Википедија

Isidora Sekulić

српска књижевница

Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) bila je srpska književnica i akademik. Sekulićeva je bila prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti.[a]

Isidora Sekulić
Isidora Sekulić
Lični podaci
Datum rođenja(1877-02-16)16. februar 1877.
Mesto rođenjaMošorin, Austrougarska
Datum smrti5. april 1958.(1958-04-05) (81 god.)
Mesto smrtiBeograd, FNRJ

Bila je i prva žena u Srbiji koja je bila izabrana za dopisnu članicu Srpske kraljevske akademija nauka.

Bila je i počasni predsednik srpskog PEN-a, predsednica Udruženja književnika Srbije, potpredsednica Udruženja književnika Jugoslavije...[1] A svoje radove je objavljivala u mnogim časopisima širom Jugoslavije.

Biografija uredi

Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela kao državljanka austrougarske, a tek 1910. godine dobija srpsko državljanstvo. Roditelji su joj bili Danilo, varoški kapetan i opštinski beležnik[2] i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije.[3] Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu.[4] Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum), gde je studirala matematiku i prirodne nauke. Radila je kao nastavnica matematike u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.[5] Položila je 1898. godine ispit za građanske škole iz francuskog jezika i književnosti. Posle toga radila je u Šapcu (1909-1912) u Srpskoj kraljevskoj višoj ženskoj školi, gde je predavala nemački jezik i gimnastiku[6], a nakon toga prelazi u Beograd u Višu žensku školu. Doktorirala je 1922. godine u Berlinu, u Nemačkoj i bila je prvi predsednik Udruženja književnika Srbije.[7] Bila je poliglota i govorila je sedam jezika.

U vreme okupacije 1915. i 1941. godine provodi povučeno, u Srbiji, a aktivnije se uključuje u javni život tek krajem Drugog svetskog rata.

Udavala se jednom, u Norveškoj, za lekara poljskog porekla Emila Stremnickog, ali joj je suprug ubrzo preminuo, nakon čega se više nije udavala.

Zadnjih nekoliko godina života, za prijatelje je organizovala stalne čajanke četvrtkom u 17 časova.[4]

Stvaralaštvo uredi

Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Pisala je prozu, pripovetke, romane, književnu kritiku, eseje, rasprave i beleške.

Iako nije bila izložena borbama, ratna iskustva koja je osećala u svakodnevnom životu je opisala u zbirci pripovedaka Iz prošlosti koje svedoče o životu u porobljenoj domovini i svakodnevnom životu Srba u Vojvodini i Slavoniji.[8]

Delo kojim će isidora postati vidljiva na tadašnjoj književnoj sceni objavljeno je 1913. godine pod imenom Saputnici. Zbirku priča je oštro kritikovao Jovan Skerlić, jedna od najvažnijih književnih kritičara tog vremena u Srbiji.

Bila je članica raznih ženskih organizacija i jedan od osnivača Udruženja učitelja srednjih stručnih škola. 1920. godine je izabrana za sekretara glavnog odbora na kongresu Međunarodnog saveta žena u Kristijaniji.[9]

Penzionisana je 22. januara 1931. godine kao nastavnik Druge ženske gimnazije u Beogradu. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950., kao prva žena akademik. 1957. godine, povodom njenog 80. rođendana, Udruženje književnika Srbije organizuje svečanu akademiju gde je predsednik republike odlikuje Ordenom rada prvog reda.

Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu, u 81. godini života, a sahranjena je 7. aprila na Topčiderskom groblju, uz poštovanje njene poslednje volje koju je iste godine bila iskucala o tome kako treba da bude ispraćena sa ovog sveta. Zapis otkucan na pisaćoj mašini se čuva u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković, u kome se navodi sledeće:

Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati. Posle izdisaja što ostane, to više nije niko, i zato nad najprostijim pogrebom treba da vlada najpotpunija tišina. Molim, stoga, da se moj leš zavije u čaršav iz mog domazluka, da se položi u najprostiji čamov sanduk, i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez ikakve aranžirane sahrane, bez govora i venaca, bez novinskih članaka. Sveštenik će me ispratiti i očitati nad grobom dragu mi prostu molitvu Gospodnju. Sem sveštenika, moji najbliži prijatelji, koliko mogu i htednu.[10]

Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.[11]

Ciati uredi

Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.[12]

Bibliografija uredi

U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela:

Galerija uredi

Vidi još uredi

Napomene uredi

  1. ^ Katarina Ivanović je bila prva žena izabrana za počasnog člana Srpskog učenog društva (1876)

Reference uredi

  1. ^ „Biografije”. 
  2. ^ "Branik", Novi Sad 1898.
  3. ^ Isidora Sekulić, kratko podsećanje (16. mart 2016)
  4. ^ a b „Hrabra književnica koja je naljutila akademike - ko je bila Isidora Sekulić”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-17. 
  5. ^ Paunović, Momir (23. 7. 2019). „Isidora Sekulić među Pančevcima”. Politika. Pristupljeno 25. 7. 2019. 
  6. ^ Mijušković, Miroljub (8. 10. 2019). „Šabačke godine Isidore Sekulić”. Politika. Pristupljeno 9. 10. 2019. 
  7. ^ „Isidora Sekulić, kraljica reči i apostolka samoće”. Večernje novosti. 8. 9. 2014. Pristupljeno 29. 4. 2016. 
  8. ^ „BBS na srpskom”. 
  9. ^ „Knjiženstvo”. 
  10. ^ „Knjiženstvo”. 
  11. ^ Putokaz ka znanju i mudrosti („Večernje novosti“, 25. novembar 2015)
  12. ^ Prije pola stoljeća pojavila se studija Isidore Sekulić

Literatura uredi

  • Pantelić, Ivana; Milinković, Jelena; Škodrić, Ljubinka (2013). Dvadeset žena koje su obeležile XX vek u Srbiji. Beograd: NIN. 
  • Peković, Slobodanka (2009). Isidorini oslonci. Novi Sad: Akademska knjiga. 
  • Popović, Radovan (2009). Isidorina brojanica. Beograd: Službeni glasnik. 
  • Radojević, Mira (1999). „Nekoliko slika iz saradnje Isidore Sekulić i Srpskog književnog glasnika”. Godišnjak za društvenu istoriju. 6 (2): 91—109. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Исидора_Секулић&oldid=27548781”