Кад су цветале тикве
Kad su cvetale tikve je naziv romana Dragoslava Mihailovića, objavljenog 1968. godine. Ovaj prvi Mihailovićev roman, od tada objavljen u više od dvadeset izdanja, zauzima značajno mesto u srpskoj književnosti i kulturi poslednjih decenija XX veka.[1] Roman je u vreme izdavanja izazvao značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se odigra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz Tito lično zabranio.[2] Danas se roman „Kada su cvetale tikve“ preporučuje u srednjoškolskom obrazovanju Republike Srbije i preveden je na trinaest jezika.[3]
| Kad su cvetale tikve | |
|---|---|
 Korice romana | |
| Nastanak | |
| Autor | Dragoslav Mihailović |
| Zemlja | SFRJ |
| Jezik | srpski |
| Sadržaj | |
| Lokalizacija | Dušanovac |
| Izdavanje | |
| Datum | 1968 |
| Broj stranica | 183 |
| Klasifikacija | |
| ISBN ? | 978-86-903091-5-3 |
Najvažnije kritičke tekstove o ovom romanu i prozi ovog autora u celini potpisali su Ivan V. Lalić, Petar Džadžić, Milovan Danojlić, Miloš I. Bandić, Miroslav Egerić, Čedomir Mirković, Đorđije Vuković, Ljubiša Jeremić, Vladeta Janković, Vladislava Ribnikar, Muharem Pervić, Jasmina Lukić, Vladeta Jerotić, Robert Hodel, Ana Jedlinska i drugi kritičari i tumači književnosti.[1]
Na poziv redakcije NIN-a i Zavoda za udžbenike, glasovima desetorice kritičara roman je izabran na off-listu deset najboljih romana od onih koji su od 1954. do 2004. godine nezasluženo ostali bez NIN-ove nagrade — prestižnog književnog priznanja.[4]
Opis romana uredi
Kritičar Marko Nedić, karakteriše roman Kad su cvetale tikve „kao vrlo složen i u osnovnom sadržinskom sloju romaneskne priče i njenog značenja, i u tretiranju glavnog junaka i njegovog karaktera, kao i u ključnim tačkama u motivaciji teksta“.[1] U romanu je uočljivo nekoliko važnih elemenata njegove strukture i primenjenog narativnog postupka koji su međusobno povezani. Jedan od njih odnosi se na priču romana kazuje u prvom licu i na posebnu ulogu koju u pričanju ima jezik književnog junaka, ujedno i naratora dela, drugi na način na koji on doživljava odlazak iz Beograda i način na koji prikriva želju da se u njega nekad ipak vrati, sledeći na korišćenje narativnih sredstava da bi se priča romana razvijala po zakonitostima dobro komponovane prozne celine. Među najvažnijim momentima svakako je narativna perspektiva iz koje se saopštava sudbina Ljube Šampiona. U tom kontekstu je veoma važno što se glavni lik i fiktivni narator tokom cele priče obraća nekom svom nevidljivom slušaocu i pasivnom sagovorniku, koji se, nijednom ne oglašava vlastitim iskazima.[1]
Radnja romana uredi
Radnja romana je smeštena u posleratnu Jugoslaviju. Ljuba je dete iz beogradskog predgrađa, kome su nadenuli ime Vrapče. Prvi put kada je Ljuba imao polni odnos bio je kada mu je Stole Apaš, lokalni mangup, namestio da siluje prostitutku. Ljuba trenira boks i postaje šampion u Srbiji. Tako će mu i ostali nadenuti ime „Šampion”. Problem za Ljubu nastaje kada OZNA otkriva da njegov otac i brat slušaju radio Moskvu, što je tada bilo zabranjeno. Ljuba dolazi u sukob sa šefom OZNE i predsednikom kluba, Perišićem. Ljuba mu na rastanku govori, da će se „pomiriti oni i Ruje„...Zbog toga biva poslat u vojsku, van Beograda. Pre odlaska u vojsku Ljuba je došao u sukob oko devojke sa bivšim poznanikom Stoletom Apašem. Dok je Ljuba bio u vojsci, Stole je silovao Ljubinu sestru, a ona je izvršila samoubistvo. Ljuba saznaje za to i kuje plan da se osveti Stoletu. On lažira odsustvo iz vojske, podmitivši oficira na straži, i nalazi Stoleta u sanatorijumu za plućne bolesti. Stole je tamo završio posle tuče sa Suljom Pandurom, milicionerom sa kojim je imao neraščišćenih posla. Ljuba nalazi Stoleta sa devojkom noću i sa njim ulazi u duel. Na pitanje zašto je silovao njegovu sestru, Stole mu odgovara da bi je pustio. Kada ga Ljuba pita kada, Stole odgovara „Pošto bi je probušio...„ Sledi tuča u kojoj Stole izjavljuje kako je prošlo vreme kada su „cvetale tikve...„ Ljuba na kraju zadaje Stoletu svoj dobro uvežbani tajni udarac blizu srca, koji je vežbao i koji može da usmrti čoveka. Stole ostaje da leži. Stole je posle tuče preminuo, i dva milicionera dolaze kod Ljube da ga ispitaju. On odbacuje sumnju jer ima alibi. Posle nekog vremena dolazi Stoletova majka, Ružica. Ona pita Ljubu da li je on ubio Stoleta. Potom započinje klasičnu priču roditelja dece-delikvenata, kako nije njen Stole bio loš, imao je divan rukopis u školi, eto društvo ga iskvarilo. Potom govori Ljubi da mu želi sreću, da se oženi i ima samo jedno dete, koje neće završiti kao njen sin. Ljubu ovo slama, i on beži u Švedsku, Tamo se ženi sa Inge, ženom koja ima kraću nogu i jednog sina. Ljuba tamo trenira ljude iz Jugoslavije. Govori kako mu neki ljudi prilaze sa molbom da govori protiv Jugoslavije i njenog režima, a da ih on lako otera. Priželjkuje da se u Jugoslaviji desi neki rat, kako bi mogao da se vrati kod brata.
Izvori uredi
- ^ a b v g Nedić, Marko (10. 11. 2009). „"Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića nekad i sad”. Projekat Rastko. Pristupljeno 13. jun 2010.
- ^ Zoran Radisavljević (4. 05. 2010). „Andrić me branio od Tita”. Politika. Pristupljeno 13. 6. 2010.
- ^ Kad su cvetale tikve Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. jul 2014), Dobra-knjiga.com
- ^ Sava Dautović (30. 06. 2005). „Off-lista deset najboljih romana/Deset antologijskih ogrešenja”. Knjizara.com. Pristupljeno 14. 6. 2010.
Spoljašnje veze uredi
- Elektronska verzija na Scribd.com
- Roman D. Mihailovića „Kad su cvetale tikve“ u kontekstu srpske proze 60-70-ih godina 20. veka
- „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića nekad i sad
- Rezolucija Josipa Broza o tikvama („Večernje novosti”, 1. decembar 2016)
- SADILI TIKVE, A OBRALI BOSTAN: U leto 1969. bilo poznato da državni vrh na predstavu "Kad su cvetale tikve" nije gledao blagonaklono („Večernje novsoti”, 22. mart 2023)
