Википедија

Isus

јеврејски проповедник и религијски вођа, централна личност хришћанства; месија у хришћанству и пророк у исламу

Isus Hristos (aram. ישוע — Ješua, antgrč. Ἰησοῦς [Iēsoûs] — Jezus; 4. p. n. e. — 30/33. n. e.),[3][4][5][6][7] poznat i kao Isus iz Nazareta ili Isus Nazarećanin, po hrišćanskom verovanju bio je propovednik iz Nazareta.[8] Nakon mučeničke smrti i biblijskog vaskrsenja postao je centralna figura hrišćanstva i važna figura u nekoliko drugih religija. Muslimani ga smatraju prorokom (Isa), a hrišćani mesijom i Sinom Božijim (Isus Hristos).[8]

Isus
Najstariji ikonografski pano Hristovog Pantokratora.
Lični podaci
Datum rođenjaoko 4. p. n. e.
Mesto rođenjaVitlejem, Rimsko carstvo
Datum smrti30/33. n. e.
Mesto smrtiJerusalim, Judeja, Rimsko carstvo
Uzrok smrtiRaspeće
RoditeljiMarija i Bog[1],
Josif (usvojeni otac)[2]

Isus je svoje učenje iznosio u vidu kratkih alegoričnih priča kojima je primerima iz svakodnevnog života prenosio duhovne pouke. Većina proučavalaca se slaže da je Isus bio iz Galileje, da su ga smatrali učiteljem i isceliteljem, da ga je krstio Jovan Krstitelj i da je razapet u Jerusalimu po naređenju rimskog guvernera Pontija Pilata pod optužbom za zaveru protiv Rimskog carstva.[9][10][11][12][13][14][15][16][17] Glavni izvori informacija vezanih za Isusov život i učenje su četiri Jevanđelja Novog zaveta po Mateju, Marku, Luki i Jovanu. Većina savremenih proučavalaca Biblije veruje da su drevni spisi o Isusovom životu istorijski tačni.

Hrišćani veruju da je Isus Mesija (Isus Hristos) čiji je dolazak najavljen u Starom zavetu, što je osnovna tačka njihovog razilaženja sa judaizmom. Hrišćani pretežno veruju da je Isus inkarnacija Boga, Sin Božji koji je došao da donese spasenje i izmirenje s Bogom, koji je vaskrsao nakon svog raspeća. Monofizitski hrišćani propovedaju razne druge interpretacije vezane za njegovu ličnost (vidi hristologija). Ostala hrišćanska verovanja uključuju Isusovo bezgrešno začeće, čuda, ispunjenje biblijskih proročanstava, vaznesenje u nebo i drugi Hristov dolazak.

U islamu, Isus (arap. عيسى, uobičajeno prevođen kao Isa) smatra se za jednog od Božijih (Alahovih) najvoljenijih i najvažnijih proroka, donosioca božanskih svetih knjiga, čudotvorca i mesiju. Muslimani pak ne dele hrišćansko verovanje u raspeće i Isusovu božansku prirodu. Muslimani veruju da Isus nije ni ubijen ni razapet, već se živ uzneo na nebo. Većina muslimana veruje da će se on vratiti na zemlju zajedno sa Mahdijem kada zemlja postane prepuna greha i nepravde u vreme dolaska islamskog antihrista kao što je Dadžal.

Ime uredi

Ime Isus potiče od grčke reči Ἰησοῦς (Jezus), koja je helenizacija hebrejske reči יהושע (Jehošua) od hebrejsko-aramejskog ישוע (Ješua), što znači Jahve spasava. Hristos je titula koja potiče od grčke reči χριστός (hristos), odnosno pomazanik, što se podudara sa hebrejskim nazivom reči mesija (mašiah).

Hronologija uredi

Najdetaljniji prikaz Isusovog rođenja opisan je u Jevanđelju po Mateju (verovatno pisanom između 60. i 90. godine)[18] i Jevanđelju po Luki (verovatno pisanom između 65. i 100. godine).[19] U naučnim krugovima još uvek postoje neslaganja u vezi sa detaljima Isusovog rođenja, i veoma mali broj naučnika tvrdi da zna tačan datum Isusovog rođenja i smrti.

Novozavetna Jevanđelja po Mateju i Luki ne pominju datum ili godinu Isusovog rođenja. U čitavom hrišćanskom svetu se Božić tradicionalno slavi 25. decembra po Gregorijanskom kalendaru, ili 7. januara, što je takođe 25. decembar prema Julijanskom kalendaru. Najraniji dokazi proslave ovog datuma potiču iz 330. godine i mogu se naći među rimskim hrišćanima. Pre toga slavio se 6. januara, kao deo teofanije (Bogojavljenja),[20] u sećanje, ne samo na Isusovo rođenje, već i na dan kada ga je Jovan Krstitelj krstio u reci Jordan, kao i možda još neke događaje vezane za Isusov život.

Neki naučnici naglašavaju da Lukini opisi pastirskih aktivnosti u vreme Isusovog rođenja navode na zaključak da se ono dogodilo u proleće ili leto.[21] Naučnici pretpostavljaju da je datum proslave promenila hrišćanska crkva kako bi pokušala da njime zameni rimski festival Saturnalija, odnosno rođendan rimskog boga po imenu Sol Invictus (Nepobedivo Sunce).

 
Judeja i Galileja u Isusovo vreme

Dionisije Mali je tokom 247. godine ere Dioklecijana pokušao da utvrdi koliko je godina proteklo od Isusovog rođenja i utvrdio da je u pitanju 753. godina od osnivanja Rima. Zatim je kao datum Isusovog rođenja odredio 25. decembar 1 ACN (od Ante Christum Natum, odnosno pre rođenja Hrista), a sledeću godinu nazvao AD 1 — čime je započeo sistem računanja vremena od Isusovog rođenja: Anno Domini, odnosno leta Gospodnjeg. Sistem je napravljen tokom 532. godine, a gotovo dva veka kasnije je prihvaćen i uspostavljen kao kalendar hrišćanske civilizacije.

Teško je odrediti datum Isusovog rođenja jer su neki izvori do sada nestali, a prošlo je više od 1900 godina otkako su Jevanđelja pisana. Međutim, bazirano na pomračenju Meseca, koje istoričar iz prvog veka Josif Flavije spominje malo pre smrti Iroda Velikog (koga spominje Matej Jevanđelista), kao i smeni rimskih careva, Isusovo rođenje desilo se 3. p. n. e. I Jevanđelje po Luki i Jevanđelje po Mateju smeštaju Isusovo rođenje u vreme vladavine Iroda Velikog. Luka opisuje da se Isusovo rođenje dogodilo u vreme rimskog guvernera Kvirinija, i spominje popis rimskih provincija Sirije i Judeje. Josif Flavije smešta Kvirinijevo vladanje i popis u 6. godine n. e. (što Luka pominje u Delima apostolskim 5:37), dugo posle smrti Iroda velikog 4. godine n. e. Zbog toga, rasprava se usmerila na to da li bi izvori trebalo da se pozivaju, ili ne, u osnovu na vladanje Kvirinija u Siriji, i da li je popis ranije izvršen, a ako nije, koji bi izvor trebalo smatrati pogrešnim.[22]

Datum Isusove smrti takođe je nejasan. Jevanđelje po Jovanu opisuje raspeće neposredno pre pashe, praznika koji pada u petak 14. nisana (zvanog Kvatrodecimanizam), dok sinoptička jevanđelja (osim Jevanđelja po Marku 14:2) opisuju Isusovu poslednju večeru kao trpezu na dan pashe 15. nisana; međutim, neki naučnici smatraju da je sinoptički opis u skladu sa Jovanovim opisom.[23] Dalje, Jevreji su sledili lunisolarni kalendar sa mesečevim menama kao datumima, što komplikuje izračunavanje bilo kog tačnog datuma solarnog kalendara. Prema knjizi Džona P. Mejera A Marginal Jew, koja se bavi proučavanjem vladavine Pontija Pilata i datumima pashe u to doba, Isus je najverovatnije umro 7. aprila 30. ili 3. aprila 33. godine n. e.[24]

Život i učenje, prema iskazima iz Jevanđelja uredi

Glavni članak: Isusov život prema Novom zavetu

Četiri kanonska jevanđelja iz Biblije su glavni izvor tradicionalne hrišćanske biografije o Isusovom životu. Hrišćanski naučnici generalno veruju da su opisi iz jevanđelja istorijski tačni; naučnici kritičari, s druge strane, sumnjaju u njihovu potpunu istorijsku utemeljenost.

Rodoslov i poreklo uredi

Glavni članci: Josif, Bogorodica i Rodoslov Isusa Hrista
 
Poljska ikona crne Madone.

Od četiri jevanđelja, samo Matejevo i Lukino daju opis Isusovog rodoslova. Opisi u ova dva jevanđelja se znatno razlikuju i postoje različite teorije kojima se objašnjavaju njihove nedoslednosti.[25] Oba opisa, međutim, prate porodično stablo od Davida pa do Avrama. Oba spiska su identična između Avrama i Davida, ali se razlikuju između Davida i Josifa. Matej počinje sa Solomonom i nastavlja sa kraljevima Jude do poslednjeg kralja Jehonije. Posle Jehonije, loza kraljeva se ugasila kada je Vavilon pokorio Judu. Prema tome, Matej pokazuje da je Isus zakoniti naslednik prestola Izraela. Rodoslov koji opisuje Luka je duži od Matejevog; ide sve do Adama i iznosi više imena između Davida i Isusa.

Josif, muž Marije, pojavljuje se u opisima Isusovog detinjstva. Međutim, Josif se ne spominje za vreme Isusove službe. Jovanovi spisi pokazuju da je Isus brigu o Mariji poverio voljenom učeniku tokom svog raspeća (Jovan 19:25–27) što nagoveštava da je Josif do tada već umro.[26]

Novozavetne knjige Mateja, Marka i Poslanice Galatima govore o Isusovim rođacima, uključujući one koji bi mogli biti braća i sestre.[27] Grčka reč adelphos u ovim stihovima, često prevođena kao brat, može se odnositi na bilo koji rodbinski odnos tako da većina katolika i pravoslavaca prevode reč kao rođak u ovom kontekstu (vidi bezgrešno začeće) dok je protestanti većinom prevode kao brat. Luka takođe spominje da je Jelisaveta, majka Jovana Krstitelja, bila Marijina rođaka (Luka 1:36), što Jovana takođe čini Isusovim rođakom.

Rođenje i mladost uredi

Glavni članci: Blagovesti i Božić
 
Sveta porodica, El Greko.

Prema Mateju i Luki, Isus je rođen u judejskom Vitlejemu. Rodila ga je Marija, devica, čudom Svetog Duha. Jevanđelje po Luki daje opis anđela Gavrila koji posećuje Mariju da bi joj rekao da je izabrana da nosi Sina Božjeg (Luka 1:26–38). Prema Luki, naredba Oktavijana Avgusta (lat. Octavianus Augustus) primorala je Mariju i Josifa da napuste svoj dom u Nazaretu i odu u dom Josifovih predaka, kuću Davidovu, zbog Kvirinijevog popisa.

Nakon što je Isus rođen, par je bio primoran da iskoristi jasle umesto kolevke, jer nisu mogli da nađu smeštaj u gostionici (Luka 2:1–7). Po Luki, anđeo je obznanio Isusovo rođenje duhovnim vođama koji su došli da se poklone novorođenom detetu. Matej govori o mudracima koji su doneli darove Isusu kao novorođenčetu nakon što su pratili zvezdu za koju su verovali da je znak da se rodio Kralj Jevreja (Matej 2:1–12).

Grad u kome je Isus proveo detinjstvo bio je Nazaret u Galileji. Izuzev putovanja Isusa kao novorođenčeta i njegove porodice iz Vitlejema u Egipat kako bi izbegli Irodov pokolj nevinih mladenaca i kratkih putovanja u Tir i Sidon (današnji Liban), Jevanđelja sve ostale događaje iz Isusovog života smeštaju u drevni Izrael.[28] Prema Mateju, porodica je ostala u Egiptu sve do Irodove smrti, nakon čega se nastanila u Nazaretu kako bi izbegla život pod vlašću Irodovog sina i naslednika Arhelaja (Matej 2:1–12).

Luka jedini govori o događaju kada su Isusa roditelji našli u hramu nakon što su mislili da se izgubio. To je jedini događaj iz kanonskih Jevanđelja koji opisuje deo Isusovog života između rođenja i krštenja (Luka 2:41–52). U Jevanđelju po Marku Isus je nazivan drvodeljom. Matej kaže da je on bio sin drvodelje, nagoveštavajući da je Isus možda u prvih trideset godina života učio stolarski zanat od svoga oca (Marko 6:3, Matej 13:55). Inače, o nepoznatim godinama Isusovog života (između detinjstva i tridesete) se ispredaju razne teorije, među kojima je i ona o njegovom navodnom boravku u Indiji.[29]

Krštenje i iskušenje uredi

Glavni članci: Jovan Krstitelj i Bogojavljenje
 
Krštenje Isusa u Jordanu.

Prema Luki, Isus je imao oko trideset godina kada se krstio (Luka 3:23). U sva tri sinoptička Jevanđelja opisuje se da je Isusa krstio Jovan Krstitelj. Taj događaj proučavaoci Biblije smatraju početkom Isusove javne službe. Prema jevanđeljima, Isus je došao na reku Jordan gde je Jovan Krstitelj propovedao i masovno krstio ljude. Matej opisuje Jovanovu prvobitnu neodlučnost da krsti Isusa, smatrajući da je Isus taj koji treba da krsti njega. Isus je bio uporan: „Ostavi sad, jer nam tako treba ispuniti svaku pravdu“ (Matej 3:15). Po Marku, nakon što ga je Jovan krstio Isus je izlazeći iz vode video nebo kako se otvara i kako Sveti duh silazi na njega u vidu goluba. Onda se sa nebesa začuo glas: „Ti si sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji“ (Marko 1:10–11). Jevanđelje po Jovanu ne uključuje krštenje, ali svedoči da je Isus onaj koga je Jovan propovedao da je Sin Božji.

Nakon krštenja, Isusa je Bog odveo u pustinju gde je postio četrdeset dana i noći (Matej 4:1–2). Za to vreme tri puta mu je dolazio Đavo da ga kuša. Sva tri puta Isus se odupro iskušenjima citirajući reči iz Knjige Postanja (Matej 4:1–11, Marko 1:12–13, Luka 4:1–13).

Služba uredi

Glavni članci: Beseda na gori, Apostoli i Preobraženje Gospodnje
 
Beseda na gori, Karl Hajnrih Blok, 19. vek

Jevanđelja kažu da Isus, kao Mesija, nije došao da mu služe, nego da služi i da da dušu svoju u otkup za mnoge i da je došao propovedati jevanđelje o carstvu Božjem.[30] Kaže se da je tokom svoje službe Isus činio čuda, uključujući isceljenja, egzorcizam, hodanje po vodi, pretvaranje vode u vino i dizanje par ljudi, kao što je Lazar, iz mrtvih (Jovan 11:1–44, Matej 9:25, Luka 7:15).

Jevanđelje po Jovanu opisuje tri različite proslave pashe tokom Isusove službe. Iz ovoga proizilazi zaključak da je Isus propovedao u periodu od tri godine, mada neka tumačenja Sinoptičkih jevanđelja navode vreme od jedne godine.[31] Njegova služba bila je usredsređena na njegove najodanije sledbenike, dvanaest apostola, mada su mnogi od njegovih pratilaca smatrani učenicima. Dvanaest apostola, i svi ostali koji su mu bili bliski, bili su Jevreji što se vidi u Isusovoj izjavi da njegova misija usmerena samo na one iz kuće Izraela (Matej 15:24) i činjenicom da su se tek nakon Isusove smrti apostoli složili s Pavlom da se propovedanje jevanđelja može proširiti i na nejevrejske (paganske) narode (Dela apostolska 15:1–31, Galatima 2:7-9). Isus je propovedao i prorokovao o vremenu velikih nevolja koje će neočekivano zadesiti ovaj svet u kojem će biti puno ratova, zemljotresa, pomora i gladi. Ovom vremenu ću učiniti kraj time što će doći sa neba sa svojim anđelima da sudi ljudima - naročito prema tome kako su se odnosili prema nemoćnima (Matej 24 i 25). Zbog ovoga, pozivao je svoje učenike da uvek budu na oprezu i da veruju. Isus je obećao da će onima koji veruju u njega podariti večni život (Jovan 3:16–18).

 
Preobraženje, Rafael (1520)

Na vrhuncu svoje službe, Isus je privlačio na hiljade ljudi, uglavnom iz oblasti Galileje i Pereje (današnji Izrael i Jordan).[32] Neka od Isusovih najpoznatijih učenja potiču od Besede na gori, koja sadrži Blaženstva i Oče naš. Isus je često kazivao alegorične priče poput Priče o bludnom sinu i Priče o sejaču. Njegova učenja ohrabrivala su bezuslovnu samopožrtvovanu Božansku ljubav prema Bogu i svim ljudima. Tokom svojih beseda, govorio je o služenju i poniznosti, opraštanju grehova, veri, okretanju drugog obraza, ljubavi prema neprijateljima, kao i prijateljima, i potrebi da se sledi duh zakona kao dodatak pismu.[33]

Isus se često susretao sa izgnanicima od društva, kao što su carinici (lat. publicanus — imperijalni sakupljači poreza, prezirani zbog iznuđivanja para), uključujući i apostola Mateja. Kada su fariseji prigovorili Isusu što se radije druži s grešnicima nego s pravednicima, Isus je odgovorio da lekar nije potreban zdravima nego bolesnima. Prema Luki i Jovanu, Isus se takođe potrudio da proširi svoju službu i na Samarićane, koji su sledili drugačiji oblik izraelske religije. Ovo se ogleda u njegovoj propovedi Samarićanima iz Sihara, koja je dovela do njihovog preobraćenja (Jovan 4:1–42).

Prema Sinoptičkim Jevanđeljima, Isus je vodio trojicu svojih apostola — Petra, Jovana i Jakova — na vrh planine Tavor da se mole. Dok su bili tamo, Isus se pred njima preobrazio — lice mu je sijalo kao sunce, a odeća mu je postala blistava kao svetlost; Pored njega su se pojavili Ilija i Mojsije. Tada ih je zaklonio sjajni oblak, a glas s neba je rekao: „Ovo je sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji.“[34] Jevanđelja takođe govore da je Isus pred kraj svoje službe počeo da upozorava svoje učenike na njegovu buduću smrt i vaskrsenje (Matej 16:21–28).

Hapšenje, suđenje i smrt uredi

Glavni članci: Izgon trgovaca iz Hrama, Tajna večera i Isusovo raspeće
 
Ulazak Isusa Hrista u Jerusalim

Prema opisima iz Sinoptičkih Jevanđelja, Isus je sa svojim sledbenicima došao u Jerusalim tokom proslave pashe. Dočekala ga je velika gomila ljudi, vičući: „Osana, neka je blagosloven koji dolazi u ime gospodnje, i to — car Izrailjev!“[35] Tokom svog kraljevskog ulaza,[36] Isus je napravio pometnju u Irodovom hramu tako što je ispremetao stolove menjača koji su tamo postavili svoje radnje, govoreći da su od hrama napravili razbojničku jazbinu (Marko 11:17). Kasnije te nedelje, Isus je slavio pashu sa svojim učenicima na gozbi poznatoj kao Tajna večera — na kojoj je Isus najavio da će ga izdati jedan od njegovih učenika, nakon čega će biti pogubljen. Tokom ovog obreda uzeo je hleb u ruke govoreći: „Ovo je moje telo koje se daje za vas“ i „Ova čaša je novi savez mojom krvlju koja se proliva za vas“. Nakon toga im je rekao da to čine u spomen na njega (Luka 22:7–20). Nakon večere, Isus i njegovi učenici otišli su Getsimanski vrt da se mole.

 
Poslednja večera, Leonardo da Vinči (1498).

Dok su se nalazili u vrtu, Isusa su uhapsili čuvari hrama, po naređenju Sinedriona i svešteničkog poglavara Kajafe (Luka 22:47–52, Matej 26:47–56). Hapšenje se odigralo u tajnosti tokom noći, kako bi se izbegli neredi, jer je Isus bio veoma omiljen u narodu (Marko 14:2). Juda Iskariotski, jedan od Isusovih apostola, izdao ga je pokazavši ga stražarima tako što ga je poljubio. Simon Petar, drugi Isusov učenik, uzeo je mač i napao jednog od stražara, odsekavši mu uho koje je, po Luki, Isus odmah zacelio čudom.[37] Isus je ukorio apostole rečima „ko se mača lati, od mača će i poginuti“ (Matej 26:52). Nakon njegovog hapšenja, Isusovi apostoli su se sakrili.

 
Ecce homo (Evo čoveka!), Antonio Čiseri, 19. vek

Tokom Sinedrionovog suđenja Isusu, sveštenički poglavari i narodne starešine pitali su Isusa: „Ti li si dakle sin Božji?“, na šta im je on odgovorio: „Vi kažete da sam ja“, nakon čega su ga optužili za bogohuljenje (Luka 22:70–71). Sveštenički poglavari su ga nakon toga predali rimskom prokuratoru Pontiju Pilatu, na osnovu optužbe za pobunu, jer je tvrdio da je car Judejski. (Matej 27:11, Marko 15:12). Kada je Isus došao pred Pilata, ovaj ga je pitao: „Jesi li ti car Judejski?“, a Isus mu je odgovorio: „Ti kažeš“. Prema Jevanđeljima, Pilat lično nije mislio da je Isus kriv za bilo kakav prekršaj protiv Rimljana, a kako je bio običaj da za pashu rimski guverner oslobodi zatvorenika (običaj koji nije zabeležen, osim u Jevanđeljima), Pilat je ponudio okupljenoj gomili da bira između Isusa iz Nazareta i buntovnika po imenu Varava. Gomila je odlučila da se Varava oslobodi, a Isus razapne. Pilat je oprao ruke kako bi naglasio da nije kriv za nepravednu odluku (Matej 27:11–26).

Prema sva četiri Jevanđelja, Isus je umro pre sumraka na brdu Kalvarija, poznatom kao Golgota. Bogati Jevrej Josif iz Arimateje, član Sinedriona prema Marku i Luki, dobio je Pilatovo odobrenje da uzme Isusovo telo i položi ga u grob (Marko 15:42–46, Luka 23:50–56). Prema Jovanu, Josifu se pridružio Nikodim, koji mu je pomogao da sahrani Isusa i koji se spominje i u ostalim delovima Jovanovog Jevanđelja (Jovan 19:38–42). Tri sinoptička Jevanđelja kažu da se dogodilo pomračenje neba od dvanaest do tri tog popodneva; Matej spominje i zemljotres (Matej 27:51).

Vaskrsenje i odlazak uredi

Glavni članci: Isusovo vaskrsenje i Vaznesenje
 
Raspeće, Fransisko Zurbaran (1627).

Prema Jevanđeljima, Isus je ustao iz mrtvih trećeg dana nakon svog raspeća. Jevanđelje po Mateju kaže da se anđeo pojavio pored Isusove grobnice, koja je bila otvorena i prazna, i objavio njegovo vaskrsenje Mariji Magdaleni i „drugoj Mariji“ koje su došle da pogledaju grob (Matej 28:1–10). Po Luki, bila su dva anđela (Luka 24:4), a po Marku mladić obučen u belo (Marko 16:5). Duži kraj Jevanđelja po Marku kaže da se u jutro dana svog uskrsnuća Isus prvo pojavio pred Marijom Magdalenom (Marko 16:5). Jovan kaže da su Mariju kada je pogledala u grob dva anđela pitala zbog čega plače; a kada se okrenula, nije odmah prepoznala Isusa sve dok nije izgovorio njeno ime (Jovan 20:11–18).

Dela apostolska govore da se Isus pojavljivao pred različitim ljudima na različitim mestima tokom sledećih četrdeset dana. Nekoliko sati nakon svog vaskrsenja, pojavio se pred dvojicom učenika na putu za Emaus (Luka 24:13–35). Pred okupljenim učenicima pojavio se u veče nakon svog vaskrsenja (Jovan 20:19). Prema Delima apostolskim, Apostol Pavle je imao viziju Isusa tokom svog preobraćenja. Iako je njegova služba bila namenjena Jevrejima, Isus je poslao svoje apostole da propovedaju njegovu reč ostalim narodima, a onda se vazneo na nebo (Matej 28:16-20). Isus je obećao da će ponovo doći kako bi ispunio preostali deo mesijanskog proročanstva.[38]

Zapisana istorija uredi

Naučnici su koristili istorijsku metodologiju kako bi razvili moguće rekonstrukcije Isusovog života. Neki naučnici podvlače razliku između Isusa rekonstruisanog kroz istorijsku metodologiju, i Isusa kako ga shvata teološko viđenje, dok drugi naučnici drže da teološki Isus predstavlja istorijsku ličnost.[39] Glavni izvori informacija vezanih za Isusov život i učenje su četiri kanonska Jevanđelja Novog zaveta: Matej, Marko, Luka i Jovan. Biblijski naučnici i istoričari klasičari generalno prihvataju istorijsko postojanje Isusa, dok se tvrdnje protiv postojanja (Isusa) smatraju „delotvorno opovrgnutim“.[40]

Rekonstrukcija istorijskog Isusa uredi

Glavni članak: Istorijski Isus
 
Pietà, Mikelanđelo.

Istoričari uglavnom opisuju Isusa kao putujućeg propovednika i vođu religioznog pokreta unutar judaizma.[41] Prema istorijskim rekonstrukcijama, Isusa je krstio Jovan Krstitelj, podučavao je koristeći se metaforičnim i poučnim pričama, uputio je izazov bogobojažljivoj tradiciji, legalizmu i društvenoj hijerarhiji, a razapeli su ga Rimljani. Istoričari su podeljeni po pitanju toga da li se Isus bavio isceliteljstvom i egzorcizmom, propovedao da je kraj sveta blizu i video svoje raspeće kao neizbežno.

Većina naučnika se slaže da je Jevanđelje po Marku pisano u vreme uništenja Jevrejskog hrama od strane Rimljana pod vođstvom Tita 70. godine, a da su ostala jevanđelja pisana između 70–100. godine.[42] Istorijsko viđenje Isusa oslanja se na biblijsku kritiku, jevanđelja pogotovo. Mnogi naučnici su nastojali da rekonstruišu Isusov život u okviru tadašnjih političkih, kulturnih i religijskih događaja u Izraelu, uključujući razlike između Galileje i Judeje, između različitih verskih grupa kao što su fariseji, sadukeji, eseni i ziloti[43][44] i u okviru sukoba među Jevrejima u kontekstu rimske okupacije.

Veze sa verskim grupama uredi

Jevanđelja beleže da je Isus bio Nazarećanin — izraz koji se obično odnosi na mesto njegovog rođenja, ali ponekad i kao religiozno opredeljenje.[45] Zasnovano na poređenju Jevanđelja s Talmudom i drugom jevrejskom literaturom. Maccoby, Hyam (2003). Jesus the Pharisee. Scm Press. ISBN 978-0-334-02914-4. Falk, Harvey (2003). Jesus the Pharisee: A New Look at the Jewishness of Jesus. Wipf & Stock Publishers. ISBN 978-1-59244-313-0. </ref> U Isusovo vreme, dve glavne škole među farisejima bile su Kuća Hilelova, koju je osnovao istaknuti Tanajac Hilel i Kuća Šamajeva. Isusove tvrdnje o licemerju možda su bile upućene užim članovima Kuće Šamaja, mada se ipak slagao s njihovim učenjem o razvodu (Marko 10:1–12).[46] Isus je takođe pominjao učenja Kuće Hilela (Vavilonski Talmud, Šabat 31a) u odnosu na Najveće zapovesti (Marko 12:28–34) i Zlatno pravilo (Matej 7:12).

Drugi naučnici teorišu da je Isus bio pripadnik esena, judaističke verske grupe koja se ne spominje u Novom zavetu.[47] Neki naučnici čak iznose hipoteze da je Isus predvodio novu apokaliptičnu versku grupu, moguće povezanu s Jovanom Krstiteljem.[48]

Neki naučnici nagađaju da je Isus bio neuspeli apokaliptični propovednik[49] koji je postao rani hrišćanin nakon što su apostoli proširili njegovo učenje ne-jevrejskim narodima.[50] Ovo se izrazito ogleda u ranijim zapovestima koje je Isus dao dvanaestorici apostola, ograničenim na „izgubljene ovce kuće Izraela“, a naročito isključujući nejevrejske narode i Samarićane (Matej 10).

Imena i titule uredi

Prema većini istoričara, Isus je najverovatnije živeo u Galileji veći deo svog života i verovatno govorio aramejski i hebrejski.[51] Ime Isus predstavlja transliteraciju latinske reči Iēsus, koja potiče od od grčke reči Iesous (Ιησους}}. Kako većina naučnika veruje da je Isus bio Jevrejin koji je govorio aramejski i živeo u Galileji oko 30. godine n. e., prilično je neverovatno da je nosio grčko lično ime. Daljim proučavanjem Septuaginta otkriveno je da je grčki naziv transliteracija hebrejsko/aramejskog Ješua (ישוע) skraćenice hebrejskog imena Jehošua (יהושוע Jeho — Jehova, šua` — pomaže/spasava; često romanizovano kao Džošua). Zbog toga, naučnici veruju da je jedno od ovih imena najverovatnije bilo ono pod kojim je Isus bio poznat za života među svojim sledbenicima.[52][53]

Hrist ili Hristos (titula, a ne deo njegovog ličnog imena) potiče od grčke reči (χριστός, od glagola χρίω miropomazati), grčki izraz za Mesiju, koji doslovno znači „onaj koji je miropomazan“. Istoričari su raspravljali oko toga šta bi ova titula mogla da znači u vreme dok je Isus živeo; neki istoričari primetili su da su druge titule koje se odnose na Isusa u Novom zavetu, u prvom veku imale potpuno drugačije značenje od današnjeg.[54]

Titule Božanski, Sin Božji, Bog, Bog od Boga, Gospod, Spasitelj, Iskupitelj, Spasitelj čovečanstva su se kolektivno odnosile na Oktavijana, koji je postao Cezar Avgust nakon što je pobedio Marka Antonija u bici kod Akcijuma 31. p. n. e. Džon Dominik Krosan (eng. John Dominic Crossan) navodi da su ih prvi hrišćani usvojili i dodelili Isusu, kako bi ih porekli Cezaru Avgustu. „Oni su uzeli identitet rimskog imperatora i dodelili ga jevrejskom seljaku. U svakom slučaju to je bila ili čudna šala i veoma pogrdna satira, ili je to bilo ono što su Rimljani zvali majistas a mi zovemo veleizdaja.“ [55]

Izvori o Isusovom životu uredi

Većina biblijskih naučnika drži da su dela koja opisuju Isusov život izvorno prenošena usmenim predanjem, i da su napisana tek nekoliko decenija nakon Isusovog raspeća. Najraniji, do danas sačuvani, tekstovi vezani za Isusa su Pavlova pisma, koja datiraju od sredine prvog veka. Pavle je napisao da je Isusa video samo u vizijama, ali da su one bile božanska otkrovenja i da su stoga merodavne (Galatima 1:11–12). Najraniji postojeći tekstovi koji detaljno opisuju Isusa su četiri Jevanđelja. Ovi tekstovi, koji čine deo kanona Svetog pisma, bili su mnogo više prihvaćeni i analizirani od bilo kojih drugih mogućih izvora informacija vezanih za Isusa.

 
Maketa Jerusalima iz 1. veka.

Mnogi drugi rani hrišćanski tekstovi opisuju događaje iz Isusovog života i učenja, ali nisu bili uključeni kada je Biblija bila kanonizovana jer se verovalo da su pseudoepigrafski, nenadahnuti, ili pisani isuviše dugo nakon njegove smrti, dok su drugi odbačeni jer su bili u suprotnosti sa hrišćanskim učenjem. Prošlo je nekoliko vekova pre nego što je spisak toga šta jeste, a šta nije deo Biblije konačno ustaljen. U ranijem periodu knjiga Otkrovenja Jovanovog nije bila uključena, dok dela poput Pastira iz Hermasa jesu.

Knjige koje nisu bile uključene poznate su kao Apokrifi Novog zaveta. One uključuju Jevanđelje po Tomi, zbirku logija — fraza i izraza koje se odnose na Isusa bez narativnog okvira, otkrivenih u 20. veku. Ostala bitna apokrifna dela koja su imala veliki uticaj u formiranju tradicionalnog hrišćanskog verovanja uključuju Petrovu apokalipsu, Jevanđelje po Jakovu, Detinje Jevanđelje po Tomi i Dela Petrova. Veliki broj hrišćanskih tradicija (poput Veronikinog pokrivača i Marijinog vaznesenja) ne nalaze se u kanonskim jevanđeljima već u ovim, i drugim, apokrifnim delima.

Mogući raniji tekstovi uredi

Postoje teorije da su neki tekstovi s istorijskim ili mitološkim podacima o Isusu napisani čak pre Jevanđelja,[56] mada nije nađen nijedan, osim Pavlovih pisama. Zasnovano na neobičnim sličnostima i razlikama između Sinoptičkih Jevanđelja — po Mateju, Marku i Luki, prva tri kanonska jevanđelja — mnogi biblijski naučnici pretpostavili su da su usmeno predanje i logija (kao što su Jevanđelje po Tomi i teorijski Dokument Q)[57] verovatno igrali značajnu ulogu u prvobitnom širenju priče o Isusu, i možda bili inspiracija za neka od Sinoptičkih Jevanđelja.

Posebno, mnogi naučnici veruju da su Dokument Q i Jevanđelje po Marku bili dva izvora korišćena za jevanđelja po Mateju i Luki; međutim, druge teorije, poput starije Avgustove hipoteze i dalje drže prevagu među biblijskim naučnicima. Znaci Jevanđelja su još jedan teorijski dokument, za koji se veruje da je bio izvor za Jevanđelje po Jovanu.[58]

Postoje i rana nekanonska jevanđelja koja su možda prethodila kanonskim Jevanđeljima, mada je pronađeno tek nekoliko fragmenata koji su preživeli zub vremena. Među njima se nalaze Nepoznato berlinsko Jevanđelje, Jevanđelje Oxyrhynchus, Jevanđelje Egerton, Fayyum fragment, Dijalog spasitelja, Jevanđelje po Ebonitima, Jevanđelje po Jevrejima i Jevanđelje po Nazarećanima.[59]

Pitanja pouzdanosti uredi

Za autore Jevanđelja se tradicionalno misli da su prisustvovali svim događajima koji su opisani. Međutim, kao rezultat vremenskog razmaka između događaja i pisanja Jevanđelja u kojima se oni pominju, verodostojnost ranih tekstova koji opisuju detalje Isusovog života su predmet sporenja. Neki istoričari tvrde da su priče iz Jevanđelja neverodostojne jer su često pristrasne i pisane iz druge ruke, jer datiraju nekoliko decenija nakon događaja koje opisuju. Naučnici i istoričari koji podržavaju mišljenje da su opisi iz Jevanđelja istorijski pouzdani naglašavaju, da su u okvirima antičke istorije, Jevanđelja pisana malo vremena nakon događaja.[60] Pol Bernet (engl. Paul Barnett) naglasio je da su „proučavaoci antičke istorije uvek prepoznavali činilac subjektivnosti u svojim raspoloživim izvorima“ i „imali vrlo malo dostupnih izvora u poređenju s njihovim savremenim prepisima da će vrlo rado iskoristiti bilo kakav komadić informacije koji je dostupan.“ On je naglasio da su savremena istorija i antička istorija dve različite discipline, s različitim metodama analize i tumačenja.[61]

Nakon što su izvorna usmena predanja napisana na grčkom, bila su prepisana, a kasnije prevedena na ostale jezike. Biblija nije jedinstveni slučaj — i drugi antički dokumenti bili su pažljivo proučavani kako bi se otkrile rupe između datuma događaja i datuma kada su napisani. Nakon što su napisani, prvobitni tekstovi iz Novog zaveta su pretrpeli beznačajne izmene, po rečima naučnika kao što je recimo Frederik Kenjon (engl. Frederic Kenyon).[62]

Doba prosvetiteljstva i naučna revolucija doneli su skepticizam u vezi sa istorijskom tačnošću ovih tekstova. Iako neki naučnici, uključujući i arheologe, nastavljaju da ih koriste kao referencu u studijama antičke istorije Bliskog istoka, drugi gledaju na tekstove kao na kulturološke i literarne zapise, generalno ih nazivajući delom književnog žanra koji se naziva hagiografija — zapis o svetoj osobi koja predstavlja moralni i božanski ideal. Hagiografija ima za svoj primarni cilj glorifikaciju same religije i učenja savršene svete osobe predstavljene kao njen centralni fokus.

Mišljenja intelektualaca koji u potpunosti odbacuju Isusa kao istorijsku ličnost sažeta su u poglavlju o Isusu u knjizi Vila Djuranta (engl. Will Durant) Cezar i Hrist (engl. Caesar and Christ). Ono je bazirano na oskudnim izveštajima očevidaca, manjku neposrednih arheoloških dokaza, nedostatku konkretnih antičkih dela koja spominju Isusa, i sličnostima između ranog hrišćanstva i savremene mitologije.[63]

Oni koji imaju naturalistički pogled na istoriju generalno ne veruju u božansku umešanost ili čuda, kao što je Isusovo uskrsnuće koje spominju Jevanđelja. Jedan od metoda koja se koristi da proveri činjeničnu tačnost priča iz jevanđelja poznat je pod nazivom kriterijum osramoćenja, po kojoj priče o događajima sa prizorima osramoćenja (kao što je Petrovo poricanje Isusa ili beg Isusovih sledbenika nakon njegovog hapšenja) verovatno ne bi bile uključene da se nisu zaista dogodile.[64]

Mogući uticaji uredi

 
Hrist kao Sol Invictus (Nepobedivo Sunce), mozaik iz 3. veka, Vatikan.

Neki naučnici misle da priče iz jevanđelja o Isusovom životu imaju slabu, ili nemaju nikakvu, istorijsku osnovu. Oni ukazuju na sličnosti između priča o Isusu i starijih paganskih mitova o dobrom čoveku, kao što su Mitra, Atis i Oziris-Dionizije. Njihova teorija je da su autori najranijih zapisa o Isusu usvojili paganske mitove kako bi stvorili sinkretizam sa hrišćanstvom. Autori poput Erla Doertija (engl. Earl Doherty) idu čak i dalje, tvrdeći da su jevanđelja u stvari prerada neavramskih mitova koji nisu bazirani na istorijskoj ličnosti.[65] Neki branitelji hrišćanstva, poput Justina Filozofa, pretpostavljaju da su mitove stvorili antički pagani koji su uzeli proročanske osobine Mesije koje se uče u Tori i dodali ih svom specifičnom božanstvu.

Godine 1962, proučavalac judaizma Samjuel Sandmel (engl. Samuel Sandmel) pobunio se protiv shvatanja da su priče o Isusu adaptirani stariji mitovi, i stvorio izraz Parallelomania da bi ga opisao. „Možemo da u sopstvene svrhe definišemo paralelomaniju kao ekstravaganciju među naučnicima koji pre svega preuveličavaju navodnu sličnost u odlomcima a onda nastavljaju da opisuju izvor i poreklo kao da se podrazumeva da literarna veza sledi neizbežan ili unapred određeni pravac.“[66] U knjizi Reinventing Jesus, autori zastupaju viđenje da su „tek posle 100. godine misterije počele veoma da liče na hrišćanstvo, baš zbog toga što je njihovo postojanje bilo ugroženo zbog ove nove religije. Morale su da se takmiče kako bi preživele.“[67] Majkl Grant (engl. Michael Grant) tvrdi u knjizi An Historian's Review of the Gospels: „Judaizam je bio milje u kome su doktrine o smrti i uskrsnuću mitskih bogova izgledale potpuno tuđe tako da je u potrebu za takvim fabrikovanjem u sopstvenoj sredini veoma teško poverovati.“[68] Ipak, Katolička enciklopedija kaže da je Justin Filozof „rekao svojim paganskim čitaocima da bezgrešno začeće Isusa Hrista ne bi trebalo da im deluje neverovatno, jer je veliki broj najcenjenijih paganskih pisaca govorio o velikom broju Zevsovih sinova“.[69]

Religiozna viđenja uredi

Hrišćansko viđenje uredi

Glavni članci: Isusov život prema Novom zavetu i Hristologija

Iako hrišćansko viđenje Isusa varira, moguće je opisati uopšteno viđenje većine hrišćana iznošenjem sličnosti između pravoslavne, katoličke, anglikanske i specifične protestantske doktrine koje se nalaze u njihovim katihističkim ili konfesionalističkim tekstovima.[70]

Hrišćani uglavnom propovedaju da je Isus bio Mesija (Hristos) čiji je dolazak najavljen u Starom zavetu[71] koji je tokom života, smrti i uskrsnuća, obnovio savez čovečanstva s Bogom u krvi Novog saveza. Njegova smrt na krstu je shvaćena kao žrtva iskupljenja: izvor spasa za čovečanstvo i okajanje grehova[72] koji su zaposeli istoriju čovečanstva nakon Adamovog greha.[73]

Oni propovedaju da je Isus jedini Sin Božji, Gospod,[74] i večna Reč (prevod grčke reči Logos),[75] koji je postao inkarnacija čoveka,[76] kako bi oni koji veruju u njega mogli imati večni život.[77]

Oni zastupaju stav da ga je rodila Devica Marija koju je oplodio Sveti Duh. Ovaj događaj opisuje se kao čudesno devičansko začeće ili Inkarnacija.[78] Tokom svog života Isus je propovedao dobru vest po kojoj je dolazak Carstva nebeskog blizu[79] i zasnovao hrišćansku crkvu, koja je seme kraljevstva, u koje Isus zove klonule duhom.[80] Isusovi postupci na Tajnoj večeri, gde je uspostavio evharistiju, tumače se kao važni za savez s Bogom i podsećanje na Isusovu žrtvu.[81]

Hrišćani pretežno propovedaju da je Isus umro u mukama razapet na krstu[82], otišao u pakao (različito tumačen kao mesto večnih muka ili mesto za mrtve)[83] i telesno ustao iz mrtvih, konačnim čudom koje predskazuje uskrsnuće čovečanstva na svršetku vremena,[84] kada će Hrist ponovo doći da sudi živima i mrtvima, koji će nakon toga otići u raj ili u pakao.[85]

Bahajsko viđenje uredi

 
Opšti simbol bahaizma

U učenjima bahaizma, Isus se smatra manifestacijom Boga. Koncept bahaizma jeste refleksija Boga u čoveku kao posrednika između Boga i čovečanstva. Otuda odražavanje božanskih kvaliteta i atributa oslikanih u istovremeno već postojeće kvalitete čovečanstva i božanstva. U božanskom delu se ove osobine odražavaju kroz snagu volje, znanja i atributa Boga, dok se u ljudskom delu oni odražavaju kroz fizičke osobine običnog čoveka. Ovaj koncept je najsličniji hrišćanskom konceptu inkarnacije. Bahai princip je otelovljenje Božjih atributa u Isusu kao savršeno prikazanog Boga, međutim učenja odbacuju hrišćansku veru, budući da se smatra da božanstvo nije bilo ograničeno u jednom ljudskom telu, jer bahaizam tvrdi da je Božija suština iznad fizičke realnosti.

Bahaulah, osnivač bahajske vere, napisao je da svaka manifestacija Boga ima iste božanske atribute koji se mogu posmatrati kao duhovni povratak svih prethodnih manifestacija Boga, a pojava svake nova manifestacije Boga inauguriše religiju koja zamenjuje prethodne, sekvenca poznatija kao progresivno razotkrivanje. Kroz ovaj proces bahajisti veruju da se Božji plan odvija postepeno kako čovečanstvo sazreva, a neke od manifestacija se pojavljuju u određeno vreme ispunjavanja misija. Bahajisti veruju da je Bahaulah obećao povratak Hrista.

Bahajska učenja potvrđuju mnoge, ali ne sve, aspekte istorijskog Isusa prikazanih u jevanđeljima. Oni veruju u rođenja Bogorodice, raspeće, kao i vaskrsenje, međutim za razliku od hrišćanskog pogleda, kroz simbolični pogled.

Bahaizam takođe prihvata Isusa kao Božijeg sina.

Jevrejsko viđenje uredi

Glavni članci: Isus u judaizmu i Isus u Talmudu

Judaizam vidi Isusa kao lažnog mesiju. Prema talmudskom predanju, Isusova majka je bila siromašna jevrejska devojka, koju je muž, stolar po zanimanju, oterao zbog preljube sa rimskim vojnikom po imenu Pantera. Napuštena od muža i prezrena od društva, Marija je rodila Isusa. Zbog bede i siromaštva Isus je otišao u Egipat, gde je izučio magiju.

Učitelj je rekao: „Isus Nazarećanin praktikuje magiju i vara i zavodi Izrael na stranputicu“.[86][87]

[88][89]

— Citat iz Talmuda

Uveren u svoje veštine, vratio se u rodnu Palestinu i predstavljao sebe bogom. Nakon što je okupio brojne učenike i stekao veliku omiljenost, osuđen je kao jeretik i pogubljen uoči praznika Pashe.[90]

Islamsko viđenje uredi

Glavni članak: Isa
 
Beseda na gori, islamsko viđenje.

U islamu, Isus (arap. عيسى‎ — Isa) se smatra božjim poslanikom, odnosno prorokom (arap. رسول — rasul) koji je, kao i ostali proroci pre i posle njega govorio o jednome Bogu (arap. الله‎ — Alah). Muslimani takođe smatraju da je Isus bio mesija (arap. مهدي‎ — mašiah) kojeg je Bog poslao deci Izraela sa novim svetim pismom, jevanđeljem (arap. إنجيل — indžil).[91] Kuran takođe tvrdi da je Isus čudotvorno rođen od device Marije (arap. مريم, Mirjam) i da je vršio čuda po dopuštenju Božjem.

Međutim, muslimani ne dele hrišćansko verovanje u Isusovu božanstvenost. Islam negira da je Isus Bog ili Božji sin, tvrdeći da je on bio običan čovek koji je, poput ostalih proroka, bio izabran da širi božju poruku. Islamski sveti spisi strogo odbijaju pripisivanje božanstva ikome drugom, naglašavajući jedinstvo Boga (arap. توحيد‎ — tevhid).

Bezbožni su oni koji govore: „Bog je Hrist, sin Marijin“. Reci: „Ko može sprečiti Boga, ako bi hteo uništiti Hrista, sina Marijinog, kao i njegovu majku, i sve one koji su na zemlji?“
— Kuran, Sura V, Trpeza (Al-Mā'idah)

Poput svih proroka u Islamu, Isus se smatra muslimanom (arap. مسلم‎ — onaj koji se pokorava Bogu); on je učio ljude da prihvate ispravan put pokoravanja Božjoj volji. Isa se u islamu smatra pretečom Muhameda, i veruje se da je predvideo njegov dolazak.[92] Prema islamskim spisima, Isus niti je ubijen niti je raspet, već je živ uznesen na nebo. Većina muslimana veruje da će se sudnjeg dana Isus vratiti na zemlju da uspostavi pravdu i pobedi islamskog antihrista (arap. الدّجّال — Dadžal).[93]

Ostala viđenja uredi

Isus se smatra Bogom, odnosno prorokom i u raelizmu (nemonoteistička vera) i ahmadiji. Mnoge hrišćanske gnostičke grupe, poput maniheizma, takođe smatraju Isusa prorokom.

Citati uredi

Ja sam Put, Istina i Život.

Ja sam hleb života.

Ko veruje u mene ima život večni.

Oboženje je najbolje ilustrovano rečima apostola Pavla: „Živim ne više ja, nego Hristos živi u meni“. „Hristos je jedini izlaz iz ovoga sveta“, često bi govorio i pisao otac Serafim Rouz.

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Prema hrišćanskom veroučenju. Vidi takođe:
  2. ^ Sm. takže:
  3. ^ Pojedini istoričari i tumači Biblije koji stavljaju Isusovu godinu rođenja i smrti u ovaj rang su D. A. Carson, Douglas J. Moo i Leon Morris. An Introduction to the New Testament. Grand Rapids, MI: Zondervan Publishing House. 1992. 54, 56.
  4. ^ Grant 1995, стр. 71.
  5. ^ Meier 1991, стр. 214.
  6. ^ Sanders 1993, стр. 10–11.
  7. ^ Ben Witherington III. „Primary Sources”. Christian History. 17 (3): 12—20. 1998.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  8. ^ a b Isus, Enciklopedija živih religija, Nolit, Beograd, 2004.
  9. ^ Brown 1994, str. 964.
  10. ^ Carson, str. 50–56Shaye J.D. Cohen (1987). From the Maccabees to the Mishnah. Westminster Press. str. 78, 93, 105, 108. ISBN 9780664219116. 
  11. ^ Crossan 2010, str. xi–xiii.
  12. ^ Grant 1995, str. 34–35, 78, 166, 200.
  13. ^ Fredriksen, Paula (1999). Jesus of Nazareth, King of the Jews. Alfred B. Knopf. str. 6–7, 105– 110, 232– 234, 266. ISBN 9780679446750. 
  14. ^ Meier 1991, str. 68, 146, 199, 278, 386.
  15. ^ Meier 1994, str. 726.
  16. ^ E.P. Sanders. str. 12–13; Geza Vermes, Jesus the Jew (Philadelphia. . Fortress Press. 1973. str. 37.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)).; Paul L. Maier, In the Fullness of Time, Kregel. 1991. str. 1, 99, 121, 171.; N. T. Wright. The Meaning of Jesus: Two Visions. HarperCollins. 1998. str. 32, 83, 100— 102, 222. ; Ben Witherington III. str. 12–20.}-
  17. ^ Iako mnogi istoričari imaju određene sumnje u Jevanđelja kao izvor istorijskih informacija, „čak i najneodlučniji, međutim, priznaju da smo na sigurnom istorijskom tlu“ što se tiče određenih osnovnih činjenica vezanih za Isusov život; Jo Ann H. Moran Cruz; Richard Gerberding (2004). Medieval Worlds: An Introduction to European History. Houghton Mifflin Company. str. 44–45. ISBN 9780395560877. 
  18. ^ Darrell L. Bock, Jesus According to Scripture. str. 29–30, gives a c. 60–70 date; L. Michael White, From Jesus to Christianity. str. 244, gives c. 80–90.
  19. ^ Bock, ibid.. str. 38, gives c. 62–70; White, ibid.. str. 252, gives c. 90–100.
  20. ^ Erwin Fahlbusch and Geoffrey William Bromiley, The Encyclopedia of Christianity. Grand Rapids, Mich.; Leiden, Netherlands: Wm. B. Eerdmans; Brill, 1999–2003, 1:454–55
  21. ^ R., Porterm J. (1999). Jesus Christ: The Jesus of History, the Christ of Faith. Oxford University Press. str. 70. ISBN 978-0-19-521429-1. 
  22. ^ Josephus, Antiquities 17.342–4
  23. ^ Vidi Leon Morris, The Gospel According to John, Revised. стр. 284–295, za diskusiju o nekoliko alternativnih teorija s referencama.
  24. ^ Meier 1991, str. 402.
  25. ^ Joseph A. Fitzmyer, The Gospel According to Luke I-IX. Anchor Bible. Garden City: Doubleday (1981). pp. 499–500; I. Howard Marshall, The Gospel of Luke (The New International Greek Testament Commentary). Grand Rapids: Eerdmans (1978). pp. 158;
  26. ^ Easton, Matthew Gallego, "Joseph (the foster father of Jesus Christ)", Christiananswers.net Retrieved April 14, 2007
  27. ^ Matej 13:55–56, [[s:Mk (Vukov prevod)#Glava VI.|Marko 6:3], Pristupljeno 8. 4. 2013.
  28. ^ Egipat (Misir): Tir i ponekad Sidon: Matej 15:21–28, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  29. ^ The Unknown Life of Jesus Christ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. maj 2008) by Nicholas Notovitch
  30. ^ Marko 10:45, Jovan 20:31
  31. ^ "The Thompson Chain-Reference Study Bible NIV", published December 1999, B.B. Kirkbride Bible Co., Inc.; William Adler & Paul Tuffin, "The Chronography of George Synkellos: A Byzantine Chronicle of Universal History from the Creation". . Oxford University Press. 2002. str. 466.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  32. ^ U Jevanđelju po Jovanu, Isusova služba se odvija u i oko Jerusalima.
  33. ^ Beseda na gori: Matej 5–7; Bludni sin: Luka 15:11–32; Priča o sejaču: Matej 13:1–9; Agape: Matej 22:34–40.
  34. ^ Matej 17:1–6, Marko 9:1–8, Luka 9:28–36
  35. ^ Ove reči su citat iz Psalama 118:26 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. januar 2009); a nalaze se u Jovanu 12:13–16.
  36. ^ Jovan stavlja čišćenje hrama na početak Isusove službe.
  37. ^ U Jovanu 18:10 kaže se da je to bio Simon Petar; zaceljenje stražarevog uha opisano je u Luki 22:51.
  38. ^ Služba Izraelu: Matej 15:24; vaznesenje na nebo: Marko 16:19, Luka 24:51, Dela apostolska 1:6–11; Pavlovo preobraćenje na putu za Damask: Dela apostolska 9:1–19; Drugi dolazak: Matej 24:36–44
  39. ^ Vidi primer Pape Benedikta XVI Benedict, XVI (2007). Isus iz Nazareta. Doubleday. ISBN 978-0-385-52341-7. 
  40. ^ „Neistorijska teza je oduvek bila kontroverzna i nikada nije uspela da ubedi naučnike različitih grana i religijskih ubeđenja... Biblijski naučnici i istoričari klasičari sada je označavaju delotvorno opovrgnutom“ - Van, Robert E. Voorst (2000). Jesus Outside the New Testament: An Introduction to the Ancient Evidence. Grand Rapids, MI: Eerdmans. str. 16. ISBN 9780802843685. 
  41. ^ Harrison, John B. and Richard E. Sullivan. A short history of Western civilization. New York: Knopf. 1975.
  42. ^ Meier 1991, str. 43–4.
  43. ^ Za poređenje Isusovog pokreta i Zelota vidi S. G. F. Brandon (1967). Jesus and the Zealots: a study of the political factor in primitive Christianity. Manchester University Press. ISBN 978-0-684-31010-7. 
  44. ^ За уопштено поређење Исусовог учења са другим школама јудаизма у првом веку види Meier, John P. (2001). A marginal Jew. 3. Companions and competitors. Knopf Doubleday Publishing Group. ISBN 978-0-385-46993-7. 
  45. ^ Неки научници разматрају могућност да је Исус и сâм био фарисеј.
  46. ^ Neusner, Jacob (2000). A Rabbi Talks With Jesus. McGill-Queen's University Press. ISBN 978-0-7735-2046-2.  Rabbi Neusner тврди да су Исусова учења била ближа Кући Шамаја од Куће Хилела.
  47. ^ Засновано на поређењу Јеванђеља са Свицима са Мртвог мора, нарочито на Учитељу праведности и Прободеном Месији. Eisenman, Robert (1998). James the Brother of Jesus: The Key to Unlocking the Secrets of Early Christianity and the Dead Sea Scrolls. Penguin (Non-Classics). ISBN 978-0-14-025773-1. ; Stegemann, Hartmut (1998). The Library of Qumran: On the Essenes, Qumran, John the Baptist, and Jesus. Grand Rapids MI. ISBN 9780802861672.  See also. Broshi, Magen. „What Jesus Learned from the Essenes”. Biblical Archaeology Review: 32—37, 64 (30:1).  Magen notes similarities between Jesus' teachings on the virtue of poverty and divorce, and Essene teachings as related in Josephus' The Jewish Wars i u Dokumentu iz Damaska iz Zapisa s Mrtvog mora. Vidi još i -last=Akers-
  48. ^ Jevanđelja opisuju da su i Isus i Jovan Krstitelj propovedali pokajanje i dolazak Kraljevstva Božjeg.
  49. ^ Vidi Schwietzer, Albert (1968). The Quest of the Historical Jesus: A Critical Study of its Progress from Reimarus to Wrede. Scribner. стр. 370—371,402. ISBN 978-0-02-089240-3. ; Ehrman, Bart (1999). Apocalyptic Prophet of the New Millennium. USA: Oxford University Press; Harper Collins. ISBN 978-0-19-512474-3.  Crossan, međutim, pravi razliku između Jovanove apokaliptične i Isusove etičke službe. Vidi -last=Crossan-
  50. ^ Ovo uključuje verovanje da je Isus bio Mesija. Brown, Michael L. (2003). Answering Jewish Objections to Jesus: Messianic Prophecy Objections. Baker Books. ISBN 978-0-8010-6423-4. ; Crossan, John Dominic (1989). The Birth of Christianity: Discovering What Happened in the Years Immediately After the Execution of Jesus. Harper Collins. стр. 461.  Brown pokazuje kako je hrišćanski koncept Mesije povezan s idejama važećim u kasnom periodu judaizma zvanog Drugi Hram. Vidi još Klausner, Joseph (1955). The Messianic Idea in Israel: From its Beginning to the Completion of the Mishnah. Macmilan. ; Patai, Raphael (1979). Messiah Texts. Wayne State University Press. ISBN 978-0-8143-1850-8.  Patai i Klausner tvrde da jedno tumačenje proročanstava otkriva dvojicu Mesija, Mesiju bena Josifa (umiruđeg Mesiju) i Mesiju bena Davida (Davidovskog Kralja), ili jednog mesiju koji se dvaput pojavio. Crossan navodi esejska učenja o dvojici istovetnih Mesija. Uporedi s hrišćanskom doktrinom drugog Hristovog dolaska.
  51. ^ Brian Knowles: Which Language Did Jesus Speak – Aramaic or Hebrew?, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  52. ^ Durant 1944, str. 558.
  53. ^ John P. Meier, A Marginal Jew. New York: Doubleday, 1991 vol. 1:205–7;
  54. ^ Vermes, "Jesus the Jew: A Historian's Reading of the Gospels"
  55. ^ Crossan 2007, str. 28.
  56. ^ Bettenson, Henry; Maunder, Chris (1999). Documents of the Christian Church. (3rd edition), Oxford University Press. ISBN 978-0-19-288071-0.  Nepoznati parametar |name-list-style= ignorisan (pomoć)}-
  57. ^ Gaztambide, Daniel. "The Synoptic Problem: Two-Source Hypothesis and Q", AramaicNT.org, Retrieved April 14, 2007.
  58. ^ Gaztambide, Daniel. "So Sayeth The Lord... According to Who?", AramaicNT.org, Retrieved April 14, 2007.
  59. ^ Miller, Robert J. ed. (1994) The Complete Gospels: Annotated Scholars Version. Polebridge Pres: Sonoma, CA. стр. 1–5.
  60. ^ „Нови завет био је довршен, што се тиче најбитнијег дела, око 100. године, већина списа постојала је двадесет до четрдесет година пре овога ... ситуација је охрабрујућа с историјске тачке гледишта, јер су прва три Јеванђеља писана у време када су живели многи који су могли да се сете ствари које је Исус рекао и урадио... С било које тачке гледишта, време протекло између догађаја из Јеванђеља и писања већине књига Новог завета било је, с тачке историјског истраживања, задовољавајуће кратко.“ Bruce, F. F.: The New Testament Documents: Are They Reliable?. стр. 12–14, InterVarsity Press, USA, 1997.
  61. ^ Barnett, Paul, "Is the New Testament History?,". стр. 1.
  62. ^ "Размак између изворних записа и најранијих постојећих доказа постаје тако мален да је, у ствари, безначајан, а последња основа за било какву сумњу да књиге Светог писма нису до нас дошле онако како су заиста написане сада је отклоњена. И аутентичност и целовитост књига Новог завета може се сматрати као коначно доказана“. Цитат из Bruce, F. F.: The New Testament Documents: Are They Reliable?. стр. 20, InterVarsity Press, USA, 1997.
  63. ^ Durant 1944, стр. 553–557.
  64. ^ Meier 1991, стр. 168–171
  65. ^ Michael Martin; John Mackinnon Robertson; G.A. Wells. The Jesus Legend, Chicago: Open Court, 1996, p xii.
  66. ^ Sandmel, Samuel. "Parallelomania", Journal of Biblical Literature 1 (Mar. 1962)
  67. ^ Komoszewski et al (2006), Reinventing Jesus, Kregel. str. 237}-
  68. ^ Grant 1995, str. 199.
  69. ^ -{http://www.newadvent.org/cathen/15448a.htm
  70. ^ Ova sekcija zasnovana je na velikom broju izvora koji opisuju doktrine ovih grupa.
  71. ^ Catechism of the Catholic Church §436–40; Thirty Nine Articles of the Church of England, article 2; Irenaeus Adversus Haereses in Patrologia Graeca ed. J. P. Migne (Paris, 1857–1866) 7/1, 93; , Pristupljeno 8. 4. 2013.
  72. ^ Catechism of the Catholic Church §606–618; Council of Trent (1547) in Denzinger-Schönmetzer, Enchiridion Symbolorum, definitionum et declarationum de rebus fidei et morum (1965) §1529; Jovan 14:2–3], Pristupljeno 8. 4. 2013.
  73. ^ Thirty Nine Articles of the Church of England, article 9; Augsburg Confession, article 2; Second Helvetic Confession, chapter 8;
  74. ^ Apostolski simbol vere; Nikejski simbol vere; Katihizis katoličke crkve §441–451; Augsburška ispovest, članak 3; Luterov mali katihizis, komentari o Apostolskom simbolu vere;, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  75. ^ Augsburška ispovest, članak 3; Jovan 1:1 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. april 2005), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  76. ^ Apostolski simbol vere; Nikejski simbol vere Katihizis katoličke crkve §441–451; Thirty Nine Articles of the Church of England, članak 2; Luterov mali katihizis, komentari o Apostolskom simbolu vere; Jovan 1:14–16 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. april 2005); Jevrejima 10:5–7[mrtva veza], Pristupljeno 8. 4. 2013.
  77. ^ Katihizis katoličke crkve §456–460; Gregory of Nyssa, Orat. catech. 15 u Patrologia Graeca ed. J. P. Migne (Paris, 1857–1866) 45, 48B; St. Irenaeus, Adversus Haereses 3.19.1 in ibid. 7/1, 939; St. Athanasius, De inc., 54.3 in ibid. 25, 192B. St. Thomas Aquinas, Opusc. in ibid. 57: 1–4;, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  78. ^ Apostolski simbol vere; Katihizis katoličke crkve §441–451; Augsburška ispovest, članak 3; Luterov mali katihizis, komentari o Apostolskom simbolu vere
  79. ^ Katihizis katoličke crkve §541–546
  80. ^ Apostolski simbol vere; Katihizis katoličke crkve §441–451; Augsburška ispovest, članak 8; Luterov mali katihizis, komentari o Apostolskom simbolu vere Druga helvećanska ispovest, poglavlje 9; Leo the Great, Sermo 4.3 u Patrologia Latina ed. J. P. Migne (Paris, 1841–1855);, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  81. ^ Katihizis katoličke crkve“ §1322–1419; Martin Luter, Augsburška ispovest, članak 10; Luterov mali katihizis: Altarov Sakrament
  82. ^ Apostolski simbol vere; Nikejski simbol vere; Luterov mali katihizis, komentari o Apostolskom simbolu vere; Druga helvećanska ispovest, poglavlje 9
  83. ^ Apostolski simbol vere; Katihizis katoličke crkve §632–635; Thirty Nine Articles of the Church of England, članak 3; Augsburška ispovest, članak 3; Council of Rome (745) in Denzinger-Schönmetzer, Enchiridion Symbolorum, definitionum et declarationum de rebus fidei et morum (1965) §587; Benedict XII, Cum dudum (1341) in ibid. §1011; Clement VI, Super quibusdam (1351) in ibid. §1077; Council of Toledo IV (625) in ibid. §485;, Matej 27:52–53
  84. ^ Katihizis katoličke crkve §638–655; Vizantijska liturgija, Uskršnji Tropar; Thirty Nine Articles of the Church of England, članci 4 i 17; Augsburška ispovest, članak 3; Druga helvećanska ispovest, poglavlje 9.
  85. ^ Apostolski simbol vere; Nikejski simbol vere; Katihizis katoličke crkve §668–675, 678–679; Luterov mali katihizis, komentari o Apostolskom simbolu vere; Matej 25:32–46
  86. ^ Google Link, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  87. ^ Talmud Sanhedrin 107b, Sotah 47a
  88. ^ Peter Schäfer. Jesus in the Talmud. Princeton University Press. 2007. str. 35. 
  89. ^ Bernhard Pick, The Talmud: What It Is and What It Knows of Jesus and His Followers, Kessinger Publishing, LLC, 2007. pp. 114
  90. ^ Robert E. Van Voorst, Jesus outside the New Testament, Wm. B. Eerdmans Publishing (2000). pp. 64–65
  91. ^ The Oxford Dictionary of Islam. str. 158
  92. ^ "Isa", Encyclopedia of Islam; Fasching, deChant. 2001. str. 241.
  93. ^ "Isa", Encyclopedia of Islam

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Religijska viđenja
Istorijska i skeptična viđenja
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Исус&oldid=27692858”