Википедија

Kabare

врста забавног позоришта

Kabare (franc. cabaret) je vrsta zabavnog pozorišta. Program kabarea se uglavnom sastoji od izvedaba šansona, skečeva, satira i kratkih predstava o temama političkog, kritike društva ili umetničkog pravca.[1] Izvorno je zamišljen kao avangardno pozorište za odabranu publiku, a kasnije se razvio u komercijalizovan oblik za široku publiku.

Plakat pariskog kabarea Le Chat noir(Crni mačak)

Program se sastoji od jednostavnih muzičkih priloga pevačkih, plesnih ili scenskih nastupa i sprovodi ga konferansijer. Kabare pesme pre nazivane kabaretske pesme bile su specijalno pisane za kabare. Lakši kabare sa pretežno muzičkim programom nazivan je i „šantan“ od francuskog naziva za kafanu sa pesmom. Prvi kabare je nastao u 80-im godinama 19. veka u Parizu (Chat Noir (Crni mačak) iz g. 1881). Početkom 20. veka je bio jako raširen u nemačkom jezičkom području.

Etimologija uredi

Termin je prvobitno došao iz pikardskog ili valonskog jezika od reči camberete ili cambret za malu sobu (12. vek). Prva štampana upotreba reči kaberet nalazi se u dokumentu iz 1275. godine u Turneju. Termin se koristio od 13. veka u srednjem holandskom za označavanje jeftine gostionice ili restorane (caberet, cabret).[2]

Reč cambret, sama po sebi verovatno potiče od ranijeg oblika chambrette, mala soba, ili od normanskog francuskog chamber što znači taverna, koja i sama potiče od kasnolatinske reči camera što znači lučni krov.[3]

Nacionalna istorija uredi

francuske taverne uredi

Kabarei su se pojavili u Parizu najmanje krajem 15. veka. Od kafana su se razlikovali po tome što su služili hranu i vino, sto je bio pokriven platnom, a cena je naplaćivana po tanjiru, a ne krigli.[4] Oni nisu bili posebno povezani sa zabavom, čak i ako su muzičari ponekad nastupali u oba tipa ugostiteljskih objekata.[5] U početku su kabarei smatrani boljim od kafana; do kraja šesnaestog veka, oni su bili omiljeno mesto za večeravanje. U 17. veku se pojavila jasnija razlika kada su kafane bile ograničene na prodaju vina, a kasnije i na služenje pečenja.

Francuski muzički prostori uredi

 
Kafe de Avogl u podrumima Pale-Rojala (početak 19. veka)

U 18. veku javlja se kafe-koncert ili kafe-šantan, koji je nudio hranu uz muziku, pevače ili mađioničare. Najpoznatiji je bio Cafe des Aveugles u podrumima Pale-Rojala, koji je imao mali orkestar slepih muzičara. Početkom 19. veka po gradu se pojavljuju mnoge kafane-šantani; najpoznatiji su bili Kafe de Ambasadori (1843) na Jelisejskim poljima i Eldorado (1858) na bulevaru Strazbur. Do 1900. godine u Parizu je bilo više od 150 kafea-šantana.[6]

Prvi kabare u modernom smislu bio je Le Ša Noar u boemskom kraju Monmartra, koji je 1881. godine stvorio Rodolf Salis, pozorišni agent i preduzetnik.[7] On je kombinovao muziku i drugu zabavu sa političkim komentarima i satirom.[8] Ša Noar je okupio bogate i slavne iz Pariza sa boemima i umetnicima Monmartra i Pigala. Njegova klijentela „bila je mešavina pisaca i slikara, novinara i studenata, zaposlenih i visokih žitelja, kao i manekenki, prostitutki i pravih dama koje tragaju za egzotičnim iskustvima.“[9] Domaćin je bio sam Salis, nazivajući se samog sobe džentlmen-kabaretjerom; svaku šou je počinjao monologom rugajući se bogatima, ismevajući poslanike Narodne skupštine i zbijajući šale na račun tekućih događaja. Kabare je bio premali za publiku koja je pokušavala da uđe; u ponoć 10. juna 1885, Salis i njegove mušterije preselili su se niz ulicu u novi veći klub u ulici Rue de Laval 12, koji je imao dekoraciju opisanu kao „Neka vrsta Bejruta sa kineskim uticajima.“ Kompozitor Erik Sati, nakon što je završio studije na Konzervatorijumu, zarađivao je za život svirajući klavir u Ša Noaru.[9]

 
Kompozitor Erik Sati svira klavir u Le Ša Noaru (tokom 1880-ih).

Do 1896. u Parizu je bilo 56 kabarea i kafea sa muzikom, zajedno sa desetak muzičkih sala. Kabarei nisu imali veliki ugled; jedan kritičar je 1897. napisao da „prodaju pića koja vrede petnaest santima zajedno sa stihovima koji, uglavnom, ne vrede ništa.“[9] Tradicionalni kabarei, sa monolozima i pesmama i malo dekoracije, zamenjeni su specijalizovanijim sastajalištima; neki, poput Boite a Fursy (1899), specijalizovani su za aktuelne događaje, politiku i satiru. Neki su bili čisto pozorišne prirode, praveći kratke scenske predstave. Neki su se fokusirali na stravu ili erotiku. Kabere de la fin du Mond je imao konobare obučene kao grčki i rimski bogovi i predstavljao žive slike koje su bile između erotskih i pornografskih.[10]

Do kraja veka ostalo je samo nekoliko kabarea starog stila u kojima su se okupljali umetnici i boemi. Oni su uključivali Kabare de noktambul u Rue Šampolion na levoj obali; Lapin Ažil na Monmartru; i Le Soleil dor na uglu keja Sent-Mišel i bulevara Sent-Mišel, gde su se pesnici, uključujući Gijoma Apolinera i Andre Salmona, sastali da pričaju o svojim delima.[10]

Muzička dvorana, prvi put izmišljena u Londonu, pojavila se u Parizu 1862. Nudila je raskošnije muzičke i pozorišne produkcije, sa složenim kostimima, pevanjem i plesom. Pozorišta u Parizu, plašeći se konkurencije iz muzičkih sala, usvojila su zakon od strane Narodne skupštine koji zabranjuje izvođačima iz muzičkih sala da nose kostime, plešu, nose perike ili recituju dijalog. Zakon je osporio vlasnik muzičke sale Eldorado 1867. godine, koji je na scenu postavio bivšu slavnu glumicu iz Komedije-Fransez da recituje stihove iz Korneja i Rasina. Javnost je stala na stranu muzičkih sala, a zakon je ukinut.[11]

 
Mulen Ruž 1893. godine.

Mulen Ruž je otvorio 1889. godine katalonac Žosef Oler. Bio je veoma prominentan zbog imitacije velike crvene vetrenjače na svom krovu i postao je rodno mesto plesa poznatog kao francuski kan kan. To je pomoglo da postanu poznate pevačice Mistanget i Edit Pijaf i slikar Anri de Tuluz-Lotrek, koji je napravio postere za ovo mesto. Olimpija, koju je takođe vodio Oler, koja je prva nazvana muzičkom salom; otvorena je 1893. godine, zatim Muzička dvorana Alhambra 1902. i Printanija 1903. Printanija, otvorena samo leti, imala je veliku muzičku baštu koja je primala dvanaest hiljada gledalaca i organizovala večernje predstave koje su predstavljale dvadeset tri različita dela, uključujući pevače, akrobate, konje, mimičare, žonglere, lavove, medvede i slonove, sa dve predstave dnevno.[11]

Holandija (od 1885. godine) uredi

U Holandiji, kabare ili kleinkunst (doslovno: „mala umetnost”) je popularan oblik zabave, koji se obično izvodi u pozorištima. Datum rođenja holandskog kabarea obično se postavlja na 19. avgust 1895. godine.[12]‍:507 U Amsterdamu postoji Kleinkunstakademi (Kabaretska Akademija). To je često mešavina (stend-ap) komedije, pozorišta i muzike i često uključuje društvene teme i političku satiru. Sredinom dvadesetog veka, „velika trojka“ su bili Vim Soneveld, Vim Kan i Tun Hermans. Danas se na nacionalnim televizijama emituju mnogi izvođači popularnih „kabarea” (kabarejski izvođači), posebno u novogodišnjoj noći, kada se emituje nekoliko specijalnih kabare emisija u kojima se kabare obično osvrće na velike događaje u protekloj godini.

Nemačka (od 1901) uredi

Nemački Kabarett se razvijao od 1901. godine, stvaranjem dvorane Iberbretl (superpozornice), a do vejmarske ere sredinom 1920-ih, Kabarett predstave su se odlikovale političkom satirom i crnim humorom.[13] Delio je karakterističnu atmosferu intimnosti sa francuskim kabareom iz kojeg je uvezen, ali je crni humor bio poseban nemački aspekt.[13]

Poljska (od 1905) uredi

Poljski kabare je popularan oblik zabave uživo (često televizijske) koja uključuje komičarsku trupu, a sastoji se uglavnom od komičnih skečeva, monologa, stand up komedije, pesama i političke satire (često skrivene iza dvosmislenosti da bi zavarali cenzori). Svoje poreklo vuče od Ziloni Balonika, poznatog književnog kabarea koji su u Krakovu osnovali lokalni pesnici, pisci i umetnici tokom poslednjih godina podele Poljske.[14][15]

Severna Američka (od 1911) uredi

Američki kabare je uvezen iz francuskog kabarea Džesi Luis Laski 1911. godine.[16][17]‍:75–76[18]‍:95 U Sjedinjenim Državama, kabare se razdvojio u nekoliko različitih stilova izvođenja uglavnom zbog uticaja džez muzike. Čikaški kabare se intenzivno fokusirao na veće sastave bendova i dostigao je svoj vrhunac tokom burnih dvadesetih, u doba prohibicije, gde je bio predstavljen u spikizi gostionicama i restoranima.

Reference uredi

  1. ^ Latham, Alison (2002). The Oxford Companion to Music . New York: Oxford University Press. str. 189. ISBN 9780198662129. 
  2. ^ „Etymology of Cabaret” (na jeziku: francuski). Ortolong: site of the Centre National des Resources Textuelles et Lexicales. Pristupljeno 11. 1. 2019. 
  3. ^ „Cabaret definition and meaning | Collins English Dictionary”. www.collinsdictionary.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-08-15. 
  4. ^ Fierro, Alfred (1996). Histoire et Dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 2-221-07862-4. , page 737
  5. ^ Jim Chevallier (2018). A History of the Food of Paris: From Roast Mammoth to Steak Frites. str. 67—80. ISBN 1442272821. 
  6. ^ Fierro (1996), page 744
  7. ^ Meakin, Anna (2011-12-19). „Le Chat Noir: Historic Montmartre Cabaret”. Bonjour Paris (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2017-08-12. 
  8. ^ (Haine 8).Haine, W.Scott (2013). The Thinking Space: The Café as a Cultural Institution in Paris, Italy and Vienna. Ashgate. str. 8. ISBN 9781409438793. Arhivirano iz originala 2015-09-23. g. Pristupljeno 2013-11-17. 
  9. ^ a b v Cited in Fierro, Histoire et Dictionnaire de Paris, pg. 738
  10. ^ a b Fierro (1996) page 738
  11. ^ a b Fierro (1996), page 1006
  12. ^ Willem Frijhoff, Marijke Spies (2004) Dutch Culture in a European Perspective: 1900, the age of bourgeois culture Arhivirano 2016-05-22 na sajtu Wayback Machine
  13. ^ a b (1997) The new encyclopaedia Britannica Arhivirano 2016-04-28 na sajtu Wayback Machine, Volume 2, pp. 702 }}
  14. ^ The Little Green Balloon (Zielony Balonik). Arhivirano 2012-04-25 na sajtu Wayback Machine Akademia Pełni Życia, Kraków.
  15. ^ Zielony Balonik. Arhivirano 2012-04-01 na sajtu Wayback Machine 2011 Instytut Książki, Poland.
  16. ^ Vogel, Shane (2009) The scene of Harlem cabaret: race, sexuality, performance Arhivirano 2016-04-28 na sajtu Wayback Machine, ch.1, pp. 39
  17. ^ Erenberg, Lewis A. (1984) Steppin' out: New York nightlife and the transformation of American culture, 1890-1930 Arhivirano 2016-05-11 na sajtu Wayback Machine
  18. ^ Malnig, Julie (1992) Dancing till dawn: a century of exhibition ballroom dance Arhivirano 2016-05-20 na sajtu Wayback Machine

Литература uredi

  • Fierro, Alfred (1996). Histoire et dictionnaire de Paris. Robert Laffont. ISBN 2-221--07862-4. 
  • Ambesser, Gwendolyn von: Schaubudenzauber - Geschichte und Geschichten eines legendären Kabaretts, Verlag Edition AV, Lich/Hessen. 2006. ISBN 3-936049-68-8.
  • Arnbom, Marie-Theres, Wacks, Georg: Jüdisches Kabarett in Wien. 1889 - 2009, Armin Berg Verlag, Wien. 2009. ISBN 978-3-9502673-0-3.
  • Budzinski, Klaus: Pfeffer ins Getriebe – So ist und wurde das Kabarett, Universitas Vlg., München. 1982. ISBN 3-8004-1008-7.
  • Budzinski, Klaus/Hippen, Reinhard: Metzler Kabarett Lexikon, Vlg. J.B. Metzler, Stuttgart-Weimar. 1996. ISBN 3-476-01448-7.
  • Deißner-Jenssen, Frauke: Die zehnte Muse – Kabarettisten erzählen, Henschel Verlag, Berlin (DDR) 1982
  • Finck, Werner: Spaßvogel - Vogelfrei, Berlin. 1991. ISBN 3-548-22923-9.
  • Fink, Iris: Von Travnicek bis Hinterholz 8 : Kabarett in Österreich ab 1945, von A bis Zugabe, Verl. Styria, Graz; Wien; Köln. 2000. ISBN 3-222-12773-5.
  • Glodek, Tobias/Haberecht, Christian/Ungern-Sternberg, Christoph: Politisches Kabarett und Satire. Mit Beiträgen von Volker Kühn, Henning Venske, Peter Ensikat, Eckart v. Hirschhausen u.a., Wissenschaftlicher Verlag Berlin, Berlin. 2007. ISBN 3-86573-262-3.
  • Greul, Heinz: Bretter, die die Zeit bedeuten – Die Kulturgeschichte des Kabaretts, Kiepenheuer & Witsch, Köln-Berlin 1967
  • Henningsen, Jürgen: Theorie des Kabaretts, Düsseldorf-Benrath 1967
  • Hippen, Reinhard: Es liegt in der Luft. Kabarett im Dritten Reich, Zürich 1988
  • Jacobs, Dietmar: Untersuchungen zum DDR-Berufskabarett der Ära Honecker, Frankfurt/M., Berlin, Bern, New York, Paris, Wien, 1996. 309 S. Kölner Studien zur Literaturwissenschaft Vol. 8, Edited by Neuhaus Volker. ISBN 978-3-631-30546-1.
  • Kühn, Volker: Deutschlands Erwachen. Kabarett unterm Hakenkreuz 1933-1945 (= Kleinkunststücke. Eine Kabarett-Bibliothek in fünf Bänden, Hrsg. Volker Kühn, Band3), Berlin 1989, S. 20.
  • Otto, Rainer/Rösler, Walter: Kabarettgeschichte, Henschelverlag, Berlin (DDR) 1977
  • Doris Rosenstein: Fernseh(schwäbisches) Kabarett [: Mathias Richling]. In: Suevica 7 (1993). Stuttgart 1994 [1995]. ISBN 3-88099-311-4. str. 153-192.
  • Siegordner, Martin: Politisches Kabarett- Definition, Geschichte und Stellung. GRIN Verlag. 2004. ISBN 978-3-638-72669-6.
  • Schumann, Werner: Unsterbliches Kabarett, Richard Beeck Vlg., Hannover 1948
  • Vogel, Benedikt: Fiktionskulisse – Poetik und Geschichte des Kabaretts, Mentis Vlg., Paderborn. 1993. ISBN 3-89785-105-9.
  • Wacks, Georg: Die Budapester Orpheumgesellschaft. Ein Varieté in Wien 1889-1919. . Vorwort: Gerhard Bronner, Holzhausen Verlag, Wien. 2002. ISBN 3-85493-054-2. 
  • Zivier, Georg/Kotschenreuter, Hellmut/Ludwig, Volker: Kabarett mit K – Siebzig Jahre große Kleinkunst, Berlin Verlag Arno Spitz, Berlin. 1989. ISBN 3-87061-242-8.

Spoljašnje veze uredi

 
Kabare na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кабаре&oldid=27704192”