Industrijska svojina

Industrijska svojina je pravni pojam kojim se bavi posebna pravna disciplina, pravo industrijske svojine, i odnosi se na izvesne svojinske odnose koje uspostavljaju autori nad izvesnim proizvodima ljudskog duha. Pod industrijskom svojinom podrazumevaju se proizvodi ljudskog duha koji se mogu ekonomski iskorišćavati u obavljanju privredne delatnosti i u pogledu kojih je to svojstvo izričito propisano.

Industrijsku svojinu čine samo ona intelektualna dobra čijom se upotrebom može ostvariti ekonomska (novčana ili neka druga materijalna) korist. To, pre svega, znači da industrijsku svojinu čine ona intelektualna dobra, prvo, koja je moguće opredmetiti, materijalizovati odnosno dati im oblik u kojem će biti prepoznatiljiva u objektivnoj stvarnosti i drugo, čija se vrednost može izraziti u novcu.

Intelektualna dobra koja se mogu komercijalno iskorišćavati u oblasti nauke, književnosti i uopšte umetnosti i kulture nazivaju se autorska dela. Autorskim delima se bavi autorsko pravo.

Neki autori industrijsku svojinu i autorsko pravo zovu jednim imenom intelektualna svojina.

Klasifikacija

Industrijsku svojinu čine samo ona intelektualna dobra u pogledu kojih je međunarodnim konvencijama izričito propisano da predstavljaju dobra industrijske svojine. To su:

• rezultati stvaralačkog rada, koji su različiti po inovativnosti i po predmetu zaštite ali su predmet duhovnog stvaralaštva tehničke prirode. Takvi su:
  • pronalasci, koji predstavljaju novo rešenje tehničkog problema i mogu se praktično primeniti u nekoj privrednoj delatnosti. Ukoliko je pronalazak pravno zaštićen, on je patent. Pronalazak mora da ispunjava uslov novosti i primenjivosti u proizvodnji. Pravna regulativa nekih zemalja poznaje pronalaske nižeg nivoa inventivnosti koji se može svrstati u kategorije mali patent i korisni model.
  • tehničke inovacije, koje su svaki oblik racionalizacije primenom poznatih sredstava. Tehnička inovacija je nižeg nivoa inovativnosti od pronalaska i ne može se štititi patentom.
  • tehnološka znanja ili know-how, su skup praktičnih znanja primenljivih u privredi
  • tvorevine zanatskog i industrijskog oblikovanja (dizajn), su pronalasci koje se odnose na spoljni oblik a predmet zaštite nije pronalazak već isključivo izgled. Ovakav oblik se ne može zaštititi patentom, no ukoliko je takav da ima umetničke osobine on se može zaštititi kao autorsko delo.
  • topografije integrisanih kola odnosno trodimenzionalni prikazi rasporeda elemenata i veza elektronskog kola
  • biljne sorte, koje ne mogu biti patentirane ali mogu biti zaštićene kao poseban oblik intelektualne svojine
• znaci razlikovanja, koji su nematerijalne prirode, stvaralaštvo ne mora biti ključni elemenat znaka a vremensko trajanje zaštite ne mora biti ograničeno. Takvi znaci mogu biti
  • robni i uslužni znakovi,
  • nazivi ili imena porekla proizvoda,
• pravo zaštite konkurencije i suzbijanje nelojalne konkurencije

Ako imamo u vidu da se pod obavljanjem privredne delatnosti podrazumeva proizvodnja i promet roba i pružanje usluga na tržištu to se pronalasci (uključujući i pronalaske biljnih sorta) i trodimenzionalni prikazi rasporeda elemenata elektronskih kola u računaru odnose na proizvodnju robe dok se robni i uslužni znakovi, tvorevine zanatskog i industrijskog oblikovanja i imena porekla proizvoda odnose na promet roba i pružanje usluga na tržištu. Pošto se promet roba i pružanje usluga na tržištu vrši u uslovima konkurencije to je suzbijanje nelojalne konkurencije od naročitog značaja po zaštitu imalaca industrijske svojine. Suzbijanje nelojalne konkurencije je suzbijanje radnji tržišnih subjekata preduzetih u trgovinsko-pravnom prometu radi tržišne utakmice protivno dobrim običajima, odn. pravilima poslovnog morala kojima se nanosi ili se može naneti šteta drugim tržišnim subjektima. Imaoce industrijske svojine neophodno je zaštititi kako bi dobra industrijske svojine mogli nesmetano koristiti i na taj način nadoknaditi troškove koje su imali u njenom stvaranju ili pribavljanju, kao i ostvariti primerenu zaradu. Na taj način se stimuliše dalji rad u ovoj oblasti što je od ogromnog značaja s obzirom da je industrijska svojina najvažniji faktor tehničko-tehnološkog razvoja savremene civilizacije.

Proizvod ljudskog duha

Pod proizvodima ljudskog duha se podrazumevaju intelektualna dobra. Intelektualna dobra su proizvodi ljudskog intelektualnog stvaralaštva. Ljudsko intelektualno stvaralaštvo je kreiranje novih ideja, informacija, fenomena putem ljudskog intelektualnog napora u primeni znanja i mašte. Osnovna karakteristika intelektualnih dobara je njihova nematerijalna priroda. To znači da se intelektualna dobra ne mogu dodirnuti, opaziti čulom vida niti bilo kojim drugim čulom. Intelektualna dobra ne mogu da satrunu, zarđaju odn. propadnu poput materijlanih dobara. Za njih ne važe prostorno-vremenska ograničenja tako da se u isto vreme mogu nalaziti pa čak i upotrebljavati na više mesta. Ovo zbog toga što se intelektualna dobra upotrebom ne troše, a pošto predstavljaju sadržaj svesti čoveka nalaze se svugde gde se nalaze ljudi u čijoj svesti su ova dobra sadržana.

Izvori

• Vesna Besarović (2005). Intelektualna svojina, industrijska svojina i autorsko pravo. Beograd. ISBN 978-86-7630-026-6.