Ilija Pržić (Požarevac, 18. februar 1899Beograd, između 27. oktobra i 18. novembra 1944) bio je srpski i jugoslovenski pravnik, doktor pravnih nauka, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beograd, član Rotari kluba nosilac Ordena Jugoslovenske krune IV reda. Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu bio je istaknut kolaboracionista. Streljan je od novih komunističkih vlasti nakon oslobođenja Beograda, a njegovo ime je objavljeno na spisku 105 streljanih u listu Politika.

Ilija Pržić
Lični podaci
Datum rođenja(1899-02-18)18. februar 1899.
Mesto rođenjaPožarevac, Kraljevina Srbija
Datum smrtinovembar 1944.(1944-11-00) (45 god.)
Mesto smrtiBeograd, DF Jugoslavija
ObrazovanjePravni fakultet Univerziteta u Beogradu
NagradeOrden Jugoslovenske krune IV reda

Biografija uredi

Obrazovanje i akademska karijera uredi

Rođen je 18. februara 1899. godine u Požarevcu, kao sin Aleksandra Pržića. Osnovnu školu i pet razreda gimnazije je završio u Leskovcu, kada mu je školovanje prekinuto usled Prvog svetskog rata. Nakon rata je sa odličnim uspehom završio Drugu mušku gimnaziju u Beogradu.

Diplomirao je 1923. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a tokom studija je nagrađivan za svetosavske temate (studentske radove). Tu je upisao doktorski tečaj na javnopravnoj i ekonomsko-finansijskoj grupi. Za doktorske studije je dobio stipendiju francuske vlade, tako da je školsku 1924/1925. godinu proveo u Bordou i Parizi.[1] Doktorirao je sa odlikom 1932. godine na temu zaštite manjina.

Za asistenta na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu je izabran 1920. godine, još tokom studija. Radio je honorarno na usaglašavanju pravne terminologije novih zakona u Ministarstvu unutrašnjih dela Kraljevine Jugoslavije.

U zvanje docenta na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu izabran je 1933. godine, a presudnu ulogu u izboru imao je Živojin Perić kao član komisije. Vanredni profesor je postao 20. novembra 1937. godine. Predavao je državno i međunarodno pravo, međunarodno javno pravo, a kasnije i kanonsko pravo.

Bio je član brojnih stručnih udruženja, poput Udruženja pravnika Kraljevine Jugoslavije, kao i jedan od osnivača i sekretar Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo. Važio je za izuzetnog eksperta u oblasti vazduhoplovnog prava. Mnoge stručne radove je objavio u Letopisu Matice srpske i Srpskom književnom glasniku.

Na predlog ministra pravde, odlikovan je Ordenom Jugoslovenske krune IV reda 1935. godine.

Drugi svetski rat uredi

Bio je nemački simpatizer pre Aprilskog rata.[2] U vreme okupacije, Pržić se javio na konkurs za izbor u nastavničko zvanje i nastavio da predaje na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kada je izbio ustanak u Srbiji protiv nemačke okupacije, Pržić je uzeo učešća među srpskim kolaboracinistima koji su osudili ustanak. Potpisnik je Apela srpskom narodu avgusta 1941. Po nalogu Milana Nedića Ilija Pržić i Cvetan Đorđević su početkom 1943. godine sa grupom saradnika sastavili Glavni cilj narodno-zadružnog uređenja države, projekat o „seljačkoj državi”.[3] Želja je bila da se unapredi materijalni i duhovni život i ojača seljaštvo. Država bi pružala seljacima pomoć, a na čelu ujedinjenih srpskih domaćina bio bi Milan Nedić kao vrhovni domaćin.[4]. Uhapšen je samo tri dana nakon oslobođenja Beograda, tačnije 23. oktobra 1944. godine u kući u Hadži-Melentijevoj ulici br. 40.[5] O njegovoj sudbini porodica nije znala ništa sve do 27. novembra 1944. godine, kada je na naslovnoj strani lista Politika objavljen saopštenje Vojnog suda Prvog korpusa Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije o suđenju ratnim zločincima i spisak sa imenima 105 streljanih, koji su označeni kao narodni neprijatelji.[6]

Vojislav Pržić, Ilijin brat i predratni oficir Jugoslovenske vojske, takođe je uhapšen od agenata OZNE, jer iako je prihvatio da ide na Sremski front, nije želeo da ponovo polaže vojničku zakletvu. Kasnije je osuđen na zatvorsku kaznu sa prinudnim radom.

Porodica Pržić je 1947. godine prisilno iseljena iz Beograda za samo 24 sata, te odlazi u Vukovar. Preko nekih ličnih poznanstava uspeli su da dođu do Moše Pijade, koji im je napisao ceduljicu sa dozvolom za povratak.[5] Međutim, u njihovu kuću je bilo useljeno pet partizanskih porodica, tako da su na raspolaganju imali podrum i vešernicu.

Dela uredi

  • Osnovi vazduhoplovnog prava;
  • Država i pravo u delu Leona Digija, Novi Sad 1929;
  • Poslovnik Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca - sa objašnjenjima iz parlamentarne prakse i zakonskim odredbama, Beograd 1934;
  • Novo međunarodno pravo, Beograd 1934;
  • Državno i međunarodno pravo, Beograd 1934;
  • Crkveno pravo, 1937. i 1939;
  • Spoljna politika Srbije 1804-1914, Beograd 1939.

Odlikovanja uredi

Reference uredi

  1. ^ Kandić, Ljubica (2002). Istorija Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu 1905-1941. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 109. ISBN 86-17-09760-4. 
  2. ^ https://www.27mart.com/main.php?pages_id=220
  3. ^ Petranović 1992, стр. 462.
  4. ^ Petranović 1992, стр. 466.
  5. ^ а б „Муке Пржића у пламену револуције”. Политика. 20. 10. 2013. 
  6. ^ „Регистар жртава”. Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године. 

Литература uredi