Istorija Obale Slonovače

Nije mnogo toga poznato o Obali Slonovače iz perioda pre dolaska evropskih brodova 1460-tih godina. Glavne etničke grupe su se naselile ne tako davno iz susednih područja. Narod Kru je migrirao iz Liberije oko 1600. Senoufo i Lobi migrirali su prema jugu iz Burkine Faso i Malija. Tek u 18. i 19. veku narod Akan, uključujući Baoule, migrirao je iz Gane u istočne delove zemlje, a Malinke narod je migrirao iz Gvineje u severozapadni deo zemlje.

Do kolonijalnog doba nije postojala nikakva državna organizacija na jugu Obale Slonovače. Na severu zemlje se od 11. do 13. veka pojavio uticaj sahelskih kraljevstava, kao što je Kraljevina Mali. U isto vreme ovde se pojavio islam i to putem trgovačkih veza i ratnih pohoda.

Portugalci su od 15. veka trgovali sa primorskim plemenima, ali od 17. veka ih potiskuju Francuzi. Obala Slonovače je francuska kolonija od 1893. U poređenju sa susednom Ganom, Obala Slonovače nije pretrpela puno trgovinom roblja.

Prvi predsednik Obale Slonovače posle sticanja nezavisnosti 7. avgusta 1960. bio je Feliks Ufue-Boanji (Félix Houphouët-Boigny), bivši farmer kakaoa, sindikalni vođa i prvi ministar u Vladi Francuske afričkog porekla. U to vreme zemlja je bila ekonomski najnaprednija zemlja zapadne Afrike, koja je bila prva u svetu po proizvodnji kakaoa i treća po proizvodnji kafe. Zemlja je privukla mnoge evropske stručnjake, a privredni rast je dugo iznosio blizu 10% godišnje. Ufue-Boanji je zemljom vladao u jednopartijskom sistemu. Svoje rodno selo Jamusukro je izgradio i prdevideo da se glavni grad premesti na ovu lokaciju u centru zemlje, što se ostvarilo 1983. U etnički i religijski podeljenoj zemlji trudio se da ne favorizuje nijednu zajednicu. Preminuo je 1993.

Novi predsednik Anri Konan Bedije zaoštrio je međuetničke odnose u zemlji, u koju su se tradicionalno doseljavali ljudi iz susednih zemalja. Zabranio je svom rivalu sa severa zemlje, Alasanu Uatari (Alassane Ouattara) da se kandiduje za predsednika, jer navodno nije imao državljanstvo Obale Slonovače. Bedijea su sa vlasti smenili nezadovoljni oficiri predvođeni generalom Roberom Gvejem.

Na izborima 2000. za predsednika je izabran Loran Bagbo (Laurent Gbagbo) koji je time okončao vojnu vlast. Vrhovni sud je iz izbora ponovo diskvalifikovao Alasana Uataru. Ovo je izazvalo proteste njegovih pristalica sa severa zemlje sa policijskim snagama u prestonici Jamasukru. Septembra 2002. izbila je pobuna u više gradova. Vojska je osigurala Abidžan, ali je izgubila kontrolu nad severom zemlje. Tu su se učvrstili pobunjenici sa centrom u gradu Buake. Francuske snage su pomogle režimu u Abidžanu da se odbrani od pretnji sa severa. Alasan Uatara se sklonio u francusku ambasadu, jer mu je spaljena kuća. Time je započeo građanski rat u zemlji između severa i juga. Iako se većina borbi okončala do kraja 2004, zemlja je ostala podeljena.

Izbori za predsednika zemlje su konačno organizovani krajem 2010. na celoj teritoriji zemlje i pod međunarodnim nadzorom. U drugom krugu 21. novembra 2010, glasalo se između aktuelnog predsednika Lorana Bagboa (čiji je legalni mandat istekao 2005) i Alasana Uatare. Izborna komisija je 2. decembra potvrdila da je pobedio Uatara odnosom glasova 54% prema 46%. Ustavno veće je poništilo ove rezultate, zatvorilo granice zemlje, i proglasilo Bagba za pobednika izbora. Posle višemesečnog dvovlašća, i sukoba u kojima je poginulo više od 1000 ljudi, Loran Bagbo se predao.