Википедија

Izabela Aljende

чилеанска књижевница

Izabela Aljende Ljona (šp. Isabel Allende Llona; Lima, 2. avgust 1942) čileansko-američka je književnica, novinarka i predavačica kreativnog pisanja i latinoameričke književnosti. Tokom svoje spisateljske karijere duge više od tri decenije objavila je 23 knjige. Njena dela su prevedena na 35 jezika i smatra se „najčitanijim živim piscem na španskom jeziku i jednom od najuspešnijih spisateljica iz Južne Amerike”.[1] Njena književnost pripada žanru magičnog realizma, a u svojim delima obrađuje teme vezane za život žena, ljubav i sećanje, stvarnu i izmišljenu istoriju Latinske Amerike.

Izabela Aljende
Izabela Aljende, 2008
Lični podaci
Datum rođenja(1942-08-02)2. avgust 1942. (81 god.)
Mesto rođenjaLima, Peru
Državljanstvočileansko-američko
Zanimanje
  • književnica
  • novinarka
  • predavačica
Porodica
SupružniciMigel Frijas (1962—1987)
Vili Gordon (1988—2015)
DecaPaula (1963—1992)
Nikolas (rođ. 1966)
NagradeNacionalna nagrada za književnost
Predsednička medalja slobode
Zvanični veb-sajt
www.isabelallende.com

Biografija uredi

Izabela Aljende je rođena 2. avgusta 1942. u Limi (Peru), od oca Tomasa Aljendea i majke Fransiske Ljona. Tomas Aljende, rođak čileanskog predsednika Salvadora Aljendea, bio je diplomata; Izabela provodi rano detinjstvo u inostranstvu. Godine 1945. Tomas napušta porodicu i nestaje. Bez mogućnosti da od njega dobije razvod, majka Fransiska je morala da poništi brak i da se sa svojom, sada pred zakonom vanbračnom decom, vrati u porodičnu kuću svog oca.[2] Izabela detinjstvo provodi kod dede u Santijagu, u Čileu. Godine 1953. Fransiska se udaje za diplomatu Ramona Uidobra i porodica se ponovo seli, prvo u Boliviju a potom u Liban. Nakon Suecke krize, Izabela se vraća u Čile gde završava svoje obrazovanje. U Čileu upoznaje studenta Migela Frijasa, za koga se udaje 1962. godine i dobija dvoje dece, kćerku Paulu (1963) i sina Nikolasa (1966).

Od 1959. do 1965. Izabela radi za Organizaciju za hranu i poljoprivredu (FAO) i služba je ponovo vodi na putovanja. 

Novinarsku karijeru započinje 1967. u časopisu Paula, prvom feminističkom časopisu u Čileu, gde pored članaka piše satirične kolumne. Od 1970. godine radi na televiziji kao voditeljka humorističkih emisija. Kasnije postaje saradnica a potom i glavna urednica dečjeg časopisa Mampato.

Godina 1973. trajno obeležava njen život. Te godine, 11. septembra general Augusto Pinoče izvodi državni udar i svrgava demokratski izabranog socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea. Nakon bombardovanja predsedničke palate Salvador Aljende je odbio da se preda oružanim snagama i izvršio samoubistvo.[3] Nasilje vojne hunte koje je usledilo posle puča dovelo je preživele članove porodice Aljende u opasnost te su morali da potraže politički azil u drugim zemljama.[4] Godine 1975. Izabela Aljende sa suprugom i decom odlazi u izgnanstvo u Venecuelu gde će ostati narednih 13 godina. U Venecueli nastavlja novinarsku karijeru pišući za dnevni list Nacional (El Nacional) u Karakasu. Tu piše i prvi roman Kuća duhova (1982) sa kojim doživljava globalni uspeh. Narednih godina objavljuje bestselere O ljubavi i senci (1985) i Eva Luna (1987). Izabelin brak sa Migelom se nakon dugogodišnje krize završava razvodom.

Tokom kratke posete San Francisku, Izabela upoznaje američkog advokata (kasnije pisca) Vilijama Gordona i 1988. godine se udaje za njega. Od tada živi i radi u gradiću San Rafaelu u Kaliforniji. Brak sa Gordonom je okončan razvodom 2015. godine.[5]

Decembra 1991. godine Izabelina kćerka Paula se teško razboljeva od porfirije i ubrzo u bolnici upada u komu iz koje se neće probuditi. Tokom boravka u madridskoj bolnici Izabela piše pismo svojoj kćerki, koje je kasnije pretočila u knjigu memoara Paula (1994). Nakon što su joj lekari saopštili da je Paula u trajnom vegetativnom stanju, Izabela premešta kćerku u svoju kuću u Kaliforniju. Paula Frijas Aljende je preminula u decembru 1992. godine. U čast svoje kćerke i njenom humanitarnom radu sa siromašnima, Izabela osniva fondaciju The Isabel Allende Foundation koja „pruža podršku ženama i devojčicama u ostvarivanju reproduktivnih prava, ekonomskom osnaživanju i borbi za život bez nasilja”.[6]

Posle tri godine žalosti za kćerkom, Izabela se vraća pisanju. Objavljuje jednu knjigu godišnje, među kojima i bestselere Afrodita (1998), Kći sreće (1999) i Portret u sepiji (2000).

Postaje američka državljanka 2003. godine.

Na ceremoniji otvaranja Zimskih olimpijskih igara u Torinu 2006. godine, Izabela je bila jedna od osam znamenitih žena koje su na stadion unele olimpijsku zastavu.[7]

Književna karijera uredi

Ljubav prema pripovedanju Izabela je nasledila od svog dede i već je u detinjstvu pričala fantastične priče svojoj mlađoj braći da bi ih plašila.[8] Prve tekstove objavljuje kao novinarka i kolumnistkinja u feminističkom časopisu Paula. Godine 1973. se pridružuje redakciji dečjeg časopisa Mampato, gde objavljuje kratke priče La abuela Panchita i Laucho y lauchones, kao i kolekciju humorističkih članaka Civilice a su troglodita. Kao novinarka dobila je priliku da intervjuiše Pabla Nerudu koji ju je savetovao da napusti novinarstvo: 

Neruda je nazvao moju redakciju i tražio da ga posetim. Pomislila sam „ako me zove jedan nobelovac, mora da sam ja najbolja novinarka u zemlji!”. Kupila sam novi diktafon i odvezla se do plaže. Duvao je vetar, padala je kiša i bilo je grozno. Ručali smo a onda sam ga pitala za intervju. Rekao je „nikada me nećete intervjuisati. Vi ste najgora novinarka u zemlji! Samo lažete, izmišljate, nikada nećete biti objektivni. Zašto se ne pređete na književnost, gde će sve vaše mane biti vrline?” Tada nisam obraćala pažnju, to je bilo 1973. a ja sam svoj prvi roman napisala 1981. Shvatila sam da je bio u pravu. Baš sam bila loša novinarka.[9]

Početkom sedamdesetih do izgnanstva 1975. piše drame koje su postavljene u pozorištima u Santijagu. Godina 1981. predstavlja novu prekretnicu u Izabelinom životu. Osmog januara te godine u Karakasu dobija vest da joj deda u čijoj kući je provela detinjstvo umire. Usled nemogućnosti da ga poseti u Santijagu, piše mu oproštajno pismo koje počinje: „Barabas je stigao u našu kuću pomorskim putem”.[10] O nastanku svog književnog prvenca Izabela kaže:

Ko je bio Barabas, zašto je došao pomorskim putem? Nisam imala blagog pojma, ali sam nastavila da pišem kao manijak sve do zore kada me je iscrpljenost porazila i uvukla u krevet. (...) Naredno veče, posle večere, ponovo sam se zatvorila u kuhinju da pišem. Pisala sam svake noći potpuno zaboravljajući da je deda umro. Tekst je narastao kao džinovski organizam sa mnogo pipaka i do kraja godine na kuhinjskom pultu je stajalo 500 strana. Moj prvi roman Kuća duhova je rođen. Shvatila sam da je pričanje priča jedina stvar kojom sam želela da se bavim.[10]

Roman Kuća duhova je objavljen 1982. godine na španskom jeziku i doživljava ogroman uspeh kod čitalaca i kritike. Napisana u tradiciji magičnog realizma, priča je smeštena u neimenovanu zemlju Južne Amerike i prati četiri generacije porodice Trueba od postkolonijalne ere do režima vojne hunte. Mada se Čile nigde ne spominje, istorijski događaji opisani u romanu verno prate političke prilike i socijalne pokrete te zemlje. Likovi koji su u romani imenovani samo kao „Predsednik” i „Pesnik” su bazirani na Izabelinom stricu Salvadoru Aljendeu i pesniku Pablu Nerudi. Ostali likovi su inspirisani članovima njene porodice i raznim istorijskim ličnostima iz društvenog i političkog života Santijaga.

Roman je ekranizovan kao Kuća čudnih duša 1994. godine sa Džeremijem Ajronsom, Meril Strip, Glenom Klousom, Vinonom Rajder i Antoniom Banderasom u glavnim ulogama. Film dobija loše kritike uprkos talentu ispred kamere.[11]

Nakon uspeha Kuće duhova, Izabela 8. januar smatra taličnim danom i tog datuma započinje svaku novu knjigu.[12]

U svom drugom romanu, O ljubavi i senci (1984), Izabela se eksplicitnije bavi terorom čileanske vojne hunte za vreme Operacije Kondor. Glavni junaci Irene i Fransisko tokom rutinskog novinarskog zadatka otkrivaju masovne grobnice, progon i arbitrarna hapšenja opozicije i prisilna nestajanja (desaparecidos).

Filmska adaptacija romana 1996. godine sa Dženifer Koneli i Antoniom Banderasom u glavnim ulogama doživljava kritički i komercijalni neuspeh.[13]

Naredni period je izuzetno produktivan: izdaje roman Eva Luna (1987), zbirku pripovedaka Cuentos de Eva Luna (1989) i El plan infinito (1991), prvi roman u kome je radnja smeštena u SAD sa američkim junacima.

Kao i debitantski roman Kuća duhova, knjiga memoara Paula je prvobitno pisana kao pismo kćerki koja je ležala u komi i njeno objavljivanje nije bilo predviđeno. Iščekujući Paulino ozdravljenje Izabela niže anegdote o članovima svoje živopisne porodice, intimnim događajima iz svog života, tajnama, sećanjima iz detinjstva, životu pod diktaturom, godinama u egzilu. Priče iz prošlosti su ispresecane tekućim događajima iz bolnice, Izabelinim očajanjem zbog kćerkine bolesti i konačnim prihvatanjem njene izvesne smrti. Izabela kaže da joj je najveći broj pisama čitalaca stiže kao odgovor na Paulu.[14]

Sa romanima Kći sreće i Portret u sepiji zaokružuje neformalnu trilogiju započetu Kućom duhova. Oprobala se i kao pisac romana za mlade objavljivanjem trilogije koju čine Grad nemani (2002), Kraljevstvo zlatnog zmaja (2004) i Šuma Pigmeja (2005).

Prijem kod čitalaca i kritike uredi

Knjige Izabele Aljende su prevedene na 35 jezika; međutim, i pored povoljnih kritika i rasprodatih tiraža, kontroverze je nisu zaobišle. Povodom njene prve nominacije za Nacionalnu nagradu za književnost (šp. Premio Nacional de Literatura de Chile) 2002. godine, čileanski pisac Roberto Bolanjo je izjavio: „Mislim da je loša spisateljica, prosto i jednostavno i nazvati je spisateljicom znači dati joj previše na značaju. Čak ne verujem ni da je Izabela Aljende spisateljica, već piskaralo.”[15] Drugu nominaciju za čileansku najprestižniju književnu nagradu 2010. godine su podržala četiri bivša predsednika Čilea, nekoliko poslanika i javnih ličnosti — pismom upućenim ministru obrazovanja Hoakinu Lavinu, članu žirija za dodelu nagrade.[16] Nakon Izabelinog proglašenja za dobitnicu nagrade, brojni čileanski intelektualci i raniji laureati smatrali su da je to „kofa hladne vode na čileansku književnost” kao i da je politički uticaj na žiri bio neprimeren.[17] Dirnuta priznanjem, Izabela je izjavila da je „teško biti prorok u svom selu, osim ako niste fudbaler”.[18] Nagradu je posvetila rudarima zatrpanim nakon urušavanja u rudniku San Hose.[19]

Nagrade uredi

Za svoj decenijski rad dobila je preko 60 nagrada, 15 počasnih doktorata i drugih priznanja širom sveta. Prijem u Američku akademiju umetnosti i književnosti (2004),[20] Nacionalna nagrada za književnost (2010),[21] Nagrada Hans Kristijan Andersen (2012) koju dodeljuje Dansko književno udruženje,[22] počasni doktorat Univerziteta Harvard (2014),[23] nagrada za životno delo američkog PEN centra[24] — samo su neka od priznanja.

Dela uredi

Romani uredi

  • Kuća duhova (šp. La casa de los espíritus), 1982
  • O ljubavi i senci (šp. De amor y de sombra), 1984
  • Eva Luna (šp. Eva Luna), 1987
  • ? (šp. El plan infinito), 1991
  • Kći sreće (šp. Hija de la fortuna), 1999
  • Portret u sepiji (šp. Retrato en sepia), 2000
  • Zoro: početak legende (šp. El Zorro: Comienza la leyenda), 2005
  • Ines moga srca (šp. Inés del alma mía), 2006
  • Ostrvo ispod mora (šp. La isla bajo el mar), 2010
  • ? (šp. El cuaderno de Maya), 2011
  • Trbosek (šp. El juego de Ripper), 2014
  • Japanski ljubavnik (šp. El amante japonés), 2015
  • Posle zime (šp. Más allá del invierno), 2017

Memoari uredi

  • Paula (šp. Paula), 1994
  • Afrodita[: recepti, priče i drugi afrodizijaci] (šp. Afrodita), 1998
  • Moja izmišljena zemlja (šp. Mi país inventado), 2003
  • Ishod naših dana (šp. La suma de los días), 2008

Književnost za decu i mlade uredi

  • ? (šp. La gorda de porcelana), 1984
  • Grad nemani (šp. La ciudad de las bestias), 2002
  • Kraljevstvo zlatnog zmaja (šp. El reino del dragón de oro), 2004
  • Šuma Pigmeja (šp. El bosque de los pigmeos), 2005

Pripovetke i druge književne forme uredi

  • ? (šp. Cuentos de Eva Luna), 1989
  • ? (šp. Amor), 2012

Pozorišne drame uredi

  • ? (šp. El embajador), 1971​
  • ? (šp. La balada del medio pelo), 1973
  • ? (šp. Los siete espejos), 1975

Humanitarni rad uredi

Izabela Aljende preko svoje fondacije The Isabel Allende Foundation pomaže različite organizacije i aktivnosti vezane za prava žena u Čileu i SAD. Najveći deo novčanih sredstava za fondaciju dolazi od prodaje knjige memoara Paula.[25] Preko iste fondacije Izabela je donirala novac za pomoć žrtvama razornog zemljotresa u Čileu 2010.[26] Svojim javnim istupanjima podržala je borbu za ljudska prava indijanskog naroda Mapuče.[27]

Reference uredi

  1. ^ „Writer Isabel Allende Is Born | History Channel on Foxtel[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 09. 11. 2017. g. Pristupljeno 09. 11. 2017.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  2. ^ Isabel Allende - Musings
  3. ^ Chilean president Salvador Allende committed suicide, autopsy confirms | World news | The Guardian
  4. ^ „Mi Historia - Isabel Allende Bussi | Senadora Región de Valparaíso”. Arhivirano iz originala 28. 10. 2017. g. Pristupljeno 09. 11. 2017. 
  5. ^ Isabel Allende se separa de Willie Gordon después de 27 años de matrimonio | loc | EL MUNDO
  6. ^ Isabel Allende Foundation
  7. ^ Turin 2006 Games – The Opening Ceremony | GamesBids.com
  8. ^ Isabel Allende - Musings
  9. ^ Artist Spotlight: Isabel Allende | Arts | The Harvard Crimson
  10. ^ a b Isabel Allende - Musings
  11. ^ The House of the Spirits (1994) - Rotten Tomatoes
  12. ^ Isabel Allende - Interview
  13. ^ Of Love and Shadows (1996) - Rotten Tomatoes
  14. ^ Isabel Allende - Paula
  15. ^ http://www.memoriachilena.cl/archivos2/pdfs/MC0064328.pdf
  16. ^ La polémica por el Premio Nacional de Literatura - Memoria Chilena, Biblioteca Nacional de Chile
  17. ^ http://www.memoriachilena.cl/archivos2/pdfs/MC0064335.pdf
  18. ^ http://www.memoriachilena.cl/archivos2/pdfs/MC0064306.pdf
  19. ^ Isabel Allende llora y recuerda a los mineros tras recibir el Premio Nacional de Literatura | Emol.com
  20. ^ Academy Members – American Academy of Arts and Letters
  21. ^ Isabel Allende recibe el Premio Nacional de Literatura de Chile 2010 - RT
  22. ^ Isabel Allende - Hans Christian Andersen Literature Award
  23. ^ Harvard's 2014 honorary-degree recipients | Harvard Magazine
  24. ^ „Winners”. Arhivirano iz originala 13. 10. 2016. g. Pristupljeno 09. 11. 2017.  Tekst „ PEN Center USA ” ignorisan (pomoć)
  25. ^ Isabel Allende Foundation
  26. ^ Isabel Allende dona $ 225 millones a jornada solidaria
  27. ^ Escritora Isabel Allende hizo un llamado a atender las demandas de los mapuches

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Изабела_Аљенде&oldid=27590526”