Википедија

Interkontinentalna balistička raketa

Интерконтинентална балистичка ракета са дометом већим од 5.500 км

Interkontinentalna balistička raketa, (ili ICBM, iz engl. intercontinental ballistic missile) je balistička raketa velikog dometa većim od 5.500 km (3.400 mi), [1] obično napravljena za lansiranje nuklearnog oružja, to jest nošenje jedne ili više nuklearnih bojevih glava. Slično tome, konvencionalno, hemijsko i biološko oružje takođe se može isporučiti sa različitom efikasnošću, ali nikada nije raspoređeno na ICBM. Većina modernih ICBM-ova podržava više nezavisnih bojevih glava (MIRV), omogućavajući jednoj raketi da nosi nekoliko bojevih glava, od kojih svaka može da pogodi različitu metu i to po više stotina kilometara udaljene jedna od druge. Rusija, Sjedinjene Države, Kina, Francuska, Indija, Ujedinjeno Kraljevstvo i Severna Koreja jedine su zemlje za koje se zna da imaju operativne ICBM. Neki noviji ICBM-ova su konstruisani i za nošenje konvencionalne ili čak inertne (bez eksploziva) bojne glave. Oni se pouzdaju u veliku brzinu udara bojeve glave kao sredstva za nanošenje velike štete. Zbog velikog dometa i snage bojevih glava u slučaju nuklearnog rata većinu štete bi napravili ICBM-ovi lansirani iz silosa ili s podmornica, a bombarderi bi nosili ostatak.

Probno lansiranje interkontinentalne balističke rakete Minjutmen III iz vazduhoplonve baze Vandenberg, Kalifornija, SAD.
Ispaljivanje ruske samohodne interkontinentalne balističke rakete RT-2PM Topolj.

Raniji primerci ICBM-ova su imale ograničenu preciznost, što ih je činilo pogodnim za upotrebu samo protiv najvećih ciljeva, kao što su gradovi. Na njih se gledalo kao na „sigurnu“ opciju baziranja, koja bi držala snage za odvraćanje (PVO) blizu raketne baze gde bi je bilo teško napasti. Napadi na vojne ciljeve (posebno one pokretne) i dalje su zahtevali upotrebu preciznijeg oružja i to sa bombarderima sa posadom. Dizajn druge i treće generacije (kao što je LGM-118 Piskiper) dramatično je poboljšao preciznost do tačke u kojoj čak i najmanji tačkasti ciljevi mogu biti uspešno napadnuti.

Interkontinentalne balističke rakete (ICBM) se razlikuju po tome što imaju veći domet i brzinu od drugih balističkih projektila: balističke rakete srednjeg dometa (IRBM), kao i balističke rakete srednjeg dometa (MRBM), balističke rakete kratkog dometa (SRBM) i taktičke balističke rakete (TBM). Kategorizacija raketa po dometu je subjektivne prirode, i granice između kategorija su izabrane proizvoljno, tako da ni ove klase nisu čvrsto razgraničene.

Istorija uredi

Drugi svetski rat uredi

 
MBR A-9/A-10
 
Primarni pogledi na R-7 Semiorka, prvu ICBM i satelitsku raketu-nosač na svetu

Prvi praktični dizajn za ICBM razvijan je u Nemačkoj krajem Drugog svetskog rata, a izrastao je iz raketnog programa V-2 nacističke Nemačke. Verner fon Braun i njegov tim su dobili zadatak pod projektom "Amerika" da naprave raketu sposobnu za bombardovanje Severne Amerike. Nemačka je naširoko koristila tokom Drugog svetskog rata od sredine 1944. do marta 1945. za bombardovanje britanskih i belgijskih gradova, posebno Antverpena i Londona. Projekat je započet kao dvostepena raketa A9/A10 namenjenu za upotrebu u bombardovanju Njujorka i drugih američkih gradova. Prvobitno namenjena za vođenje putem radija, nakon neuspeha promenjeno je u pilotiranje letilice pod operacijom Elster. Drugi stepen rakete A9/A10 testiran je nekoliko puta u januaru i februaru 1945. godine. Trebalo je da rakete imaju domet od oko 4.100 do 5.000 km i bojevu glavu od 1.000 kg.

Posle rata, SAD su izvršile operaciju Spajalica, koja je odvela fon Brauna i stotine drugih vodećih nemačkih naučnika u Sjedinjene Države da razviju rakete IRBM, ICBM i lansere za američku vojsku. Takođe i Sovjeti su zarobili neke naučnike i odveli ih u SSSR, nakon čega su te države i same započele razvoj raketnog naoružanja.

Ovu tehnologiju je predvideo general američke vojske Hap Arnold, koji je 1943. napisao:

Jednog dana, ne tako daleko, može odnekud da prostruji – nećemo moći da čujemo, doći će tako brzo – neka vrsta spravice sa eksplozivom toliko moćnim da će jedan projektil moći potpuno da uništi ovaj grad Vašington. [2] [3]

Hladni rat uredi

Posle Drugog svetskog rata, Amerikanci i Sovjeti su započeli programe istraživanja raketa zasnovanih na V-2 i drugim nemačkim ratnim dizajnom. Svaka grana američke vojske započela je svoje programe, što je dovelo do značajnog dupliranja napora. U Sovjetskom Savezu istraživanje raketa je bilo centralno organizovano, iako je nekoliko timova radilo na različitim projektima.

U Sovjetskom Savezu, rani razvoj je bio fokusiran na rakete koje su mogle da napadnu evropske ciljeve. To se promenilo 1953. godine, kada je Sergeju Koroljovu naređeno da započne razvoj prave ICBM sposobne da isporuči novorazvijene hidrogenske bombe. S obzirom na stalno finansiranje, R-7 se razvijao određenom brzinom. Prvo lansiranje se dogodilo 15. maja 1957. i dovelo do nenamernog pada na 400 km (250 mi) od mesta. Prvi uspešan test usledio je 21. avgusta 1957; R-7 je preleteo preko 6.000 km (3.700 mi) i postao prva ICBM na svetu. [4] Prva strateška raketna jedinica postala je operativna 9. februara 1959. u Plesecku na severozapadu Rusije. [5]

Bila je to ista lansirna raketa R-7 koja je 4. oktobra 1957. postavila prvi veštački satelit u svemir, Sputnjik 1. Prvi svemirski let čoveka u istoriji čovečanstva je ostvaren na derivatu R-7, Vostok, i to 12. aprila 1961, od strane sovjetskog kosmonauta Jurija Gagarina. Jako modernizovana verzija R-7 se i dalje koristi kao lansirna raketa za sovjetsku/rusku svemirsku letelicu Sojuz, obeležavajući više od 60 godina operativne istorije originalnog dizajna rakete Sergeja Koroljova.

 
SM-65 Atlas, prvi američki ICBM, prvi put lansiran 1957

SAD su pokrenule istraživanje ICBM-a 1946. godine sa projektom RTV-A-2 Hiroc. Ovo je bio napor u tri faze, a razvoj ICBM-a nije počeo do treće faze. Međutim, finansiranje je prekinuto nakon samo tri delimično uspešna lansiranja 1948. dizajna druge faze, koji je korišćen za testiranje varijacija na V-2 dizajnu. Sa ogromnom nadmoći u vazduhu i interkontinentalnim bombarderima, novoformirane američke vazduhoplovne snage nisu ozbiljno shvatile problem razvoja ICBM. Stvari su se promenile 1953. sovjetskim testiranjem njihovog prvog termonuklearnog oružja, ali tek 1954. je to promenjeno sa programom rakete Atlas, kada je dat najviši nacionalni prioritet. Atlas A je prvi put poleteo 11. juna 1957; let je trajao samo oko 24 sekunde pre nego što je raketa eksplodirala. Prvi uspešan let Atlas projektila do punog dometa dogodio se 28. novembra 1958. [6] Prva naoružana verzija Atlasa je Atlas D, proglašena je operativnom januara 1959. u Vandenbergu, iako još nije letela. Prvi probni let obavljen je 9. jula 1959, [7] [8] a raketa je primljena u upotrebu 1. septembra iste godine. Titan I A3 je bila još jedna američka višestepena ICBM, sa uspešnim lansiranjem 5. februara. Za razliku od Atlasa, Titan I je bio dvostepena raketa, a ne trostruka. Titan je bio veći, ali lakši od Atlasa, i zbog poboljšanja tehnologije motora i sistema navođenja Titan I je pretekao raketu Atlas. [9]

R-7 i Atlas su zahtevali veliko lansirno postrojenje, što ih je činilo ranjivim na napade i nisu mogli da se drže u stanju pripravnosti. Stope kvarova su bile veoma visoke tokom prvih godina ICBM tehnologije. Programi letova u svemir (Vostok, Merkur, Voskhod, Blizanci, itd.) poslužili su kao veoma vidljivo sredstvo za demonstriranje sile i direktno su povezani sa interesima nacionalne odbrane tih zemalja. SAD su bile dosta iza Sovjeta u svemirskoj trci i tako je američki predsednik Džon F. Kenedi povećao ulog sa programom Apolo, koji je koristio tehnologiju raketa Saturn koju je finansirao predsednik Dvajt D. Ajzenhauer.

 
Grafikon lansiranja ICBM Atlas i Titan iz 1965. godine, pokazuje kumulativno po mesecima sa naglašenim neuspesima (obeleženo ružičastom bojom), koji pokazuje kako je upotreba ICBM u projektima Merkur i Blizanci (plava) služila kao vidljiva demonstracija pouzdanosti u vreme kada je stopa neuspeha bila značajna.

Ove rane ICBM rakete takođe su činile osnovu mnogih svemirskih sistema za lansiranje. Primeri uključuju R-7, Atlas, Redstone, Titan i Proton, koji je izveden iz ranijih ICBM, ali nikada nije raspoređen kao ICBM. Administracija Ajzenhauera je podržala razvoj raketa na čvrsto gorivo kao što su LGM-30 Minuteman, Polaris i Skibolt. Moderne ICBM imaju tendenciju da budu manje od svojih predaka, zbog povećane preciznosti i manjih i lakših bojevih glava, i koriste čvrsta goriva, što ih čini manje korisnim kao orbitalne lansirne rakete.

Zapadno gledište o postavljanju ovih sistema bilo je vođeno strateškom teorijom međusobnog osiguranog uništenja. Tokom 1950-ih i 1960-ih, počeo je razvoj sistema protiv balističkih raketa i od strane Amerikanaca i Sovjeta. Takvi sistemi su bili ograničeni Ugovorom o antibalističkim raketama iz 1972. godine. Prvi uspešan ABM test izveli su Sovjeti 1961. godine, koji su kasnije primenili na potpuno operativni sistem za odbranu Moskve 1970-ih.

Sporazum o SALT-u iz 1972. zamrznuo je broj ICBM lansera i Amerikanaca i Sovjeta na postojećim nivoima i dozvolio nove SLBM lansere zasnovane na podmornicama samo ako se demontira jednak broj ICBM lansera sa kopna. Naknadni razgovori, nazvani SALT II, održani su od 1972. do 1979. i zapravo su smanjili broj nuklearnih bojevih glava koje su držale SAD i Sovjeti. SALT II nikada nije ratifikovao Senat, ali su njegove uslove poštovale obe strane sve do 1986. godine, kada se Reganovaadministracija "povukla" pošto je optužila Sovjete za kršenje sporazuma.

Osamdesetih godina prošlog veka, predsednik Ronald Regan je pokrenuo program Strateška odbrambena inicijativa, kao i programe Međunarodne Kosmičke Stanice (MKS) i raketu ICBM Midgetman.

Kina je razvila minimalno nuklearno sredstvo odvraćanja ulaskom u sopstveni hladni rat nakon ideološkog razlaza sa Sovjetskim Savezom početkom 1960-ih. Nakon prvog testiranja domaćeg nuklearnog oružja 1964. godine, nastavili su sa razvojem različitih bojevih glava i projektila. Počevši od ranih 1970-ih, DF-5 ICBM na tečno gorivo je razvijen i korišćen kao raketa za lansiranje satelita 1975. DF-5, sa dometom od 10.000 do 12.000 km (6.200 do 7.500 milja) — dovoljno dugo da pogodi Zapadne Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez. Raspoređeni su u silos, sa prvim parom u upotrebi od 1981. i verovatno dvadeset projektila u službi do kasnih 1990-ih. [10] Kina je takođe rasporedila balističku raketu srednjeg dometa JL-1 sa dosegom od 1.700 km (1.100 mi) na krajnje neuspešnoj podmornici tipa 92. [11]

U želji da osiguraju oružje "drugog udara", u slučaju da u prvom nuklearnom napadu budu uništeni silosi s raketama na kopnu, SSSR i SAD razvile su podmornice koje su bile sposobne nositi ICBM-ove. Podmornice su mogle skrivene pričekati kraj prvog napada i onda lansirati svoje projektile na neprijateljske gradove. Primer su sovjetska klasa Typhoon s 20 projektila R-39 i američka Ohio s 24 projektila Trident II.

Posle hladnog rata uredi

 
Istorija raspoređivanja ICBM na kopnu, 1959–2014
 
Procenjeni maksimalni domet nekih severnokorejskih projektila

Godine 1991. Sjedinjene Države i Sovjetski Savez dogovorili su se u sporazumu START I da smanje svoje raspoređene ICBM rakete i pripisane bojeve glave.

Od 2016. godine, svih pet zemalja sa stalnim mestom u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija imaju operativne sisteme balističkih raketa dugog dometa; Rusija, Sjedinjene Države i Kina takođe imaju ICBM na kopnu (američke rakete su bazirane na silosima, dok Kina i Rusija imaju i silos i drumsko-mobilne rakete (DF-31, RT-2PM2 Topol-M rakete).

Veruje se da je Izrael rasporedio drumski mobilni nuklearni ICBM, Jericho III, koji je ušao u službu 2008. godine; nadograđena verzija je u razvoju. [12] [13]

Indija je 19. aprila 2012. uspešno ispalila Agni 5, sa dometom od više od 5.000 km (3.100 mi), tako da je i ona ušla u klub ICBM. [14] Strani istraživači nagađaju da je stvarni domet projektila do 8.000 km (5.000 mi) pri čemu je Indija umanjila svoje sposobnosti da ne bi izazvala zabrinutost drugim zemljama. [15]

Do 2012. godine neke obaveštajne agencije su spekulisale da Severna Koreja razvija ICBM. [16] Severna Koreja je uspešno postavila satelit u svemir 12. decembra 2012. pomoću rakete Unha-3 visoke 32 m (105 ft). Sjedinjene Države su tvrdile da je lansiranje u stvari bio način da se testira ICBM. [17] Početkom jula 2017. Severna Koreja je po prvi put tvrdila da je uspešno testirala ICBM sposobnu da nosi veliku termonuklearnu bojevu glavu.

U julu 2014, Kina je najavila razvoj svoje najnovije generacije ICBM, Dongfeng-41 ( DF-41 ), koja ima domet od 12.000 km (7.500 mi), sposobna da stigne do Sjedinjenih Država, i za koju analitičari veruju da je sposobna opremljenosti MIRV tehnologijom. [18]

Većina zemalja u ranim fazama razvoja ICBM koristila je tečna goriva, sa poznatim izuzecima indijskog Agni-V, planiranog, ali otkazanog [19] južnoafričkog RSA-4 ICBM, i sada u upotrebi izraelskog Jericho III. [20]

Sarmat RS-28 [21] (ruski: RS-28 Sarmat; naziv NATO-a : SATAN 2), je ruska super-teška termonuklearno naoružana interkontinentalna balistička raketa opremljena tečnim gorivom u razvoju od strane biroa (Makeiev Rocket Design). Biro [21] je 2009. godine, [22] nameravao da zameni prethodnu raketu R-36. Njegova velika nosivost bi omogućila do 10 teških bojevih glava ili 15 lakših ili do 24 hipersoničnih Iu-74, [23] ili kombinaciju bojevih glava i ogromne količine protivmera dizajniranih da porazi protivraketne PVO sisteme; [24] [25] to je objavila ruska vojska kao odgovor na američki brzi globalni udar. [26]

ICBM-ovi i danas, posle kraja Hladnog rata, imaju važnu ulogu u demonstraciji moći te se oni redovno unapređuju radi izbegavanja sve naprednijih PVO sistema.

Kako funkcionišu balističke rakete uredi

Balističke rakete se po pravilu lansiraju duž putanje bliskoj optimalnoj, uzimajući u obzir gustinu vazduha i silu gravitacije koja se menja sa visinom. [27] Obično se rakete lansiraju vertikalno radi bržeg izlaska iz gustih slojeva atmosfere, pa zato se i do 17–20% potiska motora troši na savladavanje otpora vazduha. [27] [28] Pošto je nakon prolaska kroz troposferu dobila određenu translacionu brzinu u vertikalnom pravcu, raketa uz pomoć specijalnog softverskog mehanizma, opreme i komandi postepeno počinje da se kreće iz vertikalnog u nagnuti položaj prema meti.

Do kraja rada motora, uzdužna osa rakete dobija ugao nagiba, koji odgovara maksimalnom dometu njenog leta, približno 45°, koji se smanjuje sa povećanjem brzine rakete, na primer, pri brzini od 7 km/s i domet leta nešto veći od 9000 km, ugao nagiba je 26°, [29] [30] a brzina postaje jednaka strogo utvrđenoj vrednosti koja obezbeđuje ovaj domet sa 26° nagiba.

Kada leti optimalnom putanjom na interkontinentalnom dometu, raketa se podiže na visinu do hiljadu ili više kilometara [31] i vidljiva je na radarima na veoma velikoj udaljenosti. Zbog toga se u stvarnim borbenim uslovima mogu koristiti energetski intenzivnije ravne trajektorije, čija se visina apogeja smanjuje na desetine kilometara.

Nakon što se motor zaustavi, raketa vrši ceo svoj dalji let po inerciji, opisujući u opštem slučaju skoro striktno eliptičnu putanju. Na vrhu putanje, brzina leta rakete poprima najnižu vrednost. Apogej putanje balističkih projektila obično se nalazi na visini od nekoliko stotina kilometara od zemljine površine, gde zbog male gustine atmosfere, otpor vazduha skoro potpuno izostaje.

Na silaznom delu putanje brzina leta rakete se postepeno povećava zbog gubitka visine. Sa daljim spuštanjem u guste slojeve atmosfere, raketa prolazi ogromnom brzinom. U ovom slučaju dolazi do snažnog zagrevanja balističke rakete, a ako se ne preduzmu potrebne zaštitne mere, može doći do njenog uništenja.

Motori na balističkim raketama uredi

Rane verzije ICBM-a koristile su raketne motore na tečno gorivo i zahtevale su opsežno punjenje pogonskih komponenti neposredno pre lansiranja. Priprema za lansiranje mogla su da traju i po nekoliko sati, a vreme održavanja borbene gotovosti bilo je veoma dugo u pripremi rakete. U slučaju upotrebe kriogenih komponenti (R-7), oprema lansirnog kompleksa je bila veoma glomazna. Sve ovo je značajno ograničilo stratešku vrednost ovakvih projektila.

Savremene ICBM koriste raketne motore na čvrste ili tečne raketne motore na komponentama visokog ključanja sa gorivom u ampulama. Takve rakete dolaze iz fabrike u transportnim i lansirnim kontejnerima. Ovo im omogućava da se skladište u stanju spremnom za pokretanje tokom celog radnog veka. Tečne rakete se isporučuju u lansirnom kompleksu ali u nenapunjenom stanju. Dopunjavanje goriva se vrši nakon ugradnje TPK sa raketom u lanser, nakon čega raketa može biti u borbeno spremnom stanju mnogo meseci i godina. Priprema za lansiranje obično ne traje više od nekoliko minuta i obavlja se sa udaljenog komandnog mesta, preko kablovskih ili radio kanala. Takođe se vrše periodične provere raketnih i lansernih sistema.

Savremeni ICBM-ovi obično imaju različita sredstva za savladavanje protivraketnih odbrambenih sistema. Oni mogu uključivati bojeve glave za manevrisanje, sredstva za postavljanje radarskog ometanja, mamce itd.

Podela raketnih motora kod interkontinentalnih balističkih raketa je:

  • Interkontinentalne balističke rakete na tečno gorivo;
  • Interkontinentalne balističke rakete na čvrsto gorivo;
  • Hibridne Interkontinentalne balističke rakete.

Interkontinentalne balističke rakete na tečno gorivo uredi

U Sjedinjenim Državama se od 1946. godine u okviru programa Convair RTV-A-2 Hiroc izvode radovi na stvaranju (kasnije interkontinentalnih) balističkih raketa dugog dometa. Godine 1948. izvršeno je nekoliko lansiranja malog prototipa perspektivne ICBM, ali je zbog slabe pažnje (nezainteresovanosti) američkog vazduhoplovstva na program balističke rakete zatvoren. U budućnosti, ovaj program je poslužio kao osnova za stvaranje prve američke ICBM SM-65 Atlas.

Raketa sa indeksom SM-65D, posle duge serije testiranja tri prototipa, lansirana je 14. aprila 1959. godine, a puštena je u upotrebu u septembru. Ova raketa, kao i američki „titan“, koji je pušten u upotrebu 1961. godine, u početku je bio postavljen na nezaštićene lansirne komplekse, ali je kasnije počeo da se razmešta prvo u ukopane armirano-betonske bunkere (SM-65E, iz 1960. godine), a zatim u pouzdano zaštićenim silosima (SM-65F, od 1961). Priprema projektila za lansiranje trajala je od 15 minuta do pola sata.

U Sovjetskom Savezu, naučna istraživanja o mogućnosti stvaranja ICBM počela su 1950. godine, 1953. je bio spreman nacrt dizajna takve rakete. 1954. godine, direktno stvaranje rakete sa indeksom R-7 povereno je OKB-1 pod vođstvom Sergeja Koroljova. Dvostepeni raketa je bila sposobna da isporuči jedno nuklearno punjenje od 3 megatone na udaljenosti od 8.800 km. Njen prvi uspešan test (posle tri neuspeha) održan je 21. avgusta 1957. godine. Od 1954. godine, glavni rad na stvaranju interkontinentalnih balističkih raketa u Sovjetskom Savezu prebačen je u novoformirani OKB-586 pod rukovodstvom M. K. Iangela. 1959. godine raketa R-12 je puštena u upotrebu u Sovjetskom Savezu, koji je postao osnova stvorenog odvojenog tipa trupa - Strateških raketnih snaga, a 1962. godine - rakete R-16, čija je modifikacija postala prva sovjetska raketa bazirana u silosu i prva raketa na svetu lansirana iz silosa (američki SM-65 Atlas bili su uskladišteni pod zemljom ali koji su se dizali na površinu zemlje liftom pre lansiranja).

Interkontinentalne balističke rakete na čvrsto gorivo uredi

Iste 1962. godine, američko vazduhoplovstvo je ušlo u službu sa prvom ICBM na čvrsto gorivo, LGM-30A Minuteman.

Prednosti ICBM-a na čvrsto gorivo - lakoća i sigurnost održavanja i skladištenja, stalna spremnost za lansiranje - bile su takve da su 1960-ih Sjedinjene Države rasporedile više od 800 ICBM-a LGM-30A, potpuno zamenjujući stare Atlas i Titan-I tečne- rakete za gorivo. [32] U budućnosti, Sjedinjene Države više nisu pokušavale da razviju rakete na tečno gorivo.

U Sovjetskom Savezu, radi sticanja iskustva u oblasti raketa na čvrsto gorivo dugog dometa, 1959. godine, počeli su radovi na trostepenoj raketi na čvrsto gorivo RT-1 (8K95) na balističkom barutu (zbog nedostatka tehnologije). za mešana goriva, ali ovaj projekat nije izašao iz faze testiranja (procenat nesreća pri lansiranju je bio visok), iako je omogućio da se razrade brojne tehnologije, na primer, za testiranje je korišćena modifikacija RT-1-63 gornje faze prve sovjetske ICBM RT-2 (8K98) na čvrsto gorivo, na kojoj su radovi započeti istovremeno sa RT-1, kao deo jedne sveobuhvatne odluke. RT-2 je pušten u upotrebu tek 1968. godine.

Hibridne Interkontinentalne balističke rakete uredi

Svaki od motora ima svoje prednosti i mane. Motori na čvrsto gorivo imaju dobru postojanost i dug životni vek. Takođe mogu da se upotrebe u veoma kratkom roku. Dok motori na tečno gorivo bar za sada imaju veći potisak i snagu za pokretanje teških balističkih raketa, sa druge strane motori na tečno gorivo nisu dobri za duže čuvanje, već se pune pre samog poletanja rakete. Rusi eksperimentišu sa ovakvim motorima a i imaju neke rakete koje koje koriste hibridne motore na raketama.

Klasifikacija uredi

 
ICBM izgled Dizajn biroa im. V. P. Makeeva

Prema načinu baziranja, interkontinentalne balističke rakete se dele na:

  • lansirani iz kopnenih stacionarnih lansera: R-7, Atlas;
  • lansirani iz silosa (silosa) : RS-18, PC-20, Minuteman;
  • lansirane iz mobilnih jedinica na bazi šasije na točkovima: „Topol“, „Midžitman“;
  • lansiran sa železničkih lansera: RT-23UTTH;
  • lansiran sa dna mora i okeana u iskačućim kapsulama: „Skit“;
  • podmorničke balističke rakete : "Mace", "Trident".

Prvi metod baziranja izašao je iz upotrebe ranih 1960-ih, pošto nije ispunjavao zahteve bezbednosti i tajnosti. Savremeni silosi pružaju visok stepen zaštite od štetnih faktora nuklearne eksplozije i omogućavaju vam da prilično pouzdano sakrijete stepen borbene spremnosti lansirnog kompleksa. Preostale tri opcije su mobilne, pa ih je teže otkriti, ali nameću značajna ograničenja na veličinu i masu projektila.

Druge metode baziranja ICBM-a su više puta predlagane, dizajnirane da obezbede tajnost raspoređivanja i sigurnost lansirnih kompleksa, na primer:

  • na specijalizovanim avionima, pa čak i dirižablovima sa lansiranjem ICBM-a u letu;
  • u ultra-dubokim (stotine metara) rudnicima u stenama, iz kojih transportno-lansirni kontejneri (TLC) sa projektilima moraju da se podignu na površinu pre lansiranja;
  • na dnu kontinentalnog pojasa u iskačućim kapsulama;
  • u mreži podzemnih hodnika, duž kojih se neprestano kreću mobilni lanseri, ali nijedan od ovih projekata nije doveden do praktične realizacije.

Faze leta uredi

Kod većine ICBM-ova let se odvija na sličan način: [33] [34]

  • uzletanje - traje od 3 do 5 minuta (kraće za projektile na čvrsto gorivo, duže za one na tečno gorivo); u zavisnosti od odabrane putanje, tipična brzina sagorevanja je 4 km/s (2,5 mi/s), do 7,8 km/s (4,8 mi/s); visina na kraju ove faze je tipično 150 do 400 km (93 do 249 milja).
  • faza srednjeg kursa: približno traje 25 minuta – suborbitalni let u svemir sa putanjom koja je deo elipse sa vertikalnom velikom osom; apogej (na pola puta kroz fazu srednjeg kursa) je na nadmorskoj visini od približno 1.200 km (750 mi); velika poluosa je između 3.186 i 6.372 km (1.980 i 3.959 milja); projekcija putanje leta na Zemljinu površinu je bliska velikom krugu, malo pomerenom zbog rotacije zemlje tokom leta; projektil može osloboditi nekoliko nezavisnih bojevih glava, kao što su baloni obloženi metalnim premazom, kao i mamci za bojeve glave radi ometanja protivničke PVO.
  • obrušavanje - zadnja faza leta to jest faza ponovnog ulaska u atmosferu (na visini od 100 km, 62 milje): ta zadnja faza leta traje oko 2 minuta – udar je brzinom do 7 km/s (4,3 mi/s) (za rane ICBM manje od 1 km/s (0,62 mi/s)); gde se bojeva glava obrušava na svoju metu, pritom bojeva glava može manevrisati radi izbegavanja i zbunjivanja PVO odbrane.

ICBM obično koriste putanju koja optimizuje domet za datu količinu korisnog tereta (minimalna putanja energije); alternativa je depresivna putanja, koja omogućava manju nosivost, kraće vreme leta i ima mnogo niži apogej. [35]

Navigacija uredi

Preciznost gađanja ICBM (kružno odstupanje, CEP) je veoma važna karakteristika, pošto dvostruko povećanje tačnosti omogućava upotrebu 4 puta manje moćne bojeve glave. Tačnost je ograničena preciznošću navigacionog sistema i dostupnim geofizičkim informacijama. Mnogi vladini programi, kao što su GPS, GLONASS, sateliti za daljinsko otkrivanje Zemlje, koriste se između ostalog, za poboljšanje tačnosti navigacionih informacija. Najpreciznije balističke rakete imaju CEP manje od 100 metara, čak i na interkontinentalnim dometima.

Maksimalni domet leta ICBM-a je 16.000 km, što obezbeđuje skoro globalni domet za raketni udar, bez obzira na lokaciju lansera. Masa lansiranja - 16-200 tona, nosivost - do 10 tona, apogej putanje - do 1000 km.

Spuštanje do cilja se dešava brzinom većom od 6 km/s. Vreme leta kopnenih ICBM-a od Rusije do Sjedinjenih Država, kao i od Sjedinjenih Država do Rusije, kreće se u rasponu od 25-30 minuta. Za rakete bazirane na podmornicama, vreme leta može biti znatno kraće, na primer do 12 minuta. [36]

Orbitalne rakete (R-36orb) imaju neograničen domet, ali su povučene u skladu sa sporazumom SALT-2.

Moderni ICBM-ovi uredi

 
Šematski prikaz nuklearnog raketnog sistema Trident II D5 lansiranog sa podmornice, sposobnog da nosi više nuklearnih bojevih glava do 8.000 km (5.000 mi)

Važna faza u razvoju raketne tehnologije bilo je stvaranje sistema sa više bojevih glava. Prve opcije implementacije sa više bojevih glava nisu imale individualne (posebne) ciljeve (prednost upotrebe nekoliko malih punjenja umesto jednog snažnog je veća efikasnost kada su izloženi ciljevima u različitim oblastima, kao i teškoća moguće protivraketne odbrane). Sovjetski Savez je 1970. godine postavio rakete R-36 sa tri bojeve glave od 2,3 Mt.

Iste godine, Sjedinjene Države su stavile na borbeno dežurstvo prve komplekse Minuteman III, koji su imali potpuno novi kvalitet - sposobnost da se bojeve glave razvode duž pojedinačnih putanja za pogađanje nekoliko ciljeva. U tu svrhu, raketa je opremljena jedinicom za odvajanje: dodatnim stepenom sa manevarskim motorima koji su jednu po jednu bojevu glavu dovodili na kurs do cilja.

Prve mobilne ICBM usvojene su u Sovjetskom Savezu: Temp-2S na šasiji sa točkovima (1976) i železnički RT-23 UTTKh (1989). U Sjedinjenim Državama se takođe radilo na sličnim kompleksima, ali nijedan od njih nije pušten u upotrebu.

Poseban pravac u razvoju interkontinentalnih balističkih raketa bio je rad na „teškim“ raketama. U Sovjetskom Savezu su takve rakete postale R-36, a njegov dalji razvoj R-36M je stavljen u upotrebu 1967. i 1975. godine, a u SAD 1963. godine puštena je u upotrebu ICBM Titan-2. Godine 1976. Konstruktorski biro Južnoje počeo je da razvija novu ICBM RT-23, dok su u Sjedinjenim Državama radovi na raketi MKS u toku od 1972. godine; pušteni su u upotrebu 1989. godine (u varijanti RT-23 UTTKh) i 1986. godine. R-36M2, koji je ušao u upotrebu 1988. godine, najmoćniji je i najteži u istoriji raketnog naoružanja: raketa od 211 tona, kada je ispaljena na 16.000 km, nosi 10 bojevih glava kapaciteta 750 Kt svaka.

Savremeni ICBM obično nose više nezavisnih bojevih glava (MIRV), od kojih svaka nosi zasebnu nuklearnu bojevu glavu, omogućavajući jednoj raketi da pogodi više ciljeva. MIRV je bio rezultat brzog smanjenja veličine i težine modernih bojevih glava i Ugovora o ograničenju strateškog naoružanja (SALT I i SALT II), koji su nametnuli ograničenja na broj lansirnih vozila. Takođe se pokazalo kao "lak odgovor" na predloženo raspoređivanje sistema antibalističkih raketa (ABM), tako da je daleko jeftinije dodati više bojevih glava postojećem raketnom sistemu nego izgraditi ABM sistem sposoban da obori dodatne bojeve glave; stoga je većina predloga ABM sistema ocenjena kao nepraktična. Prvi operativni sistemi ABM raspoređeni su u Sjedinjenim Državama tokom 1970-ih. Safeguard ABM postrojenje, locirano je u Severnoj Dakoti, bilo je operativno od 1975. do 1976. Sovjeti su rasporedili svoj ABM-1 Galoš sistem oko Moskve 1970-ih, koji je i dalje u upotrebi. Izrael je 1998. godine rasporedio nacionalni ABM sistem zasnovan na raketi 'Arrow', [37] ali je ta raketa prevashodno dizajnirana za presretanje balističkih raketa manjeg dometa, a ne ICBM. Sa sedištem na Aljasci Nacionalni protivraketni odbrambeni sistem Sjedinjenih Država dostigao je početnu operativnu sposobnost tek 2004. [38]

 
ICBM se mogu rasporediti iz transportnih lansera za podizanje (TEL), kao što je ruski RT-2PM2 Topol-M

ICBM se mogu postaviti na više različitih platformi i to:

  • u raketnim silosima, koji nude određenu vrstu zaštitu od vojnog napada (uključujući, kako se nadaju dizajneri ovog oružja, određenu zaštitu od prvog nuklearnog udara);
  • na podmornicama: tada su balističke rakete ICBM-ovi poznati kao SLBM (submarine launched ballistic missiles). Većina ili svi SLBM-ovi imaju veliki domet i nosivost kao kopneni ICBM-ovi, (za razliku od IRBM-a).
  • na teškim kamionima: ovo se odnosi na jednu verziju Topola koja može biti raspoređen iz samohodnog mobilnog lansera, sposobnog da se kreće kroz teren bez puta, i da lansira projektil sa bilo koje tačke na svojoj ruti. Prednost pokretnih rampi je njihovo teže uništavanje.
  • mobilni lanseri na železničkim prugama: primer za to je ICBM RT-23 Molodets.
 
Koncept SS-24 postavljenog na železnici

Poslednje tri vrste su mobilne i stoga ih je teško pronaći. Tokom skladištenja, jedna od najvažnijih karakteristika rakete je njena upotrebljivost. Jedna od ključnih karakteristika prve kompjuterski kontrolisane ICBM, rakete Minuteman, bila je da je mogla brzo i lako da koristi svoj računar za testiranje.

Nakon lansiranja, pojačivač (buster) gura raketu da što više i dalje uzleti i onda biva odbačen i pada. Većina modernih pojačivača (bustera) su raketni motori na čvrsto gorivo, koji se mogu lako skladištiti tokom dužeg vremenskog perioda. Ranije rakete su koristile raketne motore na tečno gorivo. Mnoge ICBM-ove sa tečnim gorivom nisu mogli da ih drže sa gorivom sve vreme, jer je kriogeno gorivo na tečni kiseonik proključavalo i prouzrokovalo stvaranje leda, pa je stoga gorivo sipano pre lansiranja rakete. Ovaj postupak je bio izvor značajnih operativnih kašnjenja i mogle bi rakete da budu uništene od neprijatelja pre nego što budu upotrebljene. Da bi rešili ovaj problem, Ujedinjeno Kraljevstvo je izmislilo raketni silos koji je štitio raketu od prvog udara takođe je sakrivao operacije za punjenje gorivom pod zemljom.

Kada pojačivač (buster) otpadne, preostali deo rakete oslobađa nekoliko bojevih glava, od kojih svaka nastavlja svojom sopstvenom balističkom putanjom bez pogona, slično artiljerijskoj granati ili topovskom đuletu. Bojeva glava je konusnog oblika i spremna je za ponovni ulazak u atmosferu i teško je otkriti u ovoj fazi leta jer nema izduvnih gasova rakete ili drugih emisija koje bi na radarima označile njen položaj onima koji se brane. Velike brzine bojevih glava otežavaju njihovo presretanje, pogađajući mete hiljadama kilometara udaljene od mesta lansiranja (i zbog mogućih lokacija podmornica: bilo gde u svetu) i stižu na cilj u roku od približno 30 minuta.

ICBM-ovi rakete takođe oslobađaju aluminizovane balone, elektronske proizvode za stvaranje buke i druge ometače koji imaju za cilj da zbune radare i druge uređaje za presretanje.

Kako nuklearna bojeva glava ponovo ulazi u Zemljinu atmosferu, njena velika brzina izaziva kompresiju vazduha, što dovodi do dramatičnog porasta temperature bojeve glave koja bi je uništila, da nije na neki način zaštićena. Kao rezultat toga, komponente bojeve glave su sadržane u aluminijumskoj podstrukturi u obliku saća, obložene toplotnim štitom od kompozitnog materijala i od pirolitičkog ugljenika i epoksidne smole. Bojeve glave su takođe često očvršćene radijacijom (da bi se zaštitile od nuklearnog naoružanja ABM-a ili obližnje detonacije prijateljskih ili neprijateljskih bojevih glava), jedan od materijala otporan na neutrone razvijen za ovu svrhu u Ujedinjenom Kraljevstvu je trodimenzionalni kvarc fenol.

Verovatna kružna greška je ključna, jer prepolovljenje kružne greške smanjuju potrebnu energiju bojeve glave za faktor četiri. Tačnost je ograničena preciznošću navigacionog sistema i dostupnim geodetskim informacijama.

Smatra se da strateški raketni sistemi koriste prilagođena integrisana kola dizajnirana za izračunavanje navigacionih diferencijalnih jednačina hiljada do miliona FLOPS-a kako bi se smanjile navigacione greške uzrokovane samo proračunom. Ova kola su obično mreža binarnih adicionih kola koja neprekidno preračunavaju poziciju projektila. Ulazi u navigaciono kolo se podešavaju od strane računara opšte namene prema rasporedu navigacionih ulaza koji se učitava u projektil pre lansiranja.

Jedno posebno oružje koje je razvio Sovjetski Savez – sistem za frakciono orbitalno bombardovanje – imalo je delimičnu orbitalnu putanju, i za razliku od većine ICBM-ova, njegov cilj se nije mogao zaključati iz orbitalne putanje leta. Povučen je u skladu sa sporazumima o kontroli naoružanja, koji se odnose na maksimalan domet ICBM-a i zabranjuju orbitalno ili frakciono-orbitalno oružje. Međutim, prema izveštajima, Rusija radi na novoj ICBM raketi Sarmat koja koristi koncepte frakcionog orbitalnog bombardovanja kako bi koristila južnopolarni pristup umesto da leti iznad severnih polarnih regiona. Korišćenjem tog pristupa, izbegavaju se američke baterije protivraketne odbrane postavljene u Kaliforniji i na Aljasci.

Moderni ICBM-ovi nose uglavnom više bojevih glava (MIRV) što omogućuje jednom projektilu da pogodi više meta. Potpuno novi razvoj ICBM tehnologije su ICBM-ovi koji mogu da nose hipersonične rakete kao što je RS-28 Sarmat. MIRV se pojavio kao odgovor na razvoj antibalističkih projektila.

Mala poređenja ICBM-ova uredi

 
Američka raketa Peacekeeper lansirana iz silosa
 
Testiranje rakete Peacekeeper-a za ponovni ulazak u atmosferu i pogoci na cilju na atolu Kvajalein. Svih osam je ispaljeno samo iz jedne rakete. Svaka od njih predstavlja potencijalnu eksplozivnu snagu od oko 300 kilotona TNT-a, oko devetnaest puta veću od detonacije atomske bombe u Hirošimi.
 
Indijska ICBM Agni-V lansirana sa ostrva Abdul Kalam
  Oprativne rakete
  U razvoju
  Povučene ili otkazane
Tip Minimalni domet (km) Maksimalni domet (km) Država
LGM-30 Minuteman III 10.000   SAD
RS-28 Sarmat 18.000   Rusija
RT-2UTTH "Topol M" (SS-27) 11.000   Rusija
RS-24 "Yars" (SS-29) 11.000   Rusija
RS-26 Rubezh 6,000 12.600   Rusija
UR-100N 10,000     SSSR/Rusija
R-36 (SS-18) 10.200 16.000     SSSR/Rusija
DF-4 5.500 7.000   Kina
DF-31 7.200 11.200   Kina
DF-5 12.000 15.000   Kina
DF-41 12.000 15.000   Kina
Hwasong-14 6.700 10.000   Severna Koreja
Hwasong-15 13.000   Severna Koreja
Hwasong-16 13.000   Severna Koreja
Agni-V 5.000 8.000   Indija
Ground Based Strategic Deterrent   SAD
Agni-VI 11.000 12.000   Indija
Surya 12.000 16.000   Indija
LGM-30F Minuteman II 11.265   SAD
LGM-30A/B Minuteman I 10.186   SAD
LGM-118 Peacekeeper 14.000   SAD
Titan II (SM-68B, LGM-25C) 16.000   SAD
Titan I (SM-68, HGM-25A) 11.300   SAD
SM-65 Atlas (SM-65, CGM-16) 10.138   SAD
MGM-134 Midgetman 11.000   SAD
RTV-A-2 Hiroc 2.400 8.000   SAD
RT-2 10.186   SSSR
RT-23 Molodets 11.000     SSSR/Rusija
RT-21 Temp 2S 10.500   SSSR
R-9 Desna 16.000   SSSR
R-16 13.000   SSSR
R-26 12.000   SSSR
MR-UR-100 Sotka 1.000 10.320     SSSR/Rusija
UR-100 10.600   SSSR
UR-200 12.000   SSSR
RT-20P 11.000   SSSR
R-7 Semyorka 8.000 8.800   SSSR
Hwasong-13 1.500 12.000   SSSR

Rusija, Sjedinjene Države, Kina, Severna Koreja i Indija su jedine zemlje za koje se trenutno zna da poseduju kopnene ICBM; Izrael je takođe testirao ICBM, ali nije otvoren po pitanju stvarnog raspoređivanja. [39] [40]

 
Probno lansiranje ICBM Minuteman III iz vazduhoplovne baze Vandenberg, Sjedinjene Države

Sjedinjene Države trenutno koriste 405 ICBM u tri baze Američkog ratnog vazduhoplovstva. [41] Jedini model koji je korišćen je LGM-30G Minuteman-III. Sve prethodne rakete SADF Minuteman II su uništene u skladu sa sporazumom START II, a njihovi silosi za lansiranje su zapečaćeni ili prodati javnosti. Moćne rakete Peacekeeper su povučene iz upotrebe 2005. [42]

 
Sovjetski R-36M (SS-18 Satan), najveća ICBM raketa u istoriji, sa težinom bacanja tereta od 8.800 kg

Ruske strateške raketne snage imaju 286 ICBM koje mogu da isporuče 958 nuklearnih bojevih glava: 46 silosnih raketa R-36M2 (SS-18), 30 UR-100N (SS-19) baziranih u silosu, 36 mobilnih RT-2PM „Topol“ (SS-25), 60 silosnih RT-2UTTH "Topol M" (SS-27), 18 mobilnih RT-2UTTH "Topol M" (SS-27), 84 pokretnih RS-24 "Jars" (SS-29), i 12 silosa RS-24 "Jars" (SS-29). [43]

Kina je razvila nekoliko ICBM dugog dometa, poput DF-31. Dongfeng 5 ili DF-5 je trostepena ICBM na tečno gorivo i ima procenjeni domet od 13.000 kilometara. DF-5 je imala svoj prvi let 1971. godine i bila je u operativnoj službi 10 godina. Jedna od mana rakete je bila da joj je trebalo između 30 i 60 minuta da se napuni. Dong Feng 31 (aka CSS-10) je trostepena interkontinentalna balistička raketa srednjeg dometa na čvrsto gorivo i kopnena je varijanta JL-2 koji se lansira sa podmornice .

DF-41 ili CSS-Ks-10 može da nosi do 10 nuklearnih bojevih glava, koje su MIRV i imaju domet od približno 12.000–14.000 km (7.500–8.700 milja). [44] [45] [46] [47] DF-41 je raspoređen u predgrađu u Sinđijangu, Ćingaju, Gansuu i Unutrašnjoj Mongoliji. Misteriozni podzemni sistemi nosača ICBM podzemne železnice naziva se „Projekat podzemnog Velikog zida“. [48]

Veruje se da je Izrael rasporedio drumsku mobilnu nuklearnu ICBM, Jericho III, koja je ušla u upotrebu 2008. Moguće je da projektil bude opremljen sa jednom nuklearnom bojevom glavom od 750 kg (1.650 lb) ili do tri MIRV bojeve glave. Veruje se da je zasnovana na svemirskom lansirnom vozilu Šavit i procenjuje se da ima domet od 4.800 do 11.500 km (3.000 do 7.100 milja). [12] U novembru 2011. Izrael je testirao ICBM za koji se veruje da je nadograđena verzija Jericho III. [13]

 
Agni-V tokom svog prvog probnog leta

Indija ima seriju balističkih projektila pod nazivom Agni. Indija je 19. aprila 2012. uspešno ispalila svoj prvi Agni-V, trostepenu raketu na čvrsto gorivo, sa dometom sa više od 7.500 km (4.700 mi).

Raketa je probno ispaljena po drugi put 15. septembra 2013. [14] Indija je 31. januara 2015. izvela treći uspešan probni let Agni-V iz postrojenja na ostrvu Abdul Kalam. U testu je korišćena verzija projektila postavljena preko kamiona Tata. [49]

ICBM-ovi koji se lansiraju sa podmornica uredi

  Oprativne rakete
  U razvoju
  Povučene ili otkazane
Tip Minimalni domet (km) Maksimalni domet (km) Država
UGM-133 Trident II (D5) 12.000   SAD

  India|Ujedinjeno Kraljevstvo

RSM-54 R-29RMU "Sineva" 11.500   Rusija
RSM-54 R-29RMU2 "Layner" 8.300 12.000   Rusija
RSM-56 R-30 "Bulava" 8.000 9.300   Rusija
M51 8.000 10.000   Francuska
JL-2 7.400 8.000   Kina
JL-3 10.000 12.000   Kina
K-5 5.000   Indija
K-6 6.000 8.000   India|Indija
M45[50] 6,000   Francuska
UGM-96 Trident I (C-4) 12.000   SAD
RSM-40[51] R-29 "Vysota" 7.700     SSSR/Rusija
RSM-50[51] R-29R "Vysota" 6.500     SSSR/Rusija
RSM-52[51] R-39 "Rif" 8.300     SSSR/Rusija
RSM-54 R-29RM "Shtil" 8.300     SSSR/Rusija

Podmornice sa balističkim projektilima uredi

Broj raketa uredi

 
Istorija raspoređivanja ICBM na kopnu, 1959-2014

Ruska Federacija, Sjedinjene Američke Države, Narodna Republika Kina, Demokratska Narodna Republika Koreja i Indija su jedine zemlje koje su od 2015. imale ICBM na kopnu. Izrael je takođe testirao ICBM, ali ga nije rasporedio.

Od početka 2015. Sjedinjene Države su održavale 450 ICBM-a u tri baze američkih vazduhoplovnih snaga. Jedini raspoređeni model je LGM-30G Minuteman-III.

Sve prethodne rakete SADF Minuteman II su uništene u skladu sa sporazumom i njihovi lanseri su zapečaćeni. Pod SHO-2, većina postojećih američkih standardnih vođenih bojevih glava sa jednom bojevom glavom, ili MIRV, uništena je i zamenjena projektilima sa jednom bojevom glavom. Moćne rakete Peacekeeper sposobne da nose MIRV uništene su 2005. Međutim, nakon napuštanja sporazuma SHO-2, veruje se da SAD razmatraju mogućnost da zadrže 800 bojevih glava na postojećih 450 raketa.

Strateške raketne snage Ruske Federacije imaju 369 ICBM-a sposobnih da isporuče 1.247 nuklearnih bojevih glava: 58 raketa R-36M2 (SS-18), 70 raketa UR-100N (SS-19), 171 mobilnu RT-2PM „Topol“ (SS -25), 52 RT-2UTTH "Topol M" (SS-27), 18 mobilnih RT-2UTTH "Topol M" (SS-27), zatim mobilni RS-24 "Jars" ( SS-29) — (buduća zamena raketa R-36 i UR-100N).

Protivraketna odbrana uredi

Antibalistička raketa je raketa koja može da se suprotstavi nadolazećoj nuklearnoj ili nenuklearnoj ICBM. ICBM-ovi mogu biti presretnuti u tri regiona njihove putanje: faza uzletanja, faza srednjeg kursa ili završna faza. Sjedinjene Države, Rusija, Indija, Francuska, Izrael i Kina [52] su sada razvile sisteme protiv balističkih raketa, od kojih su ruski sistem protiv balističkih raketa A-135 ili najnoviji A-235, američki kopneni sistem odbrane i indijski 'Prithvi Defense Vehicle Mark-II' su jedini sistemi koji imaju sposobnost da presretnu i obaraju ICBM sa nuklearnim, hemijskim, biološkim ili konvencionalnim bojevim glavama.

Mirnodopska upotreba uredi

 
Lansiranje rakete Dnjepar u civilne svrhe

U Sovjetskom Savezu i SAD, ICBM-ovi koje su odslužile svoje vreme korišćene su kao lansirne rakete za lansiranje svemirskih objekata u niske kružne orbite oko Zemlje.

Na primer, uz pomoć američkih ICBM-a Atlas i Titan, lansirane su svemirske letelice Merkur i Gemini. A sovjetske ICBM PC-20, PC-18 i marinski R-29RM poslužile su kao osnova za stvaranje raketa- nosača Dnjepr, Strela, Rokot i Štil.

Galerija slika uredi

  •  
    Interkontinentalna balistička raketa LGM-118A Peacekeeper, najnaprednije oružje u kategoriji
  •  
    Mk-21 višestruke glave sa termonuklearnim bojevim glavama V87 za raketu Peacekeeper
  •  
    Šema projektila Peacekeeper sa više bojevih glava
  •  
    Svaka od osam linija predstavlja nezavisno raketu, lansirano iz rakete Peacekeeper, koje se sada spušta prema virtuelnoj meti
  •  
    Minuteman II projektil
  •  
    Titan II raketa
  •  
    Interkontinentalna balistička raketa SS-25 sa mobilnom lansirnom rampom
  •  
    Sovjetska podmornica klase Taifun sa balističkim projektilima

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ „Interkontinentalne balističke rakete”. Primer specijalnog oružja. Federacija američkih naučnika. 25. 10. 1998. Arhivirano iz originala 26. 11. 2015. g. Pristupljeno 14. 12. 2012. 
  2. ^ Dolman, Everett C.; author2=Cooper, Henry F., Jr. „19: Increasing the Military Uses of Space”. Toward a Theory of Space Power. NDU Press. Arhivirano iz originala 29. 02. 2012. g. Pristupljeno 19. 04. 2012. 
  3. ^ Correll, John T. „World's most powerful ballistic missile"”. GK Padho. Arhivirano iz originala 22. 02. 2018. g. 
  4. ^ Vejd, Mark. „R-7”. Enciclopedia Astronautica. Arhivirano iz originala 29. 06. 2011. g. Pristupljeno 04. 06. 2011. 
  5. ^ „Ova nedelja u istoriji EUCOM-a: 6–12. februar 1959.”. 06. 02. 2012. Arhivirano iz originala 21. 09. 2012. g. Pristupljeno 08. 02. 2012. 
  6. ^ „Atlas”. Istraživanje svemira. Vek leta. Arhivirano iz originala 11. 10. 2011. g. Pristupljeno 14. 12. 2012. 
  7. ^ „Atlas D.”. Arhivirano iz originala 10. 02. 2012. g. Pristupljeno 19. 04. 2012. 
  8. ^ „Atlas”. Enciclopedia Astronautica. Arhivirano iz originala 08. 06. 2010. g. Pristupljeno 19. 04. 2012. 
  9. ^ „Muzej svemira i raketa vazduhoplovnih snaga.”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2021. g. Pristupljeno 29. 06. 2022. 
  10. ^ „DF-5.”. Oružje za masovno uništenje / OMU širom sveta. Federacija američkih naučnika. Arhivirano iz originala 16. 04. 2012. g. Pristupljeno 14. 12. 2012. 
  11. ^ „Tip 92 Ksia.”. Oružje za masovno uništenje širom sveta. Federacija američkih naučnika. Arhivirano iz originala 19. 02. 2012. g. Pristupljeno 14. 12. 2012. 
  12. ^ a b Feickert, Andrev (05. 03. 2004). „Istraživanje projektila: balističke i krstareće rakete stranih zemalja” (PDF). Istraživačka služba Kongresa (izveštaj). Kongresna biblioteka. Arhivirano iz originala (PDF) 01. 03. 2012. g. 
  13. ^ a b Pfefer, Anšel (02. 11. 2011). „IDF testirala balističku raketu u centralnom Izraelu”. Haaretz Reuters. Arhivirano iz originala 03. 11. 2011. g. 
  14. ^ a b Mallikarjun, I; Subramanian, TS (19. 04. 2012). „Agni-V uspešno testiran”. The Hindu. Arhivirano iz originala 24. 04. 2012. g. Pristupljeno 19. 04. 2012. 
  15. ^ „Indija je umanjila kapacitet Agni-V: kineski stručnjaci.”. Hindustan Times. Peking, Kina. Indo-azijski servis vesti. 20. 04. 2012. Arhivirano iz originala 07. 06. 2014. g. Pristupljeno 13. 06. 2014. 
  16. ^ „Severnokorejski projektili Taepodong i Unha.”. Federacija američkih naučnika. Arhivirano iz originala 26. 11. 2015. g. Pristupljeno 19. 04. 2012. 
  17. ^ „Severna Koreja kaže da je uspešno lansirala satelit u orbitu.”. NBC Nevs. 12. 12. 2012. Arhivirano iz originala 14. 04. 2013. g. Pristupljeno 13. 04. 2013. 
  18. ^ „Kina 'potvrđuje novu generaciju projektila dugog dometa'”. Telegraph.co.uk. 01. 08. 2014. Arhivirano iz originala 19. 03. 2015. g. Pristupljeno 01. 04. 2015. 
  19. ^ „Južna Afrika.”. astronautik.com. Arhivirano iz originala 20. 08. 2016. g. Pristupljeno 08. 07. 2016. 
  20. ^ „Jericho.”. Enciclopedia Astronautica. Astronautik. Arhivirano iz originala 22. 10. 2012. g. Pristupljeno 14. 12. 2012. 
  21. ^ a b „Nova teška raketa Sarmat napravljena je u Krasnodaru.”. Rossiiskaia Gazeta. 2. 2. 2015. Arhivirano iz originala 06. 09. 2017. g. Pristupljeno 02. 02. 2015. 
  22. ^ „RS-28 / OKR Sarmat, raketa 15A28 – SS-Ks-30 (proekt) – MilitariRussia.Ru – otečestvennaa voennaa tehnika (posle 1945g.)" .”. militarirussia.ru. Arhivirano iz originala 15. 09. 2013. g. Pristupljeno 20. 02. 2018. 
  23. ^ Batchelor, Tom (15. 06. 2016). „Rusija testira hipersoničnu nuklearnu jedrilicu koja ima 24 bojeve glave i putuje brzinom od 7.000 milja na sat.”. Arhivirano iz originala 30. 03. 2018. g. Pristupljeno 20. 02. 2018. 
  24. ^ „SS-30 ??/RKS-? Sarmat Nova teška ICBM.”. globalsecuriti.org. Arhivirano iz originala 18. 01. 2015. g. Pristupljeno 17. 01. 2015. 
  25. ^ „Rusija planira novu ICBM da zameni hladnoratovsku 'Satanu' raketu.”. Reuters. 17. 12. 2013. Arhivirano iz originala 18. 01. 2015. g. Pristupljeno 17. 01. 2015. 
  26. ^ „Ministarstvo odbrane je govorilo o istoj balističkoj raketi – SAD nisu odgovorili na protivraketnu odbranu od Sarmata.”. 31. 05. 2014. Arhivirano iz originala 15. 09. 2017. g. Pristupljeno 20. 02. 2018. 
  27. ^ a b „U 36. sekundi leta”. Arhivirano iz originala 04. 11. 2013. g. Pristupljeno 03. 11. 2013. 
  28. ^ „V-2 raketni motor ima brzinu”. Arhivirano iz originala 04. 11. 2013. g. Pristupljeno 03. 11. 2013. 
  29. ^ „Ako početna brzina premaši drugu svemirsku brzinu”. 17. 05. 2012. Arhivirano iz originala 04. 11. 2013. g. Pristupljeno 03. 11. 2013. 
  30. ^ „Ova formula vam omogućava da odredite maksimalnu visinu putanje rakete”. 01. 05. 2012. Arhivirano iz originala 04. 11. 2013. g. Pristupljeno 03. 11. 2013. 
  31. ^ „Lansiranje rakete u svemir.”. Arhivirano iz originala 04. 11. 2013. g. Pristupljeno 03. 11. 2013. 
  32. ^ Raketa na tečno gorivo Titan II ostala je u upotrebi samo zato što je jedina mogla da nosi bojeve glave od 9 megatona, preteške za Minutemana
  33. ^ „Interkontinentalne balističke rakete”. Arhivirano iz originala 26. 11. 2015. g. 
  34. ^ „Tri faze leta interkontinentalne balističke rakete (ICBM)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 13. 03. 2019. g. 
  35. ^ Nauka i globalna bezbednost, 1992, tom 3, str. 101–159. „SLBM sa depresivnom putanjom: tehnička procena i mogućnosti kontrole naoružanja.” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 18. 03. 2013. g. 
  36. ^ „Tramp i nuklearni kodovi”. BBC Nevs. 18. 01. 2017. Arhivirano iz originala 18. 01. 2017. g. Pristupljeno 18. 01. 2017. 
  37. ^ „Izraelski sistem ABM Arrov je operativan dok ratni kundaci tamne.”. Izraelski izveštaj o visokoj tehnologiji i investicijama. Arhivirano iz originala 07. 05. 2006. g. Pristupljeno 19. 04. 2012. 
  38. ^ „Fort Grili.”. Raketna pretnja. 08. 12. 1998. Arhivirano iz originala 07. 08. 2004. g. Pristupljeno 19. 04. 2012. 
  39. ^ ICBM. Enciclopӕdia Britannica. Arhivirano iz originala 07. 09. 2022. g. Pristupljeno 19. 04. 2012. 
  40. ^ „Indija test lansira raketu dugog dometa Agni-V”. BBC News. BBC Nevs, UK. 19. 4. 2012. Arhivirano iz originala 19. 04. 2012. g. 
  41. ^ „Ukupni broj strateškog ofanzivnog naoružanja u novom Ugovoru START.”. Arhivirano iz originala 04. 07. 2017. g. Pristupljeno 20. 02. 2018. 
  42. ^ Edvards, Joshua S. (20. 09. 2005). „Raketna misija Peacekeeper se završava tokom ceremonije.”. SAD: Vazduhoplovstvo. Arhivirano iz originala 18. 10. 2012. g. Pristupljeno 28. 04. 2016. 
  43. ^ Podvig, Pavel. „Strateške raketne snage.”. Ruske strateške nuklearne snage. Arhivirano iz originala 14. 05. 2011. g. Pristupljeno 20. 02. 2018. 
  44. ^ „Pet tipova projektila za debi na Dan državnosti.”. Sinhua. 02. 09. 2009. Arhivirano iz originala 10. 01. 2015. g. Pristupljeno 06. 04. 2010. 
  45. ^ „DF-41, CSS-Ks-10.”. globalsecurity.org. Arhivirano iz originala 18. 10. 2014. g. Pristupljeno 06. 04. 2010. 
  46. ^ Jane's Strategic (01. 06. 2010). „DF-41 (CSS-Ks-10; Kina).”. Veapon Sistems. Jane's Information Group. Arhivirano iz originala 26. 03. 2011. g. Pristupljeno 06. 04. 2011. 
  47. ^ „DF-41 (CSS-Ks-10).”. raketna pretnja. 12. 04. 2014. Arhivirano iz originala 08. 04. 2016. g. Pristupljeno 26. 01. 2015. 
  48. ^ Zhang, Hui. (31. 01. 2012). „Kineski podzemni Veliki zid: podzemna balistička raketa.”. Pover & Polici. Moć i politika, Belfer centar za nauku i međunarodne poslove, Kennedi School of Government. Univerzitet Harvard. Arhivirano iz originala 29. 01. 2016. g. Pristupljeno 14. 06. 2015. 
  49. ^ „Agni 5, indijska balistička raketa najvećeg dometa, uspešno probno ispaljena.”. NDTV.com. 31. 01. 2015. Arhivirano iz originala 14. 01. 2016. g. Pristupljeno 08. 02. 2016. 
  50. ^ Kristensen, Hans M.; Korda, Matt (2019-01-02). „French nuclear forces, 2019”. Bulletin of the Atomic Scientists. 75 (1): 51—55. Bibcode:2019BuAtS..75a..51K. ISSN 0096-3402. S2CID 151142543. doi:10.1080/00963402.2019.1556003. 
  51. ^ a b v Korabli VMF SSSR, Vol. 1, Part 1, Yu. Apalkov, Sankt Peterburg, (2003) ISBN 5-8172-0069-4
  52. ^ „Kina uspešno presreće balističku raketu.”. 06. 02. 2018. Arhivirano iz originala 22. 02. 2018. g. Pristupljeno 20. 02. 2018. 

Dodatna literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Interkontinentalna balistička raketa na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Интерконтинентална_балистичка_ракета&oldid=26890940”