Википедија

Imunologija

Imunologija je grana biologije[1] koji pokriva proučavanje imunog sistema[2] u svim organizmima.[3][4][5][6] Imunologija mapira, meri i kontekstualizuje fiziološko funkcionisanje imunog sistema u zdravstvenim stanjima i bolestima; neispravnosti imunog sistema u imunološkim poremećajima (kao što su autoimune bolesti,[7] hipersenzitivnosti,[8] imune nedostatke[9] i odbacivanje transplantata[10]); i fizičke, hemijske i fiziološke karakteristike komponenata imunog sistema in vitro,[11] in situ[12] i in vivo.[13]

Imunologija
SistemImuni sistem
Podspecijalnost
Genetička (imunogenetika)
Bitne bolesti:Reumatoidni artritis Zapaljenje
Bitni testovi:
SpecijalistaImunolog

Termin je osmislio ruski biolog Ilja Iljič Mečnikov,[14] koji je unapredio studije imunologije i za svoj rad dobio Nobelovu nagradu 1908. On je ubadao malo trnje u larve morskih zvezda i primetio neobične ćelije koje okružuju bodlje. Ovo je bio aktivan odgovor tela koje pokušava da održi svoj integritet. Mečnikov je prvi primetio fenomen fagocitoze,[15] kojim se telo brani od stranog tela. Pre imenovanja imuniteta,[16] iz etimološkog korena immunis, što je latinski za „izuzet“, rani lekari su okarakterisali organe za koji je kasnije pokazano da su bitne komponente imunog sistema. Važni limfoidni organi imunog sistema su timus,[17] koštana srž, i glavna limfna tkiva poput slezine, krajnika, limfnih sudova, limfnih čvorova, adenoida i jetre. Kada se zdravstveno stanje pogorša do vanrednog stanja, delovi organa imunog sistema, uključujući timus, slezinu, koštanu srž, limfne čvorove i druga limfna tkiva, mogu se hirurški izrezati radi pregleda dok su pacijenti još uvek živi.

U ranim razvojnim fazama, imunologija je primarno proučavala imunitet koji je provociran različitim infektivnim agensima. Postepeno se razvijala u pravcima koji se uključuju u široku naučnu oblast – od spoznaje imunog odgovora organizmu strane supstance (tela) i razvoja imunosistema, preko transplantacije (ne)srodnih tkiva i organa – do faktora i prirode onkogeneze. Ukratko, savremena imunologija proučava imunitet, imunocitohemiju,[18][19] imunogenetiku,[20][21] imunohipersenzibilnost i imunopatologiju.[5][6][22] Sva ova područja imunologije istražuju i objašnjavaju sisteme i mehanizme samoodbrane organizma od raznih mikrostruktura i mikroorganizama koji mogu imati neželjen efekat po održavanje homeostaze (blagostanje, uravnoteženost, nepromenjeno stanje) organizma. Ove nauke uključuju proučavanje anatomskih struktura i kompleksija, histološke osobenosti i citologiju specifičnih odbrambenih ćelija; mehanizme i procese koji se dešavaju prilikom tzv imunog odgovora, tj. pokretanja i toka imunog sistema organizma na novonastalu situaciju. Takođe proučavaju nivo kompatibilnosti i toleranciju organizma na histološki specifične jedinke koje se unose ili transplantiraju u organizam, kao npr. krv, bubrezi, jetra, slezena i mnoge alergijske i druge reakcije na mikrostrukture i mikroorganizme koji su strani pogođenom organizmu, odnosno potencijalno patogeni.[6]

Imunologija uključuje niz pripadajućih oblasti u koje su uključeni različiti sistemi krvnih grupa, imunohematologija imunogenetika, imunofiziologija i druge. – Prirodni imunitet je genetički definiran i visokospecifičan za određenu biološku vrstu (imunitet vrste). Saglasno tome, čovek je otporan na mnoge životinjske bolesti pomenute etiologije, a životinje su retko pogođene oboljenjima čoveka. Stečeni imunitet se uspostavlja spontano ili vakcinacijom, u kontaktu sa određenim antigenima (dugotrajni – aktivni imunitet) ili može biti indukovan veštački (kratkotrajni – pasivni imunitet) – seroterapijom.[23] Nakon prodiranja stranog tela (virus, bakterija, ćelije i njihove strukture, organske supstance itd.) uključuje se odbrambeni sistem, te obrazuje specijalne zaštitne proteine koje eliminiraju štetne efekte antigena. Ovaj sistem ima i niz drugih veoma značajnih odbrambenih funkcija. Osigurava opstojnost, integritet i homeostazu jedinke i vrste kojoj ona pripada. Tako je na primer gametska izolacija posledica biološke nepodudarnosti polnih ćelija, koja onemogućava formiranje inkompatibilnih zigota. To je izvorni oblik zaštite genetičkog sistema vrste. Imuni sistem eliminiše i sve sopstvene ćelije organizma u kojima se pojave nespecifični (nepoznati) molekuli.[6][24] Bez obzira na prirodu i poreklo, imunitet može biti humoralni i ćelijski (tkivni).[25][26][27][28]

Antigene determinante (epitopi) imune reakcije uredi

Humoralni imunitet uredi

Humoralni imunitet počiva na biosintezi antitela (imunih tela) u specijalizovanim ćelijama – plazmocitima koje ulaze u krvotok. Antitela se mogu transferirati i neimuniziranoj osobi – ubrizgavanjem imunog seruma ili ekstrahiranih antitela.

Nakon prodora pomenutih agensa u organizam, posle perioda latencije, pokreće se imuni proces – stvaraju se specifična antitela kompetentna za svaku reakciju antigen – antitelo (stečeni imunitet). Makrofagi zahvataju i liziraju prispeli antigen. Ove ćelije upućuju signal određenom tipu limfocita (B–limfocitima). Pod uticajem antigenske senzibilizacije, B limfociti se, preko prelaznih formi, preobražavaju u plazmocite – ćelije koje produciraju antitela i ubacuju ih u cirkulaciju. Neki od njih se ne razvijaju do plazmocita, već se njihova diferencijacija zaustavlja na odgovarajućem stupnju tog procesa. Ove ćelije stiču sposobnost memoriranja unesenog antigena, tj sposobnost imunološke memorije za odgovarajući antigen.[29]

Ćelijski imunitet uredi

Ćelijski imunitet ili tkivni imunitet ne počiva na sintezi antitela, nego se uspostavlja zahvaljujući aktivnosti specijaliziranih leukocita, tzv. T–limfocita, granulocita i monocita (tkivni makrofagi). Može se pasivno preneti i neimunizovanim primateljima isključivo putem limfocita imuniziranog davatelja, a ne i serumom. Ovaj imunitet se, dakle, ne uspostavlja delovanjem cirkulirajućih antitela, koja (uostalom) i ne sadrži. Razvija se obrazovanjem senzibiliziranih limfocita. Nakon stimulacije antigenim podražajima, počinje diferencijacija limfocita koji potiču iz timusa (zbog čega su i dobili oznaku T limfociti). Mnoge komponente ovog imuniteta, nažalost, još uvek nisu dovoljno poznate (kao kod alergijskih reakcija i sl.).

Uz limfocite T, u mehanizmima ćelijske imunosti učestvuju i makrofagi, NK ćelije, kao i ostale ćelije čija citotoksičnost zavisi od antitela. U specifičnoj imunoreakciji na antigen nastaju efektorski T limfociti. Limfociti prepoznaju strani antigen u sklopu svojih molekula MHC, prenoseći aktivacijski signal, koji indukuje proliferaciju i diferencijaciju u efektorske ćelije.[30]

Citotoksične ćelije (limfociti – TC) prepoznaju peptide iz citosola u sklopu molekula MCH, a pomagačke (helper) ćelije (T ćelije–pomoćnice – TH) su potrebne za nastanak efektorskih ćelija. Posle prepoznavanja antigena one direktno stimulišu proliferaciju citotoksičnih limfocita izlučivajuči citokine i aktiviraju fagocitne i citotoksične mehanizme makrofaga. To su veoma bitne ćelije imunosistema, jer usmeravaju imuni odgovor prema humoralnom i ćelijskom tipu. Pomažu B limfocitima u proizvodnji antitela i, kako je već naglašeno, pomažu u sazrevanju citotoksičnih limfocita.[31][32]

Antitelska ćelijsko–zavisna citotoksičnost (ADCC) posreduju efektorske ćelije koje su, bez prethodne senzibilizacije na antigen, u stanju da razore ciljane ćelije, obložene antitelima. U navedenom procesu ćelijske citotoksičnosti deluju ćelije koje imaju Fc antitela, kao što su NK ćelije, makrofagi, eozinofili i neutofili. NK ćelije koje учествују u ćelijskoj citotoksičnosti zavisnoj od antitela nazivaju se ubilačkim (killer) ćelijama i imaju sposobnost da direktnim dodirom ubijaju ciljane ćelije. One mogu biti (npr.) zaražene virusom, tumorske ćelije itd.

Ukratko, antigen–prezentirajuće ćelije (APC) – dendritične ćelije i makrofazi, dolaze u direktan kontakt sa antigenima, fagocitiraju ih, razgrađuju i prezentiraju delove antigena na odgovarajućim MHC receptorima na površini ćelije. Tokom ovoga procesa navedene ćelije se aktiviraju i počinju da sintetizuju receptore i faktore koji će omogućiti aktivaciju T ćelija. Kada T ćelije koje poseduju receptor specifičan za prezentirani antigen dođu u kontakt sa APC, као последица овог контакта и присуства излучених фактора, долази до активације Т ћелија. Активиране Т помоћне ћелије су тада у стању да активирају Б–ћелије.

Види још uredi

Референце uredi

  1. ^ Fossen, Christian. „What is Biology?”. www.ntnu.edu. Приступљено 2018-07-25. 
  2. ^ Villani AC, Sarkizova S, Hacohen N (април 2018). „Systems Immunology: Learning the Rules of the Immune System”. Annual Review of Immunology. 36 (1): 813—42. PMC 6597491  . PMID 29677477. doi:10.1146/annurev-immunol-042617-053035. 
  3. ^ Janeway's Immunobiology textbook Searchable free online version at the National Center for Biotechnology Information
  4. ^ Thomas J. Kindt; Richard A. Goldsby; Barbara Anne Osborne; Janis Kuby (2006). Kuby Immunology (6 изд.). New York: W H Freeman and company. ISBN 1429202114. 
  5. ^ а б Karamehić J. (2002): Transplantacija organa. Printcom, Tuzla.
  6. ^ а б в г Hadžiselimović R., Pojskić N. (2005): Uvod u humanu imunogenetiku. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo, ISBN 9958-9344-3-4.
  7. ^ „Autoimmune Diseases: Types, Symptoms, Causes and More”. Healthline. Pristupljeno 2018-07-25. 
  8. ^ „Hypersensitivities | Microbiology”. courses.lumenlearning.com. Pristupljeno 2018-07-25. 
  9. ^ „Specific Disease Types | Immune Deficiency Foundation”. primaryimmune.org. Pristupljeno 2018-07-25. 
  10. ^ „Transplant rejection: MedlinePlus Medical Encyclopedia”. medlineplus.gov. Pristupljeno 2018-07-25. 
  11. ^ Pierce CW, Solliday SM, Asofsky R (mart 1972). „Immune responses in vitro. IV. Suppression of primary M, G, and A plaque-forming cell responses in mouse spleen cell cultures by class-specific antibody to mouse immunoglobulins”. The Journal of Experimental Medicine. 135 (3): 675—97. PMC 2139142  . PMID 4536706. doi:10.1084/jem.135.3.675. 
  12. ^ Ye, Yanqi; Yu, Jicheng; Gu, Zhen (2015). „Versatile Protein Nanogels Prepared by In Situ Polymerization”. Macromolecular Chemistry and Physics. 217 (3): 333—343. doi:10.1002/macp.201500296. 
  13. ^ Miyahara S, Yokomuro K, Takahashi H, Kimura Y (novembar 1983). „Regeneration and the immune system. I. In vitro and in vivo activation of lymphocytes by liver regeneration and the role of Kupffer cells in stimulation”. European Journal of Immunology. 13 (11): 878—83. PMID 6227489. S2CID 22400759. doi:10.1002/eji.1830131104. 
  14. ^ „Ilya Ilyich Mechnikov (Elie Metchnikoff) (1845–1916)”. The Embryo Project. Arizona State University. 
  15. ^ „Phagocytosis: Definition, Process, & Examples”. Encyclopedia Britannica. Pristupljeno 2018-07-25. 
  16. ^ „Definition of immunity in English”. Oxford Dictionaries. Arhivirano iz originala 25. 07. 2018. g. Pristupljeno 20. 02. 2021. 
  17. ^ Lee DK, Hakim FT, Gress RE (oktobar 2010). „The thymus and the immune system: layered levels of control”. Journal of Thoracic Oncology. 5 (10 Suppl 4): S273—76. PMC 2951290  . PMID 20859118. doi:10.1097/JTO.0b013e3181f20474. 
  18. ^ W. Burry, Richard (2010). Immunocytochemistry . Springer, New York, NY. str. 7–16. ISBN 978-1-4419-1304-3. 
  19. ^ Renshaw, Simon (2017). Immunohistochemistry and Immunocytochemistry: Essential Methods, Second Edition. John Wiley & Sons, Ltd. str. 35—102. 
  20. ^ „Immunogenetics - MeSH - NCBI”. www.ncbi.nlm.nih.gov. Pristupljeno 2020-04-07. 
  21. ^ „genetic | Origin and meaning of genetic by Online Etymology Dictionary”. www.etymonline.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-04-07. 
  22. ^ King R. C., Stransfield W. D. (1998): Dictionary of genetics. Oxford niversity Press, New York, Oxford, ISBN 0-19-50944-1-7; ISBN 0-19-509442-5.
  23. ^ Kaštelan A. (1994): Imunogenetika. In: Zergollern Lj., Ed., 1994, Humana genetika, Medicinska naklada, Zagreb.
  24. ^ Allegreti N., Andreis I., Čulo F., Marušić M., Taradi M. (1998). Imunologija. Medicinska knjiga, Zagreb.
  25. ^ http://www.omim.org/
  26. ^ McKusick V. A. (2014): OMIM – An Online Catalog of Human Genes and Genetic Disorders, Updated 20 September 2014.
  27. ^ King R. C., Stansfield W. D. (1999): A Dictionary of Genetics. Oxford University Press, New York, Oxford.
  28. ^ Lawrence E., Ed. (1999): Henderson,s Dictionary of Biological Terms. Longman, London.
  29. ^ Roitt I. M., Brostoff J., Male D. K. (1987): Kurtzes Lehrbuch der Immunologie. Georg Thieme Verlag, Stuttgart – New York.
  30. ^ Fudenberg H. H. (1984): Basic Immunogenetics. Oxford University Press, New York.
  31. ^ Andreis I., Batinić D., Čulo F., Grčević D., Marušić M., Taradi M., Višnjić D. (2004): Imunologija. Medicinska naklada, Zagreb.
  32. ^ Lewin B. (2014): Genes XI. Oxford University Press, New York.
  33. ^ Sally Self. Autoantibody Testing for Autoimmune Disease. Clinics in Chest medicine. 10/10. 31:

Спољашње везе uredi

 
Имунологија на Викимедијиној остави.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Имунологија&oldid=25912977”