miniatюrite na Manasievana letopis. „Bъlgarski hudožnik“. 1962. 
  • Letopisa na Konstantin Manasi. Izdatelstvo na BAN. 1963. 
  • Bolonski psaltir. Izdatelstvo na BAN. 1968. 
  • Bъlgarsko Srednovekovie. Izdatelstvo Nauka i Izkustvo. 1972. 
  • Pъteki ot utroto. Očerci za srednovekovnata bъlgarska kultura. Izdatelstvo Otečestvo. 1985. 

ZanimljivostiUredi

  • U bugarskim akademskim krugovima tvrdi se da je Ivan Dujčev pravi autor knige Četveroevangelieto na car Ivan Aleksandъr (1980), koja je izdana pod imenom Ljudmile Živkove[3]
  • Izgleda da je ime Ivan Dujčev poslužilo kao prototip za sliku bugarskog profesora-medieviste, opisanog u romanu Elizabete Kostove „Istoričar“ (2005).

IzvoriUredi

  • Božilov, I. Predgovor, v: Duйčev, I. Izbrani proizvedeniя. T. I. Vizantiя i slavяnskiяt svяt. Sofiя, 1998, 7-25.
  • Ivan Dujčev, Biobibliographie. Verfasst von A. Kirmagova, A. Paunova. Sofia, 1996.
  • Kirilo-Metodievska enciklopediя, t. I. Sofiя, 1985, s. 617-620.
  • Gюzelev, V. Prof. Ivan Duйčev i proučvaneto na bъlgarskoto srednovekovie, v: Bъlgarsko srednovekovie. Bъlgaro-sъvetski sbornik v čest na 70-godišninata na prof. Ivan Duйčev. Sofiя, 1980, 15-19.

ReferenceUredi

  1. ^ Daskalov, Georgi. Klio sreщu Temida. Anton Kalčev – humanist ili voennoprestъpnik“, Voenno izdatelstvo, Sofiя, 2013, s. 81.
  2. ^ „Dvete smъrti na akademik Ivan Duйčev“, v-k Makedoniя, br. 10, 10. mart 1999 g. Dučjev je gotovo jedini, zajedno s general lajtantnom Ivanom Marinovom, od lica sa spiska, koji je preživeo. Ostali su uhapšeni ili predani Grčkoj i osuđeni na smrt.
  3. ^ Vidi. Nikolaй Vasilev,„Prof. Nikolaй Vasilev: Disertaciite na Lюdmila Živkova ne sa neйni, na Fol i Duйčev sa“, intervju, v. „24 časa“, 21.10.2012 g.; Vagalinska I., „Memoari s časovnikov mehanizъm“, časopis „Tema“, br. 14 (182), 11. april 2005 g.

Spoljašnje vezeUredi