Imperator (rimska titula)
Imperator je u svom originalnom značenju bila visoka vojna titula u Rimskoj republici. Rimski izvori koriste ovaj termin da označe upravitelje provincija koji su ujedno imali i komandu nad vojskom provincije, drugim rečima, oni koji su upravljali imperijumom van grada Rima ili pomerijumom (pomerium lat. post + moerium > murum — iza zidina).[1]
Postoje mnoge teorije o etimologiji ove reči i danas je prihvaćena ona koju su dali Ernu i Mej[2] u svom rečniku latinskih termina Dictionnaire étymologique de la langue latine, a to je da je reč imperator nastala od glagola impero što znači komandovati, a koja je opet, nastala od dve reči — in + paro — „preduzeti neophodne mere“, „izvršiti pripreme kako bi se postigao određeni cilj“, „naterati nekog da nešto uradi“.[1]
Izbor uredi
Imperator je mogao da bude biran na dva načina: regularni izbor koji se održavao uvek u gradu u kojem su učestvovali narod i senatori. Drugi način je vio izbor spontanom aklamacijom vojske koja se uvek dešavala u hitnim slučajima i na bojnom polju, kada je bilo neophodno hitno imenovati novog imperatora bilo nakon smrti vojskovođe, bilo zbog pobune u vojsci, bilo radi priznavanja legitimiteta jednog od vojskovođa u sukobu oko prevlasti sa drugim vojskovođom.[3]
Izboru prethodi javna diskusija o magistratima kandidatima za ovo mesto. Diskutuje se o njihovoj sposobnosti da predvode vojsku (exercitus imperatus) u vojnim akcijama Rima van zidina grada Rima (pomerium).[4] Osim vojne funkcije, imperator takođe dobija i vrhovnu civilnu vlast na teritorijama van Rima. Nakon izbora, novoizabrani imperator polaže zakletvu (sacramentum) pred vojskom. Od tog momenta, on postaje vrhovni komandant te vojske.[4] Nakon pobede na konzularnim izborima, Senat onda dodeljuje provincije izabranim imperatorima bilo po sopstvenoj volji (extra sortem), bilo žrebom.[5] Ovaj izbor može biti stavljen na plebiscit gde bi ga narod potvrdio ili odbacio.[6] Ukoliko se narod ne složi, odluka Senata može biti odbačena. Narod se takođe može konsultovati i u slučajima kada dvojica imperatora pretenduju na istu provinciju. Odluka na plebiscitu ne može promeniti odluku Senata, ali se uzima u obzir kako bi se došlo do kompromisa između Senata i naroda predstavljenog u liku tribuna.[7] U poznoj Rimskoj republici, podela provincija je bila sve teža zbog konstantnog protivljenja naroda odlukama Senata, tako da više nije bilo ni kompromisnih rešenja, niti je Senat konsultovao narod, nego je o distribuciji provincija odlučivao tribun i starao se da se te odluke poštuju, potpomognut plebiscitom.[7] Moć tribuna je bila toliko velika da je mogao da opozove imperatore koji su se već nalazili u svojoj provinciji koji su prethodno bili izabrani, Senat im dodelio provinciju, a oni položili zakletvu pred svojom vojskom.[7]
Imperator i car uredi
Nakon propasti Rimske republike, ova titula je postala deo titulature rimskih careva, a u politički rečnik zapadnoevropskih jezika je ova reč ušla sa izmenjenim značenjem, označavala je cara. Nastojeći da se poveže s iščezlim Rimskim carstvom, Karlo Veliki je 800. godine za sebe uzeo titulu imperatora, a od njega su je preuzeli budući monarsi Svetog rimskog carstva, a od njih su je preuzeli kasnije austrijski monarsi. Odatle i činjenica da se u većini zapadnoevropskih jezika reč „imperator“ koristi za titulu cara uopšte (engleski: emperor; španski: emperador; italijanski: imperatore; francuski: empereur[8]), dok se reč „car“ koristi isključivo za slovenske careve (engleski: tzar; španski: zar; italijanski: zar; francuski: zar; nemački: zar). U tim jezicima, za titulu rimskog imperatora koristi se latinska reč imperator.
U srpskom jeziku, reč imperator ne treba koristiti u značenju rimskih careva, jer se radi o dve različite titule. Takođe treba voditi računa i sa rečju imperija, jer nije uvek isto što i carstvo, s obzirom da se takođe može odnositi na kolonijalnu silu[9] koja ne mora po političkom uređenju biti carstvo, kao npr. Britanska imperija ili Španska imperija. S druge strane, u ruskoj istoriji jasno se razlikuju dva perioda carstva i imperije — Ivan Grozni je 1547. proglasio Rusiju carstvom a sebe carem, a Petar Veliki je 1721. odbacio titulu cara i proglasio se imperatorom. Ovaj potez bio je deo Petrove prozapadne politike, naime, time je želeo da se poveže s rimskom tradicijom i da se približi Zapadu.
Reference uredi
- ^ a b Pilar Rivero, 16
- ^ Ernout, A., Meillet, A. (1979), Dictionnaire étymologique de la langue latine, París, s.v. impero [1ª ed. 1932].
- ^ Pilar Rivero, 43
- ^ a b Pilar Rivero, 48
- ^ Pilar Rivero, 49
- ^ Pilar Rivero, 51
- ^ a b v Pilar Rivero, 52
- ^ U nemačkom se koristi reč koja ima korene u drugoj rimskoj tituli, cezaru: Kaiser
- ^ Veliki rečnik, str. 498
Literatura uredi
- Pilar Rivero, Imperator Populi Romani: una aproximación al poder republicano Zaragoza: Institución Fernando el Católico ; 2006, 514 p. (Virtuelna biblioteka na http://ifc.dpz.es).
- Ivan Klajn, Milan Šipka. Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad 2007.