Ivan Tomko Mrnavić
Ivan Tomko Mrnavić (lat. Johannes Tomco Marnavich, Marnavitius, Šibenik, 1579 — 1637) bio je katolički biskup i autor radova sa istorijskom tematikom.[1]
| Ivan Tomko Mrnavić | |
|---|---|
 Naslovnica dela Osmanšćica | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1579. |
| Mesto rođenja | Šibenik, Mletačka republika |
| Datum smrti | 1637. |
| Bosanski biskup | |
| Redosled | 43. |
| Godine | 1631 — 1635. |
| Prethodnik | Anto Matić Požežanin |
| Naslednik | Toma Mrnavić |
Biografija uredi
Rođen u Šibeniku, bio je sin Marka, turskog carinika na šibeničkoj skeli, koga su mletačke vlasti 1602. godine prognale iz Šibenika zbog sumnje da radi za Turke. Iste godine jezuiti su Ivana odveli u Rim.
On je u Mandaljeni 1626. godine objavio da su njegovi preci bili srpski vladari, Mrnjavčevići, zbog čega je sam sebi dodao prezime Mrnavić.[2] Zatim je 1630. pod pokroviteljstvom kardinala Barbarina i cara Ferdinanda II Habzburga, štampao 22 žitija rimskih svetaca „ilirske kraljevske krvi”, među koje je uvrstio Svetog Savu Srpskog.[3] To delo, ilustrovano grbovima Nemanjića i Zahumlja, posvetio je Batošiću iz Makarske, „poreklom od Nemanjića”. Svoje delo Osmanšćica iz 1631. posvetio je Vuku Mrnaviću Tržačkom, koji „pravim i čistim tragom” potiče od Nemanjića, od „Vukašina kralja, Uglješe despota i Gojka, staroste i velikog vojvode Srpskoga i Raškoga”, od kojih vode poreklo i Janko vojvoda (Sibinjanin Janko), kralj Matijaš i Đurađ Ivanović Skenderbeg, „unuk kralja Vukašina po Ivanišu”.[4]
U avgustu 1632. godine, održan je značajni crkveni sabor u Trnavi, na kojem je predsedavao kao papski legat Mrnavić. On je za zasluge stečene na književnom polju dobio od cara Ferdinanda II Habzburga titulu bosanskog biskupa. Time mu se pružila prilika da putuje u Beč, pa mu je Kongregacija postavila zadatak da se pobrine za „unapređenje pavlinskih manastira u Ugarskoj i Poljskoj”. Po povratku iz Beča zadržao se u Zagrebu, gde ga je biskup Hasanović postavio za svog vikara.
Po dolasku u Zagreb, Mrnavić je 15. januara 1633. godine uputio Kongregaciji predlog da se uskočkom episkopu Simeonu Vretanji postavi za pomoćnika Longin, „vlaški episkop u Lipovi i Jenopolju”. Po njegovim rečima, Longin se prošlog avgusta na saboru u Trnavi, obavezao da će njegovo sveštenstvo potčiniti rimskoj crkvi, a on je tu njegovu izjavu preveo na latinski i overio je svojim potpisom i pečatom. Pošto je car za pomoćnika već naimenovao Maksima Predojevića, Mrnavić je i dalje žalio za Longinom, koji bi potpuno zavisio od njega, čiji su svi vernici vojnici od zanata i koji je, najzad, „visokoga roda”.[5]
Bibliografija uredi
Njegovi radovi koje je napisao na latinskom jeziku uključuju:
- Vita beati Augustini (srp. Живот блаженог Аугустина Кажотића)
- Vita Berislavi (srp. Живот Петра Бериславића) 1620
- Vita s. Sabbae (srp. Живот светог Саве)), Rim, 1630–31.
Njegovi radovi napisani na „ilirskom” jeziku obuhvataju i:
- Живот Маргарите блажене дивице, кћери Беле, краља угарскога и хрватскога, 1613, prevod sa italijanskog jezika
- Жалосносказје Криспа Цезара, 1614 - prevod sa latinskog jezika, tragedija čiji je autor Bernard Stefoni
- Живот Магдалене од кнезов Жирова, Rim 1626, Biblijsko-religiozni ep, prevod na italijanski, veliča jedinstvo asketizma i antiturska osećanja
- Потужење покорника, pesma o smrti Isusa, polovina pesme je prevod pesme koju je na latinskom napisao Sanazar
- Османшћица, drama napisana 1631.
Reference uredi
- ^ Fine (Jr), John V. A. (2006). When Ethnicity Did Not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor: University of Michigan Press. str. 421.
- ^ Kult Svetog Save kod rimokatolika politika.rs
- ^ "Vreme", Beograd 27. januar 1931.
- ^ Tričković 1987, str. 150.
- ^ Tričković 1987, str. 149.
Literatura uredi
- Tričković, Radmila (1987). Mitropolit Longin Branković. Beograd. str. 139—166.