Википедија

Iranska talačka kriza

Iranska talačka kriza bila je diplomatska kriza između Irana i SAD. Grupa islamističkih studenata i militanata zauzela je ambasadu SAD i za taoce uzela 52 američka službenika.[1] Kriza je trajala od 4. novembra 1979. do 20. januara 1981. godine. U Iranu je kriza shvatana kao osveta SAD zbog decenija mešanja u unutrašnje poslove Irana i zato što se šah Reza Pahlavi nakon pobede Iranske revolucije sklonio u SAD. Vlada SAD je 24. aprila 1980. pokušala izvršiti operaciju spašavanja talaca, ali je operacija neslavno propala.

Iranska talačka kriza

Bivši taoci nakon završetka talačke krize iskrcavaju se iz aviona u američku vojnu bazu u Zapadnoj Nemačkoj
Vreme4. novembar 1979 — 20. januar 1981.
Mesto
Teheran, Iran
Ishod prekid diplomatskih odnosa između Irana i SAD
Sukobljene strane
Iran Iran
* islamistički studenti sledbenici Homeinija		 Sjedinjene Američke Države SAD
 Kanada
Komandanti i vođe
Iran Ajatolah Homeini

Sjedinjene Američke Države Džimi Karter
Sjedinjene Američke Države Ronald Regan

Sjedinjene Američke Države Džordž Buš Stariji
Žrtve i gubici
- 8 američkih službenika poginulo u slučajnom uništenju dveju letelica

Bivši šah Pahlavi umro je 27. jula 1980, a u septembru iste godine Irak je napao Iran. Ovi događaji bili su povod za početak pregovora o vraćanju talaca u SAD, s Alžirom kao posrednikom u pregovorima. Taoci su pušteni 20. januara 1981, samo nekoliko trenutaka nakon što je Ronald Regan položio zakletvu za novog predsednika SAD. Politički analitičari tvrde da Džimi Karter zbog neuspeha u krizi nije osvojio drugi predsednički mandat. Za to su vreme ojačali status i popularnost ajatolaha Homeinija.

Istorijska pozadina uredi

Period iranske istorije posle Drugog svetskog rata bio je obeležen američkim mešanjem u unutrašnje poslove Irana. Premijer Mohamed Mosadik pokrenuo je 1953. nacionalizaciju naftnih izvora u Iranu, ali je ubrzo bio srušen u puču kojeg je organizovala CIA.[2][3][4] Prozapadno orijentisani šah Mohamad Reza Pahlavi vladao je uz podršku Amerikanaca i suzbijao delovanje opozicije režimu uz pomoć tajne policije SAVAK.[5][6][7]

Opšte nezadovoljstvo šahom Pahlavijem kulminiralo je u decembru 1978. godine izbijanjem Iranske revolucije. Šah je pobegao iz Irana u januaru 1979, a ajatolah Homeini se vratio iz egzila u zemlju 1. februara. Ambasada je od početka revolucije bila okružena demonstrantima, a Homeini je posebno pozvao na antiameričke demonstracije kada se šah sklonio u SAD.

Talačka kriza uredi

 
Iranski studenti upadaju u američku ambasadu.

Upad u ambasadu bio je planiran još od septembra 1979, ali je izveden tek 4. novembra 1979. u 6 časova ujutro. Organizatori proboja u ambasadu su okupili od 300 do 500 studenata odanih islamizmu i Homeiniju i izložili im plan upada. Jedna studentkinja je dobila klešta i njima prerezala lokot na kapijama ambasade.[8] Iako su prvobitno planirali samo da probiju ogradu ambasade i proglase simbolični upad, usled opšteg meteža demonstranti su provalili u ambasadu i pohvatali 52 službenika.[9] Prema izveštaju jednog diplomata iz ambasade, ubrzo nakon provale stiglo je nekoliko autobusa s demonstrantima koji su se pridružili upadu u ambasadu.[10] Šest službenika uspelo je pobeći pre hvatanja, nakon čega su naredna tri meseca živeli u tajnosti u ambasadi Kanade u Teheranu. Oni su 28. januara 1980. u tajnoj operaciji CIA izvučeni i vraćeni u SAD, zamaskirani kao deo filmske ekipe.[11] Homeini nije znao za plan upada u ambasadu SAD, ali je podržao tu akciju nakon što je izvršena.[10]

Islamistički studenti su nakon uzimanja američkih talaca zahtevali da se šah vrati u Iran gde bi mu se sudilo i nad njim bila izvršena smrtna kazna. Vlada SAD se pravdala da je šah u njihovoj zemlji samo zbog lečenja raka (šah je tamo umro u julu 1980). Takođe su tražili da se vlada SAD izvini za decenije mešanja u unutrašnje poslove Irana, za državni udar protiv premijera Mosadika 1953. i odmrzavanje iranskog državnog vlasništva u SAD.

Studentske grupe su se tokom držanja talaca domogle tajnih američkih dokumenata iz ambasade u kojima su zaposleni ambasade izveštavali američku vladu i CIA-u o zbivanjima u Iranu, te javno objavljivale sadržaj tih dokumenata. Mnogi od njih su danas dostupni na internetu.[12]

Sredinom novembra 1979, čuvari su pustili 13 talaca, žene i Afroamerikance, uz navod da simpatizuju s ugnjetenim polom i rasom u SAD. Talac Ričard Kvin je pušten jula 1980. zbog bolesti; dijagnostikovana mu je multipla skleroza. Taoci su držani u zgradi bivše ambasade SAD, ali su nakon neuspešne operacije Orlova kandža pojedinačno i ispremeštani na različite lokacije širom Teherana kako bi njihovo spašavanje bilo onemogućeno.[13] Sredinom 1980. godine, svi su taoci smešteni u zatvore po Teheranu kako bi potencijalna operacija spašavanja bila još teže izvediva.[14]

Iranska vlada je tvrdila da se prema taocima dobro odnose, te da ih tretiraju kao goste. Međutim, pojedini bivši taoci su nakon oslobođenja tvrdili da su ih tukli,[15] svezanih očiju sprovodili kroz razbesnele demonstrante na ulicama, držali im vezane ruke danima[16] ili čak nedeljama,[17] držali ih odvojenima u samicama na duže periode.[18] Stalno ih je bilo strah da ih ne izvedu pred sud i osude na smrt. Ispričali su kako im je najstrašnija bila noć 5. februara 1980. kada su ih nenadano sve probudili, povezali im oči, svakog od njih odveli u zasebnu prostoriju, naredili im da se skinu i kleknu i zatim praznim oružjem izveli lažno smaknuće. Kasnije su im stražari rekli da su im sve to učinili iz zabave.[19] Tokom talačke krize, jedan talac je štrajkovao glađu,[20] dok su dvoje pokušali da počine samoubistvo.[21]

Tokom leta 1980. malo se toga dešavalo dok je nova iranska vlada konsolidovala svoju unutrašnju politiku. Američka javnost je očekivala da će Džimi Karter izvršiti još jednu operaciju spašavanja u oktobru pre predsedničkih izborima, ali se to nije dogodilo. Na izborima u novembru 1980. glatku pobedu je odneo Ronald Regan.[22]

Operacije Kanadska hitrost i Orlova kandža uredi

Glavni članci: Operacija Kanadska hitrost i Operacija Orlova kandža

Na dan provale u američku ambasadu, šestero službenika uspelo je da pobegne iz ambasade te su se tajno sklonili a ambasadu Kanade u Teheranu kod diplomate Džona Širdauna, a bili su pod zaštitom kanadskog ambasadora Kena Tejlora. Krajem 1979, kanadska vlada dopustila je da se naprave kanadski pasoši za skrivene službenike. U saradnji s CIA-om, koja je kao paravan za operaciju spašavanja izvršila lažne pripreme za snimanje novog naučno-fantastičnog filma Argo, dva CIA-ina agenta su, prerušeni u filmsku ekipu, stigli u Teheran i službenike izvežbali da se čine kao filmska ekipa. Dana 28. januara 1980, „filmska ekipa“ (dva agenta i šest diplomata) ukrcali su se na let Svisera za Cirih, Švajcarska. Ova operacija spašavanja ostala je upamćena kao operacija „Kanadska hitrost“.[23][24][25]

Nakon što je odbio iranske zahteve, Džimi Karter je odobrio operaciju spašavanja talaca, nazvanu operacija Orlova kandža. Dana 24. aprila 1980, dva helikoptera su poletela s USS Nimica s ciljem u Velikoj slanoj pustinji u istočnom Iranu. Sledećeg jutra je poletelo osam helikoptera RH-53D. Misija je od početka pošla po zlu kada jedan helikopter nije uspeo da dođe od cilja, dok se drugi vratio na USS Nimic zbog kvara. Ostali su završili u snažnoj peščanoj oluji. Tada je jednom od njih zakazao hidraulički sistem, zbog čega su morali da ga ostave u pustinji. Nakon toga je Karter otkazao operaciju i ostali su se vratili u bazu. Nakon javne objave neuspeha operacije, Homeinijeva popularnost u Iranu naglo je porasla, a iranski zagovornici puštanja talaca izgubili su svaki kredibilitet.[26]

Kraj talačke krize uredi

Nakon nekoliko meseci pregovora, SAD su pristale prepustiti nekoliko milijardi dolara u zlatu i obveznicama, koje su stajale zamrznute u američkim bankama po početku talačke krize. Iranskoj vladi je očajnički bio potreban novac, jer je Iran neko vreme pre toga bio napdnut od strane Iraka, pa je u zamenu za novac pristala na puštanje talaca. Pregovori su obavljeni preko Alžira koji je radio kao posrednik, budući da su Iranci odbili neposredne pregovore s Amerikancima.

Dana 20. januara 1981. godine, u trenutku kada je Ronald Regan završio svoju 20-minutnu zakletvu kao novi predsednik SAD, taoci su pušteni iz Irana i predani Amerikancima nakon 444 dana u zatočeništvu.[27] Prvobitno su avionom bili prebačeni u Alžir, a nakon toga u američku vojnu bazu Rajna-Majna (Zapadna Nemačka), gde ih je primio sada bivši predsednik Džimi Karter. Bivši taoci su pre povratka kući pregledani u bolnici, a po povratku u SAD dočekani od strane velikog broja ljudi. Deset dana nakon dolaska kući, bila im je priređena proslava i parada u Njujorku.

Događaji posle talačke krize uredi

Tokom talačke krize, irački predsednik Sadam Husein procenio je da bi mogao dobiti američku podršku ako sada napadne Iran, što se i dogodilo. Tokom trajanja dugog iscrpljujućeg Iračko-iranskog rata, Irak je primao izdašnu pomoć od SAD.[28] Ovo je još više produbilo antiameričko osećanje iranskog naroda. Dok je Iran zbog talačke krize izgubio velik deo međunarodne podrške,[29] nova vlada je kod kuće stekla veliku i jaku podršku zbog snažnog antiameričkog raspoloženja.[30]

Bivši taoci su u SAD nagrađeni mnogim američkim odlikovanjima i dobili razne manje doživotne povlastice.[31]

Bivša američka ambasada u Teheranu od 2001. godine služi kao prostorije za Muzej Revolucije.[32]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Iran–U.S. Hostage Crisis (1979–1981)
  2. ^ O'Reilly 2007, str. 108.
  3. ^ Amjad 1989, str. 62.
  4. ^ Iran by Andrew Burke, Mark Elliott. pp. 37.
  5. ^ „Iran's century of upheaval”. BBC. 02. 02. 2000. Pristupljeno 24. 05. 2013. 
  6. ^ „1979: Shah of Iran flees into exile”. BBC. 16. 01. 1979. Pristupljeno 24. 05. 2013. 
  7. ^ „January 16 Almanac”. CNN. Pristupljeno 24. 05. 2013. 
  8. ^ „Radicals Reborn Iran's student heroes have had a rough and surprising passage”. Arhivirano iz originala 25. 08. 2013. g. Pristupljeno 23. 05. 2013. 
  9. ^ Bowden 2006, str. 127–128.
  10. ^ a b Bowden, Guests of the Ayatollah, (2006)
  11. ^ Jimmy Carter Library
  12. ^ Documents from the U.S. Espionage Den : Free Download & Streaming : Internet Archive
  13. ^ Bowden 2006, str. 151, 219, 372.
  14. ^ Bowden 2006, str. 528.
  15. ^ Rick Kupke in Bowden, (2006). pp. 81, Charles Jones, Colonel Dave Roeder, Metrinko, Tom Ahern (in Bowden. (2006). pp. 295.
  16. ^ Bill Belk in Bowden, (2006). pp. 65, 144, Malcolm Kalp in Bowden. (2006). pp. 507–511.
  17. ^ Queen, in Bowden, (2006). pp. 258, Metrinko, in Bowden, (2006). pp. 284.
  18. ^ Bowden 2006, str. 307, 344, 405, 540.
  19. ^ Bowden 2006, str. 346–350.
  20. ^ Bowden 2006, str. 345.
  21. ^ Bowden 2006, str. 516–7.
  22. ^ „The Iranian Hostage Crisis. Jimmy Carter. WGBH American Experience”. PBS. Arhivirano iz originala 22. 05. 2013. g. Pristupljeno 24. 05. 2013. 
  23. ^ Mendez, Antonio J. (Winter 1999-2000). „CIA Goes Hollywood: A Classic Case of Deception”. Studies in Intelligence. Arhivirano iz originala 14. 10. 2013. g. Pristupljeno 24. 05. 2013.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  24. ^ Mendez 2000, str. 304.
  25. ^ „The Talk of the Town”. The New Yorker. 56 (3): 87. 12. 05. 1980. 
  26. ^ Mackey 2000, str. 298.
  27. ^ Weisman, Steven R. (21. 01. 1981). „Reagan Takes Oath as 40th President; Promises an 'Era of National Renewal'—Minutes Later, 52 U.S. Hostages in Iran Fly to Freedom After 444-Day Ordeal”. The New York Times. str. A1. 
  28. ^ „Inside Iran's Fury”. Arhivirano iz originala 19. 04. 2013. g. Pristupljeno 23. 05. 2013. 
  29. ^ Keddie 2003, str. 252.
  30. ^ Bakhash, Reign of the Ayatollahs, (1984). pp. 236.
  31. ^ Carpenter, Les (20. 01. 2006). „Safe at Home”. The Washington Post. Pristupljeno 24. 05. 2013. 
  32. ^ BBC News: In pictures: Iran hostage crisis

Literatura uredi

 
Iranska talačka kriza na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иранска_талачка_криза&oldid=27572567”